Tek sam se u vojsci, te olimpijske godine, susreo sa pravim narkomanom ovisnikom: dosao decko iz Beograda, sav lepo obucen. Dok su mu sisali duge kose, prvog dana vojnog roka, on je naprasno odlucio da svojoj domovini nece da sluzi, te se sa stolice naglo digao, ne dozvolivsi brici da mu masinom odere i drugu polovinu glave. Poslije je hodao po kasarni u farmarkama, pola glave osisano do glave, druga polovina vrlo jebeni repovi do ramena. Tumarao je okolo nervozan, bez droge, bacajuci mini-golf lopticu u ruci, ignorisuci – na nase veliko zadovoljstvo – urlajuce oficire, cekajuci da ga vrate kuci, posto im je bez skanjivanja priznao da je narkoman, da ga bratstvo i jedinstvo uopste ne zanima i da on u JNA ni pod kojim uslovima ne ostaje. Mnogim ruralnim vojnicima on je bio neko ko je dosao drito s Marsa: jednom su se svi oko njega okupili i pitali ga cime se drogira, a onda i zasto se drogira, na sta im je on odgovorio: “Pa, lepo je.” Sljedeceg dana je nestao, bezbeli se vrativsi u Beograd.