Sinoćna parlamentarna rasprava o predlozima zakona o novoj vladi i posebnim ovlašćenjima njenog predsednika je to jasno pokazala. Bilo je nepodnošljivo slušati poslanike SNS-a kako optužuju poslanike iz demokratskih stranaka da su razorili zemlju posle 2000. Ali, još otužnije je bilo slušati i gledati demokrate kako priznaju da su grešili, ali da to ne može biti opravdanje za dve godine lošeg radastranaka koje su sada na vlasti. Pri tom ostaje nejasno kada smo se to ovde dogovorili da istorija počinje od 2000, a da sve pre toga (izuzev „revolucionarnog terora“ od 1944. do 1953) možemo spokojno prepustiti zaboravu? U kakvoj su to zemlji demokrate 2000. došle na vlast? Je li to bila regularna smena vlasti? Da li je prethodna vlast prilikom smene položila račune za svoj dotadašnji rad? Ovo su zaista banalna pitanja, i svi mislimo da se o tome već sve zna: i SNS i SPS su učestvovali u rušenju savezne države; njihovi čelnici i članovi stajali su iza ratnog preduzeća koje se završilo ratnim zločinima i porazom; oni su uništili domaću ekonomiju i njene resurse podredivši ih ratu; ono što je SNS zatekao 2012. bio je gotovo raj na zemlji u poređenju sa situacijom iz 2000. kada su demokrate stupile na vlast. Međutim, sinoć o tome nije bilo reči. Govorilo se samo o ekonomiji, koja opet kao da se odvija u nekom vakuumu. Nema spoljašnjeg sveta, nema istorije – na srpskoj političkoj sceni kao da su se veliki prasak i nastanak sveta dogodili 2000.

Taj politički solipsizam koji se širi s obe strane linije formalne podele na poziciju i opoziciju (čime se briše svaka suštinska razlika između te dve političke grupacije) jasno svedoči samo o tome da Srbijom trenutno dominira ideologija „ekonomije“, koja je – takva kakva je – zaista osmišljena isključivo za glupane. Jer, naprosto nema privrede izvan političkog, pravnog, kulturnog i istorijskog konteksta. Višegodišnje tobožnje insistiranje samo na ekonomiji pravolinijski je dovelo do toga da na tri najznačajnije funkcije u Srbiji danas sede tri najbliža saradnika Vojislava Šešelja – dakle, osobe koja krivično odgovara po optužnici za ratne zločine.

Dejan Ilic, Pescanik, 25. april