Pre nego što napunite 50, poslušajte šta će vam reći srećni pedesetogodišnjaci

Zlatko Pakovic, Mirko Djordjevic, Danas, 24. april

O javnim ličnostima koji su osuđeni kao saradnici okupatora, u monografiji se navodi ne to šta su doista činili tokom okupacije, nego, pošto im se nabroje sve građanske zasluge za kulturu i politiku pre rata, reč-dve o optužnici. Na primer, o Svetislavu Stefanoviću (1877 – 1944) piše da je optužen “kao ‘nemačko-Nedićev komesar Srpske književne zadruge, ideolog fašizma’.” Stvar, međutim, nije u tome što je on optužen “kao ‘nemačko-Nedićev komesar’”, nego u tome što jeste bio taj i takav komesar, taj i takav ideolog fašizma.

U izložbenoj odaji koja se tiče obračuna Titovog režima sa onima koju su podržali Rezoluciju IB-a, zastajemo ispred jednog detalja u kojem se krije istina čitave ove mutne rabote, detalja koji magnoveno otkriva podlu prevaru ovog preduzeća, skrivenog iza jedne nominalno humane reprezentacije represije bivšeg režima. Jer, dakako, bilo je represije i bilo je nevino stradalih ljudi, i od 1944. do 1953, i potom, za trajanja SFRJ, ali, priroda te represije, sama njena bit i njen obim, ovde su, perverzno i pogubno lažno interpretirani.

Ispred panoa s fotografijama koje pokazuju mesta torture nad osuđenim “informbirovcima”, pod brojem 11, nalazi se fotografija koja prikazuje logoraše dok leže u drvenim boksovima, o kojima legenda kaže da su to tipični ležajevi za osuđenika kakvi su korišćeni i na Golom otoku.

Ova fotografija, čiji je format ovde promenjen, jer, u originalu, u desnom svom uglu, ona pokazuje i stojeću figuru jednog čoveka, zatočnika, snimljena je tridesetih godina u nacističkom logoru Dahau, i pripada memorijalnom korpusu fotografija o užasima Holokausta! O tome, na izložbi “U ime naroda”, nema ni pomena.

Ova pronevera, podmukla, bezočna, pre svega je bezumna!

Goli otok, zastrašujuće je poglavlje jugoslovenskog socijalizma, kako smo o tome već pisali – minotaurski lavirint prosvećenog apsolutizma J. B. Tita, za čije je vladavine, koja je bila i represivna, jugoslovensko društvo doživelo najviši emancipatorski skok, najviši ekonomski rast, najveći stepen socijalne jednakosti i zaštite u celokupnoj svojoj istoriji. Milioni ljudi izvučeni su tokom tog perioda iz ropskog statusa puke sirotinje, zavisne od milosti one iste gospode nad čijim tada oduzetim fabrikama, palatama i imanjima nariču danas građanski istoričari koji ne znaju kakva je razlika između nacizma i komunizma, između režima Adolfa Hitlera, Josifa Visarionoviča i Jospa Broza Tita, između okupacije i oslobođenja, ropstva i emancipacije, revizionizma i revolucije, poslušništva i heroizma.

Zlatko Pakovic, Jedna bezumna izlozba, Danas, 26. april

Glavni i u stvari jedini stvarni problem budućeg ministra privrede je budući premijer. Aleksandar Vučić. Svi ostali problemi su savladivi. Oni su naravno teški, traže veliki rad, znanje, odličan tim, vreme. Ali savladivi. Glavni problem nije. Jer on traži drugog premijera.

Od budućeg ministra privrede budući premijer će tražiti ne samo potpisivanje štetnih ugovora, svih Beograda na vodi, Etihada i inih tajnih arapskih dilova, već i njihovo predlaganje.

Od budućeg ministra privrede budući premijer će tražiti subvencije za sve njegove odlične strane investitore, investitore novog gradonačelniha Beograda, njihove braće, i sve dilove koji dolaze uz te investitore. Od poklanjanja zemljišta, oslobađanja od poreza, do hiljada evra po radnom mestu. I sve to treba da plaća domaća privreda koja umire pod nerazumnim poreskim teretom.

Od budućeg ministra privrede budući premijer će tražiti tajne nameštene privatizacije ala Vršački vinogradi i Prva petoletka. Jer tu je prostor za ugradnju.

Od budućeg ministra privrede budući premijer će tražiti da ne traži popis i procenu fer tržišne vrednosti imovine javnih i društvenih preduzeća. Recimo Jata. Baš kao što ni BoTa nije tražio popis i procenu vrednosti imovine NIS-a. Ili Zastave pre odličnog dila sa Fiatom.

Od budućeg ministra privrede budući premijer će tražiti da se ne meša u rad javnih preduzeća, da se ne meša u rad RTB Bora, i da ne dira premijerove kadrove. Recimo njeogovog kuma na čelu EMS-a, direktora Železnica, direktora RTB Bora, rukovodstvo Simpa.

Od budućeg ministra privrede budući permijer će tražiti da potpiše dil sa Simpom koji je već dogovoren i samo njega čeka za potpis. Ugovor koji je štetan za poreske obveznike Srbije.

Od budućeg ministra privrede budući premijer će tražiti da se nastavi arčenje novca iz Fonda za razvoj i Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza i da ne inisistira na konotroli njihovog poslovanja. Da ne dira i ne kontroliše ni mnogobrojne netransparentne programe subvencionisanja domaće privrede. Recimo program subvencionisanja šinskih vozila.

Od budućeg ministra privrede budući premijer će tražiti aktivnu promociju njegovih genijalnih ekonomskih ideja podsticanja privatnog sektora programom platiš 3 dobiješ 10 neradnika iz javnog sektora.

Od budućeg ministra privrede budući premijer će tražiti da kaže da Mercedes nije samo prodao šasiju Ikarbusu, već da je u stvari investirao u Ikarbus.

Od budućeg ministra pirvrede budući premijer će tražiti da ne čačka mnogo, da prihvati, žmuri i prećuti.

Od budućeg ministra privrede budući premijer će tražiti sve ono što je tražio prethodni PPV od prethodnog ministra pirvrede. Sve ono što nije mogao da dobije zbog autističnosti i autoritarnosti prethodnog ministra privrede i njegove nespremnosti da bude timski igrač. Sve ono što piše u tekstu ostavke prethodnog ministra privrede.

Ne znam da li je budući ministar privrede svestan svega ovoga ili ne. Nešto mi govori da nije. Takođe ne znam da li je budući ministar privrede svestan da može da kaže ne. Budući premijer je u blagom problemu ukoliko budući ministar privrede shvati da je institucija sistema, da može da radi po sopstvenom znanju i savesti i da može budućem premijeru da kaže ne. Posebno nakon problema koji je budući premijer imao sa prethodnim ministrom privrede. Budućem premijeru bi bilo jako teško ako bi mu se ponovila ista stvar kao sa prethodnim ministrom privrede. Za ovo je potrebno izdržati pritisak, kabinetsko tabloidno blato, kabinetske sindikate i ostati principijelan.

Budući ministar privrede bi morao da ponovo uspostavi princip transparentnosti. Da svakog meseca do 10.tog u mesecu objavi trošenje budžetskih sredstava za prethodni mesec uključujući i spisak pravnih i fizičkih lica i iznose koje su primili iz budžeta. Transparentnost je vrli kadar buduće premijera ukinio kada je protivustavnom i protivzakonitom odlukom 28.januara preuzeo ovlašćenja od prethodnog odnosno još uvek sadašnjeg ministra privrede.

Ukoliko ne shvati sve ovo, budući ministar privrede će se pretvoriti u otirač. Baš kao i sadašnji budući ministar finansija. Baš kao i svi ostali sadašnji budući članovi vlade.

Sasa Radulovic, blog b92, 25. april

Izborni zakon je osmislio Fides i taj zakon je usvojen bez višepartijske podrške. Isto važi i za ustav („osnovni zakon“). Nije iznenađujuće da su Fidesovi stratezi stvorili sistem koji povećava šanse stranke da bude ponovo izabrana. Prijavljivanje kandidata na nacionalnom nivou postalo je izuzetno jednostavno, što je dovelo do toga da je 18 stranaka, većina nedavno formiranih, imalo svoju listu. Brojne takozvane „lažne stranke“ (koje su možda kreirane samo da dobiju pristup izdašnim državnim subvencijama) nosile su nazive toliko slične strankama koalicije levog centra da su ovi bili primorani da potroše dragoceno vreme (i novac) objašnjavajući biračima koji kvadrat da štikliraju na dan izbora. Posmatrači takođe ukazuju na efekte Fidesovog prekrajanja izbornih jedinica, do te mere da je prema nekim procenama opozicija morala da dobije 6 do 8 posto glasova više da bi imala isti rezultat kao Fides. Ishod je vrlo nesrazmeran, pošto je 44,5 odsto osvojenih glasova (kao indikator narodne podrške) „kupilo“ Fidesu 66,8 odsto poslaničkih mesta…

Agnes Batory, Posle izbora u Madjarskoj, Social Europe Journal, 16. april

Ovih dana je bilo dosta reči o „kristijanizaciji Srbije“ povodom svojevrsne promocije koju je Kristijan Golubović doživeo na brojnim beogradskim medijima uoči odlaska na izdražavanje višegodišnje zatvorske kazne. Glorifikacija i heroizacija, da ne kažemo i „beatifikacija“ kriminala i kriminalaca, svakako nije nešto što društvo sebi treba da dozvoli i reakcija javnosti, pa i nadležnih organa, bila je opravdana. Ali šta kad se slične stvari dešavaju u okrilju države, štaviše postaju deo državne politike i, kao vrhunac svega, dobijaju oreol patriotskog čina.

Radi se o odluci kompanije Simpo iz Vranja da „svoju“ fabriku u Zubinom potoku pokloni Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Da, da, dobro sto pročitali dragi čitaoci – da pokloni fabriku. Zgradu, mašine, sirovine, gotovu robu…, pri čemu samo dve poslednje stavke iznose milion evra, za ostalo se nisu ni potrudili da nam kažu koliko vredi.

Možda je nekoga više začudilo šta će Crkvi fabrika. Preduzeće, kao što svi znamo, može da ima misiju, ali ono ipak nije dobrotvorna nego profitna organizacija, što baš i nije u skladu sa Hristovim učenjem čije uskrsnuće nedavno proslavismo. Mada, s druge strane, možda to i nije loše, možda će patrijarh dogodine da blagosilja Biznis forum na Kopaoniku, pa da i našoj privredi krene. No, neka se time bavi Upravni odbor, pardon Sveti sinod SPC.

Drugo nas nešto ovde pre svega zanima. Zašto smo, najpre, ono „svoju“ napisali pod znacima navoda? Pa, u najkraćem, zato što fabrika u Zubinom potoku nije Simpova. Kao što ni sam Simpo nije Simpov, a nije ni Dragana Tomića niti ijednog Aleksandra – ni Vulina ni Vučića – da nikog više pojedinačno ne pominjemo. Simpo je firma u vlasništvu građana Srbije. Toliko su oni puta već odvajali od svojih usta (da bi kompanija u Vranju, koja sad navodno nešto poklanja, kao i ova u Beogradu, koja to odobrava, primala platu) da je Simpo već odavno u njihovom, ne većinskom, nego stoprocentnom vlasništvu. To će lako ilustrovati samo jedan podatak. Vranjanska fabrika nameštaja državi, tačnije građanima Srbije, duguje blizu sedam milijardi dinara (60 miliona evra), što je gotovo dve milijarde iznad njene knjigovodstvene vrednosti, a po relevantnim procenama čak tri puta više od njene trenutne tržišne cene.

Još jedan detalj je ovde od velike važnosti. Iako je čitava kompanija Simpo, kao što podaci pokazuju, u dugovima preko glave, ona je fabriku u Zubinom potoku Crkvi predala očišćenu od svih dugova prema državi i kredita prema bankama, okupanu i čistu kao novorođenče. Samarićanski, nema šta.

Poklanjati tuđe, ne treba da budete pravnik da bi to znali, u stvari je krađa ili, bolje rečeno, pljačka. I to, bez mnogo preterivanja se može reći, oružana, pošto država po definiciji ima monopol na upotrebu fizičke sile.

Patriotska pljačka je već poznat naslov koji i ovom slučaju sasvim lepo pristaje. Jer, kako je prilikom potpisivanja tog „ugovora o poklonu“ rekao pomenuti Vulin, sve se to radi u ime patriotizma. „Često kažu da se patriotizam ne može sipati u traktor, e vidite da se patriotizam može sipati u traktor“, slavodobitno je poručio doskorašnji „ministar bez portfelja zadužen za KiM“.

Em nam zavlače ruke u džepove, em još zbog toga treba budemo ponosni. Ne samo da nas pljačkaju, nego nas još i prave idiotima.

S obzirom na sve ovo, na početku pomenuta „kristijanizacija Srbije“, koja nam se servira sa nacionalnih frekvencija, ma koliko bila opasna, mala je maca u odnosu na ovu kretenizaciju, koja se propagira i širi sa najviših nacionalnih vrhova.

Mijat Lakicevic, Kretenizacija Srbije, 26. april, Pescanik

Nedelja finskog filma, KCB 24 – 28. april

CRNA KUGLA – 8-PALLO / 8-BALL  2013. 107’

Na početku filma vidimo Pike, mladu i lepu ženu, kako izlazi iz zatvora sa bebom u naručju. Od države dobija smeštaj i pomoć i pokušava da započne novi život. Život brez droge. Međutim, u njen život vraća se Lali, otac njenog deteta i čovek zbog koga je i krenula stranputicom.Njihove strasti će se ponovo probuditi ali im namere neće biti iste. Pike će se svim silama boriti da joj život ne isklizne iz ruku. I u tome neće ostati sama.

režija:
Aku Louhimies
scenario: 
Jari Rantala i Marko Kilpi, po romanu Marka Kilpija „Žive knjige“ (Elävien kirjoihin)
fotografija:
Mika Orasma
uloge:
Džesika Grabovski, Ero Aho, Pirka-Peka Petelius, Miko Lepilampi
nagrade: 
Jusi (2014) – najbolja muška uloga (Ero Aho),
šminka i još 8 nominacija

Sinoćna parlamentarna rasprava o predlozima zakona o novoj vladi i posebnim ovlašćenjima njenog predsednika je to jasno pokazala. Bilo je nepodnošljivo slušati poslanike SNS-a kako optužuju poslanike iz demokratskih stranaka da su razorili zemlju posle 2000. Ali, još otužnije je bilo slušati i gledati demokrate kako priznaju da su grešili, ali da to ne može biti opravdanje za dve godine lošeg radastranaka koje su sada na vlasti. Pri tom ostaje nejasno kada smo se to ovde dogovorili da istorija počinje od 2000, a da sve pre toga (izuzev „revolucionarnog terora“ od 1944. do 1953) možemo spokojno prepustiti zaboravu? U kakvoj su to zemlji demokrate 2000. došle na vlast? Je li to bila regularna smena vlasti? Da li je prethodna vlast prilikom smene položila račune za svoj dotadašnji rad? Ovo su zaista banalna pitanja, i svi mislimo da se o tome već sve zna: i SNS i SPS su učestvovali u rušenju savezne države; njihovi čelnici i članovi stajali su iza ratnog preduzeća koje se završilo ratnim zločinima i porazom; oni su uništili domaću ekonomiju i njene resurse podredivši ih ratu; ono što je SNS zatekao 2012. bio je gotovo raj na zemlji u poređenju sa situacijom iz 2000. kada su demokrate stupile na vlast. Međutim, sinoć o tome nije bilo reči. Govorilo se samo o ekonomiji, koja opet kao da se odvija u nekom vakuumu. Nema spoljašnjeg sveta, nema istorije – na srpskoj političkoj sceni kao da su se veliki prasak i nastanak sveta dogodili 2000.

Taj politički solipsizam koji se širi s obe strane linije formalne podele na poziciju i opoziciju (čime se briše svaka suštinska razlika između te dve političke grupacije) jasno svedoči samo o tome da Srbijom trenutno dominira ideologija „ekonomije“, koja je – takva kakva je – zaista osmišljena isključivo za glupane. Jer, naprosto nema privrede izvan političkog, pravnog, kulturnog i istorijskog konteksta. Višegodišnje tobožnje insistiranje samo na ekonomiji pravolinijski je dovelo do toga da na tri najznačajnije funkcije u Srbiji danas sede tri najbliža saradnika Vojislava Šešelja – dakle, osobe koja krivično odgovara po optužnici za ratne zločine.

Dejan Ilic, Pescanik, 25. april

Profesor Čomski je u poseti Google Cambridge odgovarao na pitanja guglera.

Reklo bi se da je vaš stav o mogućoj zloupotrebi interneta u prvo vreme glasio: „Sačekajmo pa ćemo videti“. Šta danas o tome mislite i šta mislite kakav je danas odnos snaga?

Pa, očigledno da je internet odlično sredstvo za istraživanje, stalno ga koristimo. Pretpostavljam da kad kažete internet mislite na ceo IT sistem. U svakom slučaju je koristan za aktiviste i organizatore. Skoro sve što aktivisti rade podrazumeva međusobnu komunikaciju preko interneta. S druge strane, ne treba posebno isticati da je to strašno oruđe za sisteme moći koji preko njega sprovode najrazličitije oblike kontrole i dominacije. Ne treba da spominjem saznanja o NSA, otkrića Edvarda Snoudena. Komercijalne institucije, kao što je na primer Google, koriste ga za ugrožavanje privatnosti i nezavisnosti na razne načine. Dakle, odnos snaga je onakav kakav je oduvek bio i razlika je sve veća. Sistemi koncentrisane moći će sasvim logično koristiti svaku postojeću tehnologiju za dominaciju i kontrolu.

Ne možete da otvorite novine a da ne vidite takav primer. Recimo, jutros. Ako pogledate današnje novine, videćete jedan izveštaj Associated Pressa o nekim novim saznanjima o pokušajima američke vlade da kroz USAID, koji bi trebalo da bude organizacija za pružanje pomoći, nastavi sa podrivanjem i rušenjem kubanske vlade. Pročitajte izveštaj, zanimljiv je zbog onoga šta u njemu piše i šta ne piše. Piše da je vlada preko USAID-a osnovala – pokušala da osnuje – neku vrstu društvenih medija unutar Kube koji bi mogli da se iskoriste za organizovanje ljudi u demonstracijama, a ti ljudi ne bi znali za koga rade dok protestuju. A prvobitni AP izveštaj, čiji najveći deo nije prenet koliko sam ja video, kaže da je to već upotrebljeno u mnogim drugim zemljama – na Filipinima, u Ukrajini i tako dalje – za organizovanje demonstracija protiv vlade, pa se postavljaju mnoga pitanja o tome šta se dešava u svetu. Ovo je jedna od tehnika korišćenih za subverziju, dominaciju i kontrolu. Uzgred, ovo je Obamin program, nije Bušov.

To što tamo piše je zanimljivo. Ali i ono što ne piše je zanimljivo, i u tome se ogleda moć interneta. Na internetu možete brzo da saznate ono što ne piše, ako potražite. Ne piše da je ovaj program – koji se naravno ne zove subverzija već širenje demokratije i tako dalje – da je ovaj program destabilizacije kubanske vlade deo dugogodišnjeg rata koji SAD vode protiv Kube.

Pogledajte istoriju odnosa SAD i Kube – oni traju od 1820. Naši osnivači su u Kubi videli naš naredni osvajački pohod. Kuba nam je bila pred nosom, morali smo da je prigrabimo dok smo se širili i postajali najveća imperija sveta. Nismo mogli to da učinimo 1823. Postojala je jedna prepreka – Britanci. Bili su previše jaki. Britanci su bili naši najveći neprijatelji većim delom 19. veka. Ali su veliki mislioci, poput Džona Kvinsija Adamsa – velikog stratega – to prepoznali. On je rekao da iako ne možemo sada da dobijemo Kubu, „ona će nam pasti u ruke delovanjem zakona političke gravitacije, kao što jabuka pada sa drveta“. Što znači, kroz neko vreme, kada Amerika malo ojača. Britanci će gubiti snagu i mi ćemo moći da preuzmemo Kubu. I upravo se to dogodilo. Godine 1898. Kuba se oslobađala od Španije, a Amerika je intervenisala u takozvanom oslobođenju Kube. U stvari, bilo je to sprečavanje Kubanaca da oslobode Kubu. Amerika je preuzela to ostrvo – između ostalih. Portoriko i Havaji su ukradeni od sopstvenog stanovništva iste godine, a Kuba je postala kolonija – praktično kolonija.

Znači, dogodilo se nešto vrlo interesantno što je i danas veoma relevantno. O tome se ne govori, međutim možete to pronaći na internetu ako želite. Pod pretnjom sile, SAD su nametnule sporazum Kubi, takozvani Platov amandman, prema kojem je Kuba prepustila Americi kontrolu nad istočnom Kubom – dakle nad delom koji mi zovemo Gvantanamo. Slučajno u taj deo spada i glavna luka Kube – jedina luka orijentisana ka Evropi, gde bi trebalo da se odvija najveća trgovina. Naravno, Kubanci se tu ništa nisu pitali, mi smo ovu teritoriju samo preuzeli. I držimo je već 110 godina. Kuba je pokušavala da je vrati, ali mi je ne damo. Ta teritorija za nas nema nikakvog strateškog interesa. Koristi se za skladištenje izbeglica. Recimo, kad Haićani beže od monstruoznih diktatora koje mi podržavamo u Haitiju, po međunarodnom pravu trebalo bi da ih prihvatimo kao izbeglice. Ali mi ih umesto toga šaljemo na Kubu – u Gvantanamo – kao u skladište. Naravno, koristi se i kao mučionica. Kubanci traže da im je vratimo, a mi nećemo. Da li vas to podseća na nešto što se upravo dešava u svetu? Da. Rusija je preuzela Krim. Baš kao što smo mi uzeli istočnu Kubu pre 110 pod pretnjom oružja. Nismo je formalno otcepili, ali smo njome zavladali.

Rusija polaže mnogo veća prava na Krim nego Sjedinjene Države na deo Kube. Krim je pretežno ruski. Tamošnje stanovništvo većinom podržava Rusiju. Strateški je veoma značajan, to je jedini ruski izlaz na toplo more. Tu je smeštena ruska flota. Graniči se sa Rusijom. Rusija je okružena neprijateljskim vojnim savezom – NATO paktom. Za njih je Krim od velikog strateškog značaja. Gvantanamo nama ne znači ništa. To je samo sredstvo za podrivanje Kube – za sprečavanje kubanskog razvoja. I Sjedinjene Države, naravno, vode rat protiv Kube od 1959, kada se Kuba konačno oslobodila. Amerika je odmah otpočela napad na Kubu pod Kenedijem. Organizovana je ogromna teroristička operacija da „sruči sve zemaljske strahote na Kubu“, po rečima Artura Šlezingera, iz njegove biografije Roberta Kenedija koji je za ovo bio zadužen. Svet je za dlaku izbegao uništenje. Bio je to glavni faktor koji je doveo do raketne krize. A nastavilo se i posle toga. Terorizam sa Floride trajao je gotovo bez prestanka.

Povrh toga, traje ekonomski embargo za davljenje ove zemlje, kome se protivi čitav svet. Pogledajte glasove – godišnje glasanje u Generalnoj skupštini UN, o kome se ovde ne izveštava. Glasa se 180 protiv dva – SAD i Izrael. Ponekad im se pridruže Maršalska ostrva ili tako nešto. Pa sve je to pozadina one agencijske vesti o današnjem pokušaju podrivanja kubanske vlade. Da se vratimo na internet, zanimljivo je šta jeste a šta nije lako dostupno, jer ljudi to ne vide. Nećete naći ni reč o ovome što sam ispričao u štampi, ili u nekom komentaru ili raspravi, mada je vrlo aktuelno. Nije u pitanju neka davna istorija. Tu nam je pred nosom, ali ne vidi se. I kada se vratimo na snagu interneta, mislim da ona zavisi od nas. Ne koristimo je. Ne koristimo ovaj resurs u svrhe za koje se može koristiti – da probije ćutanje, ugnjetavanje, dominaciju, teror, nasilje, i da pokaže ljudima realnost sveta.

Dakle, internet je potencijalno sjajno oruđe, ali samo ako rešite da ga koristite. Ako odlučite da ga ostavite u rukama privatne sile ili sistema moći, bilo državnih ili privatnih – oni će ga naravno koristiti za ugnjetavanje, podrivanje i dominaciju. Ali u pitanju je izbor. Ne mora tako da bude.

Po vašem mišljenju, koje su najefikasnije strategije za izgradnju pravednijeg i mirnijeg sveta, i koje su najznačajnije tekovine pokreta Occupy, Arapskog proleća i ukrajinskog ustanka na Evromajdanu?

Pa, to su sve prilično različiti događaji, mislim da se ne mogu spajati. Znate, istorija ne teče samo pravolinijski. Ima napretka, ima i nazadovanja, i to često paralelno. Recimo, ako pogledamo poslednjih 50-60 godina u Sjedinjenim Američkim Državama, postignut je znatan napredak u razvoju mirnijeg i ravnopravnijeg društva.

Najdramatičniji primer su verovatno ženska prava. Ona su potpuno drugačija nego pre 50 ili 60 godina. Možda se neko ne seća, ali ako pogledate istoriju SAD, u vreme američke revolucije, žene nisu bile ljudska bića. Bile su imovina. Amerika je preuzela britansko običajno pravo, a po britanskom običajnom pravu žena je vlasništvo svog oca, a zatim prelazi na svog muža. Tako je, na primer, jedan od argumenata protiv davanja prava glasa ženama glasio da bi to bilo nepravedno prema neoženjenim muškarcima, jer bi oženjen čovek imao dva glasa, pošto će imovina očigledno glasati poput svog vlasnika. To je bio zakon SAD. Ako pogledate kako se razgrađivao, taj princip je potpuno napušten tek 1975. Te godine je Vrhovni sud doneo odluku da žene imaju pravo da budu porotnici na federalnim suđenjima. Dakle, da budu ljudi poput svih ostalih, to potiče iz Velike povelje sloboda iz 13. veka. Žene su pravno prihvaćene kao ravnopravne 1975. To je bio deo velike promene u američkoj kulturi započete još 1960-ih, kao jedan od glavnih rezultata tadašnjeg aktivizma. I ima dosta drugih sličnih stvari.

Recimo, protivljenje nasilnoj agresiji je daleko veće nego pre 50 ili 60 godina. Na primer, pogledajmo Kenedijevu invaziju na Južni Vijetnam. To je izraz koji, pretpostavljam, nikad niste čuli, jer nije u kolektivnoj svesti. To se zaista dogodilo u realnom svetu, ali nije se o tome pisalo i nije deo američke istorije. Godine 1962, Kenedi je naredio američkom vazduhoplovstvu da započne bombardovanje Južnog Vijetnama, odobrio je hemijsko ratovanje da uništi useve i tako protera narod iz sela. Otpočeo je velike programe za grupisanje ljudi, što se svelo na koncentracione logore, da bi osujetio podršku gerilskom pokretu koji je rušio vladu postavljenu od strane SAD. To je invazija. To se dogodilo, ali ne u našoj svesti. Razlog zašto nije u našoj svesti je zato što nije bilo protivljenja. Objavljene su neke reportaže, u izvesnoj meri je bilo poznato, nije bilo potpuno tajno, ali nikog nije bilo briga. Niste mogli da naterate ljude da razgovaraju o tome. Mislim, sećam se da sam početkom šezdesetih bukvalno pokušavao da držim predavanja u nekim dnevnim sobama. Toliko ste ljudi mogli da sakupite.

To je početak šezdesetih. Godine 2003, Sjedinjene Države su izvršile invaziju na Irak. To je bio prvi put u istoriji imperijalnog sveta da je došlo do masovnih protesta pre invazije – ogromni protesti u celom svetu, pa i ovde. Moji časovi su otkazani jer su studenti želeli da ih otkažu i da odu na demonstracije. To je bilo 2003. Dobro, ovo nije sprečilo rat, ali ga je ograničilo. Često se smatra da demonstracije nisu ništa postigle. To je greška. Sjedinjene Države nisu mogle ni da pomisle na dela kakva su Kenedi i Džonson mogli da sprovedu bez oklevanja. Bilo je gadno, ali nisu bombardovana gusto naseljena gradska područja bombarderima B52, nije pokrenut hemijski rat za uništavanje useva. Mnoge vijetnamske strahote nisu ni razmatrane. Bilo je strašno, ali ne onoliko strašno.

Dobro, sve je to napredak. Postoji i nazadovanje. Došlo je do reakcije centara moći protiv civilizacijskih efekata 60-ih. To je neoliberalni napad na stanovništvo koje traje već čitavu generaciju. Zato su, recimo, realne zarade muškaraca danas na nivou iz 1968. Za čitavo stanovništvo, realne zarade su na nivou od pre 30 godina. Većina stanovništa trpi stagnaciju ili pad, dok se ogromna koncentracija bogatstva sliva u ruke sićušnog sektora stanovništva. To je uglavnom delić jednog procenta koji hrani politiku. Politička moć odražava ekonomsku moć. Vrhovni sud je baš juče zadao još jedan udarac demokratiji u svom čvrstom zalaganju da naruši funkcionisanje demokratskog sistema, prepuštajući poluge vlasti neizmerno bogatima. U redu, to se dešava. To je Mekačenova presuda od pre par dana. Dobro, to je nazadovanje. I te stvari idu paralelno. Tako funkcioniše istorija. Dakle, na koji način može da se ostvari napredak? Pa, kao što je rekao Martin Luter King – usmeranjem toka istorije sopstvenim trudom i aktivizmom. To je jedini način koji je ikada uspevao. Istorijska putanja se povija onako kako mi odlučimo da je povijemo.

U knjizi „Hopes and Prospects” poredite Obamu i Buša II. To je bilo pre četiri godine. Šta biste danas rekli?

Kao što sam rekao za tok istorije – u nekim stvarima situacija je bolja, u drugim gora. Na primer, pomenuo sam Gvantanamo. Gvantanamo je bio glavni centar za mučenje. Dobro, danas se verovatno mučenje ne odvija u Gvantanamu – bar ne ono što mi zovemo mučenje. Zapamtite, SAD ima posebnu definiciju mučenja koja se razlikuje od definicije ostatka sveta. Tako se na primer u svetu izolacija smatra mučenjem.

Pogledajte Konvenciju protiv torture – međunarodnu Konvenciju protiv torture. Boravak u samici – poput drugih oblika psihičke torture – smatra se mučenjem. I jeste mučenje. Pokušajte da se zaključate u sobu na nekoliko dana i videćete šta će se dogoditi. Dakle, to je vrsta torture. U Sjedinjenim Državama, to se sigurno dešava u Gvantanamu. Ali je i rutinska pojava. To se redovno događa u zatvorima. Ako posetite neki zatvor strogo zatvorenog tipa, to su mučionice. Ljudi su zatvoreni 23 časa dnevno u maloj sobi. Čovek od toga poludi. Dakle, mučenje – ono što mi nazivamo mučenjem – ne sprovodi se u Gvantanamu. Sprovodi se tortura, ali se sprovodi u zatvorskom sistemu u celini, a taj sistem je pravi međunarodni skandal. Dakle, to je poboljšanje. Nije veličanstveno, ali je poboljšanje.

S druge strane, tu su i programi za nadzor – ne moram da vam pričam o njima, već sve znate. Uglavnom su Obamini. Destabilizacija Kube koju sam pomenuo – to je novi Obamin program. Najgora globalna teroristička kampanja koja se danas odvija je Obamina kampanja globalnih egzekucija. Kampanja ubijanja bespilotnim letelicama. Obratite pažnju da se u Sjedinjenim Američkim Državama povede rasprava kad on odluči da ubija Amerikance. Kao što je Avlaki, na primer. Pa se onda raspravlja da li je to legitimno ili nije. Ali šta je sa drugim ljudima? Ljudi koji se ubijaju su samo osumnjičeni.

Da se vratimo 800 godina unazad na Veliku povelju sloboda. Ako želimo da obeležimo njenu 800-godišnjicu, to je sledeće godine – verovatno ćemo tada oplakati njen nestanak. Osnovni koncept Velike povelje je ono što nazivamo pretpostavkom nevinosti. Ona glasi da slobodan čovek ne može biti podvrgnut državnom kažnjavanju bez odgovarajućeg postupka – bez suđenja pred porotom. Istina, „slobodan čovek“ je bio vrlo ograničen koncept u 13. veku. Naravno, nije obuhvatao žene, nije obuhvatao ljude koji nisu slobodni i tako dalje. Tokom vekova se koncept postepeno širio. Upisan je u naš ustav, takođe sa ograničenjima – 14. amandman i druga ograničenja. Ali sada se sužava.

Bespilotna kampanja eliminiše pretpostavku nevinosti. Funkcioniše na sledeći način: Obama i njegovi savetnici se okupe utorkom ujutru i odlučuju koga će tog dana ubiti. Koncept krivice znači da je Obama odlučio da te ubije. To je značenje pojma krivice danas. To je regresija koja nas vraća 800 godina unazad, i prilično je ozbiljna. Međutim, još je ozbiljnije što se o tome ne govori. Jedina stvar o kojoj se razgovara je ubijanje Amerikanaca. Da li su Amerikanci neka posebna vrsta? Ko kaže da smete da ubijate druge osumnjičene? Ponekad se priča o kolateralnoj šteti, u smislu „šta je sa ljudima koji su samo stajali blizu i poginuli?“ Pa, da – to nije dobro. Ali šta je sa ljudima koji su gađani? Oni su osumnjičeni. Niste dokazali ništa o njima. To je samo neko koga vlada želi da ubije.

To važi i za domaće pravo. U stvari, ja sam jedan od tužilaca u postupku kojim nisam naročito zadovoljan. To je tužba povodom NDAA (National Defense Authorization Act) koju je pokrenuo Kris Hedžis, zajedno sa nekoliko drugih tužilaca. NDAA je zakon donet pod Obamom – on je rekao da nije njime zadovoljan, ali ga je potpisao – koji omogućava neograničeno zadržavanje u pritvoru. Produžava princip neodređenog pritvora za osumnjičene – napisan je na takav način da bi mogao da obuhvati i američke građane. To nije izričito napisano. Na to se odnosi tužba. Ali ovaj koncept omogućava neograničeni pritvor za ljude optužene za pružanje podrške neprijateljima SAD. Šta znači podrška? Pa, ako kažete „možda imaju pravo“, ili tako nešto. Da li je to podrška? Nije smešno. Tužba se odnosi na jedan mali deo – na činjenicu da može da se primeni na američke građane. Mislim da je to suviše usko. Ne bi trebalo da važi ni za koga, ne bi smela da postoji takva stvar kao što je neodređen pritvor. To je kriminalno. A ideja pružanja podrške neprijatelju je toliko besmislena da takav koncept ne bi trebalo da postoji kao zakon. Ali to je uzak slučaj o Amerikancima i on se uklapa u okvir ovdašnjeg diskursa. Mislim da takav okvir ne treba da prihvatimo.

U stvari, pogledajmo jedan Obamin sudski proces – jedan od glavnih Obaminih napada na građanske slobode. To je proces za koji većina vas verovatno nije čula, ali da sam na vašem mestu potrudio bih se da se informišem, to je prednost interneta. Holder protiv Projekta humanitarnog prava – državna tužba Vrhovnom sudu. Država je dobila. Holder je državni tužilac. Projekat humanitarnog prava je bila grupa koja je davala pravne savete – ponavljam, pravne savete – grupi koja se nalazila na spisku terorista SAD. Uzgred, u pitanju je PKK – kurdska grupa. Vlada SAD je naziva terorističkom grupom, tako da se nalazi na spisku terorista. Projekat humanitarnog prava im je pružao pravne savete. Obamino ministarstvo pravde odlučio je da ovo proglasi materijalnim pomaganjem terorizma. Nekad je materijalna pomoć teroristima značila da dajete oružje nekome iz Al Kaide. Ali ovo je prošireno i na pružanje pravnih saveta nekome na državnom terorističkom spisku. A ako pogledate sudsku raspravu, to bi možda moglo da se primeni na nekoga ko radi intervju sa Nasralahom, vođom Hezbolaha. Ili na nekoga ko možda savetuje neku grupu da pređe na nenasilni metod borbe. Ovo bi se moglo smatrati materijalnom pomoći pod Obamom.

To je ogroman napad na slobodu govora i na običnu, elementarnu pravdu – a prošlo je skoro bez komentara. Sada možemo da se zapitamo – zašto bismo uopšte ozbiljno shvatali teroristički spisak? Šta je teroristički spisak? To je kad izvršna grana vlasti kaže da ste vi terorista. Stavim vas na spisak i to je to. Nema sudske kontrole, nema odbrane. To je samo izvršni akt autoritarne države. A ako pogledate istoriju terorističkog spiska, ona je zastrašujuća. Na primer, Nelson Mandela je bio na spisku terorista jer je Reganova administracija proglasila njegovu grupu, Afrički nacionalni kongres, jednom od najzloglasnijih terorističkih grupa na svetu, posto se borila protiv aparthejda koji je Regan podržavao. Dobro, to je dakle teroristički spisak. Mandela je bio na spisku do pre četiri godine, kada je bila neophodna specijalna uredba Kongresa da se on skine s terorističkog spiska. S druge strane, uzmite recimo Sadama Huseina. On je skinut sa spiska 1982. jer je Reganova administracija želela da Iraku obezbedi oružje, pa da bi se to uradilo legalno, morali su da ga skinu sa terorističkog spiska. Zapravo, tako je ostalo jedno prazno mesto na spisku, pa su upisali Kubu. Zašto? Zato što je Kuba do tada bila izložena većem broju terorističkih akcija nego sve ostale države sveta zajedno, uglavnom iz Floride. To je spisak terorista.

Dakle, osim što je komičan u tome kako funkcioniše, čitav koncept je skaredan. Zašto bi država imala pravo da unilateralno određuje ko je terorista? Da li ti ljudi imaju prava na to? Ne, nemaju. Da li imaju pravo da ubijaju ljude koji upišu na spisak terorista? Ne, nemaju. Da li imaju pravo da optužuju nekog za materijalno pomaganje teroristima ako taj neko pruža pravnu pomoć ljudima koje su oni proglasili za teroriste. Što dalje idete, utoliko postaje ekstremnije. To su Obamine inovacije. Pa, istorija ne ide pravolinijski. Ja lično mislim da bi Buš bio još gori, ali to nije neki poseban razlog za radovanje.

Noam Comski, Upotreba interneta, At Google Talks, 08. april, prevod Ivica Pavlovic

Лукавица је хтела да ме надлукави
Пунио се месец у августу као локва
Испаљиване пуне дуге преко језера и глава
На радилиштима у рудницима боксита
Убеђивао сам непознате људе
У твоје име
Вера Павладољска

Грешиле су пијане птице у простору
Препелица је кљуном горе окретала
Свест је мрчала међу литицама
Гоњен точилима кршима и губом
До грла у живом блату мислио сам
Колико си ме волела
Вера Павладољска

Мрак је у мраку сјао као животиња
Гром у ланцима чамио за брдима
Молио сам за слух физичких радника
Дивио се њиховом суровом апетиту
Заклињао једног глувонемог младића
Да изговори твоје име
Вера Павладољска

Цео дан у небу изгорео месец
Под лажним именом лечи свој пепео
У мрчави међу двојницима
Док музика снег у уши убацује
Клео сам се у обе руке нарочито десну
Да те нисам волео
Вера Павладољска

Удварао се непознатој девојци
У кањону Таре код Колашина
Говорио истине на свим језицима
Жарио и палио да их поверује
Док је ћутала сећао сам се
Да си ми најкрупније лажи веровала
Вера Павладољска

Певао је славуј са грлом грлице
Све на свету ме на те подсећало
Хвалио сам се да си луда за мном
Цела плажа да ти се узалуд удвара
Како те терам да идеш из главе
И како нећеш

Вера Павладољска

Куло црног жара под слепим очима
Заразна звезда све и свашта сажди
Док ми се падобран није отварао
И кад сам у завичајне бездане падао
Причали су да те зовем из свег гласа
Ал нисам признавао
Вера Павладољска

Ронио у најдубље бежао у горе
Да те гласно зовем да нико не чује
Био сујеверан – питао пролазнике
Како твоје лице замишљају
Чезнуо да цео дан пролазиш крај мене
Па да се не окренем
Вера Павладољска

На љубавној промаји између две звезде
Невидљиви ухода има нешто против
Жеђ за ракијом је слична фантазији
У теретном камиону који јури снегу усред лета
Биле су све усне неписмених жена
По угледу на твоје
Вера Павладољска

По невремену сам ловио на руке
Мед златних меридијана у води
Описивао очи једне жене месец дана
У возовима без реда многе сапутнице у пролазу
Убедио да су ми све што имам у животу
Мислећи на тебе
Вера Павладољска

Пита за мене метак луталица
Сада ме погрешно тражи око земље
Вучен тајним магнетом мог чела
Напија месец да прокаже где сам
Злоставља мора куша ваздух и подмићује
Ти ћеш ме издати
Вера Павладољска

Траје монотона биографија сунца
Све сијалице горе усред дана
Словослагачи су срећни док ову песму слажу
Ваздух не схвата да сам себе бомбардује
Један од влашића склон је пороцима
И једни и други ветрови те оговарају
Неколико држава тврди да си њина
Ти си на своје име љубоморна

Вера Павладољска

Каблограми се у дубокој води кваре
Нико не зна где су слова твог имена
У мртвим и лажним језицима у погрешним
нагласцима
У рукопису звезда по некој самој води
Ко ће ухватити сјај самогласника
Који птица кука
Вера Павладољска

Матија Бећковић, ВЕРА ПАВЛАДОЉСКА, 1960.

Putin came to office in 2000. Russia was at its nadir: an economy in ruins; a political system with no authority; fourteen per cent unemployment. His timing was uncanny. Energy prices rose. G.D.P. growth shot up to as high as nine per cent. Unemployment dropped by more than half. A financial sector developed, which brought greater investment and productivity. By 2008, average citizens—far from all Russians, but tens of millions of them––were living better than they had lived at any time in the nation’s history. Russian billionaires, like the sheikhs of yesteryear, bought up the prime real estate of Mayfair, Fifth Avenue, and the Côte d’Azur. And with that new wealth and welcome stability came enormous popularity for Vladimir Putin. His compact with the Russian people, however, was stark: Stay out of politics and thrive. Interfere, presume, overstep, and you will meet a harsh fate.

But now, as the economy sputters, the compact has become much more severe. Inflation is high. Foreign investment, the stock market, and the ruble have declined––and this is all before the pain of Western sanctions and the costs of the Ukrainian adventure have fully registered. Capital flight has reached as much as seventy billion dollars this year. Growth is now at about one per cent and, according to Guriev, “heading toward zero.” Corruption, cronyism, re-nationalization, and opacity are enemies of progress, advisers like Guriev have long insisted, but Putin has not wanted to hear it. He has come to insist on public pledges of loyalty; a figure like Guriev can no longer remain an adviser to the regime.

The occupation of Crimea, the maneuvers in eastern Ukraine––it is all part of a short-term, and highly successful, political diversion to maintain Putin’s domestic rating. It is also a road to nowhere. Never mind the interests of the Ukrainian people, who have suffered one kleptomaniacal leader after another. Putin will hardly rescue them. The tentative cooling-off agreement that Russia and Ukraine struck late last week might curtail further violence, and yet on the same day Putin chose to emphasize his right to send troops into the country and used the centuries-old, highly nationalist term Novorossiya––New Russia––to describe southeastern Ukraine.

Putin’s current tactics for social control are cunning and effective. His popularity rating––a vexed statistic in an authoritarian country––is at eighty per cent. “For less sophisticated people, he relies on brainwashing,” Guriev said. “For more sophisticated but less honest people, he needs to bribe them. For honest, sophisticated people, he uses repression.” The President doesn’t much care if he has pushed an independent mind like Guriev out of the country. He knows that his real cronies––the men from the K.G.B., from his judo club, from Ozero, his dacha co-op near St. Petersburg––have nowhere to go. They will either suffer the Western sanctions, which could cut into their billions, or make the highly dangerous move of plotting against their patron.

Sergei Guriev, The New Yorker, April 20

For relatively well-off middle-class busy people, at any rate, the state of “overwhelm” isn’t an objective fact about your life, like your height or bank balance or level of education. It’s the result of a mismatch between what you expect of yourself and what you manage to get done. If you don’t give a stuff about having a clean home, you won’t feel overwhelmed by not having vacuumed in months.

The problem, of course, is that we set those expectations as a culture, not as individuals. You can’t merrily decide one morning to opt out of everything that’s demanded of you as a woman, man, parent or employee. Worse, the whole thing’s rigged: the expectations keep getting bigger. Get on top of your email, and you’ll find people send you more. Figure out how to spend sufficient time with your kids and at work, and you’ll suddenly feel some new social pressure – to spend more time exercising, cultivating a hobby or locating ethically sourced vegetables. Don’t you just love consumer capitalism? This constant shifting of the goalposts isn’t a flaw in the system. It’s how the system works.

This is all rather depressing. Yet finishing Schulte’s book, for me, felt unexpectedly freeing. Most time management advice rests on the unspoken assumption that it’s possible to win the game: to find a slot for everything that matters. But if the game’s designed to be unwinnable, Schulte suggests, you can permit yourself to stop trying. There’s only one viable time management approach left (and even that’s only really an option for the better-off). Step one: identify what seem to be, right now, the most meaningful ways to spend your life. Step two: schedule time for those things. There is no step three. Everything else just has to fit around them – or not. Approach life like this and a lot of unimportant things won’t get done, but, crucially, a lot of important things won’t get done either. Certain friendships will be neglected; certain amazing experiences won’t be had; you won’t eat or exercise as well as you theoretically could. In an era of extreme busyness, the only conceivable way to live a meaningful life is to not do thousands of meaningful things.

“Learn to say no”: it’s such a cliche, and easy to assume it means only saying no to tedious, unfulfilling stuff. But “the biggest, trickiest lesson,”as the author Elizabeth Gilbert once put it, “is learning how to say no to things you do want to do” – stuff that matters – so that you can do a handful of things that really matter. Our only hope of beating overwhelm may be to limit, radically, what we’re willing to get whelmed by in the first place.

Oliver Burkeman, Stop Being Busy, The Guardian

Nadaleko je čuvena Ljilja Smajlovićka po nenadmašnoj sposobnosti da raznorazne pasjaluke i dubare plasira u javnost na saharinski sladak, društveno-prihvatljiv (i poželjan) način. Daš, recimo, Smajlovićki Mesalinu, ona je propusti kroz word i eto ti očas posla Majke Tereze. Takav talenat je, razumljivo, u svakoj alotropskoj modifikaciji političke Srbije na velikoj ceni. To je, međutim, cena koju je (za sada) lako ne platiti jednostavnim nečitanjem novina koje Smajlovićka uređuje.

Svetislav Basara, Filozofija treceg metka, Danas, 19. april

Kraj tanana šedrvana
Gde žubori voda živa
Šetala se svakog dana,
Sultanova ćerka mila.
Svako veče jedno momče
dolazilo tu da šeta,
Kako vreme prolazilo,
sve je bleđe, bleđe bilo.
Pitala ga jednog dana
Sultanova ćerka mila:
‘Kazuj robe odakle si,
Iz plemena kojega si?’
‘Ja se zovem El Muhamed,
Iz plemena starih Azra,
Što za ljubav život gube,
i umiru kada ljube.’

Hajnrih Hajne, Azra

Imam problem. Intelektualac sam, ali u isto vreme nisam mnogo pametan.

Neka te ne brine sto ne zovem kao nekad
Neka te ne brine sto ne znas gde sam bio jucer
Neka te ne brine smrt djecaka u kabulu
Neka te ne brinu crvene noci na istoku
Neka te nista ne brine.
Uredi lice
Pazi na sitnice
Uredi kosu
Stavi neki njezni cvijet.