Najcuveniju izreku o vaznosti dobrog rada sa ljudskim resursima navodno je izrekao Josif Visarionovic Dzugasvili rekavski: “Kadrovi resavaju sve”. Dok su se druge vodje bavile velikim temama, skromni Koba, ili Staljin, gradio je svoju paukovu mrezu odanih mu kadrova, koji su, kada je zatrebalo, stali na njegovu stranu u obracunu sa ostalim vodjama. To je cinio sa ne mnogo zvucne pozicije generalnog sekretara. U pocetku je to stvarno bio neka vrsta administrativnog polozaja, ali je bas zbog veze sa aparatom postao jedan od najvaznijih polozaja na svetu. Po nekim teorijama, politicari i ostali mocni ljudi, pogotovo u siromasnim zemljama, biraju kadrove u okviru klijentelskih mreza. Politicar je patron, zastitnik, koji stavlja pod svoje okrilje razne ljude, klijente, koji zauzvrat cine nesto za njega. Najcuveniji takav primer je Vito Korleone. On za svoju zastitu ocekuje odgovarajucu uslugu, kada zato kucne cas.

Mnogi veruju da ovaj sistem deluje i kod nas, optuzujuci pri tom politicke partije da su stvorile sistem politickih feuda, u kome je svako ministarstvo ili javno preduzece, ili ustanova, feud nekog mocnog politickog ili kakvog drugog zastitnika. Ja sam veoma protiv ovakvog tumacenja naseg drustva, uglavnom zato sto ne verujem u celicne, racionalne i postene kriterijume na osnovu kojih nasi politicari, direktori, profesori i akademici biraju svoje sardnike. Nas sistem je uvreda za feudalizam iz vise razloga. Feudalizam je podrazumevao vazalsku zakletvu i vernost vazala svom sizerenu po svaku cenu. Najekstremniji primer takve vernosti su 47 samuraja – ronina, koji su, ostavsi verni svom pokojnom gospodaru, proveli godine u pripremi osvete za koju su na kraju zrtvovali svoje zivote. U istoriji naseg politickog i drustvenog zivota retki su bili slucajevi zrtvovanja za svoga vodju. Cesci model je politicko oceubistvo, ili manje dramaticna prodaja onoga kome pre same kupoprodaje nismo izlazili iz debelog creva. Zanimljivo, jedini vodja koji je uspevao da sacuva odanost svojih najblizih sledbenika, cak i posto bi ih odbacio, jeste Josip Broz Tito. Cak i oni koji su ga javno kritikovali, kao Djilas, cinili su to umereno i sa postovanjem. A Aleksandar Rankovic i Koca Popovic nikada za zivota nisu napadali svog vrhovnog komandanta. Kad je o Titu rec, postoji i jedan drugi element: posle njegove smrti mnogi ljudi su spremno kazivali kako se samo sa njima savetovao, kako im se poveravao i kako je samo njima verovao. Slicna pojava se ponovila i sa Zoranom Djindjicem. Iz godine u godinu raste broj ljudi koji su poverljivo i intimno razgovarali sa Djindjicem, sa sve licnim oslovljavanjem: “E moj Zorane” itd.

Ako se spustimo stepenik nize, pa razmatramo rasporedivanje kadrova mimo najuzeg prstena moci, opet ispada da su komunisti imali srazmerno dobru kadrovsku politiku. Cesto se sa potcenjivanjem pominju partizanski polupismeni komandanti koji su postajali direktori velikih firmi. Pri tome se zaboravlja da predvoditi hiljade ljudi u smrt ili zivot jeste “menadzersko” iskustvo koje prevazilazi ono skolsko, ili steceno na kursu, kao danas. U Americi su i danas vrlo cenjeni menadzeri ratni veterani. Osim toga, komunisti su cesto kombinovali generalnog direktora partizana i tehnickog ili finansijskog direktora “burzoaskog” strucnjaka, ponekad cak i bivseg vlasnika. A odmah zatim su otvarali neku vrstu “konkursa za integraciju” i na svoju stranu prevukli sve stare kadrove koje nisu uklonili u prvobitnom revolucionarnom zaru. Tako su se u njihovim redovima nasli Ivo Andric i mnogi drugi.

Sledeca velika zabluda o periodu socijalizma jeste ideja da je partijska regrutacija kadrova bila ista kao danas. Velika razlika se sastojala u tome sto je partija imala milionsku kadrovsku bazu. Otprilike u trecem razredu srednje skole, direktor bi pozivao najbolje ucenike i nudio im clanstvo. To je bila cast, ali i priznanje, a i jedini nacin da se bude drustveno aktivan. Kada danas slusam starije ljude kako se hvale da nikad nisu bili clanovi partije, padaju mi na um cetiri razloga za to. Prvi je da su bili neobicno cvrsti antikomunisti, sto je bilo retko. Drugi je da su pripadali onim zigosanim, koji zbog porekla nisu dolazili u obzir, ali ni njih nije bilo mnogo, a treci je da su bili ekstravagantni i neobicni ljudi i nekonformisti, koji su izazivali zbunjenost kod partijskih birokrata. Najverovatniji je pak cetvrti razlog – da ih niko nije ni zvao. Danas je baza partijskih kadrova veoma suzena. Cesto se biraju kadrovi koji kao grupi devojke prate vodje na mitinzima, putovanjima, sastancima. Neki su i prave devojke. Neki su se isticali biranjem odela za vodju, a svi neznim uvlacenjem. Zato u svim partijama sledbenici imitiraju gospodara. Na primer, u Crnoj Gori vole specificno ‘r’ Mila Djukanovica. U najuzim rukovodstvima mnogih nasih partija sede ljudi, pogotovo medju tzv. mladjim snagama, koji nisu rukovodili ni kioskom. Ima i nesto finansijera, sa parama stecenim na poznati posten nacin devedesetih godina.

I tu se vidi razlika izmedju velikih drzavnika i sujetnih vodjica. Tito je birao najbolje, sve dok nije izlapeo. Zasto danasni politicari biraju proktologe amatere? Ideja da ce oni verno vratiti vodji uslugu jeste mit. Cak su i Vita Korleonea izdali najblizi saradnici. Najsmesniji primer za to je jedna stranka kojiom je dominirao zenski rodjacki klan sa severa Crne Gore. Ta stranka je podarila stotine stanova, ne samo clanovima i zemljacima, nego i mnogim umetnicima, intelektualcima, a i ljudima u nevolji zbog velikodusnosti matrijarha tog klana u deljenju drustvenih stanova. Ipak, u jednoj beogradkoj mesnoj zajednici je ova partija dobila manje glasova nego sto je podelila stanova. To me je rastuzilo i podsetilo na Zivku minstarku. Nikakve koristi Zivka nije mogla da ima od posrnule maturantkinje, bisvseg robijasa, a pogotovo ne od Pere Kalenica, samozvanog rodjaka po zenskoj liniji, koji se odrekao srodstva prvi dan po padu ministra Sime. Dragi srpski politicari, setite se Zivke!

Predrag Markovic, Ronini? Ne, Pere Kalenici, Politika, 06. april