Eto kako prolazi slava ovog sveta! Probudih se sabajle u svetu neđelju i ni na pamet mi ne pade da je osvanuo još jedan peti oktobar. To jest, znao sam ja dobro koji je datum, ali uopšte ga nisam povezao sa petim oktobrom od pre četrnaest godina – kasnije, tokom dana, bilo je nekih podsećanja u medijima. Ali sve nekako ko preko Crvenog Bana. Samo je spoljni Dačić bio srazmerno dobre volje. Zahvalan sam, blagoizjavio je Ivica, izvođačima petog oktobra jer da ne beše njih, SPS se nikada ne bi reformisala. E pa, braćo petooktobarski prevratnici, ako ni zbog čega drugog, vredelo je potruditi se poradi reforme SPS-a. Ta se reforma po značaju može uporediti samo sa Luterovom reformacijom. Malo je šta na ovom svetu tako temeljno reformisano kao SPS.

Sve mi se nešto javlja da bi SPS moj Crven Ban bio tako dobro reformisan da mu u pomoć nije pritekao (bajagi) prirodni neprijatelj, istovremeno i pobednik i grobar petog oktobra – ne trčite pred rudu – ne džumhurbaškan Tomo, nego zakleti desničar, Koštunica dr Vojislav, koji je s gnušanjem odbacio razložne predloge nekih članova DOS-a da se SPS (zajedno sa kolaboracionističkim strankama) zakonski zabrani, a da se njeni funkcioneri umešani u nepočinstva privedu k poznaniju prava. Takođe mi se javlja da zabrana SPS-a ne bi značajno uticala na Dačićevu karijeru. Čovek je, kako vidimo, sklon reformisanju, pa držim da bi karijeru mogao nastaviti u nekoj drugoj reformskoj stranci, blaženopočivšem DSS-u na primer.

No dobro, dosta ćeranja tragikomendije, hajde da mi vidimo šta je nama naša borba dala. Da li je baš sve tako crno, beznadežno i dibidus propalo? To je, da rečemo, filozofsko pitanje. Protivnici petog oktobra – koji su samo naoko paradoksalno opet na vlasti – krivicu za žalosne performanse postpetooktobarske Srbije redovno svaljuju na pleća takozvanih „demokratskih snaga“ i sve češće o Miloševićevom vaktu govore kao o zlatnom dobu. I tu su delimično u pravu. Takozvane demokratske snage su zasrale sve što se zasrati moglo, pokrale sve što je za krađu preostalo od SPS-ove pohare i – najgora stvar – apsolutno obesmislile ideju demokratskog poretka. Neke dobre tekovine petog oktobra ipak se ne mogu poreći. Od petog oktobra naovamo više nikome nije palo na pamet da krade na izborima, a nema više ni političkih ubistava, bar ne na javnim mestima i bar ne masovnih. Za razliku od Miloševićevog zemana, prodavnice su danas pune robe, a na benzinskim pumpama goriva ima u izobilju, što će reći da su se stekli svi uslovi za miran život u govnima do guše. Malo li je? A?

Svetislav Basara, Danas