Šta da se radi? Šta da se radi? Udara ovo pitanje ovde već preko sto godina kao Verdijeva Forza del Destino, diže i vraća milione ljudi u prašinu, jer ređaju se jedan-za-drugim pogrešni odgovori. Na sudbinsko rebus-pitanje naši “prvosveštenici” odgovaraju kontrarebusom – mangupskim šibicarenjem. Za to “vešto” driblanje oni se ovde nagrađuju adoracijama (novac sami uzimaju), a nama kolektivno, i spolja i iznutra, stižu batine i siromaštvo.

Jedna od najuticajnijih knjiga na svetu – pokretala je više od pola veka milionske mase u revolucije, čitavu istočnu hemisferu – jeste “Šta da se radi” Nikolaja Gavriloviča Černiševskog. Lenjin je 1904. godine izjavio da ga je ta knjiga “potpuno preoblikovala” i da ona “može nekom da promeni celi život”. Smatra se da je ovim romanom Černiševski, mnogo više nego Marks sa “Kapitalom”, obezbedio eksplozivnu emociju u masama za izvođenje Oktobarske revolucije. U Srbiji je po uticaju nadmašila Bibliju. Ona je Svetozaru Markoviću i omladini bila Sveto pismo.

Savremeni engleski pisac Martin Ejmis, međutim, smatra da je “Šta da se radi” neverovantno “netalentovani roman”, a sam Černiševski – čisti idiot. Veliki srpski pisac Stevan Sremac je pre više od sto godina za roman Černiševskog mislio isto, mada u pridevima nije bio toliko eksplicitan kao Ejmis. Jednako je Sremca odbijao i zahtev Černiševskog da umetnost mora da bude, ako išta vredi, propaganda politike i sredstvo revolucionarnih društvenih promena. Takvim stavom se zamerio Skerliću. Rasni umetnici se i kada ne znaju jedan za drugog, i kada žive u različitim vremenima, slažu, pa je sa prefinjenim sarkazmom Vladimir Nabokov u biografiji Černiševskog (udenutoj kao četvrto poglavlje u romanu “Dar”) preludirao te antiumetničke premise, kasnije ugrađene u nama poznatu pustošeću “estetiku” ždanovizma.

Srpskim studentima po Evropi Černiševski je potpuno isprao mozak i opio ih idejom o “novim ljudima”, revolucionarima, kakvi bi trebalo da budu, kako da svojim nesebičnim, danonoćnim radom, odričući se privatnog života, učine da siromašna slovenska društva napreduju tako što će preskočiti kapitalizam i uploviti u Furijeovu utopiju – slobodu, jednakost, bratstvo, baš kao što je bilo u staroslovenskoj zadruzi. Dao je mustru i pozvao ih da budu – profesionalni revolucionari. O teroru koji će se pritom pojaviti nije pisao, a nije ga ni naslućivao. U Srbiji će se iz tih ideja dići socijalističko-radikalski talas, i nije se stišao, i dalje i pršti i valja srpsko društvo pred sobom, dok ga potpuno ne razbije udarom u neku stenu, ili ga podavljenog izbaci na opustošenu obalu ološ-ekonomije.

Sremac je bio vršnjak istaknutim socijalistima i radikalima, svi mladi i buntovni, ali ga je dar velikog umetnika distancirao od njihovih angažovanih zaleta. Zazirao je od tih “novih ljudi”, unosili su svađu u svaku poru života. Dugo je posmatrao i na kraju veka kroz priče ispisuje dnevnik Srbije, i on poput Servantesa i Don Kihota luta zemljom i slaže u pismu dogodovštine i razgalamljenost svog naroda. On je insajder. Pred njegovim očima su se rađale ideologija i politika koje će orobiti Srbiju u sledećih sto i više godina.

Zahvaljujući njegovom peru mi ne samo da čujemo, nego i vidimo naš jezik i u njemu oblikovan mentalitet. Dakle, mentalitet, a ne samo jezičke varijante ovog ili onog dela Srbije, te folklor, kako se površnim jezikoslovcima čini, ili što bi formalizacijama nacionalni glorifikatori hteli da izbegnu istinu o nama. I u tom jeziku, kao u mreži, zakoprcali smo se mi, onakvi kakvi jesmo. Nije on nas prikazivao humoristično, nego smo se mi smešno ponašali. Nije on taj jezik izmislio, nego smo mi tako mislili i govorili. A da bi nas verno preneo, on je radio precizno i metodično, kao kad znanstvenik označava i klasifikuje vrste u herbarijumu. Teško da bi izdržao u tom trudu da u njemu nije bilo ljubavi. Kvarenje naroda i rušenje države “ruskim idejama” i zatečenim prostaklukom, brinulo ga je, smatrao je da se tako ne otvara, već zatvara srpska budućnost.

Sremac, iako danas važi za veselog pisca, bio je u stvaralaštvu ozbiljan i usamljen, potvrđujući onu sudbinu koju je Josif Brodski zakovao kategoričkim imperativom da je “pisac usamljeni putnik i niko mu ne može pomoći. Društvo mu je uvek, u većoj ili manjoj meri, neprijatelj”. Nikola Pašić je pravio haos sa radikalima i narodnjaštvom, suicidalno srbovao, pretvarao je naše najgore osobine u tobože pravi duh naroda, a sve institucionalne tačke oslonca dovodio u pijano stanje. Otvarao je vrata nasilju, društvo je ulazilo u tunel “revolucionarnih” zavera, a Sremca su utucavali, naročito Skerlić, da je “konzervativan”, da nije revolucionaran. Političku presudu markovićevaca-pašićevaca, prihvatiće i profesori (inače i politički angažovani u socijalističkim partijsko-državnim institucijama) koji su sve do devedesetih godina prošlog veka pisali istorije srpske književnosti, pa su i oni Sremca otpisivali kao “konzervativnog”. Koliko znam, u Srbiji jedino gimnazija u Nišu nosi ime ovog pisca. Ali je odmah “dopunjena” sa drugom gimnazijom “Svetozar Marković”. “Konzervativni” Sremac je morao biti nivelisan “naprednim” i antipodnim Markovićem.

Šta znači reći za pisca da je “konzervativan”? Kakva je to umetnička kategorija? Stevan Sremac samo nije bio utilitaran po merilima Svetozara Markovića, Pašića i Skerlića. Po njima bio je, dakle, politički nepodoban. Suprotstavio se Černiševskom, i srpski epigoni ovog ruskog “humaniste” su ga žigosali. Vladimir Nabokov je podsetio da je na stogodišnjicu rođenja Černiševskog (1928.) priređena velika svečanost u Sovjetskom Savezu i da ga je tom prilikom Staljin uvrstio u velikog preteču Socijalističkog Realizma. Sremac je odbio da uđe u spiralu terora koju je “preteča” pokrenuo.

Martin Ejmis u knjizi “Koba Grozni” (“Koba The Dread”) tvrdi da ga je zahvatila teška apatija kada je saznao da je Lenjin jednog leta pet puta za redom čitao “Šta da se radi”. Pročitati ovu knjigu jedanput u pet leta, uveren je Ejmis, porazilo bi svakog, ali, eto, Lenjin je opstao, štaviše to je bilo njegovo ogledalo u kome je ugledao pravi model boljševika. Ejmis podseća da je u boljševičkoj državi 1921.-1922. od gladi umrlo pet miliona ljudi. Milioni će još nastradati u teroru pravljenja “novog” i “boljeg” društva.

Prema moralno-političkim kriterijumima Černiševskog i Svetozar Marković je gradio lik srpskog boljševika. Pašić će se nasloniti na taj model i u njega gurnuti gunjac i opanak. Nikada, međutim, nismo saznali koliko je žrtava bilo u toj radikalizaciji srpskog društva ispunjenoj demagogijom, uništavanjem privrede i nasiljem. Koliko je stradalo od gladi, sirotinje ili od partijskog, pa i državnog terora (a bilo ga je). Kao što se ne zna, a niko i ne pita, koliko je tačno žrtava bilo u majskom ubijanju 1903. (nazvano “prevratom” i “revolucijom” da bi se zabašurio krvavi događaj i amnestirale ubice i njihovi organizatori i saučesnici). Ne zna se ni tačan broj žrtava zavereničko-karađorđevićevskog-pašićevskog režima (uklonjenih na različite načine), kao što i nikog ne interesuju gubici iz balkanskih ratova i Prvog svetskog rata (nisu ih prebrojali ni država ni crkva, ni radikali ni Nikola Pašić). Dim od baruta, piše ruski pesnik Josif Brodski, pretvara se u istorijsku maglu i skriva od nas bezimene i bezbrojne žrtve.

Sremac je akciju markovićevo-pašićevog srpskog boljševika na razdrndavanju tek uspostavljene države prikazao u liku učitelja Srete u priči “Limunacija” na selu.

Limunacija je na jeziku radikala bila iluminacija. Nabokov je u biografiji naveo da su Černiševskom išle na živce tzv “iluminacije” po velikim evropskim gradovima, naročito u Parizu. Sa gnušanjem opisuje vatromete i spuštanje ogromnih bombonjera padobranima. U tome, i u posedovanju kreveta od ružinog drveta, ormana sa federima, ogledala na izvlačenje, štofanih tapeta video je bes bogataša, i sažaljivo dodavao antitezu:”a s druge strane nesrećni trudbenik”. U posedovanju jeste nemoral, pa Černiševski piše:”Nije nikakvo čudo što švalja zgodne spoljašnjosti malo-pomalo olabavljuje svoja moralna pravila… Nije čudo ni što zamenjuje jeftinu, sto puta opranu pamučnu haljinu za alansonsku čipku, i besane noći uz slabu lojanicu i rad, za besane noći na operskoj maskaradi, ili na orgijama izvan grada; ona srlja…” Nabokov je ustvrdio da je Černiševski u stvarnom životu bio “gegavi rogonja”. Srpski radikali su bili nedosledni – obožavali su “limunacije” sa “narodom”, uz pevanje, bančenje, batinjanje i pucanje, a šta bi imali protiv i da naš oficir poneku našu snašu ili našu gospoju, ili zalutalu Mađaricu, tom prilikom i prevrne. Takve “limunacije” su bile “narodni odisaj”.

“Novi čovek”, boljševik i radikal Sreta dolazi u jedno mirno, idilično i skriveno selo u našoj divnoj Srbiji da “osvesti” narod i da ga učini “izvorom i utokom vlasti”. Sreta se užasnuo kada je video kako je narod u selu radan i zadovoljan, gostoljubiv, kako se svi međusobno slažu i prijateljuju. Sreta je mrzio svakog kapetana, odbornika, čudio se kako seljani mogu da poštuju vlast i pred kapetanom skidaju fes. U svemu je video tiraniju i danonoćno je pisao “revolucionarne” tekstove za novine. Štampa i propaganda su bile suština njegovog života. U njima je on “ginuo i bijo se” za slobodu naroda, “šinuo” bi činovnike “ko birov kučku”, iznosio zloupotrebe i nasilja kapetana i “kaišarluke njegovih podrepaka špekulanata”.

Ništa Sretu nije moglo da pokoleba, jer je njegova lozinka bila kao i lozinka “onih Rusa iz Londona” – Forward, Vpered, ili na srpskom Napred. Znao je on koliko je “birokratski, nazadni duh” čvrst, ali je sokolio sebe pesnikovim stihom – “Slamka sam jedna među vihorove”. Serije članaka pod naslovom “Seljačka pisma” potpisivao je pseudonimima koji ponajbolje otkrivaju košmarnu smešu raznih ideologija i zabuna u njegovoj glavi: Gedžo, Gejo, Seljo, Radenik, Proleter, ali i sa Prudon, Robert Oven, Bakunjin, Karl Marks, Pugačov, Stjenka Razin, Kibaljčić, a nije se ustručavao ni od ženskih imena – Lujze Mišel, Vjere Zasulič, Sofije Perovske… Sa sobom je doneo naramke knjiga Lasala, Svetozara Markovića, a posebno je iščitavao (i s njima se uspavljivao) Narodnog učitelja Vase Pelagića, Šta da se radi Černiševskog, i knjigu Grobari Srbije anonimnog autora. Zbunjivao je seljane: na njemu gunj, tozluci i opanci, a kad progovori gospodin, učen čovek. Osvrnu se oni za njim i vide “gde ide seljački, a govori naučenjački”.

Najuglednija zgrada u selu je bila mehana gazda-Đorđa, i u njoj će Sreta zamrsiti narodnu pobunu i uzdizanje srpstva. Sav društveni život Srbije se u Sremčevim dokumentarnim pričama odvija u kafanama. Njihova imena su: Kod topa, Kod Sevastopolja, Kod orača, Kod poljoprivrednika, Kod poslednjeg marjaša, Kod tigra, Kod nezavisne i ujedinjene Srbije (na tabli je naslikana borba kod Šumatovca)…

Sremac piše:”Pravoslavni Srbin jurio je danonoćno u kafanu, kao, bože me oprosti, na reku Jordan… Na stolicama i klupama je ostalo više sukna od čakšira seljačkih, nego runa od ovaca na kakvoj ogradi u toru… Svaki kavedžija je zaslužan po čovečanstvo, a naročito po srpstvo, koje se, politički raskomadano, tu sastaje”. Zidovi su oslikani junacima i čuvenim bitkama. U kafani gazda-Đorđa naslikano je devet lepih, zdravih i rumenih devojaka, personifikacije četiri godišnja doba i pet kontinenata. Seljacima se najviše dopadala ona koja je simbolisala Aziju.

Ali centralna freska je bila iza kelneraja i predstavljala je Marka Bočarisa u prirodnoj veličini sa užasno velikim brkovima, kakve smrtan čovek nije ni video a kamoli poneo! Sa isukanom dimiščijom u desnoj i odsečenom turskom glavom u levoj ruci, a iz odsečene glave teče krv užasno debelim mlazom kao voda iz žljeba kad se digne ustava pa poteče na vodenični točak. Pošto se junak zvao Marko, seljaci su ga smatrali našim Kraljevićem Markom. Pored te freske ekserima je bila zakucana crna mušema i na njoj su kredom zapisani oni koji jedu i piju na veresiju. Najduža je rubrika bila Miće “Oficira” i Petra, ćate opštinskog. Mića noću luta kroz dvorišta, obilazi udovice, ali i udate čiji muževi imaju tvrd san, a otisci od zuba na krajevima kafanskih stolova su njegovi, pošto ih u opkladu za špricer često diže. On je postao desna ruka Srete radikala.

Uneo je Sreta nemir i haos u narod. Ubeđivao ih je da državi, toj tiraniji, ne treba ništa da plaćaju. Kapetana, tog “krvopiju” (mada je bio blagorodan i celo ga selo poštovalo) treba da zameni “naš, narodni čovek” – kafedžija gazda-Đorđe. Đorđu se zavrtelo u glavi, i odmah je izbor radikalskog učitelja prihvatio kao ispravljanje duge nepravde. Zašto on ne bi mogao da bude predsednik u selu, zar je ovaj sadašnji u nečemu bolji od njega!? Sreta je i za druga činovnička i pandurska mesta našao kandidate, sve lezileboviće i seoske badavadžije. Zapalili se i oni izgledima da budu vlast. Kada se zaverenici sretnu samo se prijateljski jedni drugima smeše, migaju očima, u ćutanju se razumevaju “Znamo se, naši smo”. Sa svima su bili na egalitarijanskom ti. Šta tu Vi, nismo Švabe, nego brate, ti, to je srpski, najlepše! Taki smo mi!

Ušli bes i đavo u selo. Svi se mrze kao da nisu jedna vera i svađaju se. Zavadile se žene, pa isplivao sav prljav veš, Bokačo u nastavcima, a glavni lik Mića “Oficir”. A Sreta se sve blaženiji noću uspavljivao sa 5-6 pročitanih strana, dok mu “Šta da se radi” ne ispadne iz ruku. Bio je prezadovoljan, selo je postalo čuvar svojih građanskih i narodnih prava. Eto kako može, likovao je, samo treba biti muško! Život je borba, trenje! Od trenja do trvenja, i od trvenja do satiranja. Zbog restauracije narodnih prava, Sreta je sve češće priređivao narodna veselja sa guslama, i tom prilikom je okupljeni “narod” psovao režim i vikao, kako ga je radikal naučio: Dole, Bastilja! Dole, raspikuće! Dole, razvratni tiranin! Nek padne Stari režim, da dođe novi, suvremeniji!

I kada je u dalekom Brazilu pala monarhija don-Pedra, Sreta je odlučio da okupi i druga sela u kraju i napravi veliku, zemljotresnu “Limunaciju”. Pozvao je učitelje i održao im govor. Sremac je taj govor sastavio od fraza koje su radikali svakoga dana uzvikivali po varošima ili objavljivali u novinama. Svaka sličnost sa današnjim nije slučajna.

Prvo je Sreta za sebe i okupljene učitelje ustvrdio da su “jedini napredni elementi i jedini prijatelji narodni”! Da su oni “Mi, koji smo i sami ponikli iz slobode!” Ali, kada su trezveni učitelji odbili da učestvuju, Sreta je počeo da ih vređa. Oni su memeluci, inertni prema građanskim pravima. Prišipetlje vlasnika i kapetana! Bruka učiteljska! Bave se bezvrednim zanatima, mlate se sa voćarstvom, svilenim bubama i skupljanjem meda, te ostalom privredom i poljoprivredom, umesto da izvojuju političke slobode za narod, a slobodan narod će i sam naći što mu treba , ne moraju oni ništa da proizvode. Tiranija bi i volela, krešti Sreta, da se oni zabavljaju privredom i tako batale svoja sveta građanska prava. Samo vi radite, dovikuje im Sreta, pa što veće blagostanje u narodu, biće mu i veći porez! A ja to ne dam!

Radikalska “Limunacija” se završila u orgiji i sa napadom na kuću predsednika sela, polomili mu kapiju, vikali Ua! Ua!, i u avliju ubacili odranog zeca na ražnju sa porukom na hartiji:”Ovako će proći svaki prišipetlja don-Pedra”. Predsednik ih je rasterao puškom. Tom prilikom je Sreta bio kažnjen i proteran, ali to je bio samo početak, radikali će se boriti, pobediti i formirati Srbima identitet koji je postao naš karakter i sudbina. Najgore su prošli privreda i država. Jer u socijalističko-radikalnom društvu radile su samo budale, pametni su se bavili politikom i funkcionerstvom, država je postala otadžbina maherima, a iza celog tog cirkusa konce su povlačili nevidljivi zaverenici.

U priči “Zli podanik” Sremac ulazi u trag drugom delu srpskog mentaliteta koji su na vlast (kao partijski komesari, sekretari, predsednici, pa po policiji, tajnim službama, vojsci, diplomatiji, novinarstvu) doveli gorštaci. Popisivač 1896. ulazi u stan samca Vasilija Polagušića u Beogradu i prikuplja podatke za statistiku, što će se sa ovim delijom pretvoriti u verbalno rvanje. Vasilije će potvrditi mnogo kasnije izrečenu tezu Milovana Đilasa da su komunisti nastali od Srba i Crnogoraca. Vasilije gnevno odbija oslovljavanje sa “gospodin”, jer gospoda su izjelice, sabljaši, eksploatatori i tirani, “koji gnječe i sišu krv i hrane se znojem bijednoga radenika na sramotu 19. vijeka”. On jeste “radenik i građanin”, ali ne priznaje državu – “ona je jedno žalosno, sramno i bijedno našljeđe iz onijeh mračnijeh srednjijeh vjekova nepravedno nametnuto nama docnijim naraštajima”. Đe se to glasalo hoće li narod ovu i ovakvu državu, i đe je moj dragovoljni pristanak usmen ili pismen?! Ja, kategoričan je Vasilije, nijesam pristao! i nastavlja bravuroznu retoriku:

– Već dvadest i tri godine, kako ja odvajam svoje mišljenje a niko me ne sluša, već Jevropa ćera svoje meni za inat! Ja nijesam pristao ni na jednu jevropsku državu! Nijesam pristao ni na ćiftinsku Belgiju, ni na sabljašku Njemačku, ni na apsolutističku Rusiju, ni na onu birokratsku i kapitalističku vajnu republiku Francesku! To je nasilje učinjeno daleko prije nas… Ja protestvujem protiv svega uređenja današnjega!! Ja priznajem zasada samo samoupravnu i nezavisnu opštinu u kojoj se individua čovjekova može slobodno i bez ikakvijeh stega razvijati… što je izloženo u zlatnijem knjigama: Černiševskoga, Pisareva, Ovena, Svetozara, Bakunjina, Krapotkina…

Da ne bi rađao i umnožavao roblje tiraninu, Vasilije se nije hteo ni ženiti, ali se sav posvetio sebi: fizičke vežbe, šetanje, spavanje, odmaranje, masaže, jede samo bifteke i jabuke, razmjenjuje misli sa knjigama ili ljudima, ljeti se kupa u hladnoj a zimi u toploj vodi, jer Džon Lok je rekao da je u zdravom tijelu zdrava i duša, a mi velimo Veselo srce kuđelju prede! Njegovo glavno zanimanje jeste da živi i da radi za čovječanstvo, a sporedno da se čuva, da se ne bi istrošio na štetu radničkog staleža, a na grdnu radost izjelica i tirana! iako nije ženjen, ima đece, a ta đeca njegova su “svi potišteni, eksploatisani i neobaviješteni, svi koji u znoju lica svojega zarađuju i jedu suvu koru ‘ljeba – to su moji sinovi a ja njihov duhovni i umni otac”. Vasilije je “suvremeni i moderni Prometej” koji uspalom narodu donosi božansku iskru. On je luč u tami i bijedi, plete bič i šiba nemilice glupane i gotovane, osvjetljava puteve zalutalom i izgubljenom čovječanstvu!

Kada ga popisivač pita ima li kakvo nepokretno imanje, Vasilije potvrđuje, a to je:”Moje ubjeđenje! Ono je nepokretno, sa kojega me nikakva svjetska sila i zastrašivanja ne mogu pokrenuti!”. Javi to, špijunu – drzak je Vasilije- onijema silnicima koji te poslaše da me uhodiš i iskušaš!

A gde stanuje za stalno, Vasilije? Kada je mir u Srbiji, a kada Srbija zarati, on je već tri mjeseca ranije van, jer je principijelno protivan ratu, pogotovu protiv onog u kojemu Jevropa troši godišnje u mirno vrijeme pet milijardi dinara, a u ratno vrijeme pet puta toliko!…

Pometen lavinom fraza i samodivljenja, popisivač je pobegao. A za njim Vasilije gunđa:”Viđi, molim te, kretena, viđi, dobar čojče, žbira i špijuna, đe ga poslaše da me ukine sa svijeta!” A onda mu sumnja što državni službenik ode tako u brzini pomuti pogled, pobledi i počne da razgleda po celoj sobi, pod krevete i ormare, u slamarice i jastuke, da mu nije ostavio neku napravu protiv njegovog dragocenog života, kakvu bombu, granatu, a možda i dvanaesto-funtovni top! Odahnuo je kada nije našao i ponosno zaključio:”Judo! Zar cjelovom izdaješ sina čovječijega!!! veli Hristos. Razlogom me pobjedi i utuci, a ne nasiljem i vlasničkim ujdurmama, velimo mi”.

Čitajte Sremčeve priče, Sremčev literarni dnevnik, zapanjiće vas njegova aktuelnost.

Ni srpski, ni crnogorski se odgovor na pitanje sudbine Šta da se radi ne menja više od veka. Ko je ovde konzervativan? Mi ili Sremac? Sremac je samo bio brži od bilo kog savremenog pisca i novinara, pa je opisao finale jedne mrtve igre još u njenom začetku. Dok đacima ne počnemo da pričamo pravu istinu o nama, dok ne preradimo udžbenike istorije i iz njih ne izbacimo “boljševike” – komandante, kraljeve, heroje, očeve nacije – doveka ćemo se uzalud pitati – Šta da se radi? A samozvani spasioci naroda pod nos će nam poturati opijum lažne svesti i tu lažnu istoriju, nekog novog “idiota”, novo-starog Černiševskog, očeve naroda i partija, vaskrsavati ubice kao heroje, žrtvovati nas, dok oni kradu.

Momčilo Đorgović, Stevan Sremac, Šta da se radi, Danas