30. Jazz festival, Dom Sindikata, 27. oktobar – Charles Lloyd, Wild Man Dance Suite

Iz Putinove posete je svašta proizašlo. Ona je bila kao neki projektivni test proevropske orijentacije vlasti u Srbiji. Ti nacionalisti, bivši šešeljevci, koji su uvek imali primedbu na ljude koji smatraju da Srbija treba trajno da transformiše i državu i društvo po uzoru na najrazvijenije zemlje Evrope, uvek su nam zamerali kako nemamo nacionalni ponos, da smo beskičmenjaci i sluge, i onda – op, obrt! Oni to rezervišu samo za Zapad. Ali kada dolazi Putin pokazuju jednu vrstu inferiornosti od koje vam bride obrazi.

Prvo pomere datum obeležavanja. Pokušajte da zamislite da Francuska ne slavi Pad Bastilje 14. jula nego 9. zato što Obama tad može da dođe – mislim da bi i poslednji Francuz, bez obzira, i levi i desni, rekao ‘ova vlast više nikada u istoriji ne treba da bude u prilici da vodi Francusku’. Dakle, vi jedan istorijski datum promenite da bi Putin, koji je šest sati bio u Beogradu, mogao da prisustvuje. Sve ostalo što se zbivalo vezano za tu posetu je groteskno. Ali najviše je groteskan način kako se shvata i taj datum i ta poseta. Vi vešto ubacite i Prvi svetski rat. Vi neprekidno govorite o srpskoj vojsci i o ruskoj vojsci, iako Putin ispravno kaže u svom govoru ‘Sovjetska armija’, i kaže ‘Jugoslovenska armija’. Vi ne pomenete Tita, koji je bio glavnokomandujući tih trupa koje su oslobađale Beograd. Sviđao se vama Tito ili ne, to je istorijska istina. Vi falsifikujete činjenice.

U govoru, Tomislav Nikolić pozdravi predsednicu skupštine i pozdravi Dodika koji je, koliko znam, još uvek, i to jedva reizabran, predsednik entiteta, a ne države. Uzgred, zašto je pozvan – ne znam. Vi pomenete u tom govoru od generala samo Koču Popovića, zato što je on iz Beograda, što ga smatraju Srbinom, a ne pomenete te silne crnogorske generale, uzgred budi rečeno na primer Peku Dapčevića, koji su učestvovali, jer bi onda morao da priznaš jugoslovenski karakter te vojske. Vi pokažete jednu kombinaciju inferiornosti i potpunog neshvatanja istorije i istorijskih događaja.

Mislim da je to pokazalo nešto što je sada mnogo dublje: kao što su oni bez ikakvog obrazloženja promenili svoje političke stavove i od vernih sledbenika Šešelja postali nešto – u slučaju Tome Nikolića čak ne mogu tačno ni da definišem šta, ali ja mislim da je on još uvek jedan vrlo snažni nacionalista. Vi u stvari mislite da i svet isto tako sve to zaboravlja, i da vi niste zemlja koju ljudi pažljivo gledaju. I vi sada držite govor na Paradi oslobođenja i ne kažete da vi želite svoju vojsku i svoju istoriju da bazirate na toj antifašističkoj tradiciji.

Izvinite, vojska je rušila Vukovar. To nisu bili samo dobrovoljci nego tadašnja JNA. Konačno nekim generalima je suđeno. Načelnici generalštaba, Kosovo, i sve ostalo. Pogledajte broj generala, od Ojdanića načelnika generalštaba, osuđenih u Hagu. Vi ništa, kao da to nije bilo. Vi na tribine pozovete ljude kojima je suđeno u Hagu. Kaže, ‘pa on je bio predsednik države’. Pa znate šta, ako bih te analogije razvlačio jako daleko, onda je moglo da se desi da u Južnoj Africi Mendela zove rasističke premijere – siguran sam da ih nije zvao. Znači, vi pokažete jedno potpuno osećanje da je istorija počela sa vama. Onda pokažete da imate u glavi potpunu konfuziju, i svesnu i nesvesnu, nenamernu i namernu, šta je bilo u tim bitkama za oslobođenje Beograda, koja je to vojska učestvovala.

Mene to nimalo ne čudi, jer je Šešelj išao sa tim čekićem, macolom da razbija Titov grob, i naravno da Toma Nikolić sad ne može da pomene Tita jer valjda još veruje u to što mu je Šešelj rekao. On je očigledno još uvek ideološki vezan za Šešelja. To je jedna strašna sramotra, sa onim patetičnim starim generalom koji sedi pored. A koju on vojsku tačno predstavlja? Srpsku ili jugoslovensku? Čovek je mogao da vidi da najviši predstavnici naše države zapravo nemaju nikakav odnos prema toj prošlosti, o njoj ništa ne znaju. Oni imaju jedan haos u glavi u koji se ja bojim i da uđem, iskreno, i da ga opišem. A što se tiče Putina, on je prosto došao u trenutku kad je faktički izolovan u Evropi. I sad ispada da je svejedno što on tamo kontroliše internet, nevladine organizacije moraju da se registruju kao špijunske organizacije – znači u ruskom društvu vlada represija, a vama je to sad model države i on je kao model lidera.

Putin prolazi, svi ga fotografišu, poslanici, bivši ministar Žarko Obradović ga slika dok prolazi pored njega kao holivudsku zvezdu. I ta poseta je pokazala da čitava ta proevropska orijentacija, uprkos tome što jeste Vučić uložio izvestan napor da kaže, to moram da priznam, da mi nastavljamo naš evropski put, put u evropske integracije, i brže-bolje je razgovarao telefonom sa Angelom Merkel posle toga – ipak ta proruska politika stoji. Deo naše političke scene jeste duboko vezan za Rusiju, u stvari za rusku koncepciju države i politike. To je mnogo važnije. Nije to prijateljstvo prema Rusiji, nego bliskost sa ruskim shvatanjem države i politike. To je ideja da je potreban prosvećeni diktator i da je građansko društvo u stvari iluzija, da treba imati jaku vojsku, da Zapadu treba pokazivati zube. I vi onda vidite da se u Srbiji uvek može postavljati pitanje, po dubini, koliko je u stvari veliki deo srpskog društva spreman za transformaciju države i društva u skadu sa onim kako dominantno danas izgleda Evropa.

Ispada na kraju da smo mi u stvari u milosti lidera. I kada je lider Đinđić, onda je to proevropska orijentacija, kada je to Koštunica, onda je postepeno postala kompletno antievropska, kada je lider Vučić, to je proevropska, ali iza njegovih leđa je predsednik države, bivši predsednik njegove stranke, koji je potpuno antievropski orijentisan. I vi onda imate utisak da je odluka o tome kako se razvija društvo u najtemeljnijem smislu potpuno arbitrarna, zavisi od volje lidera, što je katastrofalna definicija političkog stanja u jednoj zemlji.

Vi vidite sa slučajem ‘utakmica’ kako je lako podstaći najstrašnije šovinističke strasti i kako je moguće praktično ući u krvoproliće posle incidenta, jedne nesumnjive političke provokacije na utakmici. Ali sve ono dalje je odgovornost Srbije, ali pre svega njenog rukovodstva. Tomislav Nikolić prati staze Dobrice Ćosića koji je napisao, ako se sećate – to je zastrašujuća izjava – da su Albanci talog Balkana, on kaže, Srbi su najprosvećeniji balkanski narod, a Albanci su talog. To je rasizam. A onda Tomislav Nikolić kaže isto – to je jedan necivilizovan narod kome će ko zna koliko trebati da se civilizuje. Drugim rečima, vraća se na ono kada je u Srbiji zanimanje bilo Šiptar. ‘Šta radi tvoj Šiptar, je l’ bio kod tebe?’ Dakle, mi smo celu jednu naciju identifikovali sa fizičkim poslovima, što je teško uvredljivo. Tomislav Nikolić čak ni ne pomišlja da ti isti Albanci žive i u Srbiji, znači da on vređa građane svoje sopstvene države. On je predsednik i moj, i vaš i svih slušalaca. Vi vidite onda da Vučić govori o neviđenom poniženju koje neće dozvoliti – i naravno, kreće razbijanje radnji.

Ne bih hteo da odem sa svojom analogijom jako daleko, ali to jeste podsećalo na Kristalnu noć. Mi ćemo uskoro imati godišnjicu Kristalne noći. Ona je bila između 9. i 10. novembra i takođe je imala jedan direktan povod. Bio je jedan mladić, Jevrejin, izbeglica poljski, kupio je pištolj i otišao u nemačku ambasadu i ubio jednog nemačkog službenika, prvog koji ga je primio, zbog porodice koja je proterana iz Nemačke. I posle toga, te noći, organizovano, orkestrirano, ubijeno je negde preko 90 ljudi, ali je uništeno oko hiljadu sinagoga, ili zapaljeno, demolirano, i oko sedam hiljada radnji. Ali ono što je bitno, 30 hiljada ljudi je poslato u logore, od kojih se mnogi nisu vratili. Ta je noć, je li, nazvana po tom staklu iz izloga koje je padalo. Ja sam imao, na žalost, tu asocijaciju, jer su tu isto razbijani izlozi. To tako počinje.

Niti je Hitler ovde na vlasti, niti je to Evropa tog vremena, niti je ovde narod tako organizovan. Ali čovek ima jako neprijatno osećanje da to liči na jedan podsticaj, u najmanju ruku zbog neodgovornih izjava, ali rekao bih i svesnih, podsticaj od vlasti da se krene u obračun sa onima čija imena liče na albanska. Uzgred, to uopšte nisu Albanci, nego su uglavnom Goranci, ali ne bih se uopšte upuštao, potpuno je nebitno. Mislim da je to zabrinjavajuće, a reakcija vlasti je zakasnela. Izgleda da je vlast, tek kad je videla da je đavo odneo šalu, kad je videla da to stvara strašnu sliku u javnosti, ne samo u Srbiji, nego i izvan, tek onda je prvi put reagovala i rekla ‘biće kažnjeni’, i da je policija onda odradila svoj deo posla. Ali kad čovek gleda kako je lako podstaći te strasti, naročito prema Albancima.

Nisu tu presudne bile i neke neodgovorne izjave albanskih političara i analitičara da je to bila simpatična provokacija – nije tačno. Mislim, i oni se pokazuju. Ali to je problem za njihove intelektualce i demokrate i javne radnike, da osude taj stav da je incident bio simpatičan. Nije bilo simpatično i to je najdirektnija politička provokacija na sportskom događaju. Ali ipak, sve te izjave Albanaca su ovde umnožavane mnogo puta i čine naslove. Ono što je mene zaista iskreno iznenadilo, jeste da su i neki dnevni listovi koji do sada nisu bili ratnohuškački, sada to definitivno postali.

U stvari se širi krug tabloida u Srbiji, ili tabloidizacije medija. Dakle, vrlo je plitko, vrlo je blizu kore to da će odmah uslediti erupcija. Ne treba mnogo mržnje. Zebnja me hvata kad vidim da maloletnici idu i kamenuju radnje. Kakve veze ima taj čovek koji prodaje kolače ili hleb sa incidentom na utakmici? On je naš građanin koji živi ovde. Pa smo doznali da je jedan tražio zaštitu ali mu je policija nije pružila. A sada policija čujem celu noć dežura i čuva.

Pokazuje se kako je ovde lako podstaći nacionalizam, kako je lako odbaciti evropske vrednosti, kako je lako diviti se caru samozvancu, Putinu, iako je on izabran na demokratskim izborima; kako je lako tvrditi da mi gubimo nacionalni identitet, samosvojnost. To je glavni argument kad ideš u Evropu. Mene to stalno pitaju ovi umereni nacionalisti: ‘pa čekaj, mi ćemo izgubiti identitet’. Ali s Rusima to može. Rusi kad ti komanduju, pa izgubiš identitet pod Rusijom – to može. Onako, kao kod Crnjanskog kad on u tom divnom, poetičnom romanu o seobama opisuje te vojvođanske Srbe koji su bežali, tražili svoju svetlu budućnost i bežali u Rusiju, i tamo nestali, pretopili se. Ostane samo prezime, i to jedva. Ne postoje više.

To je ta ideja da je sreća samo u Rusiji. Odjednom vidite jedno društvo koje, iako je usvojilo tu proevropsku orijentaciju, na najmanji događaj – poseta Putina, incident na utakmici – odjednom kao iz vulkana, iz njega izbija ta lava. Imao sam utisak, da je nastavljena ta propaganda protiv Albanije i Albanaca, da bi Srbija bila spremna bukvalno da zarati. Ne preterujem. Da je neko rekao ‘hajde sad da se naoružamo i da počnemo rat’, bilo bi kao onaj čuveni, patetični rat iz Srednje Amerike oko fudbala. Čak i Mišel Platini kaže ‘pa dobro, mi smo ih stavili u istu grupu jer znam da imaju neke probleme, ali nisu ratovali’. Čovek prosto ne može da pojmi da je moguće tako daleko otići u antidržavnoj propagandi.

To je slika stanja u ovoj zemlji koja treba svakog da uplaši. Jer s jedne strane se disciplinuju mediji na način kakav nije viđen od Miloševićevih vremena. S druge strane se kriminalizuju političke stranke. One danas jedva preživljavaju. Svi govore, tako, ezopovski se pitaju, ‘a kako to da se Demokratska raspada? A kako to da nema opozicionih stranaka?’ A istovremeno se prave da ne vide da nikad ovako sistematski nije kriminalizovana opozicija, od Miloševićevih vremena. Vi ne možete dati kritiku vlasti a da vam kroz 15 minuta ne dođe ‘ti si gad, ti si lopov. Sad ćemo mi istragu protiv tebe’. I tako stalno.

Politički život Srbije je zamro. Da biste imali politički život, vi morate da pronađete neku meru tolerancije prema onima koji kritički govore. Ovde u stvari imate vrlo sistematsku satanizaciju opozicije, gde se liderima stranaka, naročito većih, neprekidno preti hapšenjem. Kada sve to spojite, onda imate jedno ekstremno nestabilno društvo, koje u stvari zavisi od volje jednog lidera. Imam utisak da je taj lider rekao, za vreme Putinove posete, ‘pa dobro, dosad smo išli u Evropu, ajde sad malo da vidimo, možda je nama kod Rusa udobnije, lepše’. Rusi su, inače, imali manje od 5% investicija u Srbiju. Da je neko sačuvao naslove tih tabloida: milijarde investicija, Rusija nas je uvek štitila, itd. To sve idealizujete, i kažete ‘pa to je u stvari naša alternativa, mi jedini valjda u Evropi imamo Rusiju majčicu koja može uvek da nas primi, hrani, oblači’. I onda vam se čini da imate zatvoreni krug. Srbija nikada nije više ličila na Prokletu avliju Ive Andrića. To je ona šetnja u bašti. Ljudi osećaju da ne mogu iz nje da izađu, zbog ovoga o čemu govorim. Oni mogu da izađu, mi nemamo vize, ali problem je u tome što čovek ima osećanje teskobe da ne može da izađe iz svoje situacije. I svaka situacija je takva da vi doživljavate krah društva i krah ideala.

Oni stalno govore o tim poglavljima. Otvori se poglavlje, pa ćemo mi da zatvorimo poglavlje. Pa nije to tehnička stvar. Ta poglavlja koja vi otvarate kad počnu pregovori; inače, formalni pregovori još nisu ni počeli. Naši su očekivali početak do kraja godine, sada vidim da je ambasador OEBS-a rekao da će to biti na proleće, to znači maj, ipak se nešto odložilo. Verovatno čekaju formiranje vlade Kosova i onda nastavak pregovora, jer zaista sad Srbija nema mogućnosti da nastavi, jer tamo nema vlade. Imate utisak da se to ne vidi kao šansa da se nešto suštinski promeni u zemlji. Kada se govori o poglavlju o primeni zakona, a vi imate štrajk advokata koji mesec dana stoje na ulici i to vama nema nikakve veze sa ovom temom. Vi imate mladića koji je asistent na Pravnom fakultetu, vrlo mlad čovek, koji kaže ‘bah!’ što njegove kolege stoje na ulici mesec dana. Hajde da kaže ‘šta nas briga za advokate’, mada je to sumanuto. Ali celo pravosuđe je paralisano. I sad vi hoćete da sprovedete vladavinu prava, a imate ministra pravde koji neće da razgovara sa svojim kolegama.

Imate odnos gotovo nonšalancije. Mi imamo većinu u parlamentu, mi znamo šta hoćemo, nas Evropa podržava – šta nas briga za vas. I naravno, po nekom zakonu entropije, neodređenost teži da se povećava. I u srpskom društvu se ta neodređenost povećava. Vi govorite o medijskim zakonima. Istovremeno, ministar kulture i medija se uglavnom uopšte ne oglašava. Ne oglašava se njegov pomoćnik, koji je tako dugo bio direktor u B92, ako se ne varam. Tek on se ne oglašava. Kada ga pitaju, on stalno govori ‘mi radimo set zakona i sad se rade podzakonski akti’. Ja mu čestitam na tome, i to je dobro, ali istovremeno su tu naslovne strane medija.

Danas je jedan uticajni dnevni list na naslovnu stavio glumca koji je optužen za obljubu nad maloletnikom, što je ozbiljno krivično delo. Imate njegovu fotografiju, ime i prezime, samo zato što ga je otac maloletnika prijavio. Pa čekajte, svaki čovek je nevin dok se ne dokaže suprotno. On je glumac, sutra treba da izađe pred publiku da igra. Pa vi ste uništili tog mladog čoveka. Kako? Na osnovu čega? Što je otac prijavio? Možda je istina, možda ništa nije istina. To tek neka istraga može da utvrdi, a kamoli to da bi tek neka pravosnažna presuda mogla da nam odgovori šta se uopšte desilo.

Uvek imate jedan paradoks: da vi sada radite normativno, formalno, a ne vidite to kao šansu da se društvo istinski menja. Tu dolazite do onoga što je ključno, što po mom mišljenju čini besmislenom čitavu tu ideju o iskrenosti evropskih integracija. Sve što radite unutar zemlje vam pokazuje da vi u stvari ili to nećete, ili ne umete to da radite. Nije stvar samo ciljeva, nego je i stvar sredstava kojima se služite. Sredstva definišu čoveka onako isto kao što ga definišu i ciljevi. Rekao bih da sredstva definišu još više od ciljeva. Ne kažem da su ciljevi nevažni. Možete do nekog cilja doći na više načina, ali postoje načini koje demokratsko društvo ne prihvata. Stvorili smo jednu antidemokratsku klimu u državi. To je prosto gola činjenica. Vi ne možete policijske istrage stavljati na naslovne strane tabloida. Jedan od njih se čak zove ‘Policijski bilten’. To su nezakonite stvari, to su krivična dela. U masi aspekata društvenog života, imate veliki korak unazad. Hvali vas Evropa, vi ćete otvoriti pregovore, ići ćete po poglavljima, a istovremeno društveni život ide u potpuno drugom pravcu. Sve to što vi treba da popravljate u stvari regradira. Dovedete Guzenbauera, dovedete ovoga Stros-Kana. Oni su sad nestali. Dovedete Krstića, prikažete ga kao vunderkinda – on je očigledno, po biografiji, neki pametan i sposoban dečko – on je nestao, više ga niko ne pominje. Ima jedan Hičkokov film, zove se ‘Dama koja nestaje’. On je ministar koji nestaje.

I konačno, kad organizujete paradu, proslavu antifašističke tradicije, vi sve uradite da pokažete da vi u stvari ne prihvatate tu antifašističku tradiciju. Hoćete da prikažete da je to uradila neka fantomska srpska vojska, koja je bila deo jedne velike vojske. Vi vređate Albance, Albanci vam žive u Srbiji. Vi vređate Albance, a sutra treba da sednete sa predstavnicima Kosova. Izvinite, i oni su pripadnici tog naroda. Pa kako ti ljudi misle uopšte da funkcionišu u modernoj Evropi, kako oni misle da odu u tu Evropu i da sednu među te ljude?

Ljudi me stalno zaustavljaju na ulici, pa mi kažu ‘je l’ da da ne može gore?’. Da im kažem ono što je moja baka uvek govorila, ‘nikad nije tako loše da ne može biti gore’. I to je istina. Ali bojim se da je ovo težak trenutak u kome je Srbija već bila, pamtim makar jedan takav, negde 1997-98, pre stvaranja DOS-a, isti je bio ovakav nedostatak alternative. Sada vidite ponovo mobilisanje demokratskih, proevropskih snaga preko društvenih mreža i ponovo počinju skupovi podrške. Ne treba to potcenjivati, 50 ljudi dođe, 70, 100 ljudi. To deluje kao šačica. Ali znate, mislim da sam o tome govorio u jednoj vašoj emisiji – šačica pokazuje onima koji se kolebaju da postoji i drugačiji put.

Ponovo se diže iz pepela proevropska, prodemokratska alternativa, ne sada toliko preko političkih stranaka – one su vrlo važne, ne mogu se one zaobići, to je greška – ali u stvari na nivou neke društvene akcije. I ovde je uvek tako, kao da zidate jednu kuću, pa se ona potpuno poruši, pa onda uvek neko mora opet da krene od temelja. Očigledno su u našem društvu tendencije totalitarne. Oni se dive Putinu upravo zbog njegove nedemokratičnosti, zbog toga što je on praktično sada sebe doveo u jednu vrlo tešku situaciju u odnosu na Zapad, zato što on maltretira Mekdonalds u Rusiji. Sećate se, kod nas su odmah razbili Mekdonalds 1999. Dive se, u stvari, caru samozvancu, simbolički govorim, koji je politički zaratio sa Zapadom i koji, naravno, ima nuklearne bombe pa Zapad itekako mora da vodi računa. Ali vama to tek imponuje, je l’ da, on može i da baci atomsku. Gde da baci? Uništiće i sebe i druge, i to Putin naravno zna, za razliku od ovih ovde bednika. I vi onda kažete sebi, može li Srbija jedanput da postigne konsenzus – koji ima Hrvatska, koji je imala Slovenija, koji ima Albanija – da mi želimo da budemo deo zajednice evropskih naroda.

Poseta Putina pokazuje da vi uopšte u to niste sigurni, i da vi u stvari želite da budete deo nečeg drugog. Čega? S kime? Kao Mira Marković: rađa se sunce na istoku, to će biti Kina i Rusija. Ona je bila zanimljiva, dodavala je tu i Indiju. Svi su vam gastarbajteri u zapadnoj Evropi i u Severnoj Americi. Sve što ste dobili, odatle ste dobili – od industrijske revolucije, Gutembergovog štampanog sloga; dobili ste prvu berzu, zakone, Njutna, Betovena. Sve je došlo iz te Evrope, koju mi preziremo, a koja je dala veliki doprinos kulturi kojoj mi pripadamo. I onda kad se pojave Rusi, odjednom to prsne kao mehur od sapunice i vi vidite da u stvari imate predsednika koji u to ne veruje, koji je neobrazovan, koji je verovatno dekoncentrisan jer mu je najvažnije da mu sin postane gradonačelnik Kragujevca, u nekim stranačkim mahinacijama a ne na izborima. Molim vas, ovde imate nepotizam, haos i negiranje svega onoga što bi trebalo praktično da budu evropske integracije.

Ono što me brine, to je da je ova idealizacija Rusije u jednom trenutku postala državna politika. Upravo ti mediji koje kontroliše vlast postali su ekstremno proruski. To je bilo komično. Danas jedan tabloid na naslovnoj strani ima priču o tome ko nije aplaudirao Putinu. Mislim da je to kao za vreme Staljina. Imamo fotografiju na kojoj se vidi ko se usudio da ne pljeska. Naravno, ne pljeskaju dva predsednika Demokratske stranke i jedan Mađar. To bi u nekim drugim uslovima bilo tragikomično, ali to u ovoj situaciji uopšte nije.

Imamo medije koji na naslovnim stranama pokazuju prstom. Evo ovaj sad nesretni glumac. Mi smo na granici linča, i naši mediji su postali sredstvo za linčovanje. Isplivalo je nešto što je bilo potisnuto zbog te Vučićeve proevropske orijentacije. Nije to čak ni samo ljubav prema Rusiji, nego u stvari otpor prema Zapadu. To je ključ svega. Oni neće uređeno društvo. Iza toga se krije otpor promeni. Kad gledate čemu se oni dive u Rusiji – to je otpor Zapadu, otpor promenama, oružje i samoizolovanost. Njima je u stvari model na Balkanu pomalo Enver Hodžina Albanija. Ne znam onda zašto su toliko protiv Albanije.

To sabotira sve. To ne veruje ni u šta. To ismeva sve što dođe. Svaki dan imate tekstove da internet narušava zdravlje. A što ne pišu nešto o sedenju u kafani u duvanskom dimu i lokanju alkohola? To je u redu, je l’? To nikad ne napadnu. Znači, sedeti u kafani, bistriti politiku i eventualno nožem ubosti nekog, to je dobro. Imamo taj večiti krug pakla sa pričom da smo, u stvari, mi dobri ali svet ne valja. Nismo mi krivi što smo vikali ‘ubij, kolji da Šiptar ne postoji’, kao jednu užasnu reakciju na tu provokaciju. Nismo mi krivi što su na teren ušli navijači pa su tukli igrače. Pa i to nekako, ali ono kasnije što država radi, to je apsolutno stav države: da su Albanci necivilizovani, da je drona pustio brat albanskog premijera, iako nema nikakvog dokaza. Možda i jeste, možda nije, ali ja nisam video dokaz.

Znate šta je interesantno? Oni su rekli da je Velika Abanija noćna mora. Ali ono što je fascinantno: oni su bili u stranci koja je izdavala časopis koji se zvao Velika Srbija. Tako da je to stvarno tragikomično. Ali onda Albanci vama kažu – ovde govorimo o državi Albaniji – oni kažu vama ‘ali znate šta, vi ste te ratove pokrenuli, vi ste svoja čuda napravili. Vama će svet malo drugačije suditi nego nama’. I to je tačno. Vi ste delinkvent na probi. Svet gleda da li ste se vi stvarno odrekli svega toga. I mogli su da vide na paradi ljude koji su sedeli u Hagu. Da su mogli mislim da bi stavili tu i Ratka Mladića. To je ozbiljan politički uspeh da vi imate paradu, govore na paradi i neku akademiju, sa nekom pučkom predstavom, gde i ne pomenete ime Josipa Broza Tita. To je, da vam kažem, veliki uspeh. Zamislite da obeležavate kraj Drugog svetskog rata i ne pomenete uopšte Čerčila ni jednog jedinog trenutka. Oni su stvarno imali veliku samodisciplinu da ne pomenu to mrsko ime Josipa Broza Tita. Pokazuje se, znači, da u tom ludilu ipak ima i nekog sistema.

Bilo bi veselo da mi lepo živimo, da živimo mirno, da je privreda razvijena, da naši sudovi rade, da su naši advokati zadovoljni, da naše škole rade. Ali pošto sve to nije dobro, onda ovo čoveka na neki način čini jako nespokojnim. On se stalno pita da li je sve kod nas neka arbitrarna odluka lidera. Kao da ljudi ovde nemaju ono najosnovnije da bi bili nosioci demokratskih promena, osećanje da oni odgovaraju za svoju sudbinu i sudbinu društva. To je za mene najporaznije u ovakvim situacijama. Kao da su odgovornost za svoju sudbinu i sudbinu svoje dece, ali pre svega svoju, pružili drugom i rekli ‘evo, ti radi s time šta hoćeš, pa ako si dobar, biće nešto, ako ništa srušićemo te. Nema veze što smo izgubili pet, deset godina’.

Bila je svojevremeno jedna grupa naučnika, Palo Alto, bavila se problemima komunikacije. Skovali su jednu frazu koja se na engleskom kaže ‘double bind’. Kod nas se prevodi kao ‘dvostruka poruka’, ali pravi prevod na srpski bi bio ‘dvostruka poruka suprotnog značenja’. Vučić je neprekidno u tom obrascu. On kaže ‘ja sam demokrata, ali ja neću dati da vi rušite demokratiju’. Znači vi neprekidno šaljete suprotnu poruku. To je manir koji je obeležio već poslednjih 6-7 meseci, mada je Vučić i pre toga bio vladar iz senke, dok je Dačić bio premijer. Sada je on vladar na proscenijumu, što bi rekli u pozorištu, znači onaj ispred svih. I to je jako, jako loše, zato što ta dvostruka poruka plaši ljude. Ova druga poruka koja negira prvu, pokazuje ljudima da on ne misli ozbiljno, ili da on sam nije načisto s tim da li su demokratska sredstva najbolja ili, da budem pošten, jedina moguća. I onda imate ove apsurde: zalaže se za kontrolu medija, a istovremeno nikad ovakve kontrole nije bilo. Zalaže se za nezavisnost pravosuđa, a pušta da ministar uđe u rat sa advokatima. Sad advokati traže da vide Vučića, čak mu se očajnički obraćaju, ‘ne dajte da vas on bruka’, i tako dalje. To ne znači da ti treba svuda da arbitriraš, već da si izabrao lošeg saradnika. Vučić često razgovara ljubazno sa ljudima, ali vi ne znate da li će u sledećem trenutku da plane, i da kaže ‘ne može!’. Ne kažem da će se to desiti u Srbiji, ali na jedan korak smo do diktature. Imali ste diktatore koji su mislili da čine dobro svome narodu. Da paradoks bude veći, neki od njih i jesu, u nekim aspektima, pomogli svome narodu. Ali to nije nešto što moderan svet danas može da prihvati.

To je ta priča o dobrom diktatoru, čoveku koji će da strada, o Prometeju koji će sam da donese svetlost svome narodu – jer to je Prometej uradio i bogovi su ga kaznili. Doneo im je vatru, to je svetlost, prosvećenost, znanje. To se u psihopatologiji zove prometejski kompleks, da ćeš ti stradati ali ćeš doneti dobro. To je jedna preterana slika o sebi. Ne samo šminka, kao što je bio Boris Tadić. Uvek sam govorio da je meni tadašnja vlast ličila na jednu veliku šminkernicu, ili ako hoćete plastičnu hirurgiju. To se, naravno, strovalilo najstrašnije. Ovo sada izgleda kao kompozicija gde samo jedan krmani i samo jedan radi, i taj jedan kaže ‘dobro, ja ću vas dovesti jer ste vi nikakvi, bedni’ – on to isto misli i o svojima. Čini mi se da on o svojima iz stranke misli i gore nego o svima nama ostalima. ‘Vi niste ni za šta, ja ću’. Izbegavam psihološke termine, postoje malo gori termini za to. Izabrao sam ovaj lep, iz antičke drame – prometejski kompleks. Da li si ti doneo vatru ljudima? O tome će buduće generacije da sude.

Najviše mi smeta ovo uništavanje medija i opozicionih stranaka. Dugoročno, to su dve sudbonosno loše stvari za Srbiju. Kažu, ‘nema opozicionih stranaka, same su se uništile’. Nije tačno. One, naravno, delimično uništavaju i same sebe, ali vlast ih sistematski uništava. Pogledajte kako se sad samo bave Pajtićem, ne bave se više Đilasom jer nije predsednik Demokratske stranke. To je sistematski pokušaj da se zatru, da nema nijedne sem onih koje će njima da služe, i koje možeš da izabereš kao cveće na pijaci. I to se zove demokratija. Nema medija i nema opozicije. Pa šta je onda demokratija? Lider? Demokratski lider i narod koji ga prati u svetlu budućnost? Ne ide to tako. Taj put vodi negde drugde. Užasna energija se troši na propagandu da nas se ubedi da živimo u najboljem od svih mogućih svetova. To je još Volter ismejao u Kandidu. Taj njegov Kandid, što u prevodu znači naivko, on na kraju obrađuje svoju baštu. Znači tako se završi njegov odnos sa svetom, da on ima jednu divnu baštu koju uređuje, i to je otprilike sve što čovek može da uradi. Bojim se da mi nećemo imati ni tu baštu, kad se završi cela ova priča.

Žarko Korać, Maketa lidera, Peščanik, 24. oktobar

U viziji ovog pisca večernji Stambol bio je vatromet zastao u poletu. U tom gradu svitanje je takvo da nebo porumeni i siđe na zemlju i ima ga za svakog.

Tuđe vjere nit kudi nit hvali! – kaže Vukova poslovica. Uvek kontrolisani Andrić nije mogao da se uzdrži. Po njemu, u islamskim pogrebnim obredima smrt ne zamračuje život. Čini mu se da nijedno društvo ne sahranjuje svoje mrtve sa više vedre ozbiljnosti i potresne jednostavnosti.

Vladimir Pištalo, Andrić i muslimani, Politika, 25. oktobar

Одрећи се своје слободе, то значи одрећи се сваког својства човека, човечанских права, чак и своје дужности… Одузети сваку слободу својој вољи значи одузети сваку моралност својим делима.

Русо, Друштвени уговор

Ljudozder Vas nije pojeo i budala me nije na smrt pretukla. I sta je ostalo?

Radoznalost!

Na kraju Parade ponosa, tamo ispred Skupštine grada, Staša Zajović iz «Žena u crnom», obraćajući se okupljenima, reče da je tačno da je vlast obezbedila održavanje Prajda, ali da to «nije bilo iskreno».

Čitav serijal tekstova u kojima viđeniji intelektualci odgovaraju na dilemu «Šta je građanska Srbija sada», u Danasu, ima za svoj lajt motiv taj stav – ako je neko u današnjoj vlasti, možda, i prihvatio neku od «građanskih vrednosti», on to «nije učinio iskreno».

Zato bi, da bi razgovor o ovoj temi bio širokoj čitalačkoj publici blizak, bilo korisno kad bi neko od stručnjaka za «civilno društvo», kaže koji su tačno te «građanske vrednosti» o kojima se priča.  I da objasni šta je «civilno sruštvo». Da li je to nekakvo društvo iz koga su uniformisani proterani, da li je to samo segment društva koji čine NVO, ili je u pitanju pogrešan prevod onoga što strani autori nazivaju «societas civilis» ili «civil society», što znači – građansko društvo. Napravio sam mali anketu na Tviteru i na pitanje «šta su građanske vrednosti?» dobio mali broj šturih odgovora: pristojnost, čovekoljublje, kultura, solidarnost, briga o slabijima… I na prvi pogled je jasno: nije građansko društvo jedina politička zajednica koju odlikuje navedeno. Zato je od definisanja pojma građanskog društva, uz sve promene i nadogradnje značenja, počev od Marksa, preko Spinoze, Hegela, Hobsa, Loka do Karla Popera, važnije definisati vrednosti takvog društva.

Hegel objašnjava da je «građansko društvo» sistem potreba, građanin je biće potreba, pa je građansko društvo ono koje zadovoljava potrebe svojih građana. Država svojim građanima obezbeđuje njihovu autonomiju i osigurava slobodu, a svi su građani pravno jednaki i politički slobodni.

Mistifikacija ovih, prilično jasnih postavki, nastaje u potpitanju Danasa koje glasi: «Da li su i kako te ideje i vrednosti neki nosioci „građanske Srbije“ nepovratno kompromitovali?» Pažljivo sam čitao sve koji su odgovarali. Ne deluje da su svi razumeli pitanje. Jer kako neko kompromituju građanske ideje? Tako što postane neprijatelj slobode? Tako što se zamonaši? Postane član stranke? Ne, već tako što postane vlast. To je iz perspektive drugosrbijanca neoprostiv greh. To je izdaja «građanske Srbije». Nađite na Youtubu Peščanik od, recimo, 21.11.2001. da čujete šta se govorilo o premijeru Đinđiću, na koji način urednica emisije ismeva pokušaj atentata kod hale Limes, a kako jedan režiser analizira frizuru i način oblačenja premijera i njegovih saradnika. Biće vam neprijatno dok slušate, zbog količine mržnje prema čoveku koji je, da zlo bude veče, ponikao upravo iz miljea koji čine gosti Peščanika. Atentat na premijera, ništa tu neće promeniti. Isti oni koji su se zgražavali na svaki Đinđićev gest prisvojiće ga kao nešto što samo njima pripada, a nastaviće da svoju mržnju i bes sipaju na svaku sledeću vlast i kad ona to zasluži i kada ne. U pitanju je manir. U pitanju je poguban diskurs u kome se reč «izdaja» ređe koristi, ali sadržaj pojma itekako. U pitanju je zavist, banalno osećanje sa destruktivnim posledicama. Zato se postavlja pitanje: da bi čovek bio «građanin», da li je neophodno da bude baksuz?

Ključno pitanje, a verovatno i razlog čitave ankete jeste dilema: «Da li je lider SNS Aleksandar Vučić politički preuzeo ideje i vrednosti građanske Srbije?”

Osim par inteligentnih sagovornika, ostali su svojim odgovorom pokazali da se podrazumeva kako su građanske ideje nekakav zabran i vlasništvo, ne svih slobodnih građana, već jedne ekskluzivne grupe koja ima tapiju na njih i ne daje ih nikome. Kako inače objasniti svu mrzovolju iz odgovora? Zašto bi inače pozitivna promena i pomaci na bolje koje pokazuje vlast izazivale toliko podozrenje i nezadovoljstvo? Zar nije za Srbiju dobro da se građanske ideje iz uskog kruga istomišljenika prošire na rukovodstvo države? Zar to nije proces koji treba, uz sve neophodne kritike, ohrabrivati i podržavati?

Nebojša Krstić, Iskrenost i predrasude, Naše novine

Nije mi važno ono što je samo meni važno.

Anre Malro

Father, why are all the children weeping?
They are merely crying son
O, are they merely crying, father?
Yes, true weeping is yet to come.

“Why fit in when you were born to stand out?”

Dr. Seuss

Jedna slika vara više od hiljadu reči.

Neko zapita gospodina K. da li ima Boga. Gospodin K. reče: “Savetujem ti da razmisliš da li bi se tvoje ponašanje promenilo u zavisnosti od toga kako bi glasio odgovor na ovo pitanje. Ako se ne bi promenilo, onda ćemo to pitanje odbaciti, ali ako bi se promenilo, onda ti mogu bar toliko pomoći da ti kažem da si se ti vec odlučio: tebi je Bog potreban.”

B. Breht, Priče o gospodinu Kojneru

Kad sve saberemo i podvučemo crtu, lako ćemo doći do zaključka na čemu se zasniva lična vlast Aleksandra Vučića. Pitanje je: Šta je drugačije sada u odnosu na dosadašnje vlasti u Srbiji?

Sistem se ni u čemu nije promenio u odnosu na prethodnu vlast. Na delu jestatus quo. Različita je izvedba i o njoj će biti reči u ovom tekstu. Kakva je Vučićeva izvedba „parazitskog sistema“? Čini mi se da je ona radikalno nihilistička. Njeni izvođači niti veruju da se u Srbiji može bilo šta promeniti, niti to hoće, niti znaju šta i kako da menjaju. I kad nam se učini da postoje nekakvi ciljevi, ispostavi se da su to prazna obećanja koja se gotovo rutinski svakodnevno u etar ispaljuju. Ono što je jedino čvrsto, to je da je na njihdošao red da se naplate. On i njegove vojskovođe imaju socijalnu i ekonomsku ambiciju da se unaprede u redove buržoazije. Da bi u tome uspeli, svi ulažu akcije u Vučićevu ličnu kampanju, jer kad njemu dobro ide, oni će promeniti svoj socijalni status. Da bi u tome uspeli, neki ceh mora da se plati. Plaćaju ga građani koji sve teže žive. On se plaća i tako što se ukida kritička javnost koja inkasantsku vlastobelodanjuje. Plaća se i tako što su sve institucije stradale, da bi se nagrade i kazne arbitrarno delile.

Vučić voli da oblači razne kostime, ali najgluplje je kada se u njemu prepoznaje liberalni reformator. Čim udariš sirotinju po džepu, to se smatra liberalizmom. Čudno je koliko se kod nas obožava lažni liberalizam. Ako upitaš kakav je to liberalizam u ličnoj diktaturi koja svetost privatne svojine ne poštuje, dobićeš etiketu komunjare. Tako je zatureno samo sidro liberalizma. Zato ni traga nema od institucionalne sposobnosti da integriše sve pojedince kao međusobno jednake građane. I ova, baš kao i sve prethodne vlasti, sama bira svoj pravi narod. Kad se to odredi, lako je prepoznati neprijatelje i naroda i vlasti. Kad nema liberalne demokratije, ima samo vernika i otpadnika. Kad nema jednakih građana, nema ni tržišne privrede. I ona traži istu stvar (samo u drugom domenu): jednakost svih privrednih subjekata. Zato ni ovom prilikom nije na odmet podsetiti da fundamentalni kvar našeg društva, sada i ranije, nije lociran u ekonomiji, nego u „višim“ domenima: u despotskom političkom upravljanju koje minira stabilno i prosperitetno funkcionisanje društvenog sistema i na dole (u ekonomiji) i na gore (univerzalne norme i pacifikovane vrednosti).

Usud autoritarizma nije otklonjen posle 5. oktobra. Dobili smo samo izbornu demokratiju i pljačkašku privatizaciju u izvedbi partijske države. Pozadinske moći kao što su monopoli i nekontrolisana vlast nisu bile uklonjene, pa se zato institucije nisu učvrstile. Bio je obećan, ali nismo dobili liberalni ustav, a bez ustavne demokratije se mala „izborna demokratija“ osušila kao biljka u pustinji. O tome svedoče ove beslovesne tuče oko svake opštinske vlasti (poslednja se odigrala u Majdanpeku). Nema tu više ni fer ni poštenih izbora. Ostala je samo demonstracija moći u borbi za stranačke resurse.

Totalitarno preklapanje države, partije i naroda lepo se vidi i sada. U Vučićevoj izvedbi totalizacije vlasti, narod se više ne shvata u nekakvom suštastvenom (metafazičkom) smislu. To se vidi po tome što se Vučić često žali na srpski narod koji inače „voli najviše od svega u životu“. Vučiću smeta srpski mentalitet, traži da se promeni svest naroda, mada ni pojedinci, a još manje narod, znaju šta je tačno njihova svest, te kakva im se poruka time šalje. Zato mi se čini da je Vučić svoj pravi narod jako istanjio i ispraznio od supstancijalnosti. Ali bez ikakve naznake da ta ispražnjenost može voditi ka ustavotvornoj skupštini i ustavnoj demokratiji. Kad se sve to ima u vidu, zaključila sam da je njegov pravi narod sastavljen od njegovih glasača. To su svi oni koji za njega glasaju, verujući u njegovu neograničenu ličnu moć, kojoj se treba prikloniti, koliko iz bezbednosnih razloga toliko iz oportuniteta i lične koristi. Propaganda je metod Vučićevog vladanja. On je celokupnu politiku sveo na propagandu radi zadobijanja i održavanja sopstvene vlasti. Drugog cilja on nema. Izbore i zakržljale političke stranke on bi najradije ukinuo, ali ne može, ne zbog ovdašnjih građana, nego iz spoljašnjih razloga. On je razbucao sve njihove legitimacijske oslonce. Niko nije toliko razorio kosovski mit kao on, a to je saseklo desne nacionalističke stranke (DSS i SRS). Protiv DS-a je primenio levi tj. revolucionarni „klasni pristup“: tu stranku je proglasio tajkunskom i eksploatatorskom, koja je narod opljačkala i zato mora nestati iz političkog života. Tako smo od višestranačkih vladajućih koalicija, koje su uspostavile diktat (više)partijske države, dobili „firerovu državu“, odnosno vođinu državu (o čemu je pisao Aleksandar Molnar u jednom drugom kontekstu).

Vođina propaganda je postala jedini politički projekat. Vučić se u tom pogledu pokazao kao uspešan propagandista i to je izgleda jedino što ume. On sam je postao glavni promoter samoga sebe. Nije nimalo slučajno da u takvim okolnostima slušamo samo laži. A šta je drugo propaganda nego svesno i vešto isplanirano laganje. Svaki Vučićev dan se planira od reči do reči, šta će on reći na konferencijama za novinare, da bi se one po ceo dan vrtele na svim TV stanicama. Uspeo je da nametne atmosferu u kojoj se neprestano čeka šta će on reći. Makete smenjuju makete. A ono bitno – transparentna zamena raskomoćenih i neukih direktora javnih preduzeća, desiće se do kraja godine umesto u avgustu koji je već prošao.

Propaganda je u toj meri totalna i sveobuhvatna, da je i smanjivanje plata i penzija deo vođine kampanje. A to nije mala stvar, ljudi strepe i čekaju šta će s njima biti, a i s time se žonglira. Neće biti smanjene 20 posto koliko treba (oteran je nemilosrdni ministar Krstić), nego samo deset posto. Ma ne, još računamo, biće samo između 5 i 8 posto. Ali ne, to se u stvari ne zna, dok se Vučić ne vrati iz Kine i ne kaže koliko će plate biti smanjene. A možda odluči i da ih ne smanji. Nije se još odlučio.

Ko su gubitnici vođine propagandističke politike?

Odgovor se logično nameće. Stradaće sloboda izažavanja tj. kritičari vođine propagande. Ukinuće kritički nastrojene medije i novinare. Tu spadaju i famozni „građanisti“. Okupljeni oko Peščanika, kritikovali su sve autoritarne vlasti, naročito nacionalističku politiku i ratove, čije su posledice bile najteže. Ni sada Peščanik nije izostao i zato se prvi našao na udaru vođine mašinerije. Na udaru su se našli i mediji koji su bili u prvim redovima borbe još za vreme Miloševića. Medijski ljubimci opozicije – Studio B, B92, Vreme i Danas, makar koliko se neki od njih prilagođavali novom vremenu, našli su se na vođinom nišanu. Studio B je potpuno unakažen pod firmom „modernizacije“ gradskog javnog servisa i pod vođstvom nove direktorke i glavne urednice Ivane Vučićević. Ona kaže da se od Studija B očekuje da bude „potpuno presvučen i ulepšan program u skladu sa modernim studijom“. Na pitanje novinara kakva je sudbina Studija B, ona kaže „spremni smo za tržišnu utakmicu što želimo da pokažemo i novom šemom… započeli smo i proces privatizacije (a javni gradski servis!?) i očekujemo da se zaista dobro kotiramo“. Dakle, nije vođina mašinerija izbacila sve političke emisije sa ove televizije (Sarapin Problem, U centru i od A do Š) nego je to diktat komercijalizacije tj. liberalizam! Sa B92 se desio isti slučaj. Izgleda da će nestati sve njihove najpopularnije i zaista omiljene kritične i zabavne emisije: famozni Utisak nedelje koji živi više od dvadeset godina, jutarnji i po oštrini poznat Kažiprst i nova satirična emisija 24 minuta Zorana Kesića. O Insajderu se ništa ne čuje. Opet isti „liberalni“ razlog: B92 se spaja sa Prvom, a obe su već postale komercijalne televizije. Kad već nabrajam, da kažem i to da je stradao Srđan Škoro, bivši novinar Večernjih novosti, zato što je kritikovao sastav Vučićeve vlade na RTS-u. I listu Danas odrezana je drakonska novčana kazna od pet miliona dinara.

Ovim udarima na slobodu medija, prikrivenih tobožnjim liberalizmom i modernizacijom, Vučić jepromenio strukturu i ulogu medija u Srbiji. U razvijenim demokratskim zemljama, za dobro informisanje građana, kvalitetnu zabavu, obrazovanje i kuturu služi javni servis koji svi građani plaćaju. Ostale TV, koje se takođe plaćaju, nalaze svoje mesto pod suncem na tržištu. Glavni Vučićev udar koji je ostao nedovoljno zapažen je ukidanje RTS-a kao javnog servisa. Doduše, nije RTS bio pravi javni servis, ali jeste do skoro držao nekakav nivo, a sada je i formalno preveden u državno tj. Vučićevo vlasništvo. Pritom, on je prisvojio i visoko komercijalni TV Pink, kao svoju privatnu televiziju. Nju je povezao sa svojim tabloidima, pa se vođina propaganda višestruko prepričava, čitanjem Informera na Pinku i prenošenjem Pinka u Informeru. Tabloidi šire laži, nasilje, sadizam i bezakonje, a onda se takvi sadržaji moraju prenositi u regularne novine, najpre u najstariji srpski list – Politiku. To su vođine trovačnice i glavni stub propagandističke politike. Za uzvrat su vlasniku Pinka učinjene važne i privatne usluge.

Ko su dobitnici vođine lažljive politike?

Dobitnici su već čisto sociološko pitanje. Plebs na vlasti postao je najviši društveni sloj. Njemu je sekira pala u med. Pozapošljavali su se po svim državnim ustanovima i preduzećima. Pripadnici vladajuće klase ne voze više samo audije i mercedese, jer više vole helikoptere. Nekada su gastarbajteri kupovali beli mercedes i držali ga pred kućnim vratima. Sada se na svadbe ide helikopterima, a bogami i u Majdanpek u izbornu kampanju. Što da gule loše srpske drumove.

Dobitnike najbolje reprezentuju žene i supruge. Pogledajte šta radi i kako izgleda Dragica Nikolić, supruga predsednika Nikolića. Postala je prava dama. Ima dizajniranu frizuru. Odeća, tašne i cipele – sve firmirano. Lepo izgleda na svoj način, na njoj je sve prvoklasno. I predsednik Nikolić ima elegantnija odela. Stekli su priličan imetak, razne kuće, stanove, automobile, čak su i crkvu podigli na svom imanju u Bajčetini. Dobro im ide, pa što da im zakeram.

Stiče se utisak da prvoj dami najviše dolikuje da ide u šoping. Ali ona nije samo to. Kao svaka prva dama i pripadnica najvišeg društvenog sloja, osnovala je svoju dobrotvornu fondaciju pod nazivom „Fond Dragica Nikolić“. Fond je sagradio nekoliko kuća poplavljenim građanima, što jeste uspeh. Predsednik je pohvalio svoju ženu i rekao da vlada na nju treba da se ugleda. Izgleda da je tu u pravu. Vlada je slabo ili nikako pomogla poplavljenim građanima. Obrenovčanima ništa nije dala, na sve strane su ostale uništene kuće, sačekaće zimu zajedno sa svojim stanarima.

Donacije za popljavljene nisu objavljene, niti kako se troši taj novac, kako je bilo obećano. Zato je poslanik Zoran Živković postavio to pitanje i lično mu je Vučić rekao da će svi podaci o pristiglim parama biti okačeni na sajtu vlade tamo u neki četvrtak. Jeste, trebalo je da budu pokazani, ali iz nepoznatih razloga nisu.

Veliki napredak je napravila i guvernerka Jorgovanka Tabaković. Nema više onih sakoa sa crvenim cvetovima, nema ni onih loknavih punđi, i ona se doterala kako treba. Prešla je na sive i bež boje, a kosu ispeglala. Iako nikakav stručnjak za finansije i monetarnu politiku, po partijskoj liniji i vođinoj odluci dobila je mesto koje je svuda rezervisano za najstručnije ljude iz te oblasti.

Važno je da je svima njima lepo, pa neka vođa čvrsto drži zaklon iza koga, u hladovini, teče bogat i uspešan život i njegov i njegovih partijskih drugova. U zavetrini i bez uznemiravanja medija, oni će postati novopečeni buržuji i ostvariti svoj životni san da otmenije izgledaju nego oni iz Demokratske stranke.

Vesna Pešić, U senci propagande, Peščanik, 16. septembar

Partizan ne pita koliko ima fašista. Partizan pita gde su fašisti!

Elem Klimov, Idi i gledaj, Kinoteka, 28. septembar

The only thing that creates an extraordinary life is an extraordinary mindset.

Na bujanje srpskog nacionalizma, kada je Milošević bio na vrhuncu vlasti, gledao je sa prezirom. U svom dnevniku je zapisao: “Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli. Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna zadribanda i Srbenda. Takvi su izdali i osramotili srpski narod i narugali se njegovoj stvarnoj istoriji.

(Koča Popović 1913 – 1999), Vreme, 25. sep

Tako, verovali ili ne, nisam znao ni da moj rođeni premijer ima rođenog brata. Ni sad ne znam imaju li njih dvojica još braće ili sestara. Da brat nije izdevetan nadomak majčinog praga ne bih saznao ni za njega, sad znam da mu je kršt. ime Andrej, a znadem da ni gradonačelnik nije jedinac, i on ima brata, i njegov je bata o istom policijskom trošku pretučen, pa sam shvatio da se ova meni do juče nepoznata braća druže, staleška pripadnost je čudo, ipak me je najviše obradovalo to što ta braća (tj. braćni drugovi) imaju obezbeđenje, telohranitelje im plaćam samo kad se situacija intenzivira, ili krvnim srodnicima izabranog naroda do ne znam kojeg kolena pripada lična garda?

Šta da se radi? Šta da se radi? Udara ovo pitanje ovde već preko sto godina kao Verdijeva Forza del Destino, diže i vraća milione ljudi u prašinu, jer ređaju se jedan-za-drugim pogrešni odgovori. Na sudbinsko rebus-pitanje naši “prvosveštenici” odgovaraju kontrarebusom – mangupskim šibicarenjem. Za to “vešto” driblanje oni se ovde nagrađuju adoracijama (novac sami uzimaju), a nama kolektivno, i spolja i iznutra, stižu batine i siromaštvo.

Jedna od najuticajnijih knjiga na svetu – pokretala je više od pola veka milionske mase u revolucije, čitavu istočnu hemisferu – jeste “Šta da se radi” Nikolaja Gavriloviča Černiševskog. Lenjin je 1904. godine izjavio da ga je ta knjiga “potpuno preoblikovala” i da ona “može nekom da promeni celi život”. Smatra se da je ovim romanom Černiševski, mnogo više nego Marks sa “Kapitalom”, obezbedio eksplozivnu emociju u masama za izvođenje Oktobarske revolucije. U Srbiji je po uticaju nadmašila Bibliju. Ona je Svetozaru Markoviću i omladini bila Sveto pismo.

Savremeni engleski pisac Martin Ejmis, međutim, smatra da je “Šta da se radi” neverovantno “netalentovani roman”, a sam Černiševski – čisti idiot. Veliki srpski pisac Stevan Sremac je pre više od sto godina za roman Černiševskog mislio isto, mada u pridevima nije bio toliko eksplicitan kao Ejmis. Jednako je Sremca odbijao i zahtev Černiševskog da umetnost mora da bude, ako išta vredi, propaganda politike i sredstvo revolucionarnih društvenih promena. Takvim stavom se zamerio Skerliću. Rasni umetnici se i kada ne znaju jedan za drugog, i kada žive u različitim vremenima, slažu, pa je sa prefinjenim sarkazmom Vladimir Nabokov u biografiji Černiševskog (udenutoj kao četvrto poglavlje u romanu “Dar”) preludirao te antiumetničke premise, kasnije ugrađene u nama poznatu pustošeću “estetiku” ždanovizma.

Srpskim studentima po Evropi Černiševski je potpuno isprao mozak i opio ih idejom o “novim ljudima”, revolucionarima, kakvi bi trebalo da budu, kako da svojim nesebičnim, danonoćnim radom, odričući se privatnog života, učine da siromašna slovenska društva napreduju tako što će preskočiti kapitalizam i uploviti u Furijeovu utopiju – slobodu, jednakost, bratstvo, baš kao što je bilo u staroslovenskoj zadruzi. Dao je mustru i pozvao ih da budu – profesionalni revolucionari. O teroru koji će se pritom pojaviti nije pisao, a nije ga ni naslućivao. U Srbiji će se iz tih ideja dići socijalističko-radikalski talas, i nije se stišao, i dalje i pršti i valja srpsko društvo pred sobom, dok ga potpuno ne razbije udarom u neku stenu, ili ga podavljenog izbaci na opustošenu obalu ološ-ekonomije.

Sremac je bio vršnjak istaknutim socijalistima i radikalima, svi mladi i buntovni, ali ga je dar velikog umetnika distancirao od njihovih angažovanih zaleta. Zazirao je od tih “novih ljudi”, unosili su svađu u svaku poru života. Dugo je posmatrao i na kraju veka kroz priče ispisuje dnevnik Srbije, i on poput Servantesa i Don Kihota luta zemljom i slaže u pismu dogodovštine i razgalamljenost svog naroda. On je insajder. Pred njegovim očima su se rađale ideologija i politika koje će orobiti Srbiju u sledećih sto i više godina.

Zahvaljujući njegovom peru mi ne samo da čujemo, nego i vidimo naš jezik i u njemu oblikovan mentalitet. Dakle, mentalitet, a ne samo jezičke varijante ovog ili onog dela Srbije, te folklor, kako se površnim jezikoslovcima čini, ili što bi formalizacijama nacionalni glorifikatori hteli da izbegnu istinu o nama. I u tom jeziku, kao u mreži, zakoprcali smo se mi, onakvi kakvi jesmo. Nije on nas prikazivao humoristično, nego smo se mi smešno ponašali. Nije on taj jezik izmislio, nego smo mi tako mislili i govorili. A da bi nas verno preneo, on je radio precizno i metodično, kao kad znanstvenik označava i klasifikuje vrste u herbarijumu. Teško da bi izdržao u tom trudu da u njemu nije bilo ljubavi. Kvarenje naroda i rušenje države “ruskim idejama” i zatečenim prostaklukom, brinulo ga je, smatrao je da se tako ne otvara, već zatvara srpska budućnost.

Sremac, iako danas važi za veselog pisca, bio je u stvaralaštvu ozbiljan i usamljen, potvrđujući onu sudbinu koju je Josif Brodski zakovao kategoričkim imperativom da je “pisac usamljeni putnik i niko mu ne može pomoći. Društvo mu je uvek, u većoj ili manjoj meri, neprijatelj”. Nikola Pašić je pravio haos sa radikalima i narodnjaštvom, suicidalno srbovao, pretvarao je naše najgore osobine u tobože pravi duh naroda, a sve institucionalne tačke oslonca dovodio u pijano stanje. Otvarao je vrata nasilju, društvo je ulazilo u tunel “revolucionarnih” zavera, a Sremca su utucavali, naročito Skerlić, da je “konzervativan”, da nije revolucionaran. Političku presudu markovićevaca-pašićevaca, prihvatiće i profesori (inače i politički angažovani u socijalističkim partijsko-državnim institucijama) koji su sve do devedesetih godina prošlog veka pisali istorije srpske književnosti, pa su i oni Sremca otpisivali kao “konzervativnog”. Koliko znam, u Srbiji jedino gimnazija u Nišu nosi ime ovog pisca. Ali je odmah “dopunjena” sa drugom gimnazijom “Svetozar Marković”. “Konzervativni” Sremac je morao biti nivelisan “naprednim” i antipodnim Markovićem.

Šta znači reći za pisca da je “konzervativan”? Kakva je to umetnička kategorija? Stevan Sremac samo nije bio utilitaran po merilima Svetozara Markovića, Pašića i Skerlića. Po njima bio je, dakle, politički nepodoban. Suprotstavio se Černiševskom, i srpski epigoni ovog ruskog “humaniste” su ga žigosali. Vladimir Nabokov je podsetio da je na stogodišnjicu rođenja Černiševskog (1928.) priređena velika svečanost u Sovjetskom Savezu i da ga je tom prilikom Staljin uvrstio u velikog preteču Socijalističkog Realizma. Sremac je odbio da uđe u spiralu terora koju je “preteča” pokrenuo.

Martin Ejmis u knjizi “Koba Grozni” (“Koba The Dread”) tvrdi da ga je zahvatila teška apatija kada je saznao da je Lenjin jednog leta pet puta za redom čitao “Šta da se radi”. Pročitati ovu knjigu jedanput u pet leta, uveren je Ejmis, porazilo bi svakog, ali, eto, Lenjin je opstao, štaviše to je bilo njegovo ogledalo u kome je ugledao pravi model boljševika. Ejmis podseća da je u boljševičkoj državi 1921.-1922. od gladi umrlo pet miliona ljudi. Milioni će još nastradati u teroru pravljenja “novog” i “boljeg” društva.

Prema moralno-političkim kriterijumima Černiševskog i Svetozar Marković je gradio lik srpskog boljševika. Pašić će se nasloniti na taj model i u njega gurnuti gunjac i opanak. Nikada, međutim, nismo saznali koliko je žrtava bilo u toj radikalizaciji srpskog društva ispunjenoj demagogijom, uništavanjem privrede i nasiljem. Koliko je stradalo od gladi, sirotinje ili od partijskog, pa i državnog terora (a bilo ga je). Kao što se ne zna, a niko i ne pita, koliko je tačno žrtava bilo u majskom ubijanju 1903. (nazvano “prevratom” i “revolucijom” da bi se zabašurio krvavi događaj i amnestirale ubice i njihovi organizatori i saučesnici). Ne zna se ni tačan broj žrtava zavereničko-karađorđevićevskog-pašićevskog režima (uklonjenih na različite načine), kao što i nikog ne interesuju gubici iz balkanskih ratova i Prvog svetskog rata (nisu ih prebrojali ni država ni crkva, ni radikali ni Nikola Pašić). Dim od baruta, piše ruski pesnik Josif Brodski, pretvara se u istorijsku maglu i skriva od nas bezimene i bezbrojne žrtve.

Sremac je akciju markovićevo-pašićevog srpskog boljševika na razdrndavanju tek uspostavljene države prikazao u liku učitelja Srete u priči “Limunacija” na selu.

Limunacija je na jeziku radikala bila iluminacija. Nabokov je u biografiji naveo da su Černiševskom išle na živce tzv “iluminacije” po velikim evropskim gradovima, naročito u Parizu. Sa gnušanjem opisuje vatromete i spuštanje ogromnih bombonjera padobranima. U tome, i u posedovanju kreveta od ružinog drveta, ormana sa federima, ogledala na izvlačenje, štofanih tapeta video je bes bogataša, i sažaljivo dodavao antitezu:”a s druge strane nesrećni trudbenik”. U posedovanju jeste nemoral, pa Černiševski piše:”Nije nikakvo čudo što švalja zgodne spoljašnjosti malo-pomalo olabavljuje svoja moralna pravila… Nije čudo ni što zamenjuje jeftinu, sto puta opranu pamučnu haljinu za alansonsku čipku, i besane noći uz slabu lojanicu i rad, za besane noći na operskoj maskaradi, ili na orgijama izvan grada; ona srlja…” Nabokov je ustvrdio da je Černiševski u stvarnom životu bio “gegavi rogonja”. Srpski radikali su bili nedosledni – obožavali su “limunacije” sa “narodom”, uz pevanje, bančenje, batinjanje i pucanje, a šta bi imali protiv i da naš oficir poneku našu snašu ili našu gospoju, ili zalutalu Mađaricu, tom prilikom i prevrne. Takve “limunacije” su bile “narodni odisaj”.

“Novi čovek”, boljševik i radikal Sreta dolazi u jedno mirno, idilično i skriveno selo u našoj divnoj Srbiji da “osvesti” narod i da ga učini “izvorom i utokom vlasti”. Sreta se užasnuo kada je video kako je narod u selu radan i zadovoljan, gostoljubiv, kako se svi međusobno slažu i prijateljuju. Sreta je mrzio svakog kapetana, odbornika, čudio se kako seljani mogu da poštuju vlast i pred kapetanom skidaju fes. U svemu je video tiraniju i danonoćno je pisao “revolucionarne” tekstove za novine. Štampa i propaganda su bile suština njegovog života. U njima je on “ginuo i bijo se” za slobodu naroda, “šinuo” bi činovnike “ko birov kučku”, iznosio zloupotrebe i nasilja kapetana i “kaišarluke njegovih podrepaka špekulanata”.

Ništa Sretu nije moglo da pokoleba, jer je njegova lozinka bila kao i lozinka “onih Rusa iz Londona” – Forward, Vpered, ili na srpskom Napred. Znao je on koliko je “birokratski, nazadni duh” čvrst, ali je sokolio sebe pesnikovim stihom – “Slamka sam jedna među vihorove”. Serije članaka pod naslovom “Seljačka pisma” potpisivao je pseudonimima koji ponajbolje otkrivaju košmarnu smešu raznih ideologija i zabuna u njegovoj glavi: Gedžo, Gejo, Seljo, Radenik, Proleter, ali i sa Prudon, Robert Oven, Bakunjin, Karl Marks, Pugačov, Stjenka Razin, Kibaljčić, a nije se ustručavao ni od ženskih imena – Lujze Mišel, Vjere Zasulič, Sofije Perovske… Sa sobom je doneo naramke knjiga Lasala, Svetozara Markovića, a posebno je iščitavao (i s njima se uspavljivao) Narodnog učitelja Vase Pelagića, Šta da se radi Černiševskog, i knjigu Grobari Srbije anonimnog autora. Zbunjivao je seljane: na njemu gunj, tozluci i opanci, a kad progovori gospodin, učen čovek. Osvrnu se oni za njim i vide “gde ide seljački, a govori naučenjački”.

Najuglednija zgrada u selu je bila mehana gazda-Đorđa, i u njoj će Sreta zamrsiti narodnu pobunu i uzdizanje srpstva. Sav društveni život Srbije se u Sremčevim dokumentarnim pričama odvija u kafanama. Njihova imena su: Kod topa, Kod Sevastopolja, Kod orača, Kod poljoprivrednika, Kod poslednjeg marjaša, Kod tigra, Kod nezavisne i ujedinjene Srbije (na tabli je naslikana borba kod Šumatovca)…

Sremac piše:”Pravoslavni Srbin jurio je danonoćno u kafanu, kao, bože me oprosti, na reku Jordan… Na stolicama i klupama je ostalo više sukna od čakšira seljačkih, nego runa od ovaca na kakvoj ogradi u toru… Svaki kavedžija je zaslužan po čovečanstvo, a naročito po srpstvo, koje se, politički raskomadano, tu sastaje”. Zidovi su oslikani junacima i čuvenim bitkama. U kafani gazda-Đorđa naslikano je devet lepih, zdravih i rumenih devojaka, personifikacije četiri godišnja doba i pet kontinenata. Seljacima se najviše dopadala ona koja je simbolisala Aziju.

Ali centralna freska je bila iza kelneraja i predstavljala je Marka Bočarisa u prirodnoj veličini sa užasno velikim brkovima, kakve smrtan čovek nije ni video a kamoli poneo! Sa isukanom dimiščijom u desnoj i odsečenom turskom glavom u levoj ruci, a iz odsečene glave teče krv užasno debelim mlazom kao voda iz žljeba kad se digne ustava pa poteče na vodenični točak. Pošto se junak zvao Marko, seljaci su ga smatrali našim Kraljevićem Markom. Pored te freske ekserima je bila zakucana crna mušema i na njoj su kredom zapisani oni koji jedu i piju na veresiju. Najduža je rubrika bila Miće “Oficira” i Petra, ćate opštinskog. Mića noću luta kroz dvorišta, obilazi udovice, ali i udate čiji muževi imaju tvrd san, a otisci od zuba na krajevima kafanskih stolova su njegovi, pošto ih u opkladu za špricer često diže. On je postao desna ruka Srete radikala.

Uneo je Sreta nemir i haos u narod. Ubeđivao ih je da državi, toj tiraniji, ne treba ništa da plaćaju. Kapetana, tog “krvopiju” (mada je bio blagorodan i celo ga selo poštovalo) treba da zameni “naš, narodni čovek” – kafedžija gazda-Đorđe. Đorđu se zavrtelo u glavi, i odmah je izbor radikalskog učitelja prihvatio kao ispravljanje duge nepravde. Zašto on ne bi mogao da bude predsednik u selu, zar je ovaj sadašnji u nečemu bolji od njega!? Sreta je i za druga činovnička i pandurska mesta našao kandidate, sve lezileboviće i seoske badavadžije. Zapalili se i oni izgledima da budu vlast. Kada se zaverenici sretnu samo se prijateljski jedni drugima smeše, migaju očima, u ćutanju se razumevaju “Znamo se, naši smo”. Sa svima su bili na egalitarijanskom ti. Šta tu Vi, nismo Švabe, nego brate, ti, to je srpski, najlepše! Taki smo mi!

Ušli bes i đavo u selo. Svi se mrze kao da nisu jedna vera i svađaju se. Zavadile se žene, pa isplivao sav prljav veš, Bokačo u nastavcima, a glavni lik Mića “Oficir”. A Sreta se sve blaženiji noću uspavljivao sa 5-6 pročitanih strana, dok mu “Šta da se radi” ne ispadne iz ruku. Bio je prezadovoljan, selo je postalo čuvar svojih građanskih i narodnih prava. Eto kako može, likovao je, samo treba biti muško! Život je borba, trenje! Od trenja do trvenja, i od trvenja do satiranja. Zbog restauracije narodnih prava, Sreta je sve češće priređivao narodna veselja sa guslama, i tom prilikom je okupljeni “narod” psovao režim i vikao, kako ga je radikal naučio: Dole, Bastilja! Dole, raspikuće! Dole, razvratni tiranin! Nek padne Stari režim, da dođe novi, suvremeniji!

I kada je u dalekom Brazilu pala monarhija don-Pedra, Sreta je odlučio da okupi i druga sela u kraju i napravi veliku, zemljotresnu “Limunaciju”. Pozvao je učitelje i održao im govor. Sremac je taj govor sastavio od fraza koje su radikali svakoga dana uzvikivali po varošima ili objavljivali u novinama. Svaka sličnost sa današnjim nije slučajna.

Prvo je Sreta za sebe i okupljene učitelje ustvrdio da su “jedini napredni elementi i jedini prijatelji narodni”! Da su oni “Mi, koji smo i sami ponikli iz slobode!” Ali, kada su trezveni učitelji odbili da učestvuju, Sreta je počeo da ih vređa. Oni su memeluci, inertni prema građanskim pravima. Prišipetlje vlasnika i kapetana! Bruka učiteljska! Bave se bezvrednim zanatima, mlate se sa voćarstvom, svilenim bubama i skupljanjem meda, te ostalom privredom i poljoprivredom, umesto da izvojuju političke slobode za narod, a slobodan narod će i sam naći što mu treba , ne moraju oni ništa da proizvode. Tiranija bi i volela, krešti Sreta, da se oni zabavljaju privredom i tako batale svoja sveta građanska prava. Samo vi radite, dovikuje im Sreta, pa što veće blagostanje u narodu, biće mu i veći porez! A ja to ne dam!

Radikalska “Limunacija” se završila u orgiji i sa napadom na kuću predsednika sela, polomili mu kapiju, vikali Ua! Ua!, i u avliju ubacili odranog zeca na ražnju sa porukom na hartiji:”Ovako će proći svaki prišipetlja don-Pedra”. Predsednik ih je rasterao puškom. Tom prilikom je Sreta bio kažnjen i proteran, ali to je bio samo početak, radikali će se boriti, pobediti i formirati Srbima identitet koji je postao naš karakter i sudbina. Najgore su prošli privreda i država. Jer u socijalističko-radikalnom društvu radile su samo budale, pametni su se bavili politikom i funkcionerstvom, država je postala otadžbina maherima, a iza celog tog cirkusa konce su povlačili nevidljivi zaverenici.

U priči “Zli podanik” Sremac ulazi u trag drugom delu srpskog mentaliteta koji su na vlast (kao partijski komesari, sekretari, predsednici, pa po policiji, tajnim službama, vojsci, diplomatiji, novinarstvu) doveli gorštaci. Popisivač 1896. ulazi u stan samca Vasilija Polagušića u Beogradu i prikuplja podatke za statistiku, što će se sa ovim delijom pretvoriti u verbalno rvanje. Vasilije će potvrditi mnogo kasnije izrečenu tezu Milovana Đilasa da su komunisti nastali od Srba i Crnogoraca. Vasilije gnevno odbija oslovljavanje sa “gospodin”, jer gospoda su izjelice, sabljaši, eksploatatori i tirani, “koji gnječe i sišu krv i hrane se znojem bijednoga radenika na sramotu 19. vijeka”. On jeste “radenik i građanin”, ali ne priznaje državu – “ona je jedno žalosno, sramno i bijedno našljeđe iz onijeh mračnijeh srednjijeh vjekova nepravedno nametnuto nama docnijim naraštajima”. Đe se to glasalo hoće li narod ovu i ovakvu državu, i đe je moj dragovoljni pristanak usmen ili pismen?! Ja, kategoričan je Vasilije, nijesam pristao! i nastavlja bravuroznu retoriku:

– Već dvadest i tri godine, kako ja odvajam svoje mišljenje a niko me ne sluša, već Jevropa ćera svoje meni za inat! Ja nijesam pristao ni na jednu jevropsku državu! Nijesam pristao ni na ćiftinsku Belgiju, ni na sabljašku Njemačku, ni na apsolutističku Rusiju, ni na onu birokratsku i kapitalističku vajnu republiku Francesku! To je nasilje učinjeno daleko prije nas… Ja protestvujem protiv svega uređenja današnjega!! Ja priznajem zasada samo samoupravnu i nezavisnu opštinu u kojoj se individua čovjekova može slobodno i bez ikakvijeh stega razvijati… što je izloženo u zlatnijem knjigama: Černiševskoga, Pisareva, Ovena, Svetozara, Bakunjina, Krapotkina…

Da ne bi rađao i umnožavao roblje tiraninu, Vasilije se nije hteo ni ženiti, ali se sav posvetio sebi: fizičke vežbe, šetanje, spavanje, odmaranje, masaže, jede samo bifteke i jabuke, razmjenjuje misli sa knjigama ili ljudima, ljeti se kupa u hladnoj a zimi u toploj vodi, jer Džon Lok je rekao da je u zdravom tijelu zdrava i duša, a mi velimo Veselo srce kuđelju prede! Njegovo glavno zanimanje jeste da živi i da radi za čovječanstvo, a sporedno da se čuva, da se ne bi istrošio na štetu radničkog staleža, a na grdnu radost izjelica i tirana! iako nije ženjen, ima đece, a ta đeca njegova su “svi potišteni, eksploatisani i neobaviješteni, svi koji u znoju lica svojega zarađuju i jedu suvu koru ‘ljeba – to su moji sinovi a ja njihov duhovni i umni otac”. Vasilije je “suvremeni i moderni Prometej” koji uspalom narodu donosi božansku iskru. On je luč u tami i bijedi, plete bič i šiba nemilice glupane i gotovane, osvjetljava puteve zalutalom i izgubljenom čovječanstvu!

Kada ga popisivač pita ima li kakvo nepokretno imanje, Vasilije potvrđuje, a to je:”Moje ubjeđenje! Ono je nepokretno, sa kojega me nikakva svjetska sila i zastrašivanja ne mogu pokrenuti!”. Javi to, špijunu – drzak je Vasilije- onijema silnicima koji te poslaše da me uhodiš i iskušaš!

A gde stanuje za stalno, Vasilije? Kada je mir u Srbiji, a kada Srbija zarati, on je već tri mjeseca ranije van, jer je principijelno protivan ratu, pogotovu protiv onog u kojemu Jevropa troši godišnje u mirno vrijeme pet milijardi dinara, a u ratno vrijeme pet puta toliko!…

Pometen lavinom fraza i samodivljenja, popisivač je pobegao. A za njim Vasilije gunđa:”Viđi, molim te, kretena, viđi, dobar čojče, žbira i špijuna, đe ga poslaše da me ukine sa svijeta!” A onda mu sumnja što državni službenik ode tako u brzini pomuti pogled, pobledi i počne da razgleda po celoj sobi, pod krevete i ormare, u slamarice i jastuke, da mu nije ostavio neku napravu protiv njegovog dragocenog života, kakvu bombu, granatu, a možda i dvanaesto-funtovni top! Odahnuo je kada nije našao i ponosno zaključio:”Judo! Zar cjelovom izdaješ sina čovječijega!!! veli Hristos. Razlogom me pobjedi i utuci, a ne nasiljem i vlasničkim ujdurmama, velimo mi”.

Čitajte Sremčeve priče, Sremčev literarni dnevnik, zapanjiće vas njegova aktuelnost.

Ni srpski, ni crnogorski se odgovor na pitanje sudbine Šta da se radi ne menja više od veka. Ko je ovde konzervativan? Mi ili Sremac? Sremac je samo bio brži od bilo kog savremenog pisca i novinara, pa je opisao finale jedne mrtve igre još u njenom začetku. Dok đacima ne počnemo da pričamo pravu istinu o nama, dok ne preradimo udžbenike istorije i iz njih ne izbacimo “boljševike” – komandante, kraljeve, heroje, očeve nacije – doveka ćemo se uzalud pitati – Šta da se radi? A samozvani spasioci naroda pod nos će nam poturati opijum lažne svesti i tu lažnu istoriju, nekog novog “idiota”, novo-starog Černiševskog, očeve naroda i partija, vaskrsavati ubice kao heroje, žrtvovati nas, dok oni kradu.

Momčilo Đorgović, Stevan Sremac, Šta da se radi, Danas