Dame i gospodo, moji mladi prijatelji, priznajem da osecam pomalo i licnu satisfakciju sto vas na zajednickom poslu povratka u evropsku civilizaciju gradjanskih i politickih sloboda ne zaticem nocu, kako u karbonarskoj tmini, iako svesni uzaludnosti svakog otpora, snujete ipak da se oduprete, i nemoguce mogucim da ucinite, obarajuci rezim nasilja socijalisticke utopije, nega vas zaticem u sred dana, na javnom mestu, spremne da slobodno razmisljate o tome sta zapoceti na njenim razvalinama. Socijalisticka je utopija, naravno, irealna, ali su, nazalost, njene razvaline i te kako realne.
Clan sam Demokratske stranke, govorim u njeno ime, ali cu u ovom, za mene narocitom, trenutku uzeti slobodu da govorim i u svoje.
Molim vas da ovo sto cu reci ne primite kao govor nego kao svodjenje sopstvenog racuna i on je stoga, kako saldima dolikuje, pisan:
Ne lazimo u javnom zivotu, nemojmo izneveriti savest, moralno osecanje u nama i zvezdano nebo nad nama, ni onda, a narocito onda kad znamo da cemo zbog toga biti na gubitku. U zamenu imacemo miran san. Zasto je on neophodan najbolje znaju oni koji ga nikad nisu imali. O tome se raspitajte kod nasih komunistickih prvaka, mucenickih rekonvalescenata od moralne amnezije, koji kraj svih originalnim cudesa kojima su nas stedro obdarili, i jos obdaruju, velikodusno nam poklonise i sopstvenu ratnu i mirnodopsku istoriju u onoliko nepodudarnih verzija koliko tih prvaka, statisticki, u ovoj zemlji ima.
Sacuvajmo veru, jer bez nje nema zivota, ali ne odbacimo ni sumnju, jer bez nje nema napretka. Ne sumnjamo pri tom samo u ono sto misle i cine drugi, jer to je lako. Pokusajmo, bar ponekad, da posumnjamo u ono sto sami mislimo i cinimo, jer to je teze ali zrelije plodove donosi. Komunisti ovaj nauk nikad nisu naucili, valjda i stoga sto se on protivi nacelima dijalekticke istorijske nuznosti, po kojoj su predvideli sve, sve osim svoje propasti. Nikad u sebe i svoje ideje nisu posumnjali. Tako su postigli da svi sumnjamo u njih. Njihove zablude uvek su bile izabrane istine datog casa. Zato su i njegove izabrane istine zablude svakog od tih casova.
Istrajno i casno borimo se za svoja nacela, ali ih ne obozavajmo. U nesavrsenom svetu savrsenih nacela nema. O sudbini obozavatelja totalne istine mozete se obavestiti takodje kod komunista koje je porazio pre nedostatak sumnje nego suvisak vere.
Ne plasimo se da menjamo misljenje, ali ne kad novo sluzi nama nego kad unapredjuje nase poimanje sveta. Samo ludaci i sveci uvek misle isto. Ali ne zaboravimo da je mnogo svetaca beatifikaciju zasluzilo promenom misljenja i da bi Savle nepoznat ostao da nije postao pavle. Sveci ne verujem da mozemo postati, pa je jasno sta cemo biti ako prema novim saznanjima ostanemo zatvoreni, a prema nuzdi da po svaku cenu vladamo otvoreni, kako cine komunisti i toga se ne stide.
Ne reprodukujmo gore od sebe. Oni ce nas podupirati ali obescastiti svako nase delo. Komunisti nas javno izvestavaju kako su to radili, a kako danas rade vidimo.
Ne mislimo da postoji cilj koji dopusta svako sredstvo, a narocito onaj koji je vredan tudje patnje. Nikad takav cilj necemo dostici. Iza nas ostace samo prljava sredstva. Posto su nas komunisti, i do sada, svemu poducili, i tu im instruktorska cast pripada.
Znajmo da smo jednovremeno pripadnici jednog naroda kome mnogo dugujemo, ali i gradjani, kome taj narod nesto duguje. U prvom redu slobodu, pravdu i pravo na licnu srecu zbog koje smo se u zajednicu i udruzili.
Neciji smo potomci ali cemo biti i neciji preci. Ne izdajmo ni one koji su nas rodili, ni one koje cemo mi roditi. Ali vise od svega, ne izdajmo sebe. Onako kao su sebe, a i nas, usput, izdali komunisti.
Licni je moral osnova svake opste politike. Budimo ljudi, gradjani i Srbi, ali nikad ni jednu od tih osobina, urodjenih ili stecenih, ne zrtvujmo drugoj. Ko pocne sa zrtvovanjem svojih vrrlina – zavrsava sa zrtvovanjem tudjih zivota.
Nemojmo dopustiti da, kao komunisti, na kraju zivota, u sred rusevina svog dela, moramo objasnjavati sta smo sve plemenito hteli i zasto nam je uspelo da nista od toga ne izvedemo.
Sinovi nam nece verovati.
Borislav Pekic, Ne izneverimo zvezdano nebo, 1990.