I da ne ostane sve na tradicionalno neprijateljskim odnosima Srbije sa Amerikom, šta je sa ostatkom sveta? Kako bismo pogodili države Južne Amerike, ako izuzmemo Brazil (“ono krupno u sredini desno”), Argentinu (“ono dole kao šargarepa”) i Čile (“ono suludo duguljasto levo”)? Ili Afrike, bez Južne Afrike, Madagaskara, Egipta i Tunisa – koji ionako znamo zbog onog jednog paket aranžmana za malo jeftinog mora avionom? Dođavola, mnogi od nas šatro obrazovanih bi razmislili dvaput i kada je reč o tačnom rasporedu Litvanije, Letonije i Estonije na Baltiku, i na samo 1.700 kilometara odavde. Ali sve nas to ne sprečava da se gnušamo i grozimo pred američkim neznanjem o mater Srbiji. Koliko slepilo pored očiju i prenapumpani ego su potrebni za situaciju u kojoj sami na ćoravoj mapi ne umemo da “ubodemo” Bocvanu, Uzbekistan ili Nikaragvu – ali zato očekujemo da drugi prepoznaju Srbiju? Nije “glup” onaj što ne pogađa Srbiju, tupav i zatucan je onaj koji taj pogodak očekuje.

Dakle, ideja o tome da je nešto naročito tragično ili poražavajuće u činjenici da prosečni Amerikanac ne zna gde se na karti nalazi Srbija ne govori mnogo o Amerikancima (ili o njihovom kurikulumu iz geografije), već o nama samima. To jest, o uskogrudoj iluziji o sopstvenom mestu u svetu kroz slepačko uverenje o našem vanserijskom značaju. Geografskom, istorijskom, metafizičkom, svejedno je. A otrežnjujuća suština je prosta: stotinu mu nemih karti, zašto bi znali? Valja to ponavljati s vremena na vreme: Srbija je po površini svoje teritorije 113. država sveta. Ispod Hondurasa, Gvatemale, Benina, Nepala, Surinama, Kirgistana, Senegala, Laosa, Gane, Ugande, Gabona, Omana, Paragvaja i još stotinu sličnih nacija za koje verovatno pojma nemamo gde se tačno nalaze na mapi. I Srbija u ovim granicama je istorijska novotarija, a globalno je oduvek bila traljavo značajna za neki dublji geografski trag. Ali ne očajavajmo. Uostalom, kažu da neke žene zaista veruju u maksimu da veličina nije važna. Umesto sprdačine sa navodnim američkim neznalicama, bolje nam je da to ponavljamo do iznemoglosti. Argument o površini kao veličini je svakako infantilan i priglup, ali upravo njega koriste svi oni kompleksaši i vlažni sanjari Velike Srbije, uvereni u sopstvenu veličinu jer im je – poput iskusne ljubavnice u krevetu – to rekao neki političar da bi se osećali bolje. Kilava opaska “mali ali tehničar” mnogo je primerenija sopstvenom mestu na planeti i kosmosu, koliko god dotična implicirala sladak limun. Tek shvatanjem sopstvenog beznačaja imamo šansu da postanemo značajniji, jer ovako samo ispadamo smešni.

Aleksej Kisjuhas, Slepa karta, Danas, 12-13. april