U slučaju Tesle, jasno je da je reč o ponovnom povlačenju granica etničke zajednice. (Hvala Bratislavu Petkoviću što nam je to obasnio: „Time bi se okončale i priče da je Tesla navodno bio najveći Hrvat svih vremena.“) Pored toga, reč je i o stvaranju poželjne slike o toj zajednici, to jest o „šminkanju“ kolektivnog identiteta. Važan je, razume se, i autoritet institucije koja će udariti pečat i tako odobriti tu novu sliku „stvarnosti“: u našem slučaju tu nije reč ni o kakvoj političkoj instituciji koja predstavlja interese svih građana, nego, naravno, o Crkvi. Tako se pojavljuju obrisi „nove“ zajednice u nastajanju, koja u stvari uopšte nije nova, nego nam je dobro poznata iz devedesetih. To je dakle kolektiv koji je oštro odeljen od susednih kolektiva i sa njima ne može imati ništa zajedničko. Taj kolektiv vidi se kao poseban u svetskim razmerama, jer mu pripada jedna genijalna osoba čije je delo izmenilo čitav svet – Nikola Tesla. U središtu te zajednice nalazi se Crkva, koja jedina ima pravo da odlučuje o kolektivnom identitetu. Tog posla rekreiranja zajednice poduhvatili su se ljudi kojima je u ličnom interesu da preprave i nedavnu istoriju, kako bi se izbrisali tragovi njihovih kriminalnih dela.

Vratimo se sada na pitanje i odgovor s početka: za jedan takav poduhvat potrebna je velika sila, čak i kada se on hoće sprovesti u jednoj Srbiji. Otuda fascinacija Putinom, i frustracija što se ne raspolaže sličnim moćima. Od njihovih frustracija, međutim, treba više da nas brine kako tome da se suprotstavimo. Čini mi se da greše svi oni koji misle da je glasanje za Demokratsku stranku na ovim izborima dovoljno da se SNS, SPS, SPC zaustave u novom pokušaju proizvodnje realnosti. DS nema ni tu pamet ni taj kapacitet. U tom smislu, ovi izbori su praktično nebitni. Čeka nas ozbiljan posao građanskog organizovanja, mimo postojećih stranaka. Glasanje za DS je jeftin izlaz: tu je zapravo reč o oslobađanju od građanske odgovornosti koja se prebacuje na tu stranku. Ona sa tim ne može da se nosi. Pitanje je: da li mi, građani Srbije, možemo?

Dejan Ilic, Mrtva kampanja, 6. mart