Pre dve nedelje u radnju čiji je vlasnik njegov sin Vlastimir zakucali su muškarac i žena, poreznici.

– Tražili su da izbrojim novac, presek stanja, popis kase, ugovore, kalkulacije… Sve sam im dao crno na belo do zadnjeg papira. I sve se složilo u dinar – kaže Mirković.

U jednoj od fioka radnog stola nalazilo se 1.550 dinara i dva čeka. Dovoljno da inspektori napišu kaznu. Radnja je zatvorena na sedam dana, a rešenje o visini novčane globe još nije dostavljeno.

Sve je preneo ocu, a ovaj sa knjigovođom odmah je došao u prodavnicu. Doneli su ugovore o radu svih petoro zaposlenih.

– Na opšte zaprepašćenje poreznik je spazivši mog knjigovođu, koga očigledno odlično poznaje, kazao: „Da sam znao da ti je on veza, ne bih te ni zatvarao. Ne bih pisao kaznu, ali naređeno mi je odozgo.“ Odakle odozgo? Da li je moguće da oni zaštićeni sa vezama mogu baš sve, a mi koji verujemo u pošten rad služimo samo za oštrenje zuba banana države?! – kipti stariji Mirković.

Blic, Sa pilićima u poresko, 20. septembar

„Mnogim ljudima nije lako da napuste siguran posao. Dok su neki rođeni preduzetnici, spremni i voljni da ugrabe svaku poslovnu priliku, drugi su rezervisaniji i njih je potrebno pogurati. Ovo ne znači da oni neće postati odlični preduzetnici, jer uspeh svakako nije rezervisan za određeni tip ličnosti.

U okviru neprofitne organizacije Virgin SturtUp, radimo sa ljudima koji tek ulaze u preduzetničke vode, i tokom rada u prethodnih godinu dana smo shvatili da postoji problem, jer dosta talentovanih ljudi misli da je preduzetništvo van njihovog domašaja, što je prava šteta. Deo posla koji tamo obavljamo je mentorski rad kojim pokušavamo da pokažemo da vođenje posla nije nikakav neostvarivi san, već vrlo realna mogućnost.

Pokušajte da pronađete nekoga  ko je već sve to prošao u sferi kojom želite da se bavite. Vrlo je moguće da je ta osoba nekada imala iste sumnje i strahove koje vi imate danas.

Drugi čest razlog zašto su ljudi suzdržani kada je u pitanju preduzetništvo je ubeđenje da kada postajete preduzetnik, vi zapravo ulažete sve svoje resurse u jednu ideju nadajući se najboljem. Ali to ne mora biti tako, može se započeti mali biznis koji se kasnije može razviti u nešto veće.
Ponekad je potrebno da osetite podršku svojih mušterija, i da to bude dovoljno da mali projekat postane ozbiljan biznis. Richard Reed osnivač kompanije Innocent Drinks, koja proizvodi najpopularnije napitke u Britaniji, svoj biznis je započeo ovako: On i dva prijatelja su imali sigurne poslove u dobrim firmama, a onda su jednog vikenda pre 15 godina napravili određenu količinu sokova i otišli na muzički festival da ih prodaju. Ispred svog štanda su postavili tablu na kojoj je pisalo: „Da li da napustimo svoje poslove i da se posvetimo pravljenju sokova?“, i stavili su dve kante, na kojima je pisalo ’da’ i ’ne’. Nakon što bi popile sok, mušterije bi davale svoj odgovor bacajući čašu u jednu od kanti. Po završetku festivala imali su punu kantu čaša koja je podržala njihovu ideju. U ponedeljak je svako otišao na svoj posao i dao otkaz. Taj vikend je bio odskočna daska za, danas, cenjenu kompaniju vrednu više miliona.”

Ričard Brenson, Enterpreneur, prenosi Bizlife, Uspeh nije rezervisan za određeni tip ličnosti

What a drag it is getting old
“Kids are different today,”
I hear ev’ry mother say
Mother needs something today to calm her down
And though she’s not really ill
There’s a little yellow pill
She goes running for the shelter of a mother’s little helper
And it helps her on her way, gets her through her busy day
“Things are different today,”
I hear ev’ry mother say
Cooking fresh food for a husband’s just a drag
So she buys an instant cake and she burns her frozen steak
And goes running for the shelter of a mother’s little helper
And two help her on her way, get her through her busy day
Doctor please, some more of these
Outside the door, she took four more
What a drag it is getting old
“Men just aren’t the same today”
I hear ev’ry mother say
They just don’t appreciate that you get tired
They’re so hard to satisfy, You can tranquilize your mind
So go running for the shelter of a mother’s little helper
And four help you through the night, help to minimize your plight
Doctor please, some more of these
Outside the door, she took four more
What a drag it is getting old
“Life’s just much too hard today,”
I hear ev’ry mother say
The pusuit of happiness just seems a bore
And if you take more of those, you will get an overdose
No more running for the shelter of a mother’s little helper
They just helped you on your way, through your busy dying day

Ako se išta može označiti kao društvena paradigma savremene Srbije, to je sadržano u poznatoj narodnoj izreci koja glasi „u se i u svoje kljuse“. Ova, kako bismo rekli – narodna mudrost, povratila se iz prošlosti punom snagom, u svom najmračnijem sjaju. Kljuse bi bio naziv za mršuljavog, nepedigriranog, ofucanog i izrabljenog konja koji je siromašnom paoru bio jedini oslonac za obavljanje teških radova; nešto kao dodatak u sveukupnoj ljudskoj bedi. Iz te depresivne izreke, sve u svemu, proizilazila bi pouka da se u nevolji možete zasigurno pouzdati u samo jednu stvar – u jadnoga sebe.

Ne mislite li da je neizmerno tužno posmatrati sebe kao kljuse? Ta zluradost prema životu, zajedništvu i empatiji, koja je bila tako svojstvena izmučenom seljačkom životu Srbalja iz prošlosti, ta mračna „istina“ o tragičnoj usamljenosti koja nas ubeđuje u neophodnost suštinskog nepoverenja prema svakom drugom biću, jeste perfidno podmetanje perverzije ljudskosti kao postulata života. Ideja o društvu kao proizvodu krvoločne utakmice između pojedinaca, gde najjači opstaju a ostali su bačeni na kolena, sugeriše da, kako god da stvar okreneš – bilo sa pozicije poniženog ili društveno uspešnog pojedinca – svet moraš posmatrati isključivo iz sopstvene guzice.

Šta je ovde moja poenta? Sušta je istina da smo, tokom poslednje tri decenije, naviknuti na totalnu nebrigu jedni prema drugima, što važi i za državu koja je potpuno nezainteresovana kako za pojedinca tako i za društvo u celini. Iako se demagoški plasira upravo suprotna tvrdnja, mislim da nam je potpuno jasno o kakvoj se kolosalnoj laži ovde radi. Dakle, svako je prepušten sam sebi – kljuse u praksi i, dodatno, uče nas da baš tako i treba – kljuse u ideologiji. Ne bih ja sad previše da raspredam o pogrešnosti „ideologije kljuseta“ budući da je to posebna i duboka tema, a i jasno je kakva je dominantna percepcija o ljudima u čijim su glavama preostala zrna svesti o društvenom (višem) dobru – to su propali likovi zavedeni pregaženom utopijom.

Ukratko, jasno je da ideologija kljuseta ne poznaje pojam kolektivnog dobra u kom se društvo mora posmatrati kao entitet sa emergentnim svojstvima, kvalitativno drugačijim od zbira njegovih pojedinačnih delova. Suštinsko nerazumevanje između „kljusoizma“ i ideje društva kao istinske zajednice oslikaću razlikama između klasične genetike i savremene genomike. Nadam se da mi nećete zameriti na, za mene neizostavnoj, biološkoj analogiji.

Na svojim počecima, genetika je zastupala stanovište da je za svaku osobinu bilo kog živog stvora odgovoran jedan konkretan gen. Iz takvih shvatanja proizilazilo je da svaka individua, budući da je sačinjena od skupa različitih gena, predstavlja mozaik raznovrsnih nezavisnih delića. Isto je važilo i za populacije organizama viđenih kroz oči klasične genetike – to bi bio skup gena svih jedinki koje populaciju sačinjavaju, hrpa nezavisnih šarenih komadića na gomili. Postoji i odličan opis ovakvog genetičkog pristupa – genetika vreće pasulja („beanbag genetics“). Niko, naravno, ni danas ne spori da su osnovne premise, zasnovane na mendelovskim principima, tačne, ali desile su se presudne promene u pogledu našeg razumevanja toga kako i šta geni rade.

Iako su poređani po celokupnom naslednom materijalu, dakle u uređenoj gomili, svaki pojedinačni gen ne može ništa sam. On bi bio nešto kao malecno zrno pasulja od kog ne možete napraviti čorbu. Da bi ostvario svoj efekat, njegov produkt (npr. protein) mora interagovati sa mnoštvom drugih molekula u džezvi koju zovemo ćelija, dok bi sve ćelije morale zajedno da se kuvaju u loncu kako bi napravile čorbu koju nazivamo organizam (u ovom slučaju višećelijski). Dakle, kao što pasulj-čorba ima ukus koji zavisi od svih ubačenih zrna, tako i svaki pojedinačni gen, po pravilu, ne utiče na samo jedno svojstvo organizma, niti je efekat jednog gena uvek isti u konačnom formiranju osobina organizama, tj. zbirnom ukusu čorbe. Ovu kulinarsku sliku dopuniću još samo jednim detaljem. Genomika nam je otkrila da najveći deo naših genoma ne čine geni (u klasičnom smislu) već brojni DNK nizovi koji nemaju proteinski produkt, ali su presudno odgovorni za regulaciju aktivnosti čitavog genskog skupa.[1] Kao začini u pomenutoj pasulj-čorbi, oni suštinski upravljaju konačnim ukusom proizašlim iz sjedinjavanja dostupnog materijala. Ne moram ni napominjati koliko su ova saznanja izmenila naše shvatanje i praktičnu upotrebu teorije nasleđivanja (npr. u medicini).

Pasulj-čorba nam ukazuje na veoma važnu činjenicu – bez kooperacije, međusobne regulacije, raznovrsnosti efekata, ne bi bilo funkcionalne celine. Rečeno na drugi način, bez svog udela u mreži biološkog sistema, ni sam gen ne opstaje. Hipoteza „sebičnog gena“, nekada tako popularna u biološkoj literaturi, urušena je savremenim znanjima. Mislim da je jasna moja namera da, za potrebe društvenjačke analogije, izjednačim gen i društvenog pojedinca. Baš kao što odsustvo interakcija između gena ugrožava opstanak organizma kao celine, tako i skupina sebičnih kljusadi degradira ideju zajednice i, dugoročno, neminovno vodi urušavanju društva na svaki mogući način.[2]

Ali, da se vratim na našu kljusad (ako je to uopšte ispravna množina). Da bismo priču suzili, zapitaćemo se kakve su osobine kljuseta u autoritarnom društvu vučićevske orijentacije. Za početak, velikog gazdu moraš voleti. I nije važno da li si ministar, novinar, ili običan građanin. Veliki gazda se naljuti ako ga ne voliš. Ne prestajem da se čudim tom galimatijasu pristupa vladanju – s jedne strane, čini nam se da gazda neguje čist makijavelistički princip („važno je da te se plaše a ne da te vole“), a opet, povređenost zbog nevoljenja izbacuje na videlo krhku isfrustriranu potrebu da si omiljen u društvu. To, sigurna sam, nisu nepoznati fenomeni u psihologiji totalitarnih ličnosti, ali mene svejedno fasciniraju.

Pošto je jasno da pojedinačni opstanak i prosperitet zavise od volje velikog vođe, svako kljuse zna šta mu je činiti – mora da ćuti i gleda svoja profiterska ili sirotinjska posla i, što je posebno važno, ne sme se osvrtati na režimske žrtve oko sebe kako i sam ne bi postao jedna od njih. Apsolutno najpotresnija i najpogubnija pojava u ovakvoj mentalnoj bedi jesu autocenzure misli i govora. U više navrata, tokom poslednjih godinu dana, bila sam neposredni svedok tome koliko se umnih ljudi, koji bi imali šta da kažu, pretvorilo u običnu kljusad. Upitani da prokomentarišu pogrešne odluke, partijske programe i posledične pojave, takvi stručnjaci su se samoinicijativno proglašavali nekompetentnima za oblasti u kojima su doktorirali i kojima se bave tokom cele svoje karijere.

Jasno je da je društvo komplikovani entitet koji nam, nužno, nameće način na koji spoznajemo svoju realnost. U vladajućoj ideologiji kljuseta, percepcija realnosti podrazumeva nužnost da svoje samopoštovanje zaturiš u najdublje podrume sopstvenog uma. Takođe, nužno je i da zaboraviš da mnoge stvari duguješ ovom društvu, i to ne vučićevskoj verziji društva, već onom koje ti je omogućilo da se školuješ, postaneš stručan za nešto i svašta malo dublje razumeš i analiziraš. Reći ću i sledeće, svest o tome da velikom gazdi ne duguješ ništa, ali da moraš biti odgovoran prema svojoj zajednici, možda bi neku akademsku kjusad transformisala u (samo)poštovane pojedince. Potrebno je samo malo žrtve i malecno odricanje u konformizmu, a dobici mogu biti veliki.

Možda je vreme osećanja zajedništva prošlo i dogodila se konačna ireverzibilna promena društvene paradigme i sada su zauvek zaboravljene stare, društveno prosvetljujuće poslovice – npr. „Sramotno je uvek uzimati a ništa ne davati“. Možda samopoštovanje, uskoro, više neće imati veze sa davanjem. Mislim da tada prestaje društvo i ljudsko dostojanstvo. Živeće samo kljusad.

Biljana Stojkovic, Ideologija kljuseta, Peščanik.net, 04.09.2014.