Evo vam, drkadžije, dugoočekivanog odgovora zašto moja malenkost navodno ne plajpiči njegovu svemoćnost, Overlorda Vučića, ili ga bar ne plajpiči u meri koja bi zadovoljila visoke standarde ovdašnjih lažnih pravednika. Ne plajpičim ga iz prostog razloga što je naša (srpska) istorija završena, a da u stvarnu istoriju – osim u ratovima – nismo čestito ni zavirili. Overlorda Vučića sledstveno vidim kao stečajnog upravnika koji je – nakon bankrota prethodnog poslovodstva – došao na čelo temeljno upropašćene (i još temeljnije pokradene) firme. Da li ovo znači da krivicu za žalosno stanje stvari svaljujem na prethodno poslovodstvo? Uopšte ne. I to poslovodstvo beše preuzelo odavno propalu firmu. I ono pre njega. I ono pre onoga. I sve tako do Miloševića, jednog od velikana, ali nipošto ne i uzročnika kraja srpske istorije.

Utuvite đuturumi: Država Srbija je propala mnogo pre Miloševića – u stvari, propala je onoga momenta kada je nastala – zato što nikada nije ni bila koncipirana da bude stvarna država nego logistička baza za oslobađanje „srpskih zemalja“. Nevolja je što je – satirući se na tom oslobodilačkom poslu – Srbija propustila da oslobodi Srbe u Srbiji, koji su živeli, koji žive i koji će (još neko vreme) živeti u – slovenskom duhu donekle prilagođenom – političkom sistemu istočnjačke satrapije. Pa nije valjda da se baš ništa nije promenilo? Bilo je nekih promena, fakat. Kodža Miloš bi, recimo, takođe ukinuo Utisak nedelje, ali bi Olji odrapio i sto kamdžija, a ovako će se Olja izvući bez kamdžijanja, kao što ni moja malenkost, vaktile, nije fasovala macke kada su psihopata iz Belanovice i klinički psiholog sa Dorćola udruženim snagama, onako bedno, potuljeno, janičarski, aksarajski, ugasili časopis „Zemlja”.

Iz istog razloga – zamazivanja međunarodnih očiju radi – zbog kojeg je svojevremeno (nevoljno) odustala od macki i kamdžijanja, naša Satrapija je promenila sve postojeće političke sisteme, ali onaj stvarni politički sistem – despotizam, podilaženje najnižim instinktima masa, bezobzirno pljačkanje istih tih masa i apsolutna dezorijentacija u vremenu i prostoru – nikada nije promenila. Beše u srpskoj prošlosti nekolicina vrlih muževa koji su pokušali da promene stvar i – da vam nešto kažem – nijedan od njih nije umro prirodnom smrću. Uključujući poslednjeg, kome nisu ukrali lekove za srce, nego su mu u srce pucali. Slutio sam ja još tada, marta 2003, da je srpskoj istoriji došao (zasluženi) kraj, ali znate kako se kaže u petparačkim filmovima – nada umire poslednja. Činjenica je – ne sporim – da Overlord najčešće ne zna kud udara, ali je isto tako neporeciva činjenica da čovek nema kud da udari. Generacije i generacije srpskih satrapa tokom dva veka guzicama su pozatvarale sva vrata koja vode u realnost. I šta sad? Tu smo gde smo! To jest nigde. Jesam li razočaran? Ma jok. Samo sam se okanuo ćoravog posla i iluzija.

Svetislav Basara, Kraj Istorije, Danas, 3. oktobar