Izbori su dobili karakter referenduma, kao 2000. godine. Jedna od najneprijatnijih izbornih parola Srpske napredne stranke: ‘ko nije za Vučića, taj je za tajkune, odnosno za Miškovića’, je u stvari pobedila. Njegovo hapšenje Miškovića i te njegove izjave da će on da žrtvuje svoj život za Srbiju, ali će on da donese slobodu i vrati novac građanima osiromašenim, su u stvari pobedili.
Činjenica da su ogromni novci potrošeni u kampanji Srpske napredne stranke – ovako od oka, ja ne mogu to da dokumentujem, ali svako ko pažljivije gleda može da smatra da je on potrošio isto toliko novca koliko i svi ostali zajedno, a verovatno i više – pokazuje da su građani generalno to prihvatili. A pod dva, deo opozicionih stranaka je otišao u apstinenciju.
Još se desila i ta tragična situacija da je Boris Tadić napravio stranku sa namerom da oduzme glasove svojoj stranci, čiji je počasni predsednik bio. Pa i to je uspelo. Bilo je nekoliko tih krajnje desnih stranaka koje su oduzele glasove Koštunici. Znači bilo je svesnih manipulacija koje su, isto tako, osakatile opoziciju.
Ali generalno, Vučić je dobio puno poverenje. Znači sve što je on govorio tih proteklih godinu i po dana, ta njegova permanentna izborna kampanja – ja ne mogu ništa, ovde je bila pljačka, ja moram da se borim, ja ću da poginem ali ću vas da spasem, mene prisluškuju, mene kola prate, mene ugrožavaju – sve je to na kraju učvrstilo utisak prosečnog birača u Srbiji da nema nikakve alternative nego da on dobije ponovo ogromnu većinsku podršku, i da onda on u veoma kratkom vremenu dovede sve te investicije.
Navešću samo jedan primer. Nekoliko tema je bilo u izbornoj kampanji. Jedna je bio taj Beograd na vodi, onda su bili ti šeici i te pare – pojavio se i šeikov brat – i treća tema je bila javno zapošljavanje i tako dalje. Pokazalo se da onog sekunda kad su se završili izbori, to više niko ne pominje.
Ima tu jedan element koji je još dramatičniji. On kaže da piše program vlade, ali čovek bi rekao da je sa tim programom dobio izbore, jer se na izborima dobija na osnovu vašeg političkog programa. Na kom političkom programu je on dobio, ekonomskom, pre svega? Jer Srbiji preti ekonomski kolaps, za šta ne mogu reći da je samo on odgovoran, ali je i on bio na vlasti poslednjih godinu i po dana.
Naravno, problemi su stari. Znači, nezrelost našeg društva vi vidite po tome što mi nikakvu javnu raspravu o tome nemamo. Ja sam potpuno fasciniran. Tu javnu raspravu ste praktično imali samo na dva mesta, i to skoro akcidentalno. Jedna je na Peščaniku. To je ova rasprava koja je bila više teoretskog karaktera, između Mijata Lakićevića i nekih kritičara tog neoliberalnog koncepta. Bila je po meni više teoretska, ali su vodili supstantivnu raspravu, znači kakav bi model Srbiji trebao. Naravno, tu je i Vlada Gligorov, kao stalni ekonomski komentator. Tu je neka rasprava. Znači na Peščaniku.
I drugo je bilo ovo što je Radulović pokušao, koji očigledno ili nije ni imao nameru da konsultuje javnost, ili ne ume, ali on jeste sa ta tri zakona jednu temu nametnuo javnosti: šta je zakon o radu, naravno stečaj, privatizacija, i on jeste nametnuo neku ekonomsku temu. On je eliminisan iz izborne kampanje, i uopšte se nije vodila izborna kampanja kao rasprava o tim temama. Znači to je drugo, da mi nemamo uopšte raspravu.
Sad kad treba da se formra vlada, niko ne zna ko će tu biti. A kako biste i znali kad može svako. Kada imate jasnu poliitičku koncepciju šta želite, onda ne može svako da bude u vladi. I treće, vi imate sada jedan potpuno jasan trijumfalizam te vlasti, koja kaže ‘došlo je novo doba. Vi koji ste bili do sada na vlasti, ste izbrisani. Ovo je generacijska razlika. Dolaze novi ljudi.’
To je ekstremno cinično zato što je Aleksandar Vučić bar toliko u politici koliko i ja, i mnogi drugi. I takođe je bio vrlo aktivan učesnik političke scene. Ali tu se desilo nešto, po meni, što su mnogi analitičari propustili da primete. Mislim da ova politička evolucija Aleksandra Vučića, koja je ekstremna – znači, on je bio veoma dosledni, mogao bih reći čak agresivni sledbenik Šešeljevih ideja i njega lično, sada je, naravno, sasvim suprotno, proevropski orijentisan – u stvari odgovara onome što važi za naše celokupno biračko telo. Zato je ljudima blisko ovo što radi Vučić, jer su oni sami tako – u jednom trenutku podržavali Miloševića, a odjednom sad da ih pitate – ‘ko, ja!?’
I mržnja prema Ženama u crnom i Sonji Biserko, ona raste i ona će da bude sve veća, a ne sve manja, zato što one sada postaju nešto sasvim drugo, što do sad nisu bile; one su budile savest ljudima, ali sada bude nešto drugo: uspomene, nezgodne. I ta mržnja patološka prema njima – koja naravno uključuje i mene, jer i ja sam na tom spisku, ali vidim novinari me izostavljaju, valjda im deluje apsurdno. Ja sam navikao već da budem na tim spiskovima. Što reče Borka Pavićević, to je bilo duhovito: ‘dočekaću penziju na tim spiskovima’. Znači, ovde su analitičari propustili da vide da je negiranje svoje prošlosti u stvari model.
To je uradio i Tadić. Naravno, on je u suštini te izbore izgubio, u Beogradu je izgubio, izgubio bi, pretpostavljam i u Srbiji da nije bilo Čanka i te koalicije, on sam ne bi prošao cenzus, ali je zanimljivo to kao pojava. Vučić kaže ‘moja prošlost nije bitna’. Nema odnos prema tome. To je jedna manija srpskog društva da nema nikakav osvrt na svoju sopstvenu odgovornost, političku ili neku drugu, koja, naravno, nije jednaka, ogromne su razlike. Tako da je Vučić u stvari neka slika odnosa Srbije prema svojoj prošlosti.
On je paradigma u stvari. Znači, svi smo mi nešto podržavali Miloševića, šta da radimo, prevario nas Milošević. Mi smo najbolje hteli, on je u stvari jedna bitanga. Jeste li videli s kakvim zadovoljstvom su dočekali naslove da je Milošević naredio sva ubistva? Eto, ti si kriv, nismo mi krivi, ti si nas prevario. To će biti tako i s Vučićem, naravno, ali za 10 godina.
Ta tri elementa kad spojite, onda imate četvrti koji je ključni. To je ta autoritarnost društva. Tebe smo izabrali za lidera – izvoli. To je kao primabalerina. Pokloni se i počni. Mi sad sedimo u foteljama. Znači niko ništa ne predlaže. Pošto si ti autoritarni lider, naš vođa, naš div-junak. Mi smo seli u fotelje, u prve redove ovi koji su za tebe glasali, mi smo u poslednjim, gledamo da vidimo šta će biti.
Ja bih rekao ovako: kao da su građani Srbije prešli u neku drugu zemlju, sad ovo više nije Srbija, sad imaju neku vlast, odnekud je došla, na primer kao uvezena iz inostranstva, i sad mi radoznalo gledamo da vidimo šta će oni. Imate tu neku diskonekciju, nemate vezu uopšte sa vlašću. Takva apsolutna pasivnost da čovek to prosto ne može da shvati.
Kao da se ne radi o njihovim životima i da već za mesec ili dva ne moramo da odlučujemo da li ove penzije mogu da ostanu ili ne mogu da ostanu, da li će se pojaviti neke nove investicije sem čuvenog šeika koji će doneti milijarde a neće tražiti ništa, što je blisko fantastici. Tako da je sa Vučićem započela jedna nova era, to je ponovo era autoritarnog lidera i pasivnog stanovništva, koje ima jednu prednost tog nemorala kada ste se sklonili, da se nećete smatrati odgovornim za bilo koji njegov potez.
On je sada prvi put došao u poziciju za kojom je žudeo, da bude potpuni lider, ali sad će videti cenu te pozicije. To je cena ‘ja sam ti u stvari dao glas, a možda si me i prevario, ali ja nemam nikakvu odgovornost za ono što se dogodilo’.
Ja sam uvek smatrao da kod nas ljudi ne razumeju da se građansko društvo konstituiše, jednim velikim delom, i preko tih nevladinih organizacija. Kod nas ljudi nikad nisu razumeli šta su te nevladine organizacije. Nevladine organizacije su inicijative građana. Sećam se da je kod nas jednom, ja sam tad još bio student, bio je tada naš veliki helenista, profesor Miloš Đurić, jednom je ustao na sednici veća i rekao je, valjda se šetao po Košutnjaku – on je tad već bio dosta bolestan, imao je šećernu bolest; ja sam ga jako cenio, slušao njegova poslednja predavanja; jedva je dolazio na fakultet; bio je jako zanimljiv čovek – rekao je kako je video kako dečaci s praćkama slavuje ubijaju.
On je valjda čuo slavuje u Košutnjaku i onda je rekao, sećam se, nije ironisao – ‘zaštitimo drugove slavuje’. Ovde se sve očekuje od vlasti i od države. I ta potpuna pasivnost, ponovo, svih građana Srbije je logična posledica ogromne autoritarne i vrlo agresivne kampanje Vučića i Srpske napredne stranke. Ima on, ima stranka koja ga sluša bespogovorno i šta imate vi drugo da mislite. Vi samo, kao u vojsci, recite ‘razumem’ i sve će biti u redu.
Doris Pak, naravno, kao i najčešće, i to smo gledali i devedesetih, gleda samo te najglobalnije interese kratkoročne, znači pregovore sa Prištinom, dobijanje datuma, početak rada na poglavljima, put pristupa Evropskoj uniji. To smo mi gledali sa Holbrukom. Mi smo uvek imali osećanje, recimo nas bi iz opozicije video ukupno 10 minuta, s Miloševićem bi sedeo 3 dana.
Ja nekada imam utisak, neka mi oproste ljudi ako grešim, da njima zapravo imponuju autoritarni lideri, jer vi u demokratijama to nemate. Ja mislim da oni kada dođu kod ljudi kao Erdogan ili Putin, oni se u stvari nesvesno i dive tome. Jer oni bi voleli da tako izgleda poliitika: imaš jednoga koji odlučuje, kao što danas u Rusiji Putin odlučuje o svemu. Tako, oni to vole, jer u demokratiji nema ni govora o tome, i ako Angela Merkel kaže glupost, možete biti potpuno sigurni u to da će sutra Socijaldemokratska partija Nemačke da je nalupa na konferenciji za štampu, a jedno polovina medija, i to vrlo ozbiljnih medija će da to istranžira. Evo, gledajte Baraka Obamu, šta god on kaže neko ga medijski istranžira. To su nezavisni mediji, vrlo samouvereni.
Znači Doris Pak, njoj je navažnije da jedna agenda, a ne ono što je suština Evrope danas – institucije, demokratska prava… Ona izgleda ima kolonijalni odnos prema nama. Ja se izvinjavam što ću to da kažem, ne možete drugačije to da shvatite. Drugim rečima, u Nemačkoj ona nikad to ne bi rekla. Ona je rekla ‘najvažnije je da imamo jednog jakog lidera’. Baš bih voleo da vidim nekog u Nemačkoj to da kaže, ili u bilo kojoj evropskoj zemlji.
Ali znate šta, vi ste Balkan, ako imate jednog jakog lidera koji će da ispunjava ono što je nama najvažnije – ćutite, može i gore, može i novi Milošević, koga je ona znala, naravno. Znači, dok god vi radite šta nama treba, dobor je, a posle će doći na red demokratija, mediji, doći će to na red. To je otprilike to. Ona bi sad rekla meni ‘pa ne, ne, ne, nisam ja to rekla. Ja sam mislila za 5-6 godina, ili 3, mi ćemo da razgovaramo’.
Pa zašto ne bismo odmah razgovarali o medijima? Da mi živimo u vremenu koje se može nazvati vreme – kao što je postojao crveni teror, pa beli teror – ovo je ‘teror tabloida’. Srbija živi u teroru tabloida, koji su naravno policijski bilteni. Ja pročitam u novinama pitanja na poligrafu na kojem je čovek, kako kažu, pao. To je skoro neverovatno. Pa dajte nam onda i odgovore, pa nam recite u kojoj prostoriji je sedeo – znači to je skoro nemoguće. To u policiji ne znaju ljudi, sem onih koji su to direktno radili.
Ako je njoj stalo do demokratije – a ona se bavi Srbijom, nisam je ja izabao da se time bavi – onda je ona trebalo da nešto kaže o svemu tome. Da li bi to recimo u Nemačkoj moglo da se dogodi? Neka uzme za primer svoju zemlju. Naravno, ona to ne kaže zato što ona to smatra manje važnim. I onda vi vidite u stvari da će ova bitka ipak biti pre svega naša sopstvena bitka, da ponovo vratimo medije. Oni su se jedva otrgli od toga da u potpunosti služe vlastima, služili su i za vreme Borisa Tadića i to vrlo mnogo, da ne bude slučajno da nešto amnestiram, ali tad je to rađeno lukavije. Rađeno je putem materijalne pomoći, uglavnom. A sad je to kombinacija direktnih pritisaka, manipulacije i materijalnog.
Sad je to ozbiljnije. Mislim da je proces pomirenja s prošlošću bez iakvog prihvatanja odgovornosti završen sa Tadićem. Tadićeva vlada će imati istorijsku odgovornost, i on lično, za to što je uradio. Pokazaće se da je onaj tekst što je s Dačićem potpisao o istorijskom pomirenju doslovno to i bio.
Tu je prekinuo, po meni, bilo kakvu stvarnu mogućnost da se srpsko društvo suoči sa prošlošću, znači Tadić je to svesno uradio. Njegova vlada je u stvari imala samo jedan uspeh, to je završetak saradnje s Hagom, ja to ne potcenjujem. Sve drugo je bila katastrofa, a posebno što je zanimljivo je spoljna politika. Sad se govori da bi Tadić bio jako dobar u spoljnoj politici. Pa on je imao Vuka Jeremića koji je bio najveća katastrofa kao ministar spoljnih poslova.
Sećate se 4 stuba, i levo i desno i gore i dole – to je bila skandalozna spoljna politika, sumanuta, niko nije znao šta je zapravo ona. A sa Vučićem mi se čini, možda grešim, da je on u stvari svoj zenit dostigao pre samih izbora, a to je proces zaista za koji je trebalo političke hrabrosti, više puta sam rekao, sesti sa Tačijem, premijerom Kosova i pregovarati, i dobijanje datuma početka pregovora. To jesu uspesi, nesumnjivi. Nemam utisak da je ova vlada u stanju, i ovi ljudi, bar po onome kakva je bila izborna kampanja – da su u stanju da sad učine ono što je sad najvažnije, a to je da se digne ekonomija i da se ekonomski Srbija počne da izvlači iz rupe u kojoj se nalazi.
Moj utisak je da su oni postigli jednu stvar, kao što je Tadić sa saradnjom s Hagom, on je jedino to uspešno završio, ovi su završili ovo. Sve vlade koje dolaze nešto urade istorijski, ali po cenu da ništa drugo ne postignu. Znači, kao da su ekstremno mali kapaciteti vlada. Da ona može da uradi nešto važno, ali ne i sve ostalo važno.
Na primer, ovi su obećavali reformu sudstva – o tome više niko ništa ne govori. To više se ne pominje, ko će to da radi, kako? Šta su prioriteti u policiji, Dačić se očigledno nije time bavio. Vi onda imate jedan tako prazan prostor, u kome će sad jedan čovek odlučivati, a posle će, naravno, biti zgodno i da ga svi okrive kad to ne bude išlo kako treba. Znači, Vučić je hteo da se popne na vrh planine, sad se popeo, pošto on zapravo nikad nije bio na toj poziciji, on je u stvari uvek bio kritičar.
I još sam ovo hteo da kažem: današnji tabloidi strašno liče na onu Šešeljevu knjigu Laufer i ja. To su te dezinformacije, poluinformacije, poneka tačna informacija, laži neverovatne. Sad ima mnogo laufera i lauferi stalno javljaju, tako da će ispasti da je ipak ta radikalska prošlost bila formativnija nego što smo mi mislili kod te stranke. Da je iskorak samo u pogledu ciljeva i u pogledu političkih vrednosti koje se brane, ali ne u formi političkoj. Forma počinje da izgleda, i već duže vreme, potpuno isto.
Evo, bila je ova afera sa tabloidima u Engleskoj. Jedan od tih tabloida Ruperta Merdoka je čak prestao da postoji, toliko mnogo afera je bilo vezano za njega da je on sam morao da ga ukine. Tu su bile otkrivene neverovatne stvari, koje ja mislim da se dešavaju i u našoj zemlji, ali to još niko direktno nije rekao, a to je da su bila direktna prisluškivanja ljudi, neka preko policije, neka mimo.
Rupert Merdok je morao da se nagodi sa svim tim ljudima, recimo sa glumcem Hju Grantom i tako dalje, očigledno im je dao stotine hiljada funti da oni odustanu od ličnih tužbi, jer bi, naravno, to izgubio na sudu. Ali čitao sam komentar – mislim da je opet bio u engleskom Ekonomistu, čini mi se – napisali su ‘jeste, ovo je grozno, ali mi imamo nešto što je važno – imamo nezavisno sudstvo’. I kad je to ušlo u sudnicu, e, onda je đavo odneo šalu.
Onda je Rupert Merdok počeo brže-bolje da daje te pare, a imaće i ozbiljan sudski proces, i ja verujem da će biti osuđena jedna od bliskih saradnica Ruperta Merdoka, a u isto vreme bila je prijateljica Alistera Kembela koji je bio prijatelj Tonija Blera i u stvari najuticajniji čovek u njegovoj vladi. Drugim rečima, tamo kad je nešto ušlo u sud, igranka je završena. Taj sud je nezavistan.
Naravno, nezavisnost tog sistema se gradi postepeno, ali morate napraviti prve korake. Znači, ja ne očekujem da neko može za mesec dana, ili za godinu dana ili za dve da napravi nezavisno sudstvo, ali može da krene u tom pravcu.
Ono što je sigurno, što je Demokratska stranka bila u pravu, to je da je potrebna reforma pravosuđa. Da biste to imali, vi treba da imate kompetentne saradnike. Ko su njegovi saradnici? Sve to pitaju bilo koga iz SNS-a, rukovodioce te stranke, a oni kažu ‘Vučić je rekao ovako’, ‘gospodin Vučić je rekao’, ‘Aleksandar Vučić će reći’. I zato ja nemam to neko poverenje jer ne vidim među tim njegovim saradnicima ljude za to. Znači svi sad čekaju da on kaže, a on piše program.
Čekaj, u redu, ali ja ne znam šta ti hoćeš da uradiš u ovom društvu. Ne može borba protiv kriminala… Mislim, uzgred budi rečeno, ako je to tvoj prioritet, pa neki ljudi neće moći biti u vladi. Postoje ozbiljne sumnje da su i neki ljudi u vladi tvojoj, koalicionoj, ljudi pod sumnjom. Uzgred, ti si ih ponovo stavio na listu, te neke ljude koji imaju krivične prijave. Mene to sve dovodi u jednu nedoumicu sa tim strašnim obećanjima da će Srbija kao u Periklovo doba, sad dolazi zlatno doba srpske demokratije, je li, tako se za Perikla govorilo.
Ja vidim sada jednu nemoć u stvari. Tako da si ti dobio ogromno poverenje, svi te gledaju, a ti u stvari sad, meni se čini, ne znaš šta da radiš. Ti kao žongliraš, bacaš loptice. Paradoksalno, socijalisti, naravno, koji bi rado da uđu u vladu, su rekli jednu tačnu rečenicu, koju oni inače ne misle. To je: ‘dajte da vidimo koji su prioriteti te vlade, pa onda da vidimo da li mi tu možemo’.
Ali to zapravo je tačno. Ako hoćeš da budeš protiv krađe i pljačke, šta ćeš da radiš s policijom? Srbi vole da se pozivaju na svoju nacionalnu istoriju, pa evo ja njima nešto iz naše nacionalne istorije.
U Prvom balkanskom ratu, srpska vojska – kako se to tad zvalo, to je naravno danas Makedonija, ta Južna Srbija – ona uđe tamo u Skoplje, i Stojan Protić, koji je bio ministar unutrašnjih poslova, on traži da ne mogu vojni organi da održavaju red. Pazite, to se dešava 1912. godine. I on traži da njegovo ministarstvo unutrašnjih poslova, da odu policijski službenici, da oni održavaju red. Drugim rečima, da civilne vlasti održavaju red, a ne vojska. Vojska puna sebe, pobedila u Balkanskom ratu, osvojila Kosovo, sve to, je li, sada je ona na vrhuncu svoje moći – oni su pretili Stojanu Protiću da će da ga ubiju. Mislim, generali su rekli ‘mi ćemo da ubijemo tu budalu, ko je on?’. A on ‘ne, ne, ne’, on Pašiću kaže, ‘ne, to mora da bude civilna vlast, odmah’.
Evo vam čoveka koji je imao neki stav i koji je imao hrabrost da to kaže. Ja prosto mislim da mi imamo sve više ljudi u tim strukturama vlasti koji niti su sposobni niti imaju karaktera da se založe za bilo šta, pa da izađu onda iz vlade. Izlaze svakog dana, neko po Evropi izlazi iz vlasti zato što mu neka ideja nije prošla. Znači ti hoćeš Lazara Krstića? Dobro, nemam ništa protiv, mlad čovek i… Ali za šta se zalaže Lazar Krstić? Ja ne znam. Tako da je na kraju taj Radulović postigao neki uspeh samo zato što su ljudi imali utisak – bilo je tu i drugih elemenata – da on veruje u to što predlaže.
Ali trebalo bi da svaki ministar veruje u nešto i da to kaže. Kao što je Stojan Protić ostao zapamćen u srpskoj istoriji, bio je on poslednji premijer i tako, po tome što su ga zvali bandoglavi Stole. Bio je bandoglav. Ali znate, bandoglav ovde, kod Srba, znači ‘branio je neka svoja ubeđenja’. Znači, šta su tvoja ubeđenja? Šta je ono u šta ti veruješ? Šta je ono što ti radiš? Ako je reforma školstva, za šta se ti zapravo zalažeš? Znaš sve trikove, znaš da opseniš građane, znaš da ih zaludiš, znaš da platiš jednu fantastičnu izbornu kampanju, i dođeš na vlast. I onda, u stvari, kad dođeš na vlast, ne znaš šta ćeš sa tom vlasti da radiš.
Meni se čini da je ovde nešto drugo u pitanju, da mi imamo našega Uga Čaveza, koji je neka vrsta, je li, balkanskog Uga Čaveza. To je ta vrsta populizma. Mi smo sad dobili prvog populističkog lidera posle Miloševića. Milošević je bio opasan, bio je i ratni i populistički. Ovaj je samo populistički. To je taj obrazac iz devedesetih. Imamo čoveka koji mnogo obećava, koji nema sredstva da to realizuje – jer Ugo Čavez je to bar imao, i Maduro sada, imao je te fantastične prihode od nafte – i onda je ta retorika dobila ogromnu podršku.
Za sad je ovo pobeda retorike bez supstance. Neka mi niko ne zameri, ja ću se prvi izviniti i reći da sam pogrešio, ako sam pogrešio. Još jednom, daj bože da ja grešim. Kad čovek sedi i gleda Srbiju u ovom trenutku, onda on ima jedno osećanje da će sada prisustvovati jednom fenomenu da je neko dobio vlast i sad ne zna šta će da radi.
Milošević je tu vlast upotrebio za rat, ali ja mislim da su građani za to i glasali. Sve je to bilo predviđeno. Da će biti rat, da će Srbi da se brane u Srbiji, u Bosni i Hrvatskoj, da su granice provizorne, takozvane avnojevske, da Srbija ima prava – to je rekao pokojni Dejan Medaković, čini mi se, ‘kad izađemo iz Jugoslavije, lupnućemo vratima’ – drugim rečima, rat ćemo napraviti.
Ovde ćeš imati jedan obratni fenomen: ti si dao jednu gomilu u stvari neodređenih obećanja. Ona nisu bila konkretna, ona su bila neodređena, velika, glamurozna. Mene to podseća, cela ova izborna kampanja Srpske napredne stranke – ona je vrlo vešto urađena – ali imate onu scenu u Amarkordu, imate onu čuvenu scenu kad oni svi izađu brodićima da vide jedan ogroman prekookeanski brod koji će proći. To je, naravno, Felinijeva priča o fašizmu. Ali ide taj brod, osvetljen, sećate se, on prođe, oni se svi dive, ali on ode i Bari ostaje, njegov rodni grad, ostaje tu gde je bio, sa svim svojim problemima ljudskim, sa fašistima na vlasti, To me podseća, ova kampanja, na taj brod koji je prošao.
Brod je divno izgledao, bio je grandiozan. Tu je neki šeik dolazio. Etihad leti s tim jednim, tada iznajmljenim avionom. Sve je to prošlo, i sada ovi koji su to sve priredili treba da nam pokažu da li su to ozbiljno mislili. Znači, imali smo savetnika Guzenbauera, imali smo savetnika Stros-Kana. A šta su oni to savetovali? Je l’ mi to znamo? Nemamo pojma. Dođu na ručak i odu. Dobro, nemam ništa protiv. Dolazi i Šreder, koji uzgred radi za Ruse, tako da imam utisak da ovde dolaze samo ljudi koji rade za Ruse ili Rusi.
Zar nije ipak ponižavajuće da odete u Rusiju da razgovarate a Putinovim savetnikom? Kakav Putin? Odete tamo da vam oni skrenu pažnju, pa onda kažete, išli ste da se lečite. Ma nemojte, stvarno. Znači, ideš u Rusiju da bi ti Putinov savetnik ispričao kako treba da vodiš računa o ruskim nacionalnim interesima.
I imate ponovo novu fazu razvoja srpske politike, da možete da dobijete veliku vlast, na osnovu jedne ogromne kampanje, koja je inače trajala godinu i po dana, a onda, kad je na kraju dobijete, nećete moći s njom ništa da uradite. Imate vlast, dobili se vlast, hteli ste tu vlast, uradili ste nešto u proteklom periodu, a šta ćete sada dalje? Hoćeš da restrukturiraš javna preduzeća? U kom roku? Prosveta? Šta će da bude u prosveti? Šta ćemo da radimo sa fakultetima koji primaju studente, a nemaju akreditaciju? Šta s tim diplomama? To je inače nezakonito, mora da se zatvori. Šta ćeš da radiš sa PISA-om?
Nemamo nijedan od tih odgovora i to pokazuje strašnu razbijenost ovog društva, a ljudi teško žive, ovo je 2014 godina.
Zarko Korac, Pescanik, 13. april
Peščanik.net, 13.04.2014.
