Na kraju Parade ponosa, tamo ispred Skupštine grada, Staša Zajović iz «Žena u crnom», obraćajući se okupljenima, reče da je tačno da je vlast obezbedila održavanje Prajda, ali da to «nije bilo iskreno».

Čitav serijal tekstova u kojima viđeniji intelektualci odgovaraju na dilemu «Šta je građanska Srbija sada», u Danasu, ima za svoj lajt motiv taj stav – ako je neko u današnjoj vlasti, možda, i prihvatio neku od «građanskih vrednosti», on to «nije učinio iskreno».

Zato bi, da bi razgovor o ovoj temi bio širokoj čitalačkoj publici blizak, bilo korisno kad bi neko od stručnjaka za «civilno društvo», kaže koji su tačno te «građanske vrednosti» o kojima se priča.  I da objasni šta je «civilno sruštvo». Da li je to nekakvo društvo iz koga su uniformisani proterani, da li je to samo segment društva koji čine NVO, ili je u pitanju pogrešan prevod onoga što strani autori nazivaju «societas civilis» ili «civil society», što znači – građansko društvo. Napravio sam mali anketu na Tviteru i na pitanje «šta su građanske vrednosti?» dobio mali broj šturih odgovora: pristojnost, čovekoljublje, kultura, solidarnost, briga o slabijima… I na prvi pogled je jasno: nije građansko društvo jedina politička zajednica koju odlikuje navedeno. Zato je od definisanja pojma građanskog društva, uz sve promene i nadogradnje značenja, počev od Marksa, preko Spinoze, Hegela, Hobsa, Loka do Karla Popera, važnije definisati vrednosti takvog društva.

Hegel objašnjava da je «građansko društvo» sistem potreba, građanin je biće potreba, pa je građansko društvo ono koje zadovoljava potrebe svojih građana. Država svojim građanima obezbeđuje njihovu autonomiju i osigurava slobodu, a svi su građani pravno jednaki i politički slobodni.

Mistifikacija ovih, prilično jasnih postavki, nastaje u potpitanju Danasa koje glasi: «Da li su i kako te ideje i vrednosti neki nosioci „građanske Srbije“ nepovratno kompromitovali?» Pažljivo sam čitao sve koji su odgovarali. Ne deluje da su svi razumeli pitanje. Jer kako neko kompromituju građanske ideje? Tako što postane neprijatelj slobode? Tako što se zamonaši? Postane član stranke? Ne, već tako što postane vlast. To je iz perspektive drugosrbijanca neoprostiv greh. To je izdaja «građanske Srbije». Nađite na Youtubu Peščanik od, recimo, 21.11.2001. da čujete šta se govorilo o premijeru Đinđiću, na koji način urednica emisije ismeva pokušaj atentata kod hale Limes, a kako jedan režiser analizira frizuru i način oblačenja premijera i njegovih saradnika. Biće vam neprijatno dok slušate, zbog količine mržnje prema čoveku koji je, da zlo bude veče, ponikao upravo iz miljea koji čine gosti Peščanika. Atentat na premijera, ništa tu neće promeniti. Isti oni koji su se zgražavali na svaki Đinđićev gest prisvojiće ga kao nešto što samo njima pripada, a nastaviće da svoju mržnju i bes sipaju na svaku sledeću vlast i kad ona to zasluži i kada ne. U pitanju je manir. U pitanju je poguban diskurs u kome se reč «izdaja» ređe koristi, ali sadržaj pojma itekako. U pitanju je zavist, banalno osećanje sa destruktivnim posledicama. Zato se postavlja pitanje: da bi čovek bio «građanin», da li je neophodno da bude baksuz?

Ključno pitanje, a verovatno i razlog čitave ankete jeste dilema: «Da li je lider SNS Aleksandar Vučić politički preuzeo ideje i vrednosti građanske Srbije?”

Osim par inteligentnih sagovornika, ostali su svojim odgovorom pokazali da se podrazumeva kako su građanske ideje nekakav zabran i vlasništvo, ne svih slobodnih građana, već jedne ekskluzivne grupe koja ima tapiju na njih i ne daje ih nikome. Kako inače objasniti svu mrzovolju iz odgovora? Zašto bi inače pozitivna promena i pomaci na bolje koje pokazuje vlast izazivale toliko podozrenje i nezadovoljstvo? Zar nije za Srbiju dobro da se građanske ideje iz uskog kruga istomišljenika prošire na rukovodstvo države? Zar to nije proces koji treba, uz sve neophodne kritike, ohrabrivati i podržavati?

Nebojša Krstić, Iskrenost i predrasude, Naše novine

Comments are closed.