Kle ima sliku koja se zove Angelus Novus. Na njoj je prikazan anđeo koji izgleda tako kao da namerava da s udalji od nečega čime je fasciniran. Oči su mu razrogačene, usta otvorena, a krila raširena. Tako mora izgledati anđeo istorije. Lice je okrenuo prošlosti. Ono što mi vidimo kao lanac događaja on vidi kao jednu jedinu katastrofu što neprekidno gomila ruševine i baca mu ih pred noge. Rado bi se zaustavio, budio mrtve i sastavljao ono što je razbijeno. Ali iz raja duva tako snažna oluja, da mu je razapela krila i anđeo više ne može da ih sklopi. Ta oluja ga nezadrživo goni u budućnost, kojoj okreće leđa dok gomila ruševina pred njim raste do neba. Ono što nazivamo napretkom jeste ta oluja.

Valter Benjamin

BILJANA SRBLJANOVIĆ… govor za komemoraciju…

JOVANA ĆIRILOVA sam upoznala kao praktično devojčica, iako sam več imala 25 godina. Ja sam se kasno razvila i uvek sam bila nezrela za svoje godine, pa tako i tad, sa 25, kada sam diplomirala Beogradskom Trilogijom, tekstom o kom nisam mislila ništa i uopšte nisam ništa ni očekivala. Jovan je kretao na neki put u Budimpeštu vozom, a vozovi su tih devedesetih, uostalom kao i sad, i najmanje destinacije prelazili desecima sati, Jovan je dakle kretao da gleda neku predstavu, (naravno) Aleksandra mu je u torbu koju je uvek vukljao sa sobom ubacila moju dramu, koju je prethodno Prokić doneo u pozorište.

Tada nisam znala ono što sada znam – nema tog teksta, bilo čijeg, bilo kako napisanog, koji Jovan Ćirilov neće proćitati, iz neke najiskrenije i najdublje radoznalisti, koja ga je prosto gonila. Po povratku sa tog kratkog puta, pozvao me je da dodjem, da mi kaže da mi je tekst dobar i da će ga raditi na Stupici, i onda prepustio Cvejiću da to izvede i da me usmerava. Za mene je to bio, kako će se pokazati, najvažniji trenutak u životu i namerno ne kažem “profesionalnom”, nego baš tako – u životu, jer ja svoju umetnost živim i profesiju u stvari ni nemam.

Od kada sam ga prvi put videla, u onoj staroj kancelariji pre požara, sa pejdzerom, koji sam do tada vidjala samo na šticerima deviza i uličnim krimosima, sa onim isečenim papirićima na kojima je beležio brojne obaveze koje je imao tokom dana, bila sam fascinirana tim čovekom koji mi je delovao kao neko prepametno dete. Jovan me je tada pustio u svoj život, odlazila sam kod njega kući da mu nešto kao pomažem oko tehnike ili sredjujem knjige ili nešto prekucam kad mu je bilo potrebno. Ovo poslednje je u stvari bilo samo jednom, jer je Jovan, gladan svake novine, medju prvima imao kompjuter, na kom je pisao, ali u nekom bizarnom word procesoru sa belim kursorom na crnoj površini za koji je bilo potrebno znati šifrirani jezik, gotovo kao stenografiju. Kucala sam mu prevod Dukovskog “Mamu mu jebem, ko je prvi počeo”, ali samo jedno popodne, kad me je oterao zbog sporosti i nesnalaženja u tom paleolitskom kompjuterskom jeziku, jer je bio čovek kome vreme ide brže nego svima. Tada sam upoznala i njegovu mamu, koju sam takodje do smrti sporadično vidjala, prvo što mi je rekla je bilo tipično za mamu Ćirilov: unela mi se lice i rekla “Što ste vi lepi. Ja inače ništa ne vidim i skoro sam slepa, ali vi ste sigurno lepi!”. Jovana je nervirala i zabavaljala ta mamina cinična priroda, koja je pogadjala pravo u nesigurnost ljudi koji su joj tutnjali kroz kuću.

Ja sam nastavila da pišem, i nosim Jovanu na čitanje, on je uvek sa razumevanjem i iz samog teksta, iznutra, iz te moje lične poetike sagledavao stvar. U medjuvremenu sam postala nastavnik na Akademiji i to je jedini princip koji sam usvojila kao osnovni: da uvek čitam tekstove brzo, odmah, da najmladje pisce ne ostavljam da čekaju i da im uvek prilazim kritički iznutra, iz njihovog osobenog sistema.

Onda me je jednom ubedio da primim neku nagradu Skupštine grada krajem devedesetih, koja je delovala kao totalno četnička i nikako nije pristajala ni meni ni njemu. Došao je sa mnom na dodelu iz solidarnosti, kao moj pratilac, kako se predstavljao, (podsećam da sam ja tada i dalje jedno emotivno nedoraslo dete koje bi se samo svadjalo sa svima) i izdržao da sedi u publici sa ljudima sa kojima inače nema ničeg zajedničkog. Nagradu mi je dodelila tadašnja SPO vlast i uz nagradu koverat para, podebeo, baš kao poklon na mafijaškoj svadbi, i Jovan i ja smo se brzo nakon dodele iskrali i rekli, hajde sada da se častimo kolačima i da u šećeru utopimo neprijatnost od celog dogadjaja. Seli smo u taksi i uputili u Hajat – koji je tada bio šik mesto u Beogradu i ja sam koverat otvorila, samo da bih u njima pronašla tabak petodinarki kojima su Beogradjani tih godina plaćali parking bez ikakve finansijske kontrole. Moju “narukvicu” od petodinarki stukli samo to popodne na nekoliko kolača, toliko je vredela nagrada grada za najboljeg dramskog pisca te godine i dogovorili da o tome više nikome ne pričamo.

Prvog dana bombardovanja, u stvari – jutro posle onog prvog napada, otišla sam kod Jovana da vidim da li je preživeo noć, spavajući na onom svom minijaturnom krevecu ispod police koja se i u mirnodobsko doba rušila od knjiga. Malo sam, priznajem, sanjarila o situaciji u kojoj ga zatičem zatrpanim latinskim rečnicima, Prustom i Servantesom, tomovima debelih knjiga, a ja ga kao herojski iskopam iz te hrpe i spasim mu život, pa mi on kao posle pokloni pola tih knjiga. Medjutim, prvu noć bombardovanja, kao i sve posle, najnormalnije je preživeo, jer je bio takov kova; knjige su se urušile nekad kasnije, same od sebe, ali on nije bio u krevetu – već na nekom od svojih brojnih putovanja, gonjem onom svojom dečačkom radoznalošću, tako da nikad nisam imala priliku da ga spasim.

Sa Jovanom sam se i svadjala, tako što sam i dalje imala svoju eksplozivnu i prgavu narav, na koju je on obično reagovao smehom, nikad podsmehom, osim ponekad kad je umeo da vikne na mene jače, više, strašnije nego što bih ja ikada umela.

Jednom sam išla na godinu dana u Ameriku, a predhodno smo se nešto bili posvadjali oko neke predstave na Bitefu. Ja sam onda išla kod njega da gužvam kapu i da se izvinjavam, jer sam posrtala pod teretom savesti i nisam mogla da zamislim da odem negde tako daleko i tako dugo, a da on bude ljut na mene. Jovan me, u tom mom ritualnom pokajanju, gledao belo i gledao na sat, nije mu bilo jasno što se toliko uzbudjujem oko “glupog nesporazuma”, kako je on video dogadjaj. “Ja se nikad ne ljutim na svoju štetu” govorio mi je, a mene je to nerviralo jer ja sve u životu radim baš suproto i baš zato što mi šteti.

Puno puta je pisao o meni i svaki put sam se ljutila, jednom što je u reči nedelje stavio “Biljana” kao Biljana Plavšić i ja, jednom što mi je izabrao odvratnu sliku od miliona koje je napravio, jednom što mi je napisao ne znam šta. Njemu je svaki put bilo smešno i nerviralo ga je što se nerviram.

Nikada mi nije dao ni jedan savet, osim jedan jednom, kad mi je rekao da ne čučim kad su novinari u blizini. Nije mi dao savet jer nije bio čovek koji je pričao, mislio, nametao sebe. On je svakog sagovornika, ma kako glupog i naivnog, gledao sa velikom paznjom, bar par sekundi, do par minuta, koliko ga je strpljenje drzalo i bilo mu je vaznije da on čuje i upozna nešto drugačije od sebe, nego da sam sebi dosadjuje deleći savete i mišljenja koje već ima i time već zna.

Jednom smo leteli zajedno nekim groznim letom sa Sicilije za Beograd, koji je tresao i propadao tokom čitavog putovanja. Onda se nagnuo ka meni i rekao – nadam se da avion neće pasti i da neću umreti sad, tu sa tobom, pa da me zaseniš u čituljama i nekrolozima. Hoću da imam svoj samostalni trenutak kada umrem.

Jovan mi nikada nije nametao ništa, a dao mi je sve: glad za znanjem, osećaj da nisam potpuno netalentovana, ljubav za neobičnim, modernim, drugačijim predstavama, formirao je moj ukus a da nije to ni znao, niti se čak i trudio.

Jovan mi je redak uzor u životu uz kog sam rasla, a da nikad nisam odrasla. Sve sam ga slušala, mada on to nije imao pojma.

Zahvalna sam mu što me je napravio i što me je pustio da budem svoja.

Jovan mi je bio duhovni otac bez koga mene nikad ne bi bilo.

Nikada mu to nisam rekla i nisam sigurna ni da je znao koliko sam mu zahvalna. Zato mu kazem sad.

Jovane Ćirilovu, hvala vam što postojim.

Prihvaćao je govoriti za ženske i lajfstajl magazine. To ga je veselilo, jer se dobro snalazio u visokim i u niskim socijalnim registrima. Pravio se kao da ne osjeća nikakvu razliku, i doista, svugdje je prolazio njegov visoki stil i jasan govor. Zadnji put pojavio se u javnosti prije dva mjeseca, odgovarajući na upitnik jednoga tiražnog tjednika. Na pitanje o najdražim piscima, rekao je što bi i svaki pravi čitatelj, da se to iz dana u dan mijenja, ali konstanta su Krleža i Borges. Na pitanje o patnji, odgovorio je: “Srećom, ne poznajem to romantično osećanje. Ako patnju zamenimo tugom, onda je to kao kod većine ljudi gubitak najbližih – roditelja, prijatelja, a, možda zvuči neobično, i neprijatelja.” Tokom 2014. trajalo je polagano opraštanje Jovana Ćirilova od života i svijeta. U travnju dao je Tamari Nikčević biografski intervju, objavili su ga u tjedniku Vreme, u kojem je, između velikih općekulturnih tema, veselo pripovijedao o tome kako je majčinom ljubavniku prenosio njena ljubavna pisma, u strahu da se majka ne ubije zbog neuzvraćene ljubavi.

S Mirom Trajilović 1967. osnivao je Bitef (Beogradski internacionalni teatarski festival), međunarodno najrelevantniju kulturnu instituciju u povijesti Jugoslavije, kojem će do kraja života ostati umjetnički direktor i selektor. Bio je ravnatelj Jugoslavenskoga dramskog pozorišta i višedesetljetni dramaturg Ateljea 212. Jedan od posljednjih, ako ne i posljednji, za kojeg se moglo reći da je kreirao i usmjeravao teatarske tokove u Jugoslaviji, na način na koji su to činili Branko Gavella, Bojan Stupica, u osamdesetima Ljubiša Ristić.

Hobi su mu bile etimologije. Govorio je strane jezike, ali svom se jeziku cijeloga života učio i poznavao ga do savršenstva. Skoro trideset godina, u Ninu je ispisivao autorsku rubriku Reč nedelje. Bio je znatiželjan i radoznao čovjek: pored riječi strast su mu bili i ljudi. Mnoge je poznavao. O ljudima je pisao bez zlobe i sa simpatijom. Nizao je anegdote, nije se ustručavao ispričati trač – ali tako da kaže kako je to trač, oblikujući tako portrete suvremenika, značajnih i usputnih, slavnik i zaboravljenih, ne uskraćujući nikom božansku jedinstvenost.

Bio je javni intelektualac i u socijalizmu, i u nacionalistička i u demokratska doba. Građanski sin, suputnik revolucije, bio je član Saveza komunista, pod kraj i član Centralnog komiteta SK Srbije. Iskoristio je to da, posve neočekivano, progovori o pravima homoseksualaca u socijalističkom društvu. Njegova usamljenička akcija nije urodila naročitim plodom, tek ostaje zapisano u nekom ćirilovljevskom memorabiliumu da je to bio prvi pro-gay istup na političkim forumima socijalističkoga svijeta. A možda i posljednji.

On se nije javno deklarirao. A i zašto bi. Intelektulni, osobni, pa i emocionalni i tjelesni program Jovana Ćirilova bio je mnogo širi. Bio je vrlo elegantan muškarac, ali na način britanskog džentlmena, tako da ništa na njemu nije bilo ni sasvim novo ni skroz uredno. Izgledao je onako kako je pisao i govorio. Bio je u stanju omađijati i najotpornijeg sugovornika. Posljednji put vidio sam ga u Zepterovoj knjižari na Knez Mihajlovoj.

Na pitanje što bi želio biti nakon smrti, odgovorio je: “Pored sve želje da odgovorim na sva pitanja, na ovo zaista ne umem. Bio bi mi ideal da iako mrtav mogu da koristim svoju biblioteku koju sam strasno skupljao godinama.” Ovo je sjajan primjer ćirilovljevskog zavođenja: kaže da ne zna odgovoriti, pa kao usput, izgovori svoju testamentarnu rečenicu.

Poznavao je Krležu i Andrića. O tome je govorio Tamari Nikčević. Krleža ga je, kaže, tješio kada je saznao da mu mama ima rak. Sjedili su u Mažestiku, Krleža mu je govorio – nije to ništa, i ja imam rak kože – pa je htio skidati košulju da mu pokaže kako to, doista, nije ništa… “Nasuprot Andriću, čini mi se da Krleža nikada nije izgovorio nijednu rečenicu koja nije nabijena emocijama. U smislu otvorenosti, širine, strasti, mogu da kažem da je Krleža daleko više pripadao našem, beogradskom mentalitetu, dok je Ivo Andrić – onako uzdržan i suspregnut – bio bliži zagrebačkom, gornjogradskom, rezervisanom. (…) Njegova uloga u jugoslovenskoj kulturi je grandiozna. Mislim da je svojim delima pokazao i to koliko levica zapravo može da bude kompleksna, ozbiljna, moderna, rafinirana.”

Smrću Jovana Ćirilova umire još malo i Miroslav Krleža.

Miljenko Jergović, Jovan Ćirilov, 18. novembar

Divim se veri liberalnih ekonomista u ideju slobodnog tržišta koje, ako se i ovde pojavi, postaje konačno ona sila koja će rešiti stvar. Doduše još se više divim veri komunista u besklasno društvo, jer je ta ideja vera u nešto još pravednije i idealnije. Otuda mi nije jasno zašto liberali smeštaju komunističku ideju na ropotarnicu istorije kao neostvarivu utopiju, koja je jedino svoje „pravo lice“ pokazala u staljinističkim čistkama, a ne vide utopizam vlastite ideje koja se u današnjem real-kapitalizmu održava mahom državnim nasiljem. Nisu li obe ideje u svom nepatvorenom obliku upravo utopijske, kao i svaka druga ideja koja je ulogu državne organizacije želela da umanji zarad stvaranja neke harmonične ljudske zajednice?

Kao potpuni laik za ekonomska pitanja nekad sam srećom čuo od pametnijih od sebe da ekonomija nije nauka, a znam da to nije ni umetnost, što mi daje za pravo da pomislim da bih možda tu nešto mogao da shvatim bez da imam za to naučni kapacitet. Razumem ja ideju o tržištu bar koliko Lakićević razume ideju o umetnosti. Tržište je staro koliko i civilizacija, ono je uveliko pred-kapitalističko i nemoguće je odbaciti ga ili se praviti da ga nema. Ono je dakako uvek bilo kamen spoticanja onih ideja koje su mislile drugačije ekonomske i političke sisteme, kao što se Lenjin posle revolucije morao opredeliti za NEP ili kao što savremeni teoretičari alternativnih ekonomija najpre padaju u utopizam kada pomisle da je ekonomija izvan tržišta održiva. Tržište je nesalomljiva društvena formacija upravo zato što je po svojoj prirodi perfektno dijalektička. Dijalektika ponude i potražnje, proizvodnje i potrošnje, viška i manjka, upućuje na tržište kao na dinamičnu formu uređenja ljudskih odnosa.

Ali, takođe dobro znamo da bismo teško umeli da upremo prst na neki primer „slobodnog tržišta“, odnosno ništa lakše nego što bismo mogli da navedemo istorijske primere besklasnog društva. Kroz istoriju su, dakle, tržište oblikovali klasni odnosi (poglavica nikad nije na istom tržištu kao i njegov podanik), rodni odnosi (rad muškaraca je po pravilu tržišno više vrednovan od rada žena) ili pak rasni odnosi – kao što je recimo bilo u slučaju Kolumbove trgovine sa američkim Indijancima. Tada su Španci svoje bezvredne đinđuve razmenjivali za zlato pa onda, nezadovoljni profitom od te trgovine, primoravali domoroce da rade u rudnicima zlata. Ovi su zauzvrat dobijali bakarne ogrlice kao dar koji ih ujedno i porobljava.

Takođe znamo da je, na primer, i jugoslovenski socijalizam bio sistem koji je znao za tržište. Susret socijalističkog samoupravljanja i tržišne ekonomije tokom reformi započetih 1958. pokazao je između ostalog urgentnost suočenja dve premise: društvene svojine nad sredstvima za proizvodnju i potrošnje kao domena koji se ipak smešta u neku privatnu sferu, mada nad njom takođe dominira zajednička društvena i kulturna imaginacija. Polemike vođene šezdesetih (recimo na stranama Ekonomske politike kao tada vodećeg pro-reformskog glasila) postavljale su tržište kao dobrodošlu anti-birokratsku regulatornu silu u odnosu na koju proizvodnja treba da se uskladi da ne bi proizvodila viškove robe koja se ne može prodati, ali se takođe bistrilo o tome da postoji značajna razlika između domaćeg tržišta (čiji principi moraju biti usklađeni sa socijalističkim moralom) i međunarodnog tržišta na kom vlada „bezdušna kapitalistička igra“ u kojoj moćni i bogati ne mogu biti ravnopravni konkurenti malim i siromašnim. Ideja o patriotskoj ekonomiji je karakteristična i za socijalizam i za kapitalizam i ona je danas zapravo na snazi svuda u svetu (Nemačka, Rusija, Kina…), bez obzira na liberalne nade iz osamdesetih i devedesetih da će globalno tržište biti nezavisno od nacionalnih država i njihovih interesa.

Odnosno, kada govorimo o slobodnom tržištu uvek govorimo i o oblicima ideološkog regulisanja te ideje, odnosno o onom diskursu koji ograničava tu slobodu ili kroz pozivanje na neki moral – protestantski ili socijalistički – ili kroz pozivanje na ideju sabornosti organske zajednice, najčešće sublimirane toplim skutima nacionalne države. Već je odavno opšte mesto da je sadašnja kriza kapitalizma, izazvana orgijastičkim bogaćenjem već uveliko bogatih, prouzrokovana krahom veberovske veze kapitalizma i protestantske etike, kao što je i socijalizam postao korumpiran udaljavanjem nomenklature od socijalističkog morala. Prema tome, nema slobodnog tržišta jer je svako tržište unapred definisano političkim okolnostima i kulturnim vrednostima.

Verovatno su moji pogledi na ekonomiju naivni, ali su dosta naivni i pogledi ekonomista na kulturu i umetnost. Pre svega u tome što oni naglašavaju isključivo robni karakter umetničkog dela, ili pak njegovu ulogu u kulturnim industrijama. Često se pominju Rembrant ili Mocart (najviše se vole predmoderni primeri, valjda po hegelijanskoj logici da je umetnost okončala svoju istoriju u 18. veku), čija muzika će uvek imati svoju publiku koja će plaćati za tu umetnost zato što ona ima imanentan estetski i umetnički značaj. Na žalost, ni Rembrant ni Mocart nisu bili uspešni poslovni ljudi (a pokušavali su) i nisu kraj života dočekali u blaženom bogatstvu na koji bi ih njihov talenat morao usmeriti, bar po ideji liberalne tržišne meritokratije. I Mocart i Rembrant za nas postaju „brendovi“ ne zahvaljujući tržištu već zahvaljujući sistemu obrazovanja uz pomoć kog znamo za tu dvojicu, kao što ne znamo za one koji su u tom sistemu ostali nepomenuti. To što se tržište posle oslonilo na naše obrazovanje i ponudilo nam i čokoladne Mocart kugle, jeste svakako jedina zasluga tržišta.

Konačno, ako pokušavate da prodate knjige koje imaju vrednost – kao što to ovde rade neka mala-srednja izdavačka preduzeća prema kojima bi liberalni ekonomisti trebalo da imaju poseban respekt – onda se suočavate sa zakonima potražnje koji nisu neutralni već duboko unapred definisani kulturnim nasleđem, obrazovnim sistemom i političkim manipulacijama. I zato veoma cinično zvuči primedba Mijata Lakićevića da se „kulturni poslenici u Srbiji ne žale na državu nego na tržište i traže još više državne intervencije a još manje slobodne konkurencije“. Ta sentencija je upravo šlag na torti značajnog nerazumevanja uloge kulture i obrazovanja u jednom društvu. Ali, šta drugo traži Lakićević nego istu tu državu kao aparat koji će omogućiti to fantazmatsko slobodno tržište jer ne vidim ko će drugi u njeno ime doneti tu odluku. Otuda nisu savremeni liberali daleko od kardeljevaca koji su dali državi samoj zadatak da odumre kroz proces „podruštvljavanja“, proces koji je ona trebalo da omogući i sprovede.

Prema tome ne vidim da se neko, pa ni Dejan Ilić, žali na tržište već upravo na državu koja nije u stanju da sprovede one osnovne preduslove po kojima upravo kultura ne bi bila tretirana kao i svaka druga roba, a njena proizvodnja ne bi bila organizovana kao bilo koja druga industrija. Otuda je na kulturi, i još važnije na obrazovanju, sve i zapelo, jer upravo kultura i obrazovanje svedoče o tome da tržišna cena i vrednost nisu isto. Ista se perverzija događa i kada se radi o „političkom tržištu“ koje Lakićević takođe pominje. Pa ako su zakoni tržišta jedini validni, zašto se onda na političkom tržištu konačno nije pojavio onaj ko će dobiti mandat da sprovede tako logične, racionalne i superiorne liberalne ideje? Od socijalističkog ekonomskog reformatora Ante Markovića pa do Saše Radulovića prisustvujemo samo političkom krahu ideje liberalnih reformi jer takva opcija na ovdašnjem političkom tržištu izgleda nema svoje potrošače pa je samim tim onda, bar tako sledi iz Lakićevićeve argumentacije, i ona osuđena na propast kao nešto što se nije prilagodilo „slobodnoj utakmici“ na političkom tržištu. Ako su i politika i kultura tržište onda kako to, pitamo se, već 25 godina živimo nemogućnost da liberalne vrednosti postanu društveno normativne? Pa upravo zato što tržište ipak nije univerzalni odgovor na naše društvene i ekonomske probleme. Politička roba koju liberali nude na političkom tržištu evidentno ne prolazi, ljudi je ne kupuju, više vole da kupe neke druge ideje. I kome sada da se Lakićević žali zbog toga? Tržištu? Državi? Narodu? Dejanu Iliću?

No, kako god, s pažnjom ću i dalje pratiti pisanja liberalnih ekonomista jer je ova rasprava jedna od retkih prilika da pokušamo da se međusobno razumemo oko pitanja koja su daleko važnija od onih kojima sadašnja država pokušava da nas zamajava i zamagli sopstvenu nesposobnost i nekompetentnost da javnu raspravu o odnosu obrazovanja, kulture i tržišta uopšte i otvori.

Branislav Dimitrijević, Sila koja rešava stvar, Peščanik.net, 21.11.2014.

Here’s the thing with happiness: It’s something you’re able to work at and develop. Happiness is about expressing gratitude and loving and appreciating your life. It is the joy that derives from all of the many moments within your day-to-day routine–the elderly woman on the bus who flashes a wobbly smile, that checkout clerk who truly means it as he/she asks you how your day is going, that luscious spot of grass inside the park on which you sit in the sun to eat lunch, that hot girl/boy who decides to kiss you on a date. Happiness includes a choice we make each second of our day–to put our attention on something we cherish, something which makes us feel good, or to focus on something that makes us feel uncomfortable, annoyed, or angry. Here are six steps to happiness.

Healthy Living

Being healthy will mean listening to your body and providing yourself with the best you possibly can all of the time.

It means that you do things you enjoy, whether it be going to concerts, knitting, sunbathing and swimming at the beach, or singing your favorite songs as loudly as you can.

Move your body! Bodies were made for movement; as such, they require a lot of exercise; therefore make exercise a vital part of your day-to-day routine. Instead of driving your car, walk to your destinations as much as possible. You won’t be just pumping fresh oxygen and blood around your body; you’ll also be helping save your planet! Take the steps, chase the birds, and carry your own shopping bags. Do whatever you have to do to just move!

Eat healthy foods. Food actually is fuel–not merely a pleasure pod for the taste buds. Think about the nutritional value of all the foods you place into your mouth and whether they actually are offering you the sparkle you want. It’s easy: Research shows that specific nutrients like omega-3 fatty acids (nuts, leafy greens, and fish) proteins (beans, yogurt, nuts, eggs, chicken, and fish), and complex carbs (fruit, sweet potatoes, brown rice, and whole grains) actually make you feel happier!

Sleep. Make sure you get plenty of rest every evening and do not shy away from getting an occasional nap in.

Optimism

Happy individuals opt to see their world through rose-colored glasses. It is about perspective: You get to select exactly how you wish to view things. Consider the glass half-empty or half-full choice that all of us know so well, and remember that “you bring about what you think about.” This means that your experience is a reflection of your thoughts; therefore, if you have a desire to be happy, you must think happy as well.

Relationships

Studies show that happy individuals have better quality relationships than those who aren’t happy. This includes the relationship you have with yourself. It’s important to develop a strong sense of self, as well as to feel good about yourself, which requires loving, respecting, and looking after yourself as much, if not more, as other people. Make time to strengthen and develop bonds with loved ones and friends.

Clarity

Clarity cuts across all aspects of your life, which includes relationships, personal development, career, and lifestyle. Get clear about where you are and where you’re headed instead of merely floating around waiting for a little wind to catch you and give you guidance. Do what will interest you the most, what you love, and what will make your heart sing.

Strengths

It’s critical that you use and identify your strengths instead of dwelling on your weaknesses. Figure out what you are good at and then do it. Leave stuff you aren’t so good at for somebody who is.

Enjoy

Life is for living, for enjoying, and for experiencing–remain present with yourself within each moment and completely love this life! The only time that exists is the present, as you read this sentence. The prior moment is simply a memory and the next moment hasn’t occurred yet, so remain here, present, and exactly where you are, and enjoy it completely.

Murray Newlands, 6 daily routines that will make you happier, INC

Ко то беше Оља Бећковић

.

Да су сада деведесете, Оља би постала хероина напаћене Србије. Да Оља није – Оља, постала би вођа опозиције. И нечија марионета? Небитно. Само једно је овде битно – цензура „Утиска недеље” не би тек тако пала у заборав. Овакав повод за рушење режима, а опозиција – ћути.

.
Шта се то сада дешава? Нема више опозиције? Тја, има је, али нема пара.

.
Деведесетих је oпозиционе медије плаћао Запад. И постигао данас незамисливу слободу медија. Сиротињски рај за новинаре: једна новина те неће одеш у другу. Једна телевизија те неће пређеш на другу. Понекад за мање паре, али сачуваш душу. Има ли другог лека за аутоцензуру, а на планети Земљи?

.
Био је то чаробни спој: новинари су имали чврста уверења (да треба срушити Милошевића), а Запад је имао паре. И иста уверења. Опозиција је то називала „снажном међународном подршком”, а режим је говориоо страним плаћеницима. Са ове дистанце кад гледам, видим да су и једни и други били у праву, барем што се тих етикета тиче.

.
А сада се све променило. Жеље Запада сада испуњава влада. Косово? Изволите. Унитарна Босна? Радимо на томе… Па зашто би Запад онда финансирао било какве опозиционе медије?
.

Не би то данас ни било потребно, да институције нису остале исте као у Милошевићево доба. Овде и дан-данас челници добијају упутства од Газде и беспоговорно их спроводе. Газда је, додуше, у међувремену неколико пута променио име, али ћуд није. Демократија? Ха-ха-ха. Добацили су до поштеног пребројавања гласова. Приватна својина? Може и то, али само за одабране и послушне…

.
И онда стварно никога и не чуди то што приватни власник телевизије Б 92 укида своју најгледанију емисију. Цензура? Наравно. Не уједа се рука која ти уступа фреквенцију (то јест, две фреквенције), ваљда је то сваком у Србији јасно.
.

И тако нестаде Оља из медија. За разлику од деведесетих, нема више озбиљног медија који би њу запослио. Можеш, Оља, да одеш у часопис „Купусни лист”, поручује власт, и не само власт, нажалост. Исто поручује и Горан Милић из Ал Џазире, каже: „Само ти, Оља, снимај, све ће то интернет пренети … и позлатити.”

.
Да не буде забуне није овде ствар у Ољи. Ствар је у томе да Србија данас нигде не може да сазна колике је незналице воде. Рецимо да, као некад, чује како Томислав Николић не зна како му се зове смер на коме је магистрирао. Да сада, рецимо, од ученог света чује причу о томе како је немачка издавачка кућа Де Груитер у септембру ове године потврдила да је чланак градоначелника Синише Малог плагијат и повукла га из свог часописа, док у Србији нико нема петљу да то исто уради с његовим докторатом. Нити са плагираним докторатом Александра Намбије Шапића. Нити с плагијатом министра полиције. Незгодно је то – подсећати јавност да полицију води лице коме је доказана интелектуална крађа. Након што је два пута одбио отворени позив да пред камерама демантује плагијат они угасише камере. Паметно, признајем.

.
У том мраку, сви ће заборавити тренутак када је Јоргованка Табаковић на РТС-у похвалила „једног нашег врлог економског новинара” који је, како је сетно нагласила, рекао: „Стабилност није све, али без стабилности, све је – ништа.” О темпора, о морес, што би рекао Жика Обретковић! Свако ко је макар прелистао било коју озбиљну књигу о економској политици зна за Карла Шилера, западнонемачког министра привреде (1966–1972), који је овим речима објавио да Немачка никада више неће водити инфлаторну економску политику. Сме ли гувернерка то да не зна? Сме, наравно. Уз два мала услова: да сама ту тему не отвара, и друго, ако јој већ излети и брука се открије, да ту брљотину ниједан новинар више не сме да објави у ударном термину.

.
Не знам како ми сад баш паде на памет филм „W”, који сигурно није најбољи филм на свету, али јесте битан за оне који размишљају о демократији, слободи, или о Максу Веберу, идејном узору нашег премијера. Овде је битно то да филм говори све најгоре о Џорџу (W) Бушу, а приказан је у време док је овај био председник Америке! И нису филм емитовали у „Купусном листу”, нити на „Јутјубу”, него лепо, како бог заповеда широм Америке и широм света. И није га режирао било ко, него Оливер Стоун, левичар и љути Бушов политички противник. Сам Буш о филму никада ни речи није рекао, никоме отказ није дао, нити је коме због тог филма длака с главе фалила.

.
Веберовски потез леченог алкохоличара Буша млађег, који није имао потребу да зове телефоном оне с којима се не слаже, нити да укида филмове и емисије које му нису по вољи. Да ли се Буш уздржао зато што је боље од Вучића разумео Вебера, или му институције нису дозволиле да реагује – свеједно. Гласам за институције.

.
Даница Поповић, Политика, 20.11. Професорка Економског факултета

‘Obrađuj svoj vrt’ je korisna samoobmana. Najpre, vrt nikad nije naš, nego mi tek zatičemo u njemu od drugih zasađene biljke, koje moramo ili ne moramo da negujemo, u nemogućnosti pritom da razlikujemo ono šta je posađeno našom rukom od onoga šta je posađeno u nas.

U supermarketu mala plata
Petnaest hiljada
Ona mlada
Željna života
Željna grada
Nema ni za pljuge
Puši onu krdžu
Dve hiljade i sto mesečno
Ostane dvanaest i devetsto
Pet hiljada da na prevoz
Od Dolova do Pančeva
Naravno da uvek kući večera
Ostane sedam i devetsto
Jede onako minimalno
Za sto dinara u gradu
dvadesetpet radnih dana
Dve i po hiljade ode
Na lošu hranu
Pet i četiristo
Ostane joj čisto
Svako jutro budilnik u pet
Ti ti ti ti ti ti ti ti ti ti ti
Pa autobus
Klaj klaj klaj
Kad je primila prvu platu
Dođe da obraduje tatu
A on joj čestita
Pa je pita
Šta će da plaća od računa
Kuća je dugova puna

Glupost koja ustaje pre zore opasnija je od one koja se iz kreveta diže tek oko podne.

Jeter son corps dans la bataille.

Daleko negde, iza škotskih obala,
diže se, iz mora, modro stenje,
tako grdno, tako pusto, sumorno.

Ja ga se setih! ja ga vidim!
Njegova modrina mrsi mi dušu,
i mene obuzima grozna jeza,
i neka, beskrajna, žalost.

Predosećano, u Beogradu, 1920.

Nijedno društvo ne može biti srećno ako njegov veći deo živi u bedi i siromaštvu.
Adam Smit

Deluje prilično nelogično da toliko ljudi na svetu žudi za novcem, a da se tako malo njih interesuje za njegove tokove. Nije li to nesvesno saučestvovanje u onome što je – ako se ne varam Kejnz – sveo na slogan: “Budale povremeno treba rastaviti od novca”. Ovoga puta je korisno imati u vidu da je u utorak (04.11.2014) inaugurisana EBU – Evropska bankarska unija. To ukratko znači da ECB (Evropska centralna banka) stiče pravo kontrole nad bankama svih zemalja članica, te da one koje su sumnjivog poslovanja može oterati u stečaj, ukoliko uprkos opomenama ne preduzmu ništa da se poprave.

Deo štampe koji je zabeležio taj događaj, a takvih je malo čak i u EU, okitio je naslovne strane pompeznim naslovima tipa “Novac na slobodi” ili “Tiha finansijska revolucija”. Mnogo više publiciteta dobio je “stres test” koji je pokazao da od 130 značajnih banaka u EU, njih 25 su sa sumnjivim bilansnim stanjem; od toga su 12 u procesu sanacije, a 13 do kraja godine mora da nađe načina za sanaciju ili im preostaje likvidacija. ECB je konstatovala da će u spornim bankama “izgoreti” 236 milijardi te da postoji i 136 milijardi evra sumnjivih potraživanja. Iako su to upečatljive sume i poduhvat, ipak je ceo posao tek samo popis, inventar, čime se ulazi u mnogo značajniju igru formiranja jedinstvenog tržišta kapitala.

Kao i u većini slučajeva kada se zadire u stečene materijalne interese, i ova mera je dočekana sa žestokim otvorenim otporom Poljske i potuljenim negodovanjem dela drugih članica, koje se ne mire sa time da izgube još jedan deo svog (finansijskog) suvereniteta. Naime, do sada su nacionalne centralne banke imale neprikosnoveno pravo da kontrolišu poslovanje banaka na svojoj teritoriji. Problem je u tome što su one iz “nacionalnih interesa” tolerisale problematične, pa čak i lažne bilanse, kako bi pomogle sopstvenoj političkoj i finansijskoj eliti da se održi na vlasti. Poljski guverner Marek Belka je jasno stavio do znanja da centralna banka njegove zemlje nema nameru da bilo kome prepusti direktan nadzor, a pogotovo ne likvidaciju banaka koje „moraju ostati u nacionalnom domenu“. Formalno on to može, dok u toj zemlji zlot bude sredstvo plaćanja, a to je još tri godine. Dakle, Poljska ima slobodu da bira hoće li prihvatiti evro ili nacionalni bankarski suverenitet. U principu, ECB može da svojim merama Poljskoj zatvori svoje finansijske slavine i natera je da malo ohladi nacionalne strasti. Međutim, pravi problemi su na drugoj strani, i to: američki FED, Centralna banka Japana, Bank of England (iz milošte “Old Lady” – osnovana 1694) i Švajcarska centralna banka, bez čije podrške je mnogo teže učiniti ove mere funkcionalnim.

Stvaranje bankarske unije preduslov je za efikasnije funkcionisanje jedinstvenog tržišta kapitala, onoga što je proklamovano još 1957. godine Rimskim ugovorom kao „slobodno kretanje ljudi, kapitala i ideja“ širom Zajednice, pri čemu je kretanje kapitala u najvećem zaostajanju. To tržište kapitala privlači Britaniju, budući da je London najjači finansijski centar, pa prema tome sposoban da dominira presudno utičući na odnose među učesnicima. Ako ni zbog čega drugog, Britanija će bar zbog toga još jednom razmisliti o nameri da napusti EU. Izreka kaže da je “đavo u detaljima” i to je ono što tek predstoji kada Junkerova “vlada” bude morala da preduzme brojne inicijative koje se tiču obligacija, akcija, venture (inicijalnog) kapitala, shadow banking, sekuritizacije i mnoštva drugih odluka koje sve zajedno treba da učine tržište širim i efikasnijim. Jer Bankarska unija je za sada samo slogan koji tek treba ispuniti sadržajem. U poređenju sa američkim razbokorenim finansijskim aktivnostima, Evropa je zakržljala i zaparložena.

Naravno nisu svi srećni zato što će uskočiti u uzburkane vode međunarodnih finansijskih manipulacija, u kojima se mnogo brže napreduje ali i propada. Polaznu tačku čine dva principa: prvo, uklanjanje barijera koje sprečavaju razvoj i integraciju samog evropskog tržišta i drugo, namera “unije kapitala” da liberalizuje tržite, a ne da ga podvrgava kontroli. Ni jedno ni drugo nije nimalo lako, budući da u EU postoji preduslov – striktno respektovanje volje zemalja članica. Pre svih u pitanju je Britanija koja hoće članstvo u EBU, ali se suprotstavlja bilo kakvoj regulativi nametnutoj političkom voljom Brisela.

Liči malo na one šarene laže koje smo navikli da slušamo od političara kada se tvrdi kako će unija kapitala usmeriti novac u realnu ekonomiju – jedini način izlaska iz krize. Nije za verovanje sve dok su profiti koji se dobijaju obrtanjem kapitala na tržištu derivata daleko viši. Stavljanje nacionalnih banaka pod ingerenciju ECB će nesumnjivo uticati da nestane direktna veza između suverenih i bankarskih rizika – između zaduženosti zemalja i njihovih banaka. Nema, međutim, tako nedvosmislenih mera koje bi garantovale usmeravanje kapitala u realnu ekonomiju. Ostaju i sumnje i nade, pa šta prevagne.

***

Evropa je u krizi (koja uporno traje) platila najveći račun zbog svoje razjedinjenosti, kad je svako mogao da čerupa njene članice ponaosob. Razumljivo je stoga što ona želi da stvori moćnu Uniju i sigurnosne ventile kojima će preduprediti moguće novo formiranje i pucanje finansijskih balona. A globalni balon raste nezadrživim tempom. Iako je najbliža logici, ne bih da se kunem u tvrdnju kako se nova vrednost stvara jedino u realnoj ekonomiji, a sve ostalo je samo preraspodela tog dohotka, jer postoje mnoge druge podjednako uverljive teorije. Međutim činjenica da je u proteklih pet godina realna ekonomija rasla po stopi od 1,5 odsto, a finansije po stopi od 5 odsto – govori da nešto u tome izmiče poslovnoj logici.

Evo o čemu je reč: svetski BDP (bruto domaći proizvod) prošle godine iznosio je 75 biliona, odnosno 75 hiljada milijardi dolara. Cifra je upečatljiva sve dok se ne stigne do podatka da su u isto vreme globalne finansijske aktivnosti iznosile 993 biliona, odnosno 993 hiljade milijardi. Ove će godine sigurno premašiti trilion (milion milijardi) dolara. Prisetite se, to je onaj broj sa 18 nula (10¹⁸). Zalazimo u vrednosti koje se upotrebljavaju u elektronici (bitovi) i astronomiji. Od navedene sume, 283 hiljade milijardi (manje od trećine) spada u primarne finansije (akcije, obligacije, bankarska aktiva i sve ostalo što mi laici podrazumevamo pod finansijama). Ostalih 710 hiljada milijardi su derivati koji se obrću van regulisanog tržišta. Ako neko sumnja u podatke, lako ih može proveriti u Global Financial Stability Report IMF. Naravno da u tim Himalajima od cifara koje se tretiraju kao novac, ima i čvrstih para, međutim ako su ukupni svetski dugovi 60,3 hiljade milijardi, znači da su finansije, i to one van regularnih tokova – 11,7 puta veće od svih dugova svih država celog sveta. Na države se svalila sva halabuka, dok jednom ne pukne taj balon-trilion prema kojem su dugovi Grčke, Španije, Italije… sitni kao mikrobi.

Neravnopravnost je tolika da konkurentska borba oko privlačenja zdravog novca između realne ekonomije i „sintetičkih finansija“ jednostavno nije moguća. Trend preotimanja investitora od realne ekonomije postao je uočljiv poremećajem ravnoteže vrednosti BDP i finansijskih aktivnosti krajem sedamdesetih godina, kada raskorak između tih dveju kategorija, iniciran igrom sa kamatama, počinje nezadrživo da se širi. Tada je on „opasno“ premašio odnos od 1:5, što je danas stiglo na 1:13 puta više u korist finansija. Problematične finansije, kao svojevremeno Jezda i Dafina, grabe najveći deo slobodnog novca i ubacuju ga u potpuno autonoman krug finansijskih transakcija, gde se on vratolomno obrće stvarajući fikciju uvećanja vrednosti. Vrlo mali deo tih para transferiše se u realnu ekonomiju – dakle u privredni rast. Prave pare uglavnom potiču iz javnih izvora (države), a pritom se po principu „drž’te lopova“ na države atakuje zbog „rasipanja“ novca poreskih obveznika. Postoji statistička korelacija između rasta državnih dugova i rasta privatnog kapitala, koja objašnjava dominantni put bogaćenja. Osnovna prednost finansija van regulisanih tokova zasniva se na tome što one ne plaćaju uopšte ili plaćaju besmisleno mali porez.

MMF upozorava da je prvi razlog nestabilnosti (krize) poremećaj ekvilibrijuma između investicija u finansije i u realnu ekonomiju, s tim što MMF pledira za „novi ekvilibrijum koji bi većim investiranjem u realnu ekonomiju obezbedio mirniju budućnost“. Neminovno je pitanje prave li to MMF i ECB (sa novonastalom bankarskom unijom) budale od nas kad konstatuju da finansije imaju negativne tokove, ali obećavaju da će one sad odjednom postati dobre i krenuti da investiraju tamo gde im je manja stopa profita, jer je to za opšte dobro. Novac ima samo jedan cilj – da se umnožava što više. O novcu i kapitalu radije bih preporučio ono što kaže Tomas Man nego ekonomisti. Njegov besni Naphta (Čarobni breg) izgovara čitav esej o vladavini novca, a onda kao logičku poentu – izvrši samoubistvo. Humanizam i lepe želje u domenu su Caritasa, a ne finansijskih transakcija.

Finansije su nesumnjivo najživlji sektor ljudske aktivnosti, čak i onda kada se, gledano sa strane i sa nerazumevanjem, stiče utisak imobilisanja para. Nemačka, na primer, poseduje nekih 4.700 milijardi ušteđenih i naplaćenih (kredita) od zemalja dužnika, a koje niko ne može da je navede da investira u evropsku ekonomiju. Iako su se ponajmanje opekli u doba krize i najbolje naplatili od dužnika, oni jednostavno odbijaju da pare daju partnerima u koje su izgubili poverenje. No, nemajući drugog izlaza, oni svoje milijarde ipak plasiraju na svetskom finansijskom tržištu (delom i tezaurišu preko zlata) što je, bar za sada, profitabilnije. Rizik je nerazdvojivi deo finansijskog poslovanja. Kako skoro neko reče: da nije rizika živeli bismo još uvek u pećinama. To mora da se vraški dopada finansijskim prevarantima. Rizik nije ništa drugo do prihvatanje mogućnosti da budemo i prevareni.

***

Ne postoji više nijedna tema globalne ekonomije, pa ni finansija, a da se u nju Kina nije uveliko umešala. Prvo, postala je najveći globalni kupac posrnulih banaka i kompanija, koristeći se klasičnim berzanskim pravilom da valja kupovati kad cene padaju. Tvrdi se da su Kinezi najstrasniji kockari, pa to donekle objašnjava zašto su direktan prenos zasedanja WTO (Svetske trgovinske organizacije) 2001. godine, kada je primana za punopravnog člana, oni masovno gledali na TV kao svoju Olimpijadu 2008. Do sada su uspeli da profitiraju od svih međunarodnih ugovora i organizacija kojima su se priključili. Na opšte iznenađenje, 21. oktobra je londonska berza (dakle Britanija) emitovala obveznice u renminbima (renminbi je zvanični naziv i znači „narodni novac“, češće se upotrebljava stari naziv juan, „okrugla moneta“) u iznosu od 490 miliona dolara. Time je kineski novac, uprkos činjenici da nije konvertibilan, ipak postao moneta za plaćanja u svetu. Postao je sedmi berzanski novac, ali sa ambicijama da u svim vrstama plaćanja postane alternativa dolaru i evru.

Emitovanje zajmova u renminbima znači uspostavljanje sve čvršćih veza sa Pekingom, a London se u to upustio iz jasnih interesa. U poslednje tri godine Kina je u Britaniju investirala 18 milijardi dolara. Ona je do te mere postala globalni akter da ako bi, na primer, u Kini gradnja i prodaja stanova pala za 10,8 odsto, dohodak celog sveta bi se, zbog manje upotrebe sirovina i energenata, smanjio za 1 odsto! Dakle, svi ostali igrači zainteresovani su da kineska ekonomija cveta, a to znači da je njoj relativno lako da i dalje dolazi do stranih investicija. Tržišno je pravilo da i najbogatiji na svetu svoje poduhvate finansiraju kreditima. Dokaz je lakoća sa kojom je Kina sakupila 24,5 milijardi dolara za gradnju pet novih aerodroma i tri domaće železničke linije. Pravi ispit će biti „poduhvat veka“ – gradnja brze pruge Moskva-Peking. Ta osovina, ne samo saobraćajna, treba tek da pokaže svoju moć u kreiranju svetske politike, pa i finansijske. Prva prilika joj je da na upravo započetom skupu APEC (Azija-Pacifik) u Pekingu iščupa od onemoćalog Obame vodeću ulogu u toj organizaciji koja drži 57 odsto svetskog BDP i 46 odsto svetske trgovine, ima prosečnu stopu rasta od 4 odsto, a o broju stanovnika bolje da se ne govori.

Kina je ovih dana ponudila da sa 10 milijardi evra sanira italijansku banku BMPS (Banca Monte dei Paschi di Siena), koja se nalazi na prvom mestu za likvidaciju u EU posle izvršenog „stres testa“, sa ustanovljenom rupom u bilansu od 2,3 milijarde evra. Sem toga je još u pregovorima sa Italijom za kupovinu udela u njenoj energetici (ENI i ENEL) i telekomunikacijama (Telecom), mašinskoj industriji (Ansaldo). Kina je postala najjači igrač na low cost tržištu Evrope (luka u Pireju, električna mreža u Portugalu, kvota u Pežou…). U Americi Kina poseduje 1.268 milijardi dolara državnih obveznica/dugova (Treasury bonds), a njena agencija CIC (China Investment Corporation) 575 milijardi dolara vlasništva u američkim kompanijama. Prošle godine iznos se povećao za 14 milijardi. Pritom se investicije iz Kine računaju u veoma sigurne budući da najvećim delom proističu iz „realne ekonomije“ – eksploatacije slabo plaćenih sopstvenih radnika.

Dok je sav svet pod užasnom presijom dugova i koprca se kako da nađe načina da ih se oslobodi ili da bar smanji njihov pritisak, dotle se ogromne mase novca obrću sasvim nezavisno i nezainteresovano za realne probleme planete. Bojim se da se dopadljivi nobelovac Pol Krugman svojim predlogom za otpis dugova svrstava u tabor nadrealista. Niko, ama baš niko svoj novac, ma kako fiktivan bio i ma kako bio stečen, neće dati mirnim putem. Novac je danas apsolutni epicentar moći. Pogledajte samo kakvi političari vladaju svetom i biće vam jasno da su bolji i pametniji otišli tamo gde je stvarna moć – a ona je u finansijama. Posle Oktobarske, malo je kome još stalo da menja svet revolucijom; ostaje još jedina nada da će se masa idolatrizovanog novca na kojem se gradi vladanje svetom urušiti kao svojevremeno „socijalistički lager“. „Realni kapitalizam“ uveliko nagriza sam sebe.

***

A da, eto i ja, kao i većina, lako zaboravih na sirotinju, iako sam obećao u naslovu da će i o njoj biti reči. Nisu u pitanju onih milijardu i 290 miliona koji ispod nivoa od 1,29 dolara na dan preživljavaju u endemskom siromaštvu. Reč je o siromašenju, o procesu, koji ruinira srednju klasu. O onima koji spadaju u kategoriju „relativnog siromaštva“. Njih kapital svojim teško uhvatljivim kanalima cedi sve više i sve masovnije. Takvi ne žive u Eritreji i na Maliju, nego i u sred Amerike. Došlo je vreme da su bogatstva stečena svako na svoj poseban način, a da se u siromaštvo pada unificirano.

U studiji America’s Battle for Free Enterprise (Američka bitka za slobodnu inicijativu) navode se ovakvi podaci: 23 odsto srednje klase nije u stanju da otplaćuje kredite, jer nema čime, 10,2 odsto starih osoba kojima je u krizi propala štednja prima socijalnu pomoć, 7 odsto osiromašenih radnika prima pomoć za maloletnu decu, 6,8 odsto prima pomoć neke druge vrste; 47 odsto srednje klase postaje sirotinja u svojoj sredini. Posebno je naglašeno da low-income people (nisko dohodovna skupina) ima ekstremno male šanse da dobije kredite kako bi započela da se izvlači iz bede. To je Amerika, koja je u proseku najbogatija i u kojoj je stopa nezaposlenosti upola niža nego u Evropi, a pogotovo niža nego u zemljama tzv. Trećeg sveta. Model je karakterističan za ceo svet. Senator Tom Koburn protestuje: „Umesto da kapital favorizuje rad, on utiče na donošenje mera kojima se oni koji rade sve više siromaše.“

Federiko Rampini, odličan italijanski ekonomski novinar, napisao je knjigu All you need is Love – i recituje je kao monodramu pred prepunim pozorišnim salama širom Italije. Suština je u podnaslovu – Ekonomija objašnjena pesmama Bitlsa – tvrdeći da pošto su eksperti, tehnokrati, ekonomisti i političari prokockali poverenje, objašnjenja valja potražiti na drugim mestima. On je „otkrio“ da su Bitlsi anticipirali događaje (i valjda zato prodali 600 miliona ploča) u svojim pesmama. Na primer:When I’m 64 – predskazuje kraj blagostanja i ružnu budućnost bejbibum generacije. Eleonor Rigby i Lady Madonna – opominju da je novo siromaštvo uveliko među nama.

Meni se čini da je o siromašenju ovoliko dovoljno, ostalo znamo iz iskustva – ličnog i nama bliskih osoba.

Milutin MItrovic, Biznis i finansije, 09.11.2014.

Kada budem video jelena i košutu da se venčavaju u crkvi, a svoje lane krštavaju u istoj, tada ću da poverujem da je to prirodno i normalno!

@NeverovatniMIki

Šta bi osvedočeni, ozloglašeni i omraženi protivnik nacionalnih penzija mogao reći o ideji da se te bolesno smišljene privilegije održe netaknutim i u vreme kad se stanovništvu smanjuju plate i ove normalne, mukotrpno stečene mirovine? Nacionalne i specijalne penzije neće biti smanjivane! Gde je rubrika „Verovali ili ne“, gde su „Čuda prirode“?! Ne znam ni je li to već odlučeno, je li sve već taknuto-maknuto, je li pala karta, ili bolesnom dodvoravanju viših bića još višim bićima može nekako da se stane na kraj.

Barem petnaest puta sam dao sve od sebe da objasnim kako je davanje doživotnih natprosečno visokih penzija istaknutim sportistima, pevačima, glumcima, organizatorima etc. protivustavno (o moralu me je sramota i da govorim): nacionalna i specijalna penzija specijalno i javno ismevaju ustavnom zajamčenu ravnopravnost, trajno ju podrivaju. Trudio sam se da srušim feudalnu ideju o junačkom činu koji heroju obezbeđuje da dane date mu na zemlji proživi kao teški dembelan.

Osvojio si prvo mesto na Olimpijadi, dobio si medalju. Ta medalja ti je plata. Posle toga, kao i pre toga, gledaj šta ćeš. Ne možeš sutradan da dobiješ stan, a prekosutra penziju!

Ti: snimio si ploče i držao koncerte, to ti je sve bilo plaćeno i preplaćeno, skini mi se sa grbače i ti i tvoja muzika. Član si SANU, zašto, imaš možda neki slavni pronalazak, jedinstven patent, eliksir, pronalazač si? Živi onda od toga! Ne, ti si član Akademije po ženskoj liniji, umetnik si! Pa drži v takom sluchae koncerte, snimaj ploče, budi pozivan na svetski poznate festivale, neću ja da izdržavam tvoju umetnost. Napisao si dve zbirke pesama, održao petsto hiljada zdravica (koje su ti bile plaćene), i trideset sedam hiljada posmrtnih govorancija koje si častio, to je jako lepo, ali ja kao građanin ne dajem pet para ni na tvoju pisanu ni na tvoju živu reč! Ako je sud moj pogrešan i ništavan, i ako milioni ljudi kupuju knjige sa tvojim stihovima i tvojim proznim prevarancijama, good for you, imaćeš od čega da živiš, meni nisi potreban!

Avaj! Pas laje, karavani prolaze.

I kad je već promuklom keru izgledalo da se sleže pesak i za poslednjim karavanom nakon dugog letnjeg dana, pojavljuje se u suton jedan još karavan, sa dobošima, zvekirima, prangijama i drugim priborom za šenlučenje: miljenicima vlasti, polubogovima-poluparazitima ne sme da se zakine ni dinar, ni cvancik, ni dirhem, ni sveti evro! Izuzetna stvorenja ostaju izuzeta od trivijalne krize koja kao i zarazne bolesti kači sirotinju.

Ludački ulizivački koncept naci penzija i SANU razvija se onako kako bolesti i priliči, da, ima u njemu doslednosti: ako smo jedan čitav stalež i obožili i umnožili kako sada da ga dekoncentrišemo zbog naših oskudacija za koje smo sami i krivi?!

Voleo bih da ova ispoved’ bude zrnce koje će ući u peticiju protiv najnovije uvrede koja nam se zakuvava, ili je već zakuvana: ako ne možemo da se suprotstavimo naumu dostojnom arhaičnog društva (da vrač, proročište, sveštenstvo i svi drugi stručnjaci za natprirodno imaju biti potpuni pošteđeni nedaća koje zajednica trpi, a izdržavana lica daće sve od sebe.

Ljubomir Živkov, Psalam 43, Peščanik.net, 08.11.2014.

DOK SE ALEKSANDAR VUČIĆ PONAŠA U SKLADU SA INTERESIMA ZAPADA U REGIONU, NIKOGA NIJE BRIGA ŠTO SUŽAVA DEMOKRATIJU I MEDIJSKE SLOBODE PREMA SOPSTVENIM POTREBAMA. DOK SE SRPSKI VOĐA KA SPOLJA PONAŠA KAO “NAJEVROPLJANIN”, TOLERISAĆE SE NJEGOV AZIJSKI SAN O PROSPERITETU BEZ DEMOKRATIJE U SRBIJI. DA BI SE RAZUMELO ČEMU VUČIĆ TEŽI I ODNOS ZAPADA PREMA NJEMU, TREBA BACITI POGLED NA RUANDU, IZRAEL, SINGAPUR ILI MJANMAR, AMERIČKE MILJENIKE U AFRICI I AZIJI I NJIHOV POLITIČKI MARKETING

Ako je suditi po rečima, Aleksandar Vučić je i dalje “najevropljanin”. Sem kada ga ophrva sećanje na staru ljubav prema majci Rusiji, novi vođa nam stalno govori da je EU njegova zvezda vodilja.

Kada su u pitanju dela, stvari su mnogo složenije. Dobili smo Briselski sporazum i gej paradu, ali smo ostali bez sloboda u uticajnim masovnim medijima. Svaki kritičar režima koji spaja odabrane “evropske vrednosti” i autoritarnu ličnu vladavinu rizikuje da bude izložen tabloidnom linču.

Iako u Vašingtonu i Berlinu ima sumnjičavih i nezadovoljnih, ovakva politika uživa zbunjujuće snažnu podršku SAD i EU. Majkl Davenport je poniženim i zaplašenim srpskim novinarima proletos poručio da “sami mediji, urednici i novinari, kroz asocijacije medija i novinara, imaju odgovornost da rade u korist podsticanja nivoa profesionalizma” i da “nema brzih rešenja, ali bi trebalo da idemo u tom pravcu”. Posledice ovog ciničnog stava već su osetili Olja Bećković, Predrag Sarapa i Goran Jevtić.

“Evropeizacija” pomoću čvrste ruke se dopada i nekim vatrenim obožavaocima Đinđićevog kovčega, građanskim aktivistima koji su, dok je premijer bio živ, bili u različitim proevropskim taborima – ali nikada u onom koji je predvodio Zoran Đinđić. Zadovoljan je i Goran Milić, što možda objašnjava i zašto niko od ućutkanih novinara nije dobio posao na “Al Džaziri”, ušminkanoj televiziji koja nam iz dana u dan demonstrira upadljiv manjak novinarskog talenta.

MENTALNE GRANICE EVROPE: Nije teško razumeti zašto se Vučiću danas tolerišu stvari koje su neuporedivo gore od “prestupa” i kompromisa koje Zoranu Đinđiću za života nisu želeli da oproste ni Zapad ni “Druga Srbija”. Vučićeva popularnost u severnoatlantskim koridorima moći vezana je za minuli rad i očekivani doprinos poželjnom statusu “Prištine” i državnom uređenju Bosne i Hercegovine, dejtonske “krpenjače” koja je nasledila Kosovo u klišeu o balkanskom buretu baruta.

Iz ugla zapadnih lidera – koji već godinama imaju ogroman, a u prelomnim trenucima i odlučujući uticaj na srpsku politiku – Balkan nije (samo) u Evropi. Zato, ako ostanemo fokusirani na “Evropu”, nećemo moći da shvatimo ni Vučićevu politiku ni ono što je još važnije – odnos Zapada prema njoj. Štaviše, kada razmišljamo o tome koliko dugo može da traje Vučićeva vladavina, treba imati u vidu dugoročne interese Vašingtona, Berlina i Brisela, kao i njihovu percepciju regiona u kome ni posle serije ratova nije uspostavljen samoodrživ mir.

Sklonost ka ignorisanju brojnih implikacija postojanja mentalnih granica “Evrope”, koje se ne poklapaju sa geografskim, pokazuju i nezadovoljni građani kojima se već priviđaju znaci skorog kraja Vučićeve vladavine. “Zato recite Tomi da kaže Vučiću da je i Čaušesku pred kraj imao sličnih problema”, reči su kojima je Branislav Dimitrijević izrazio njihov, čini mi se sasvim neprimeren, optimizam.

Ključ za razumevanje onoga šta ambiciozni vođa želi i šta radi nalazi se daleko od obećane briselske unije. Ruanda, Izrael, Singapur i Burma, samo su neke od afričkih i azijskih država koje su u svojoj spoljnoj i unutrašnjoj politici uspešno primenjivale slične autoritarne, pseudodemokratske i marketinške strategije. Što je posebno značajno, baš kao u slučaju Srbije, liderima ovih država su zapadna naklonost i zapadna “publika” podjednako važne – ako ne i važnije – od naklonosti domaće publike. Ni njihovi potezi se ne mogu razumeti bez uzimanja u obzir odnosa i očekivanja zapadnih centara moći. Zato se u ovim zemljama mogu prepoznati obrisi moguće budućnosti Srbije, kao i načini kako može da se prikrije nedostatak medijskih i političkih sloboda.

RUANDA – EMANCIPACIJA ŽENA: Portret predsednika Ruande Pola Kagamea, “Njujork tajms” je prošle godine objavio pod naslovom “Omiljeni čvrstorukaš globalne elite”. Bil Klinton je za hiperkinetičkog vođu, koji spava par sati dnevno, izjavio da je “oslobodio srca i umove svog naroda”. Kagame je rado viđen gost u Davosu, prijatelj Bona Voksa i Bila Gejtsa i miljenik nekih od najuticajnijih svetskih novinara.

Ali, njujorški dnevnik podseća da Kagame, i u samoj Ruandi i među humanitarnim radnicima, “ima reputaciju nemilosrdnog i brutalnog” čoveka i da se u Kigaliju “malo ko usuđuje da slobodno govori o predsedniku”. Ruanda je odavno jedna od najneslobodnijih država na svetu. O prirodi ruandanske demokratije svedoči činjenica da je izborna komisija nedavno smanjila broj glasova koje je dobila Kagameova stranka sa nepristojnih 98 na nešto manje nadrealnih 78 odsto glasova. Politički protivnici bivaju ubijani čak i u egzilu.

“Tajmsov” dopisnik opisuje Kagamea kao “vođu koji je istovremeno impresivan i represivan, možda najimpresivniji i među najrepresivnijim”, “čvrstorukaša koji štiti američke strateške interese”, i citira reči neimenovanog diplomate koje objašnjavaju veliku ljubav – “uložite novac u njega i dobijete rezultate”. “Slobode nisu mnogo važne na takvim mestima”, reči su kojim američki zvaničnici pravdaju ignorisanje “autoritarnih sklonosti” omiljenog afričkog lidera.

Citirani tekst ili pak nedavno emitovana BBC-jeva emisija “Neispričana priča iz Ruande”, u kojoj je predstavljena “tamna strana” Kagameove vladavine, ilustruju jedan od problema – kako u vremenu opsesije ljudskim pravima zabašuriti nedemokratsku i represivnu prirodu prozapadnih režima?

Raspoloživa strategija spinovanja, “premazivanja” neprijatnih istina, naziva se u žargonu odnosa s javnošću i marketinga “pinkvošing”, farbanje u ružičasto. Termin je izveden od engleske reči whitewash (prekrečeno), stare metafore za pokušaje moćnika da prikriju skandale i kriminalne aktivnosti. Pežorativno značenje je vezano za praksu velikih korporacija koje svakog oktobra “emotivno manipulišu” potrošačima tako što pokušavaju da povećaju privlačnost proizvoda pomoću ružičaste trake, promovisane kao simbol “borbe protiv raka dojke”.

Kagame i njegovi spin doktori za “pinkvošing” koriste emancipaciju žena. Ruanda ima najveći procenat žena u parlamentu – čak 64 odsto. U američkom kongresu ih je samo 18 odsto, a novi sastav Evropske komisije pokazuje da rodna ravnopravnost nije jedna od prioritetnih “evropskih vrednosti” – nova Junkerova komisija ima 27 komesara, ali samo devet žena. Zato se rezultat Kagameovog marketinškog feminizma pominje u skoro svakom tekstu o Ruandi i doprinosi stvaranju pogrešne slike o suštinski represivnom režimu – predstavlja “veo” koji prikriva brutalnosti.

IZRAEL – GEJ PARADA: Ipak, najuspešniji u strateškoj primeni “pinkvošinga” je Izrael, glavni saveznik SAD na Bliskom istoku – i zemlja koja ima problem s imidžom. Brojni aktivisti i borci za ljudska prava, uključujući Raselov tribunal, insistiraju da represivna politika prema Palestincima treba da bude opisana ne samo kao “nedemokratska” i “kriminalna” već i da se može nazvati “aparthejdom”.

Uz pomoć američkih marketinških stručnjaka Izrael je 2005. godine započeo kampanju čiji je cilj da popravi lošu sliku u javnosti. Vlada je napravila “marketinški plan da iskoristi gej zajednicu kako bi repozicionirala svoj globalni imidž”, piše Sara Šulman, američka profesorka i lezbejska aktivistkinja. U komentaru objavljenom u “Njujork tajmsu” pod naslovom “Izrael i pinkvošing”, ona navodi da je samo u toku 2010. godine potrošeno 90 miliona dolara na “brendiranje” Tel Aviva kao “međunarodne destinacije za gej turiste”, a premijer Benjamin Netanijahu je u govoru u američkom kongresu u maju iste godine rekao da Izrael predstavlja izuzetak u “regionu u kome žene kamenuju, homoseksualce vešaju, hrišćane progone”.

Šulman ističe da je reč o “ciljanoj strategiji da bi se prikrila uporna kršenja palestinskih ljudskih prava pomoću slike modernosti oličene u izraelskom gej životu”. Pri tome, Ajal Gros, profesor prava na Univerzitetu u Tel Avivu, podseća da su “gej prava postala oruđe odnosa s javnošću” u zemlji u kojoj ogromnu moć i dalje imaju konzervativni političari koji su “ostali žestoko homofobični”.

Izraelska vojska, koja je nedavno sumnjičena i za ratne zločine nad palestinskim civilima u oblasti Gaze, u propagandne svrhe koristi slike gej vojnika koji se drže za ruke. Predstavnik za štampu je jednu od ovih fotografija okačio na svom Fejsbuk profilu povodom početka meseca gej ponosa, a vojna pres-služba ih nudi zainteresovanim medijima. Čak i autorski filmovi bivaju (zlo)upotrebljeni za “pinkvošing”. Na primer, palestinski gej aktivisti tvrde da dokumentarni film Nevidljivi čovek, koji je dobio brojne nagrade na festivalima širom sveta, služi kao sofisticirano oruđe u službi propagande koja predstavlja “Izrael kao spasioca kvir Palestinaca”.

SINGAPUR – PROSPERITET BEZ DEMOKRATIJE: Dok nam Ruanda i Izrael pomažu da razumemo zašto smo dobili gej paradu i šta se sve može sakriti iza nje, Singapur i Burma nam omogućavaju da pojmimo šta ambiciozni vođa želi da napravi od Srbije i koliko velika može biti cena neuspeha da se na Balkanu oživotvori “azijski san” – prosperitet bez (prave) demokratije.

LI Kuan Ju je razbio jednu moćnu iluziju. On je uverljivo demonstrirao da demokratija ne treba da bude cilj, već da predstavlja jednu od alatki koje se mogu koristiti na putu do boljeg i humanijeg života. “Otac singapurske nacije” zato je postao inspiracija i autokratama koji žele neograničenu vlast i svima onima koji iskreno veruju da je demokratija kontraproduktivna u neodgovarajućem kulturalnom i istorijskom kontekstu. U Lijevoj tropskoj državi, beda je iskorenjena, zajedno sa slobodnim medijima i političkim slobodama, i danas su glavni singapurski problem komarci, vlaga i dosada.

Deng Sjaoping, Nelson Mandela i Aleksandar Vučić su samo neki od lidera koji nisu krili da im se dopala Lijeva lekcija o razvojnoj snazi nedemokratskih, “azijskih vrednosti”. Štaviše, i tokom prolećnih izbora u Indiji, “najvećoj demokratiji na svetu”, lajtmotiv brojnih komentara u uglednim listovima bio je kako (demokratski) izabrati dobrog diktatora, “indijskog Li Kuan Jua”, i rešiti se (demokratske) hronične bede i gladi. Sve izraženiju globalnu “zavist prema diktaturi” pregnantno je izrazio jedan indonežanski aktivista: za razliku od Indonezije, bogati Singapur nema demokratiju – ali njegovi građani imaju sve ono što nedostaje desetinama miliona ljudi koji jedva preživljavaju u prenaseljenim “kampunzima”, sirotinjskim četvrtima od kojih su satkane indonežanske metropole.

Li je kompleksna ličnost kakva se retko rađa. Omogućio je članovima porodice da steknu ogromno bogatstvo, ali je istovremeno stvorio “najbolju birokratiju u Aziji”. (Demokratska Indija ima najgore birokrate.) Državnim firmama i institucijama upravljaju sposobni, vredni i posvećeni ljudi i veoma je teško ponoviti čak i mali deo “singapurskog čuda”. Ipak, veliki problem brojnih zemalja koje su se širom sveta zaglavile u tranzicionom glibu nije toliko u tome što nema mnogo dobrih diktatora kakav je Li Kuan Ju koliko u činjenici da je sve manje dobrih demokrata.

MJANMAR – AZIJSKA NOĆNA MORA: Ako Singapur oličava sliku “azijskog sna”, onda je Burma (Mjanmar) ilustracija azijske “noćne more” – podjednako neslobodna, ali poražavajuće gladna. Čak je i “rodnu ravnopravnost” ostvarila na najperverzniji način – burmanski muškarci su “predmet” trgovine ljudima i “robovi” koliko i žene, koje su u drugim državama obično mnogo ugroženije. Verovatnoća da će se Evropljaninu, koji zagrize odmrznute škampe kupljene u nekom od brojnih hipermarketa, u ustima naći “plodovi” njihovog robovskog rada je oko 30 odsto.

Istini za volju, vojni režim poslednjih godina flertuje sa demokratijom, ali, uporedo sa povećavanjem političkih sloboda, nezadovoljstvo ponižene većine se sve snažnije kanališe ka verskim i etničkim manjinama. Etničko čišćenje i serija brutalnih pokolja pripadnika muslimanskih zajednica predstavljaju direktnu posledicu ovakve demokratizacije. Ipak, to ne smeta Nemačkoj, Velikoj Britaniji i SAD, koje se bore za naklonost režima koji kontroliše važne sirovine i jedini kopneni koridor preko koga je moguće povezati Indiju i Kinu. Spaljena manjinska sela i izbeglički logori, koji mnogo više liče na zatvore, ne zanimaju ugledne zapadne goste.

Ulozi na Balkanu su mnogo manji nego u Jugoistočnoj Aziji i politički ciljevi se obično mogu postići na manje brutalan način, uz prinudu koja ima mekše, “evropskije” lice. Blagoslovena umerenom kontinentalnom klimom i blizinom prosperitetnog Zapada, Srbija leži na prostoru na kome politički i prirodni udesi mnogo ređe imaju onu tragičnu cenu koju redovno plaćaju ljudi u velikim delovima Azije i Afrike.

Ali, izuzev klime i geografije, ostale važne poluge srpske istorije i politike oslanjaju se na temelje koji nisu samo “evropski”, bar ne u dominantnom, zapadnocentričnom smislu. Zato iz ovdašnje, “druge Evrope” treba povremeno pogledati ka jugu i istoku. Za svakoga ko želi da održi kontakt sa našom sve neslobodnijom stvarnošću, slike iz dalekog Kigalija i Jangona mogu biti korisne koliko i poruke koje nam stižu iz Brisela i Berlina.

Ako se nakratko manemo političke korektnosti i progovorimo jezikom moćnih orijentalističkih stereotipa – koji su potisnuti iz zapadnog političkog diskursa, ali i dalje lebde nad našim balkanskim sudbinama, može se reći da odgovor na pitanje koliko dugo će Aleksandar Vučić vladati Srbijom nije previše vezan za to koliko će biti dobar “Evropljanin”. Zapadni akteri koji su mu pomogli da preuzme vlast, i koji ga i danas svesrdno podržavaju, od njega očekuju da bude dobar “Afrikanac” ili “Azijata”. To treba da ima u vidu svako ko ovih dana razmišlja o gašenju “Utiska nedelje” ili o užasu kroz koji prolazi Goran Jevtić.

Zoran Ćirjaković, Afroazijska Srbija, Vreme

“I think an ambition as a performer, and maybe even in life, is to become less afraid.”

Willem Dafoe

Mr. Dafoe, which movie changed your life the most?

That’s hard to say. Probably the first one, The Loveless, or maybe To Live and Die in L.A. Obviously Platoon, but it’s a little bit too obvious. It changed a certain amount of recognition and gave me a different status for a while, but it also brought some problems. After Platoon it was very hard to find good roles.

I would have thought the opposite.

You get everything offered to you and nothing is right. And you get somehow overwhelmed. Although I don’t try to involve myself in regrets, there are some times when I think I should have kept it rolling. That’s what most people that are interested in movie careers do. Even if they fall on their face, once you get a break or a little attention you should go go go go. But I was still working at the theater and I had a different kind of view of who I was and what I wanted to do and I was really waiting for the perfect role after I got this kind of recognition. It didn’t come for a long time and then I finally got tired of waiting and I went back to work.

Do you still go through periods like that?

It’s hard because there are always lows. It’s weird because I do a lot of theater so I go in and out of things so much. But I think there are definitely periods where I have a lot of interesting things offered to me and periods where less interesting things are offered to me. I will say, as I get older the range of stuff gets wider and the offers are more consistent, so far. But that feels like that could change – things change. I am getting older and I am playing different kinds of roles.

A lot of different roles.

That’s me, baby. I like to work, clearly. I like the engagement, I like that kind of problem solving, I like the ritual of getting up in the dark and figuring out what will happen in the day, the adventure of traveling.

Actors sometimes speak about how tough it is to leave certain roles behind after they’ve played them. How do you experience jumping from character to character?

It’s nothing. It’s easy, it’s all pretending. It’s not easy socially or professionally. It even confuses the public sometimes because it’s much easier to express yourself by building a career. On some level I want to perform and have a long career of course, but I also want to disappear. That’s my greatest pleasure – to disappear into material.

Do you regret much when you look back at your career?

I try not to at least. Sometimes I think, “Jesus, you have got to preserve certain things so that your opportunities remain.” I am aware of that. Like some people say to me, “Oh you do the big movies, so you can do the little ones.” Not exactly, but there is also some wisdom in that. In my case, I sign on movies and I don’t look at the big picture. And all of the sudden I’ve shot three tiny movies that are interesting to me, but I realize they are not even intended for the big audience. I do have some awareness of that. Hopefully I’ve hired people who can help me with that.

What do you usually look for in roles?

I’ve got this appetite for mixing things up. After a long enough time people’s perception of what your career is and who you are, what kind of actor you are, is widely different. You’ve got to remember that you can do six movies, but if they are really tiny they are only seen by a certain kind of people, like cineastes, maybe. And then comes a movie that is huge and people may not have seen you in two years because they connected you from like Spiderman to Mr. Bean. That’s one part of your career and then there’s another one here and it’s only someone who is really a freak about movies who gets the full picture.

Do you have boundaries in regards to roles? I mean, your character did get his testicles crushed with a block of wood in Lars von Trier’s Antichrist…

I am sure there are, but I hope not to know them. (Laughs) I think an ambition as a performer, and maybe even in life, is to become less afraid. Some boundaries are necessary of course and some are accepted, but the ones that I don’t want, I want to remove.

I don’t suppose you would have had your testicles crushed for just any director, right?

No. I like his company. I like his work and what he proposed to me was an interesting project. But there are some people that I’d work with on almost anything if I could see that I could make a contribution and they needed me. And I felt like Lars needed me for that project.

Do you have a special relationship with him?

Personally it’s very intimate, like I know things about his sex life. (Laughs) Lars loves to talk about these things.

How is working with him? There are lots of crazy stories about him.

You feel like things are falling into place, there is kind of a natural order and nice little accidents happen, it starts to create momentum. When that momentum starts and you start making things, the story starts to form and characters start to emerge. That’s a beautiful place to be as a performer: when you know you’re with it, but you are not driving it in a way that you know what the outcome is going to be. So you’re not controlling it – and I love that.

Willem Dafoe, “You are not driving it”, the Talks

“But Marge, what if we chose the wrong religion? Each week we just make God madder and madder.”

Homer Simpson

Dobri prijatelji, dobre knjige i čista savest: to je idealan život!

Mark Tven