Ne znam o čemu su razmišljale ni one desetine hiljada ljudi koje su uložile ogroman napor i stavile svoj elektronski potpis na peticiju za to da se „Tesla ostavi na miru“. Da je bar svaki deseti od njih došao na ugao Prote Mateje i Krunske, to bi već bio neki uzorak na osnovu koga bismo mogli da zaključujemo i o preostalih 27.000. Ali, dobacuje sad neko, pa nisu svi potpisnici iz Beograda. Ali, odgovaram ja, što nisu izašli na ulicu u svojim mestima i tako pokazali da su zaista spremni da svojim telima brane urnu i to malo zdravog razuma koliko ga je ostalo u Srbiji.

Šta je bilo u glavama LGBT aktivista da ne prošetaju do centra, ni to ne znam. Meni bi bilo drago da sam ih video. To bi me ispunilo ponosom. Ali dobro, neki drugi put, kad njima nešto zatreba, tu smo.

No, dobro, nije bilo ni DS-a, ni hrabrih potpisnika peticije, ni LGBT aktivista, hajde da razgovaramo o onima kojima nije bilo teško da izađu na ulicu. Pitanje je jednostavno: zašto je bilo isuviše komplikovano da se „branitelji“ Tesle i borkinje za ženska prava nađu ispred Teslinog muzeja, i da onda svi zajedno prošetamo do Trga Republike. Ili, obrnuto, da se nađemo na Trgu i prošetamo do Muzeja. Je l’ to toliko teško, da nam se čini nemogućim dok mirno zaključujemo da – nema nade.

Dejan Ilic, Nema nade, Pescanik