Nijedno društvo ne može biti srećno ako njegov veći deo živi u bedi i siromaštvu.
Adam Smit

Deluje prilično nelogično da toliko ljudi na svetu žudi za novcem, a da se tako malo njih interesuje za njegove tokove. Nije li to nesvesno saučestvovanje u onome što je – ako se ne varam Kejnz – sveo na slogan: “Budale povremeno treba rastaviti od novca”. Ovoga puta je korisno imati u vidu da je u utorak (04.11.2014) inaugurisana EBU – Evropska bankarska unija. To ukratko znači da ECB (Evropska centralna banka) stiče pravo kontrole nad bankama svih zemalja članica, te da one koje su sumnjivog poslovanja može oterati u stečaj, ukoliko uprkos opomenama ne preduzmu ništa da se poprave.

Deo štampe koji je zabeležio taj događaj, a takvih je malo čak i u EU, okitio je naslovne strane pompeznim naslovima tipa “Novac na slobodi” ili “Tiha finansijska revolucija”. Mnogo više publiciteta dobio je “stres test” koji je pokazao da od 130 značajnih banaka u EU, njih 25 su sa sumnjivim bilansnim stanjem; od toga su 12 u procesu sanacije, a 13 do kraja godine mora da nađe načina za sanaciju ili im preostaje likvidacija. ECB je konstatovala da će u spornim bankama “izgoreti” 236 milijardi te da postoji i 136 milijardi evra sumnjivih potraživanja. Iako su to upečatljive sume i poduhvat, ipak je ceo posao tek samo popis, inventar, čime se ulazi u mnogo značajniju igru formiranja jedinstvenog tržišta kapitala.

Kao i u većini slučajeva kada se zadire u stečene materijalne interese, i ova mera je dočekana sa žestokim otvorenim otporom Poljske i potuljenim negodovanjem dela drugih članica, koje se ne mire sa time da izgube još jedan deo svog (finansijskog) suvereniteta. Naime, do sada su nacionalne centralne banke imale neprikosnoveno pravo da kontrolišu poslovanje banaka na svojoj teritoriji. Problem je u tome što su one iz “nacionalnih interesa” tolerisale problematične, pa čak i lažne bilanse, kako bi pomogle sopstvenoj političkoj i finansijskoj eliti da se održi na vlasti. Poljski guverner Marek Belka je jasno stavio do znanja da centralna banka njegove zemlje nema nameru da bilo kome prepusti direktan nadzor, a pogotovo ne likvidaciju banaka koje „moraju ostati u nacionalnom domenu“. Formalno on to može, dok u toj zemlji zlot bude sredstvo plaćanja, a to je još tri godine. Dakle, Poljska ima slobodu da bira hoće li prihvatiti evro ili nacionalni bankarski suverenitet. U principu, ECB može da svojim merama Poljskoj zatvori svoje finansijske slavine i natera je da malo ohladi nacionalne strasti. Međutim, pravi problemi su na drugoj strani, i to: američki FED, Centralna banka Japana, Bank of England (iz milošte “Old Lady” – osnovana 1694) i Švajcarska centralna banka, bez čije podrške je mnogo teže učiniti ove mere funkcionalnim.

Stvaranje bankarske unije preduslov je za efikasnije funkcionisanje jedinstvenog tržišta kapitala, onoga što je proklamovano još 1957. godine Rimskim ugovorom kao „slobodno kretanje ljudi, kapitala i ideja“ širom Zajednice, pri čemu je kretanje kapitala u najvećem zaostajanju. To tržište kapitala privlači Britaniju, budući da je London najjači finansijski centar, pa prema tome sposoban da dominira presudno utičući na odnose među učesnicima. Ako ni zbog čega drugog, Britanija će bar zbog toga još jednom razmisliti o nameri da napusti EU. Izreka kaže da je “đavo u detaljima” i to je ono što tek predstoji kada Junkerova “vlada” bude morala da preduzme brojne inicijative koje se tiču obligacija, akcija, venture (inicijalnog) kapitala, shadow banking, sekuritizacije i mnoštva drugih odluka koje sve zajedno treba da učine tržište širim i efikasnijim. Jer Bankarska unija je za sada samo slogan koji tek treba ispuniti sadržajem. U poređenju sa američkim razbokorenim finansijskim aktivnostima, Evropa je zakržljala i zaparložena.

Naravno nisu svi srećni zato što će uskočiti u uzburkane vode međunarodnih finansijskih manipulacija, u kojima se mnogo brže napreduje ali i propada. Polaznu tačku čine dva principa: prvo, uklanjanje barijera koje sprečavaju razvoj i integraciju samog evropskog tržišta i drugo, namera “unije kapitala” da liberalizuje tržite, a ne da ga podvrgava kontroli. Ni jedno ni drugo nije nimalo lako, budući da u EU postoji preduslov – striktno respektovanje volje zemalja članica. Pre svih u pitanju je Britanija koja hoće članstvo u EBU, ali se suprotstavlja bilo kakvoj regulativi nametnutoj političkom voljom Brisela.

Liči malo na one šarene laže koje smo navikli da slušamo od političara kada se tvrdi kako će unija kapitala usmeriti novac u realnu ekonomiju – jedini način izlaska iz krize. Nije za verovanje sve dok su profiti koji se dobijaju obrtanjem kapitala na tržištu derivata daleko viši. Stavljanje nacionalnih banaka pod ingerenciju ECB će nesumnjivo uticati da nestane direktna veza između suverenih i bankarskih rizika – između zaduženosti zemalja i njihovih banaka. Nema, međutim, tako nedvosmislenih mera koje bi garantovale usmeravanje kapitala u realnu ekonomiju. Ostaju i sumnje i nade, pa šta prevagne.

***

Evropa je u krizi (koja uporno traje) platila najveći račun zbog svoje razjedinjenosti, kad je svako mogao da čerupa njene članice ponaosob. Razumljivo je stoga što ona želi da stvori moćnu Uniju i sigurnosne ventile kojima će preduprediti moguće novo formiranje i pucanje finansijskih balona. A globalni balon raste nezadrživim tempom. Iako je najbliža logici, ne bih da se kunem u tvrdnju kako se nova vrednost stvara jedino u realnoj ekonomiji, a sve ostalo je samo preraspodela tog dohotka, jer postoje mnoge druge podjednako uverljive teorije. Međutim činjenica da je u proteklih pet godina realna ekonomija rasla po stopi od 1,5 odsto, a finansije po stopi od 5 odsto – govori da nešto u tome izmiče poslovnoj logici.

Evo o čemu je reč: svetski BDP (bruto domaći proizvod) prošle godine iznosio je 75 biliona, odnosno 75 hiljada milijardi dolara. Cifra je upečatljiva sve dok se ne stigne do podatka da su u isto vreme globalne finansijske aktivnosti iznosile 993 biliona, odnosno 993 hiljade milijardi. Ove će godine sigurno premašiti trilion (milion milijardi) dolara. Prisetite se, to je onaj broj sa 18 nula (10¹⁸). Zalazimo u vrednosti koje se upotrebljavaju u elektronici (bitovi) i astronomiji. Od navedene sume, 283 hiljade milijardi (manje od trećine) spada u primarne finansije (akcije, obligacije, bankarska aktiva i sve ostalo što mi laici podrazumevamo pod finansijama). Ostalih 710 hiljada milijardi su derivati koji se obrću van regulisanog tržišta. Ako neko sumnja u podatke, lako ih može proveriti u Global Financial Stability Report IMF. Naravno da u tim Himalajima od cifara koje se tretiraju kao novac, ima i čvrstih para, međutim ako su ukupni svetski dugovi 60,3 hiljade milijardi, znači da su finansije, i to one van regularnih tokova – 11,7 puta veće od svih dugova svih država celog sveta. Na države se svalila sva halabuka, dok jednom ne pukne taj balon-trilion prema kojem su dugovi Grčke, Španije, Italije… sitni kao mikrobi.

Neravnopravnost je tolika da konkurentska borba oko privlačenja zdravog novca između realne ekonomije i „sintetičkih finansija“ jednostavno nije moguća. Trend preotimanja investitora od realne ekonomije postao je uočljiv poremećajem ravnoteže vrednosti BDP i finansijskih aktivnosti krajem sedamdesetih godina, kada raskorak između tih dveju kategorija, iniciran igrom sa kamatama, počinje nezadrživo da se širi. Tada je on „opasno“ premašio odnos od 1:5, što je danas stiglo na 1:13 puta više u korist finansija. Problematične finansije, kao svojevremeno Jezda i Dafina, grabe najveći deo slobodnog novca i ubacuju ga u potpuno autonoman krug finansijskih transakcija, gde se on vratolomno obrće stvarajući fikciju uvećanja vrednosti. Vrlo mali deo tih para transferiše se u realnu ekonomiju – dakle u privredni rast. Prave pare uglavnom potiču iz javnih izvora (države), a pritom se po principu „drž’te lopova“ na države atakuje zbog „rasipanja“ novca poreskih obveznika. Postoji statistička korelacija između rasta državnih dugova i rasta privatnog kapitala, koja objašnjava dominantni put bogaćenja. Osnovna prednost finansija van regulisanih tokova zasniva se na tome što one ne plaćaju uopšte ili plaćaju besmisleno mali porez.

MMF upozorava da je prvi razlog nestabilnosti (krize) poremećaj ekvilibrijuma između investicija u finansije i u realnu ekonomiju, s tim što MMF pledira za „novi ekvilibrijum koji bi većim investiranjem u realnu ekonomiju obezbedio mirniju budućnost“. Neminovno je pitanje prave li to MMF i ECB (sa novonastalom bankarskom unijom) budale od nas kad konstatuju da finansije imaju negativne tokove, ali obećavaju da će one sad odjednom postati dobre i krenuti da investiraju tamo gde im je manja stopa profita, jer je to za opšte dobro. Novac ima samo jedan cilj – da se umnožava što više. O novcu i kapitalu radije bih preporučio ono što kaže Tomas Man nego ekonomisti. Njegov besni Naphta (Čarobni breg) izgovara čitav esej o vladavini novca, a onda kao logičku poentu – izvrši samoubistvo. Humanizam i lepe želje u domenu su Caritasa, a ne finansijskih transakcija.

Finansije su nesumnjivo najživlji sektor ljudske aktivnosti, čak i onda kada se, gledano sa strane i sa nerazumevanjem, stiče utisak imobilisanja para. Nemačka, na primer, poseduje nekih 4.700 milijardi ušteđenih i naplaćenih (kredita) od zemalja dužnika, a koje niko ne može da je navede da investira u evropsku ekonomiju. Iako su se ponajmanje opekli u doba krize i najbolje naplatili od dužnika, oni jednostavno odbijaju da pare daju partnerima u koje su izgubili poverenje. No, nemajući drugog izlaza, oni svoje milijarde ipak plasiraju na svetskom finansijskom tržištu (delom i tezaurišu preko zlata) što je, bar za sada, profitabilnije. Rizik je nerazdvojivi deo finansijskog poslovanja. Kako skoro neko reče: da nije rizika živeli bismo još uvek u pećinama. To mora da se vraški dopada finansijskim prevarantima. Rizik nije ništa drugo do prihvatanje mogućnosti da budemo i prevareni.

***

Ne postoji više nijedna tema globalne ekonomije, pa ni finansija, a da se u nju Kina nije uveliko umešala. Prvo, postala je najveći globalni kupac posrnulih banaka i kompanija, koristeći se klasičnim berzanskim pravilom da valja kupovati kad cene padaju. Tvrdi se da su Kinezi najstrasniji kockari, pa to donekle objašnjava zašto su direktan prenos zasedanja WTO (Svetske trgovinske organizacije) 2001. godine, kada je primana za punopravnog člana, oni masovno gledali na TV kao svoju Olimpijadu 2008. Do sada su uspeli da profitiraju od svih međunarodnih ugovora i organizacija kojima su se priključili. Na opšte iznenađenje, 21. oktobra je londonska berza (dakle Britanija) emitovala obveznice u renminbima (renminbi je zvanični naziv i znači „narodni novac“, češće se upotrebljava stari naziv juan, „okrugla moneta“) u iznosu od 490 miliona dolara. Time je kineski novac, uprkos činjenici da nije konvertibilan, ipak postao moneta za plaćanja u svetu. Postao je sedmi berzanski novac, ali sa ambicijama da u svim vrstama plaćanja postane alternativa dolaru i evru.

Emitovanje zajmova u renminbima znači uspostavljanje sve čvršćih veza sa Pekingom, a London se u to upustio iz jasnih interesa. U poslednje tri godine Kina je u Britaniju investirala 18 milijardi dolara. Ona je do te mere postala globalni akter da ako bi, na primer, u Kini gradnja i prodaja stanova pala za 10,8 odsto, dohodak celog sveta bi se, zbog manje upotrebe sirovina i energenata, smanjio za 1 odsto! Dakle, svi ostali igrači zainteresovani su da kineska ekonomija cveta, a to znači da je njoj relativno lako da i dalje dolazi do stranih investicija. Tržišno je pravilo da i najbogatiji na svetu svoje poduhvate finansiraju kreditima. Dokaz je lakoća sa kojom je Kina sakupila 24,5 milijardi dolara za gradnju pet novih aerodroma i tri domaće železničke linije. Pravi ispit će biti „poduhvat veka“ – gradnja brze pruge Moskva-Peking. Ta osovina, ne samo saobraćajna, treba tek da pokaže svoju moć u kreiranju svetske politike, pa i finansijske. Prva prilika joj je da na upravo započetom skupu APEC (Azija-Pacifik) u Pekingu iščupa od onemoćalog Obame vodeću ulogu u toj organizaciji koja drži 57 odsto svetskog BDP i 46 odsto svetske trgovine, ima prosečnu stopu rasta od 4 odsto, a o broju stanovnika bolje da se ne govori.

Kina je ovih dana ponudila da sa 10 milijardi evra sanira italijansku banku BMPS (Banca Monte dei Paschi di Siena), koja se nalazi na prvom mestu za likvidaciju u EU posle izvršenog „stres testa“, sa ustanovljenom rupom u bilansu od 2,3 milijarde evra. Sem toga je još u pregovorima sa Italijom za kupovinu udela u njenoj energetici (ENI i ENEL) i telekomunikacijama (Telecom), mašinskoj industriji (Ansaldo). Kina je postala najjači igrač na low cost tržištu Evrope (luka u Pireju, električna mreža u Portugalu, kvota u Pežou…). U Americi Kina poseduje 1.268 milijardi dolara državnih obveznica/dugova (Treasury bonds), a njena agencija CIC (China Investment Corporation) 575 milijardi dolara vlasništva u američkim kompanijama. Prošle godine iznos se povećao za 14 milijardi. Pritom se investicije iz Kine računaju u veoma sigurne budući da najvećim delom proističu iz „realne ekonomije“ – eksploatacije slabo plaćenih sopstvenih radnika.

Dok je sav svet pod užasnom presijom dugova i koprca se kako da nađe načina da ih se oslobodi ili da bar smanji njihov pritisak, dotle se ogromne mase novca obrću sasvim nezavisno i nezainteresovano za realne probleme planete. Bojim se da se dopadljivi nobelovac Pol Krugman svojim predlogom za otpis dugova svrstava u tabor nadrealista. Niko, ama baš niko svoj novac, ma kako fiktivan bio i ma kako bio stečen, neće dati mirnim putem. Novac je danas apsolutni epicentar moći. Pogledajte samo kakvi političari vladaju svetom i biće vam jasno da su bolji i pametniji otišli tamo gde je stvarna moć – a ona je u finansijama. Posle Oktobarske, malo je kome još stalo da menja svet revolucijom; ostaje još jedina nada da će se masa idolatrizovanog novca na kojem se gradi vladanje svetom urušiti kao svojevremeno „socijalistički lager“. „Realni kapitalizam“ uveliko nagriza sam sebe.

***

A da, eto i ja, kao i većina, lako zaboravih na sirotinju, iako sam obećao u naslovu da će i o njoj biti reči. Nisu u pitanju onih milijardu i 290 miliona koji ispod nivoa od 1,29 dolara na dan preživljavaju u endemskom siromaštvu. Reč je o siromašenju, o procesu, koji ruinira srednju klasu. O onima koji spadaju u kategoriju „relativnog siromaštva“. Njih kapital svojim teško uhvatljivim kanalima cedi sve više i sve masovnije. Takvi ne žive u Eritreji i na Maliju, nego i u sred Amerike. Došlo je vreme da su bogatstva stečena svako na svoj poseban način, a da se u siromaštvo pada unificirano.

U studiji America’s Battle for Free Enterprise (Američka bitka za slobodnu inicijativu) navode se ovakvi podaci: 23 odsto srednje klase nije u stanju da otplaćuje kredite, jer nema čime, 10,2 odsto starih osoba kojima je u krizi propala štednja prima socijalnu pomoć, 7 odsto osiromašenih radnika prima pomoć za maloletnu decu, 6,8 odsto prima pomoć neke druge vrste; 47 odsto srednje klase postaje sirotinja u svojoj sredini. Posebno je naglašeno da low-income people (nisko dohodovna skupina) ima ekstremno male šanse da dobije kredite kako bi započela da se izvlači iz bede. To je Amerika, koja je u proseku najbogatija i u kojoj je stopa nezaposlenosti upola niža nego u Evropi, a pogotovo niža nego u zemljama tzv. Trećeg sveta. Model je karakterističan za ceo svet. Senator Tom Koburn protestuje: „Umesto da kapital favorizuje rad, on utiče na donošenje mera kojima se oni koji rade sve više siromaše.“

Federiko Rampini, odličan italijanski ekonomski novinar, napisao je knjigu All you need is Love – i recituje je kao monodramu pred prepunim pozorišnim salama širom Italije. Suština je u podnaslovu – Ekonomija objašnjena pesmama Bitlsa – tvrdeći da pošto su eksperti, tehnokrati, ekonomisti i političari prokockali poverenje, objašnjenja valja potražiti na drugim mestima. On je „otkrio“ da su Bitlsi anticipirali događaje (i valjda zato prodali 600 miliona ploča) u svojim pesmama. Na primer:When I’m 64 – predskazuje kraj blagostanja i ružnu budućnost bejbibum generacije. Eleonor Rigby i Lady Madonna – opominju da je novo siromaštvo uveliko među nama.

Meni se čini da je o siromašenju ovoliko dovoljno, ostalo znamo iz iskustva – ličnog i nama bliskih osoba.

Milutin MItrovic, Biznis i finansije, 09.11.2014.