Šta bi osvedočeni, ozloglašeni i omraženi protivnik nacionalnih penzija mogao reći o ideji da se te bolesno smišljene privilegije održe netaknutim i u vreme kad se stanovništvu smanjuju plate i ove normalne, mukotrpno stečene mirovine? Nacionalne i specijalne penzije neće biti smanjivane! Gde je rubrika „Verovali ili ne“, gde su „Čuda prirode“?! Ne znam ni je li to već odlučeno, je li sve već taknuto-maknuto, je li pala karta, ili bolesnom dodvoravanju viših bića još višim bićima može nekako da se stane na kraj.

Barem petnaest puta sam dao sve od sebe da objasnim kako je davanje doživotnih natprosečno visokih penzija istaknutim sportistima, pevačima, glumcima, organizatorima etc. protivustavno (o moralu me je sramota i da govorim): nacionalna i specijalna penzija specijalno i javno ismevaju ustavnom zajamčenu ravnopravnost, trajno ju podrivaju. Trudio sam se da srušim feudalnu ideju o junačkom činu koji heroju obezbeđuje da dane date mu na zemlji proživi kao teški dembelan.

Osvojio si prvo mesto na Olimpijadi, dobio si medalju. Ta medalja ti je plata. Posle toga, kao i pre toga, gledaj šta ćeš. Ne možeš sutradan da dobiješ stan, a prekosutra penziju!

Ti: snimio si ploče i držao koncerte, to ti je sve bilo plaćeno i preplaćeno, skini mi se sa grbače i ti i tvoja muzika. Član si SANU, zašto, imaš možda neki slavni pronalazak, jedinstven patent, eliksir, pronalazač si? Živi onda od toga! Ne, ti si član Akademije po ženskoj liniji, umetnik si! Pa drži v takom sluchae koncerte, snimaj ploče, budi pozivan na svetski poznate festivale, neću ja da izdržavam tvoju umetnost. Napisao si dve zbirke pesama, održao petsto hiljada zdravica (koje su ti bile plaćene), i trideset sedam hiljada posmrtnih govorancija koje si častio, to je jako lepo, ali ja kao građanin ne dajem pet para ni na tvoju pisanu ni na tvoju živu reč! Ako je sud moj pogrešan i ništavan, i ako milioni ljudi kupuju knjige sa tvojim stihovima i tvojim proznim prevarancijama, good for you, imaćeš od čega da živiš, meni nisi potreban!

Avaj! Pas laje, karavani prolaze.

I kad je već promuklom keru izgledalo da se sleže pesak i za poslednjim karavanom nakon dugog letnjeg dana, pojavljuje se u suton jedan još karavan, sa dobošima, zvekirima, prangijama i drugim priborom za šenlučenje: miljenicima vlasti, polubogovima-poluparazitima ne sme da se zakine ni dinar, ni cvancik, ni dirhem, ni sveti evro! Izuzetna stvorenja ostaju izuzeta od trivijalne krize koja kao i zarazne bolesti kači sirotinju.

Ludački ulizivački koncept naci penzija i SANU razvija se onako kako bolesti i priliči, da, ima u njemu doslednosti: ako smo jedan čitav stalež i obožili i umnožili kako sada da ga dekoncentrišemo zbog naših oskudacija za koje smo sami i krivi?!

Voleo bih da ova ispoved’ bude zrnce koje će ući u peticiju protiv najnovije uvrede koja nam se zakuvava, ili je već zakuvana: ako ne možemo da se suprotstavimo naumu dostojnom arhaičnog društva (da vrač, proročište, sveštenstvo i svi drugi stručnjaci za natprirodno imaju biti potpuni pošteđeni nedaća koje zajednica trpi, a izdržavana lica daće sve od sebe.

Ljubomir Živkov, Psalam 43, Peščanik.net, 08.11.2014.