Radulović ga je upitao sa koliko godina je bio u Upravnom odboru JAT-a. Čučković je rekao da je imao 27 godina. “Ne možete bez dana radnog iskustva, sa toliko godina da budete u UO JAT-a”, rekao je Radulović, tim primerom ilustrujući parazitsko-partijski sistem o kom priča.

“Imao sam iskustvo… ja sam radio tri godine, danonoćno, u Kolubari”, odgovorio je Čučković, na šta ga je Radulović pitao šta je radio i onda konstatovao da je radio u Upravnom odboru.

Utisak nedelje, 30. mart

Velika subota. Uskrs. Pre četrdeset dve godine večera u Leanjfalu, u kući glumačkog para. Već je objavljena naredba koja obavezuje Jevreje da nose žutu zvezdu. Domaćica je Jevrejka, svako za vreme večere pored tanjira dobija na poklon žutu zvezdu. I L. dobija jednu. Tada je započelo suludo, pomamno ubijanje Jevreja. Skrivanje, sklanjanje, stid, odvođenje oca L. u Aušvic. Pre četrdeset dve godine jedno društvo je pokazalo svoje pravo lice, jarost svih vrsta mržnje, gramzivosti, surovosti. Nikada se ne može zaboraviti, ni oprostiti.

Šandor Marai, Dnevnik, 29. mart 1986.

San Quentin, you’ve been livin’ hell to me

Nakon što je snimio ’Ratove zvezda’ davne 1977, Lucas je posetio Spielberga na snimanju njegovog filma ’Bliski susreti treće vrste’. Mislio je da će ’Ratovi zvezda’ biti potpuni neuspeh, i došao je kod svog prijatelja kako bi ohladio glavu.

U intervjuu za televizijski kanal Turner Classics Movies, Spielberg je rekao: „George je došao potpuno rastrojen. Mislio je da sa ’Ratovima zvezda’ nije ostvario ono što je zamislio, da je napravio dečiji film, a ne ono što je želeo.“

Nakon nekoliko dana provedenih na snimanju ’Bliskih susreta’ Lucas je došao do zaključka da će taj film biti mnogo uspešniji od ’Ratova zvezda’. Toliko je bio ubeđen, da je bio spreman da se kladi u to. Bio je spreman da menja 2,5 odsto od zarade ’Ratova zvezda’ za 2,5 odsto od ’Bliskih susreta’. Spielberg je imao više vere u Lucasov film i prihvatio je rizik.

’Bliski susreti’ su na blagajnama zaradili 303 miliona dolara, dok su ’Ratovi zvezda’ zaradili 1,48 milijardi, i prema nekim proračunima Spielberg je na njima zaradio oko 40 miliona dolara. Danas celokupna franšiza ’Ratova zvezda’ vredi više od 30 milijardi dolara.

„’Bliski susreti’ su imali malo uspeha, dok su ’Ratovi zvezda’ postali fenomen. Naravno ja sam srećni dobitnik nekoliko procenata od tog filma, na osnovu čega i danas dobijam pare“, rekao je Spielberg.

Hrabri pijanci piju sami i bez razloga.

Samo su kukavicama potrebni i razlozi i drustvo i muzika da bi se napili.

Dusko Radovic

Čini se da srpsko pravosuđe, tj. policija, tužilaštvo i sudovi nisu savladali osnovne lekcije i da se to odražava na kvalitet njihovog rada koji ne može da prođe proveru Evropskog suda. S druge strane, opšti je utisak da se u velikim, medijski dobro propraćenim postupcima ne pribegava ovakvim metodama. Ipak, većina krivičnih predmeta nije ove vrste i upravo se u kvalitetu rada na prosečnim slučajevima ogleda karakter srpskog pravosuđa. Izgleda da što je ranjivija društvena grupa kojoj osumnjičeni pripada to je veća verovatnoća da će prema njemu biti primenjena nedozvoljena sredstva. U tom smislu potpuno je nezamislivo da se, na primer, prema Miškoviću, imajući u vidu njegov društveni status i armiju advokata i savetnika, primene mere u cilju iznuđivanja priznanja. S druge strane, situacija je dijametralno različita kada je reč, na primer, o pripadniku romske manjine optuženom za neki oblik sitne krađe, koji je analfabeta i nema prijavljeno prebivalište. Ideal kome treba težiti je da obojica pomenutih imaju jednak položaj pred sudom. U stvari, što je manja razlika između ova dva hipotetička pola to je jedno društvo pravednije.

Bojan Gavrilovic, Lakatos i drugi protiv Srbije, Pescanik, 26. mart

1. Leya Keller ‏@leyakeller  Mar 24

   za mene ovo nije normalno pic.twitter.com/1iMXh6HCzg

   .
2. Leya Keller ‏@leyakeller  Mar 24

   u stvari, uopšte ne krivim karadjordjeviće. krivim državu što im je 1. poklonila dvor 2. nije kontrolisala na šta se troši novac koji daje

   .

3. Leya Keller ‏@leyakeller  Mar 24

   u medjuvremenu, karadjordjevići potražuju i gomilu ostalih gradjevina po srbiji. a beli dvor izgleda ovako: pic.twitter.com/tqiicST89x

   .

   

   .
4. Leya Keller ‏@leyakeller  Mar 24

   država je 2004. predala beli dvor karadjordjevićevima u odličnom stanju. za 10 god. je dala i 7 mil e za održavanje. pic.twitter.com/neF9db4mRb

   .

   

U Kanu se pretprošle nedelje orgijalo. Slavila se dvadesetpetogodišnjica MIPIM-a, najvećeg sajma nekretnina na svetu. Dvadeset hiljada učesnika iz osamdesetak zemalja skupilo se da uz neprekinuti žubor šampanjca, na otvorenom, sklapa ugovore koji menjaju lica naših gradova. Tu su krupni investitori i kupci svih vrsta: gradske i opštinske vlasti, državnici, arhitekte, inženjeri, hotelijeri, trustovi, tajkuni – čitav lanac industrije nekretnina. Većina su muškarci, strogo uniformisani u tamnoplavim ili sivim odelima. Pregovara se na jahtama, koje gusto nanizane u stotinama pokrivaju izlaz na Mediteran. Početna cena iznajmljivanja jednog takvog plutajućeg salona je 500.000 evra za nedelju dana, a ulaznica za sajam je1.500 evra. Širom Evrope, poslednjih nekoliko godina, gradskim i opštinskim vlastima se zamera da dok kod kuće treniraju strogoću i “mere štednje”, u Kanu troše naš porez na zavođenje privatnih ulagača. To ih je primoralo da zamole svoje investitore da im na MIPIM-u budu i domaćini. Sada uglavnom političari predstavljaju svoju opštinu i interese njenih građana na štandovima investitora. U Kanu nema potrebe da se pretvaraju u čijem su džepu.

Za dvadeset pet godina MIPIM-izma, ima šta da se slavi. Slavilo se četvrt veka erozije socijalne države u Evropi pod okriljem “javno-privatnih partnerstava”: rasprodaja javnih i socijalnih stanova i prodaja javnog zemljišta u bescenje. Slavila se deregulacija urbanističkih propisa koja omogućava nicanje grozdova nebodera i utrostručivanje zidane mase na datom zemljištu. Slavili su se propisi koji dozvoljavaju opštinama da naplaćuju “pristupačne” stanarine u visini od 80 odsto od tržišne cene. To znači da na tržištu naduvanih cena renti, jedna porodica niskih ili srednjih primanja ulazi u direktnu konkurenciju sa belosvetskim kućevlasnicima, koji uglavnom nekretnine kupuju na neviđeno da bi ih izdavali. Jasno je ko u toj igri gubi, a rezultat je “džentrifikacija” ili prosto rečeno poburžujčenje čitavih gradskih oblasti.

Slavila se i ekonomska kriza koja je Evropskoj uniji kroz Fiskalni pakt omogućila da spase hipotekarne banke, bez zaštite građana od prisilnog povraćaja njihovih stanova. U Irskoj i zemljama na jugu Evropske unije, posledice su najgore. U Španiji, 200.000 porodica je izbačeno na ulicu a 400.000 procesa povraćaja je još u toku. Kriza je takođe Trojci (Evropskoj komisiji, Evropskoj centralnoj banci i Međunarodnom monetarnom fondu) pružila priliku da nametne punu liberalizaciju tržišta najamnina koja je ustoličena u njihovom Memorandumu uzajamnog razumevanja. U zemljama poput Holandije i Nemačke u kojima se većina stanove iznajmljuje, nestaju decenijama regulisana ograničenja visine renti. U tamni vilajet MIPIM-izma, u proteklih dvadeset pet godina, uvedene su sve demokratski izabrane vlasti Evrope pod devizom: “ako uzmeš – kajaćeš se, ako ne uzmeš – kajaćeš se”.

U tom kontekstu treba razmatrati “Beograd na vodi” koji su Vučić i Mali predstavili na kanskoj rivijeri. Ne možemo reći da su sva otelotvorenja ovog projekta, od vekovnog sna o Savskom amfiteatru iz dvadesetih godina prošlog veka, preko “Varoša na vodi” iz osamdesetih, pa sve do Miloševićevog “Europolisa” iz 1995. u suštini ista. “Beograd na vodi” koji je predstavljen na MIPIM-u 2009. je suštinski neoliberalni projekat. Kao snoviđenje špekulativnog globalnog kapitala, on ni po čemu nije poseban i može se uvrstiti u čitav niz rečnih projekata poput Rajnhatena u Bazelu ili Sankt-Petersburškog “Lakta” centra (koji se prvobitno zvao “Gazprom City”). Receptura je jednostavna: dobro pomešajte obalu i gustu gradnju, pobacajte po njima zelene površine, zabodite jedan gigantski toranj i na kraju dodajte vodu.

Bazel                                     Sankt-Petersburg                        Beograd

Vizija koju dočarava “Beograd na vodi” treba da zaseni građane Beograda toliko da zaborave da pitaju tačno kada, kakav i koliki direktan doprinos njihovim životima će projekat doneti. Ta pitanja se već mesecima postavljaju na društvenim mrežama i u štampi, a verovatno ih najjasnije artikuliše grupa Ministarstvo prostora.

Pošto znamo da projekat prati svetske trendove, valjalo bi se zapitati da li će sadržati i neke od elemenata koji već duže vreme građani i stručnjaci proučavaju i kritikuju širom sveta. Na primer: koje garancije u ugovoru imamo da se investitor Igl Hils neće baviti “land bankingom” ili zemljišnom špekulacijom. Scenario u kojem toranj i tržni centar bivaju završeni, a ostatak zemljišta stoji prazan čitavu deceniju ili dve dok Igl Hils ne odluči da su tržišni uslovi povoljni i usluge podizvođača ne postanu dovoljno jeftine, nije nezamisliv. Da li znamo kako će izgledati stambeni objekti koje projekat nudi? Ne samo kako će zidana masa biti raspoređena, što je veoma važno pitanje, jer se odražava na panoramu i dovodi do zasenčenja već postojećih objekata i ulica, već koji će socijalni karakter imati? Da li će stanovi pratiti trend ograđenih kvartova u kojima pod ključem žive potpuno izopšteni bogatuni, čije ulice su privatne, kao i zeleni krovovi, na kojima ćemo ih gledati kako se baškare? Hoće li deo stanova biti javni, u vlasništvu grada i dodeljivan onima kojima su najviše potrebni? Koji procenat tornja će biti javni prostor? Zar ne bi lepo bilo da jedan sprat bude dodeljen našim osnovcima, koji bi tu mogli da izvode svoje školske priredbe? Ili prostor za vrtić? Ili čitaonica za penzionere? Hoće li u novom parku vladati režim privatnog obezbeđenja koje noću šmrkovima tera beskućnike, a danju pendrecima uklanja Rome? Kakve garancije se nude radnicima u građevinskoj industriji da će biti propisno plaćeni i tretirani, da će im biti omogućeno sindikalno organizovanje?

Ta pitanja se moraju postaviti, masovno, silovito i bez odlaganja. Jer, u suprotnom, naš investitor Muhamed el Abar će raditi po navici. Kao čovek koji stoji iza gradnje najviše zgrade na svetu “Burdž Kalifa” u svojim rodnim Emiratima, ima za šta da odgovara. “Burdž Kalifa” je toranj natopljen krvlju radnika iz Indije, Pakistana, Šri Lanke i Filipina. Emirati već decenijama kriju broj smrti na radnom mestu, čiji su najčešći uzroci: premor, povrede, toplotni udar i samoubistvo. Godine 2005. indijski konzulat je pobrojao devetsto sedamdeset i jedan smrtni slučaj njihovih državljana. Posle toga su ih Emirati zamolili da prestanu da broje javno. Radničke pobune i štrajkovi izbijaju redovno, jer su građevinari prisiljeni da žive izopšteno, u neljudskim uslovima, radeći 6 dana nedeljno, 12 sati na dan za plate od oko 150 dolara mesečno. U pobuni, marta 2006, radnički gnev je naneo oko milion dolara štete u obliku uništenih automobila, kompjutera i građevinske opreme. Represija je brutalna, pa tako država-poslodavac ne preza od toga da posle štrajka hiljade radnika baci u zatvor. Kada se ohlade posle šest meseci, ponudi im se da se vrate na posao ili će im se poništiti radna dozvola, što vodi trenutnoj deportaciji. Ali, pakao se ne završava sa krajem građevinskih radova na emiratskim oblakoderima, jer radnici u uslužnoj industriji žive tako očajno da se sa njih redovno bacaju.

Valjalo bi takođe zapamtiti da je špekulantu El Abaru tokom izgradnje “Burdž Kalife” ponestalo novca, jer se frenetično zidanje u Emiratima poklopilo sa svetskom ekonomskom krizom 2007-2012, tako da je bio primoran da projekat zalije naftnim dolarima iz Abu Dabija. Na kraju svega je bio toliko drzak da svetskoj javnosti servira šarenu lažu kako je 90 odsto prostora prodato pre nego što je projekat završen. U stvari, deset meseci pošto je toranj otvoren, najamnine i prodajne cene su pale za 40 odsto, a samo 8 odsto tornja je bilo nastanjeno. Izgleda da mu niko nije rekao da je tržište osetljivo kada su u pitanju roba i cene i da se špekulacija nagrađuje kada se ne krije iza prestrašene maske svog sanjanog uspeha. Kao i “Beograd na vodi”, El Abar je samo oličenje jednog tipa u galeriji MIPIM-izma.

Dvadeset pet godina MIPIM-a nije prošlo nezapaženo ni od strane žrtava tržišta i onih koji se bore protiv svega što sajam predstavlja. Ove godine, prvi put, predstavnici udruženja građana, stambeni sindikati, aktivisti, stanari i istraživači iz šesnaest zemalja (uključujući i romsku delegaciju iz Francuske) okupili su se u Kanu da prokažu političare i kompanije.“Narodni tribunal” koji je koordinisala “Evropska akciona koalicija za pravo na grad i stanovanje” trajao je čitavo popodne 12. marta, na sveže opranoj zelenoj pijaci “Forvil”, 300 metara od sajmišta MIPIM. Delegacije su direktno prozvale učesnike u potržištenju naših gradova i iznele šta zahtevaju od izabranih lokalnih, nacionalnih i evropskih vlasti, kao i korporacija. Paralelno sa tribunalom, aktivisti su širom Evrope demostrirali, okupirali banke i prazne luksuzne stanove.

Ovo zajedničko iskustvo pokazuje da je na svakoj ravni, od komšiluka do Evropske unije, jedini efektan način da se odupremo MIPIM-izmu vanpartijsko udruživanje građana i solidarnost koja premošćava razlike između neskućenih, stanara i kućevlasnika, kao i razlike u klasi ili rasi. Onima koji veruju da je grad pista na kojoj se svi trkamo (iako se neki voze u limuzinama, a neki u invalidskim kolicima), u kojoj ima pobednika i poraženih, poželjnih i nepoželjnih, mora se staviti do znanja da je grad naš. Poruka Vučiću i El Abaru je jednostavna: “Vi ste od našeg grada napravili bojno polje i mi ćemo se za njega izboriti. Tražili ste – gledajte!”

Rastko Novakovic, Krv nije voda,

U Londonu, 22. marta 2014.

Sudeći po faktografiji, ovim filmom nastavljate neojugoslovensku/regionalnu crtu lako uočljivu u „Paradi”: da li je to umrežavanje nužan izbor ili sada možda i estetska komponenta?

Ni jedno ni drugo. Meni je to, prosto, prirodno, kao što koristim ćirilicu kad pišem pisanim slovima i latinicu kad pišem štampanim. Da ne ulazim dublje u neke priče o Jugoslaviji i jugoslovenstvu jer to, primećujem, jedi mnogo ljudi. Kao što je jezik koji sam naučio srpskohrvatski. Ja govorim tim jezikom. Kao što učim svoju decu da vole zemlju u kojoj žive, očekujem da mi niko ne zamera kad kažem da se u svakom delu bivše Jugoslavije osećam jednako prijatno. Ali, mnogi zameraju. Bez razloga, jer nema nas mnogo. Kada nas, nekoliko desetina hiljada, za jedno dve decenije, više ne bude, možda će mnogima laknuti. Možda i s pravom. Do tada, mogu samo da predložim mirnu koegzistenciju u radu i ljubavi.

Srdjan Dragojevic, razgovor o filmu ‘Atomski zdesna’.

BEOGRAD, 23. mart 2014, (Njuz) – Nekoliko poslednjih nedelja predstavljaju najteži period u životu Mimi, seksi lutke na naduvavanje, jer je počela da sumnja da je njen muškarac Nemanja sa njom samo zbog seksa.

– Čim me je prvi put naduvao osetila sam da je on muškarac sa kojim ću provesti svoj život – poverila se Mimi novinaru Njuza, inače svom dugogodišnjem poznaniku -Početak veze je bio kao u bajci. Nemanja je bio pažljiv i emotivan, pokazao je da zna kako se ponaša sa jednom osetljivom lutkom kao što sam ja. Još pamtim dodir njegovih grubih, mišićavih ruku ruku kojima me je nežno dodirivao kada je prvi put vodio ljubav sa mnom. Imala sam utisak da bih satima mogla ležati u njegovom toplom zagrljaju – priseća se ona ljubavnog zanosa koji je Nemanja pokazivao na početku veze.

Period koji je usledio šokirao je Mimi jer je Nemanja sve manje vremena provodio sa njom. On se pravdao svojim poslovnim obavezama i građenjem karijere, a Mimi je svakim danom bila sve usamljenija. Nemanja je uporno odbijao da je upozna sa svojom porodicom i prijateljima, što ju je ubedilo da je krije od njih.

– Uvek me skrivao kada je imao goste, kao da me se stidi. Iz ormara me vadi samo kada želi da vodimo ljubav, a više gotovo i da ne priča sa mnom. Možda sam pogrešila što sam spavala sa njim na prvom sastanku i tako mu dala do znanja da može ima kad god poželi. Ne želim da mislim o budućnosti koja me čeka jer imam utisak da ću pući ako Nemanja nastavi ovako da se ponaša – završava Mimi svoju potresnu ispovest.

Nemanja nije želeo da razgovara sa novinarima o svom intimnom životu. Kratko nam je rekao da se njegov privatnost nikoga ne tiče, a čim smo pomenuli Mimi, prekinuo je vezu što potvrđuje da ovom mladom paru ne cvetaju ruže.

Lutka na naduvavanje sumnja da je muskarac sa njom samo zbog seksa, Njuz.net, 23. mart

Kada je prvi put dodeljena nagrada “Jug Grizelj”, Olja Bećković tek je osmislila i počela da radi emisiju “Utisak nedelje”. Ipak, te davne 1991. godine bila je – po sopstvenom priznanju – “klinka dovoljno bezobrazna” da pomisli kako ona mora da je dobije. Posle 23 godine to joj je konačno i pošlo za rukom. “Bila sam užasno srećna kad su mi javili i činilo mi se da je baš u pravi čas, da je to ohrabrujuće. Stigla su vremena kada stvarno nestajemo, kad malo-malo čuješ da nema ove ili one emisije. Činjenica da tu nagradu dobijam baš u takvim okolnostima, baš ove godine, bila mi je kao da neko kaže neće to proći baš tako lako. Danas mi se ipak čini da sam se tu malo preigrala”, kaže Olja Bećković u razgovoru za “Vreme”, koji ima jako loš tajming. U ponedeljak pre podne, jutro posle izborne noći, utisak svih utisaka ipak je ono što se Srbiji dogodilo prethodnog dana.

“VREME“: Kako se danas osećaš? Umorno, razočarano, ravnodušno…?

OLJA BEĆKOVIĆ: Jutros sam razmišljala o tome šta zapravo znači ono “pokrij se ušima”, šta je smisao toga. Mislim da bi najbolje bilo da se svi pokrijemo ušima i da ćutimo, šta god to značilo. Desilo se nešto čega smo se svi plašili, a niko nije smeo da prizna – jednako i vlast i opozicija. Ja ne verujem da ovo odgovara ni vlasti, koliko god tvrdili da su baš to želeli. Cilj je bio pristojna i normalna Srbija, a ja ne mogu da zamislim da može da bude pristojna i normalna bilo koja zemlja na svetu sa ovakvim rasporedom snaga. I sad sam vrlo radoznala da vidim kako će to dalje da izgleda.

Da si radila emisiju u izbornoj noći, šta bi bilo prvo pitanje koje bi postavila Vučiću?

Pitala bih ga u koliko je sati ustao, s obzirom na to da je glasao u 7.30.

Kakva je to uopšte ideja da je pristojna i normalna Srbija ona u kojoj se ustaje u četiri ujutro i radi do ponoći? Ispostavlja se kao glavna vrednost života da nikada ne spavaš, da ne viđaš decu ili porodicu. Takođe, ako si častan i lojalan građanin, uvek si neraspoložen, teško uzdišeš, govoriš da nisi optimista, nikada se ne smeješ. Kad smo smislili da je jako ružno osmehivati se? Jedino kad ti suze idu jeste kad uzmeš Mercedesov znak u ruku. Ta vrsta emocija je dozvoljena.

Kakva je bila ova kampanja u odnosu na mnoge prethodne?

Svi su postigli konsenzus kako ova kampanja nije bila prljava. Najprljavijom se smatra ona prošla, a najprljavije je tada bilo što je neko rekao kako Toma ima lažnu diplomu.

Kako se onda zove ova kampanja, u kojoj je za Miškovićevog čoveka bio proglašen svako ko je imao nešto logično da pita i da kaže? Onog časa kada kažeš da posle srede ide četvrtak, a iz pouzdanih se izvora sazna da u to veruje i Mišković, ti se zoveš Miškovićev sluga.

Tu je i ono što smo slušali o ekstremistima. Kakvi ekstremisti, kakvo upadanje po kućama? Čini mi se da je ovo bila prljava i bezobrazna kampanja. Ne volim frazu “vređanje inteligencije”, ali stvarno je bila takva. Bilo je potcenjivanja ljudi. “Sad će ekstremisti da ti uđu u kuću”, “Mišković deli po sto miliona ne znam čega i ne znam gde”. Sve je to bilo užasno ružno, ali eto, upalilo je. Pokazalo se, kao i mnogo puta do sada, da oni jako dobro poznaju narod i znaju da je to ovde dozvoljeno. S druge strane, kampanja je u idejama bila najbesmislenija do sada.

Koliko su za sve ovo odgovorni novinari? Ranije smo imali medije koji su bili naklonjeni nekoj stranci, a sada medije koji su bili ispostave izbornih štabova.

Stvarno nemam potrebu da tražim krivca. Mediji jesu skandal, ali ne znam ni da li bih krivila sirote novinare. Šta će mučenici? Kad bi se stvarno ispunilo obećanje o pristojnoj i normalnoj Srbiji, to bi značilo i da te novine više ne postoje, da ne izgledaju tako. U pristojnoj i normalnoj Srbiji ne bi trebalo da postoje jeftine novine. Čim vide jeftine novine, ljudi bi trebalo da znaju da ih ne kupuju. Kao i cipele. Kad kupiš jeftinu cipelu, znaš da će ti otpasti noga, da će se slomiti štikla.

Tokom kampanje je, recimo, počeo da izlazi list “Afera”. Prvi broj je koštao deset dinara, a pritom je u pitanju nedeljnik, u koloru. Sledeći je malo poskupeo, pa je koštao dvadeset dinara. Jutros sam gledala emisiju u kojoj je gostovao urednik tih novina, gde ga je voditelj najnormalnije pitao: “A hoće li ‘Afera’ i dalje izlaziti?” To mi se užasno dopalo. Jer, ovde je više nego logično da list bude pokrenut samo za potrebe izborne kampanje.

Hajde, dakle, da vidimo kako izgledaju novine kada ne koštaju deset dinara. U njima sigurno ima manje đubreta nego ovako. Takođe, u pristojnoj i normalnoj Srbiji ne postoje ni televizijske emisije sa publikom. To se ukida, bilo da su emisije političke ili zabavne.

Zašto?

Jako je uvredljivo i ponižavajuće da imaš ljude koji aplaudiraju po zadatku, na znak vođe statista. To je zaista ispod svakog nivoa. U nekim emisijama ti ljudi dobijaju po deset evra, a u drugim emisijama ne dobijaju ništa. Rade za džabe. Zar nije uvredljivo da radiš nešto, da aplaudiraš, a da se zna da taj aplauz nema nikakve veze sa stvarnošću, već da je neko rekao: “A sad ćemo malo da tapšemo.” Ne može. Baš kao što ne može ni da se u kontakt emisije uključuju ljudi iz stranačke centrale. To mora da se zabrani. Svaki novinar kome se u emisiju uključi neko za koga je jasno kao dan da čita, mora da bude prekinut istog momenta.

Ti to vrlo vešto radiš.

Ja to vešto radim, ali mene zbog toga pljuju, ja sam manjina. Kao, gle, “prekidaš ljude”. To stvarno nema smisla. Neka se jave ljudi, ali hajde da to izgovore svojim rečima. Zahtev u pristojnoj i normalnoj Srbiji bio bi: govori svojim rečima, misli svojom glavom i nemoj da mi recituješ stranačke biltene. U toj Srbiji takođe bi postojale utvrđene programske šeme. Ne može nijedna politička stranka da pravi programske šeme i zakazuje emisije kad je njoj zgodno, jer gleda šta ima na drugim televizijama i želi da to nekako “pokrije”. To ne postoji nigde na zemaljskoj kugli. Stalno ta neka neizvesnost: mi nikada ne znamo kada je tamo emisija, a kamoli ko će da gostuje. Bilo bi zgodno da se reguliše samo tih nekoliko, naoko nevažnih sitnica…

Ili, šta se događa s rejtinzima TV emisija? Gde su ti “piplmetri”, kod koga oni stoje, u čijoj su kući? Ako slučajnim uzorkom pitaš petsto ljudi da li su gledali neku emisiju, ispostavlja se da nije gledao niko. A prema piplmetru, gledali su je svi.

Koliko se ti obazireš na rejtinge, koliko te pogađaju?

Uopšte se ne obazirem, ali imam duboku svest da je to jedna nova vrsta pritiska na medije. Sigurna sam da rejtinzi nemaju nikakve veze s istinom i da postoji mehanizam kako se to falsifikuje. Onog časa kada tebe neko hoće da skine s programa, on to vrlo lako može da završi baš preko toga. Vlasnik ti kaže da nema više komercijalni interes i gotovo. Nema političkih pritisaka, nema ničega, jednostavno nisi komercijalan i gotovo. To je strašno perfidno.

Svi smo pristali da govorimo o autocenzuri, što je jedna moderna reč za cenzuru. Ako je autocenzura, normalno je da smo mi krivi. Ali, što bi se neko autocenzurisao? Zato što je lud? Što bi mu palo na pamet da se autocenzuriše?

U široj javnosti, to je izjednačeno s kukavičlukom.

Jeste, ali otkud taj kukavičluk? Što iznenada svi postadoše kukavice? To je isto kao kada te dete laže. Što te laže? Zato što ne sme da ti kaže istinu. To si ti napravio.

Sada bi trebalo napisati novi udžbenik novinarstva. Pravila koja smo mi učili i kojima smo poučavali druge, više ne postoje. Ranije smo učili kako da postavimo pitanje. Sada treba da naučiš kako da odgovaraš na pitanja. Jer, kako ti kreneš da ga pitaš, on kaže: “Da pitam ja vas…” Kao mantru moraš da ponavljaš ono “Ovde pitam ja, a ne vi”. Iznenada se pojavila ideja da je novinar tu da sluša, a ne da pita. Ja nisam tu da slušam. Jesam, ako slušam odgovor na pitanje koje sam postavila, a ne da slušam bilo šta.

Isto tako, oni su mnogo srećni, hvale se, što su naučili kako da “preveslaju” novinara. Kažu “ti samo pitaj, a ja ću da pričam ono što ja hoću”.

Zašto imaju potrebu da to najave, kažu?

Zato što im se dopada koliko su vešti. Iz te trke ja prilično često izlazim kao pobednik. Ali, oni se ljute, jer im, eto, ne dam da završe. Ja te pitam koja ti je adresa, a ti mi uporno ređaš brojeve telefona čitave svoje familije. U svemu bismo da ličimo na Evropu. Sve si naučio – koje boje bi trebalo da ti bude maramica u džepu, kako se sedi. Ali nisi primetio kako u Evropi imaš trideset sekundi da odgovoriš na pitanje. Ovde se ponašaju kao da emisija traje koliko oni hoće.

Dugo već nisam slušala pohvale za svoju hrabrost, a u poslednjih godina stalno mi to govore. Ali, šta je tu hrabrost? Hrabrost je samo to što pitaš i to što tražiš da ti se odgovori na pitanje. Iznenada je to postalo velika hrabrost.

Poznato je da te zovu razni političari. Da li je svaka vlast imala predstavnike koji su te pozivali pre i posle emisija ili je ovo sada nešto specifično?

Ovi iz prošle vlasti me nisu zvali. Znala sam, naravno, kada su zadovoljni i kad nisu zadovoljni, kad su ljuti, i kad neće da mi pošalju nikog po nekoliko nedelja. Ipak, ne sećam se varijante da su ljuti unapred.

Sad postoji refren: “Kažite, jesam li ja vas nekada zvao…”, a onda svi novinari ćute. Jer, niko nije glup da zove tebe direktno. Mogao bi da kažeš: “Niste zvali mene, ali ste zvali tog-i-tog.” Ali onda dovodiš u nevolju tog-i-tog, iznenada si odgovoran za troje, četvoro, petoro ljudi. To su pritisci bez tragova, nema otisaka prstiju. U poslednjoj emisiji “Odluka”, Nebojša Stefanović je Suzanu Trninić značajno pitao baš to: “Molim Vas, jesam li Vas ja nekada zvao?” Nebojša, dakle, misli da je on divan čovek zato što nije zvao i tražio. Tata mi je pričao o nekoj Lenjinovoj biografiji koju je pisao njegov baštovan. Tu navodno postoji epizoda u kojoj se deca igraju ispod Lenjinovog prozora, on izlazi i moli ih da odu da se igraju negde drugde. Ilustrujući time kako je Lenjin voleo decu, njegov biograf onda kaže: “A mogao je sve da ih postrelja.” E, to mi liči na ovo sad.

Danas, ako hoćeš da budeš najhrabriji u razredu i kažeš koga su zvali, ubacio si u nevolju nekoliko ljudi. S druge strane, i taj imidž najhrabrijeg u razredu mi je već dosadan. Daj da neko drugi kaže, pa ću onda i ja.

I onda, da li te zovu?

Ne zovu me lično.

Čini se ipak da se političari plaše nastupa u tvojoj emisiji. Imaš li ponekad takav utisak?

Imam, naravno. Ali, to je ono u vezi s čim brinem. Nekada se ponavljalo: “Tebe ne smeju.” Kao, ti si uticajan i nikome to ne bi prošlo u tišini. Zato se sad javljaju ti novi perfidni momenti u vidu rejtinga i slično. Oni mogu sve i ti si tu potpuno bespomoćan. Naravno, onda odlučiš da, kad već gineš, pogineš junački, a ne da se menjaš i “popravljaš”. Ako hoće da te sklone, oni će da te sklone. A bolje je da te sklone kao nekog junaka nego kao bednicu koja se nešto kao i popravila.

Pre nekoliko godina, bilo je par emisija u kojima se nisi bavila politikom –emisija o sreći, o vaspitanju dece… Tada se činilo da smo se nekako pomerili s političke scene i konačno počeli da se bavimo i drugim temama.

Stalno slušamo kako je ljudima dosta politike i političara, i dosta im je što stalno gostuju isti. Onda ti odlučiš da malo pričaš o deci, a dobiješ gledanost četiri puta manju neko ikad. Mali krug ljudi je dobro reagovao na to, ali zaključak je da ljudima generalno politika uopšte nije dosadna. Ako mogu da biraju između bilo kog poslanika i nekog pisca, oni biraju poslanika. Tu se valjda osećaju kompetentni. A decu ćemo da vaspitavamo “kad dođe sloboda”.

Emisija traje već dugo, a srpska javna scena prilično je mala. Neizbežno je zbog toga da ti se neki gosti pojavljuju više puta.

Da, ljudi stalno traže da se dovede neko novi. Ja onda dovedem nekog novog, a oni pišu: “Ko je sad pa ovaj? Gde ga nađe?” Ili, traže da se dovede neki običan čovek. Ali, tu je pitanje šta se zove “običnim” čovekom. Ranije emisija nije imala takvu težinu i dešavalo se da ti neko otkaže u nedelju po podne. Pre petnaest godina, neko mi je otkazao, pa sam u goste pozvala Panteliju Petrovića, seljaka iz Brajkovca, kojeg sam srela tog dana na slavi. Pitala sam ga da navrati “večeras u emisiju”, on je navratio i to je bilo super. Međutim, sutra je opet krenula priča da je on član SPO-a, da je ovakav ili onakav.

Bilo je zanimljivo i 1994, u jeku svih onih svinjarija, kada su mi gosti bili Veran Matić i Zdenko Kolar, a Mira Karanović otkazala u poslednji čas. Tada sam bila u Studiju B, a tamo je nedeljom u restoranu na petom spratu uvek bio neki narodnjački skup. Pošto je već bilo kasno, kažem Dragani Milićević da siđe dole, nahvata prvu poznatu ličnost, kaže joj da smo baš nju tražili, ali je do sada nismo našli i da je dovuče gore. Malo kasnije, sedim ja u šminkernici, ona mi kaže imaš trećeg gosta i sve OK. Ulazim u studio, a tamo sede Veran, Zdenko i žena koju ne prepoznajem. Ide špica, a ja ne znam šta da kažem kad joj ni ime ne znam. Da li ono čuveno “Vas ne treba ni predstavljati”? Skinem bubicu, izletim napolje i pitam ko je ono. Merima Njegomir! Ne možeš da veruješ s kakvim sam je zadovoljstvom predstavila posle toga. Sve je na kraju bilo fantastično. Ona je rekla da joj je velika čast što je baš večeras tu, “jer, evo, ja sam ovde pravila karijeru trideset godina, a pre dva dana je u ‘Ekspresu’ izašlo ‘Muslimani, vraćajte se kući’”. Ispalo je tako da sam je pozvala s povodom. Žena je napravila temu.

Pomenula si u više navrata komentare gledalaca. Koliko te oni dotiču?

Dotiču me. Pritom, mnogo lakše poverujem ovima što kažu da sam glupa i ružna nego onima koji kažu da sam lepa i pametna. U pristojnoj i normalnoj Srbiji, recimo, ne bi smeli da se pišu anonimni komentari. Užasno je velik broj tih anonimnih ljudi, 24 sata prisutnih na društvenim mrežama. Mene zanima ko je taj čovek koji sve zna i u sve se razume. On je bolji novinar od svakog, bolji ekonomista od svakog, bolji pisac od svakog pisca. Žali bože što nam toliki stručnjaci sede po kućama! Zamisli kako bi nam izgledala televizija, javnost ili elita kad bi oni izašli napolje.

Imaš li ponekad tremu?

Imam uvek, i to sve veću. Kad sam bila klinka, nisam uopšte znala šta znači spremiti se za emisiju. Ja sam mislila da to znači uvij kosu. To je bila moja priprema, a nedeljom sam živela najnormalnije. Sad mi subotom i nedeljom treba bar dvadeset sati da iščitam sve. Ako ne iščitam sve, osećam se potpuno izbezumljeno. I kad bi me neko naterao da radim istu emisiju za nedelju dana, morala bih sve to ponovo. Jer, kako da budeš spreman za recimo ekonomske teme? To moraš da naučiš. Takođe, uvek pored sebe moram da imam i one hartije, iako ih i ne pogledam.

Jednom sam pred emisiju shvatila da sam ih zaboravila, izbezumila se totalno i tražila da taksi ide po njih kući. Tijanić, koji je bio gost, pitao me je šta će mi hartije kad sve to već znam, ali morali su da mi ih donesu. Došla sam u stadijum da sve moram da imam napisano. Ako dolazi Aleksandar Vučić, moram da napišem čak i njegovo ime. Ne znaš šta može da ti se desi, kad će da ti trokira mozak. Zamisli da mu zaboravim ime! Šta da mu kažem? A Vi ste…?

Velika je misterija kako i koliko gledaš televiziju? I imaš li nekoga ko ti pomaže?

Nemam pomoćnike, sama radim sve. Volela bih da mi neko pomaže, ali mislim da to nije moguće. U finalnom izdanju to ne izgleda kao bogzna kakav posao, ali ja moram da vidim mnogo toga kako bih imala jedan prilog. U jednim vestima sviđa mi se sinhron, u drugim najava, u trećim neki detalj… Osim toga, za svakog gosta tražim šta je rekao pre šest meseci, a šta nedavno, što je opet gomila materijala. Iako imaš temu, ti gledajući arhivu i materijale naletiš i na nešto što nije tema, ali je baš zgodno. Taj neko ko bi mi pomagao, izabrao bi nešto što je njemu važno i to verovatno ne bi bilo ono što bih izabrala ja.

A kako uspevaš da “uhvatiš” priloge?

Meni snimaju sve televizije, svaki dan, od četiri po podne do ponoći. Sve te trake stižu mi četvrtkom i ja tada gledam sve – sve vesti, sve političke emisije, sve.

Preko nedelje svakodnevno od četiri do osam gledam vesti, a sa traka gledam ono što nisam stigla da vidim. Ako svaki dan pratim te vesti, četvrtkom mi je potrebno oko dvanaest sati – od četiri po podne do četiri ujutro. Posle toga, u montaži mi treba još osam sati da to sklopim. Ljudi misle evo, bili su izbori, uzmi telop s rezultatima i to ti je prvi utisak. Nekada bude i tako, ali da bih do toga došla, ja ipak moram da pogledam sve.

Imajući sve to u vidu, da li ti ponekad dosadi da radiš to što radiš?

Meni je ta emisija život. Kao što ti dosadi život, ponekad ti dosadi i to. Nemam pravo da razmišljam da li mi je dosadilo ili mi nije dosadilo. Više imam problem s umorom i s iscrpljivanjem zbog neizvesnosti, zbog toga ko će zvati, ko neće zvati, ko će se naljutiti, ko se neće naljutiti. Izigravaš heroja, a izlaze ti kožne bolesti.

Postoje razni načini kako oni mogu da te se ratosiljaju i u tom smislu se osećaš kao u horor filmu. Svako jutro sa strahom odeš na kiosk i vidiš naslovne strane, jer postoji mnogo načina da te devalviraju, izbace iz igre, urade bilo šta. Da ne bi poludeo, govoriš sebi kako te nije briga i stalno se ubeđuješ da je to istina.

Olja Beckovic, Vreme, intervju, 20. mart 2014.

Mica Popovic, “Medju prijateljima”, izlozba u Nacionalnoj galeriji, 10./ 25. marta

Deep down in Louisiana close to New Orleans
Way back up in the woods among the evergreens
There stood a log cabin made of earth and wood
Where lived a country boy name Johnny B. Goode
Who never ever learned to read or write so well
But he could play the guitar just like ringing a bell

Go go, go Johnny go go
Go Johnny go go, go Johnny go go
Go Johnny go go, Johnny B. Goode

He use to carry his guitar in a gunny sack
And sit beneath the trees by the railroad track
Oh, the engineers used to see him sitting in the shade
Strumming to the rhythm that the drivers made
People passing by would stop and say
Oh my, that little country boy sure could play

Go go, go Johnny go go
Go Johnny go go, go Johnny go go
Go Johnny go go, Johnny B. Goode

His mother told him someday he would be a man
And he would be the leader of a big old band
Many people coming from miles around
To hear him play his music when the sun go down
Maybe someday your name would be in lights
Saying Johnny B. Goode tonight

Go go, go go Johnny go
Go go Johnny go, go go Johnny go
Go go Johnny go, Johnny B. Goode

Možemo postaviti sledeće pitanje: kako to da čovek u periodima mira, tokom kojih državna zajednica potiskuje gotovo svako ispoljavanje agresivnosti, ne izgubi ovo osećanje koje ga tokom rata pretvara u masovnog ubicu? Pokušaću to da objasnim. Kada zavirimo u uobičajenu građansku svest, primetićemo delimično osvetljenu, udobnu sobu. U jednom uglu nalazi se dobro očuvani kovčeg, na koga je gospodar kuće veoma ponosan, što svakome posetiocu jasno stavlja do znanja. Na njemu je velikim slovima ispisana reč „patriotizam“. Otvaranje ovog kovčega se smatra društveno neprihvatljivim. Gospodar kuće nije ili je jedva svestan da se u njemu kriju moralni rekviziti životinjske mržnje i masovnih zločina, koje u slučaju rata poslušno uzima kako bi ih upotrebio. Ovaj kovčeg, dragi čitaoče, nećeš naći u mojim sobičcima, i bio bih srećan kada bi i ti shvatio da i tvom domu više priliči klavir ili polica sa knjigama, umesto nekog starog nameštaja koga podnosiš samo zato što si se na njega navikao u mladosti.

Kao što je svima poznato, ja sam kosmopolita. Koliko su mi neki čovek ili organizacija bliski zavisi samo od toga kako procenim njihove namere i sposobnosti. Država, kojoj pripadam kao građanin, igra krajnje beznačajnu ulogu u mom duhovnom životu. Pripadanje nekoj državi posmatram kao poslovni odnos, sličan na primer odnosima sa osiguravajućim društvom.

Albert Ajnstajn

OBJAŠNJAVA KAPETAN KIRK MAŠINI

Kako su političari glasali na izborima – Vuk Drašković

da li je sigurno i sto posto ok jesti one minijaturne koščice u inćunima što liče na dlake i kako da zanemarim drugo?

* * *

izvinjavam se siromašnima: upao mi inćun u poparu. posnu. pošto postim.

Leya Keller, twit, 19. mart

A brave little girl’s entry into an all-white school on November 14, 1960.

.

As soon as Ruby Bridges entered the school, white parents pulled their own children out; all teachers refused to teach while a black child was enrolled. Only one person agreed to teach Ruby and that was Barbara Henry, from Boston, Massachusetts, and for over a year Mrs. Henry taught her alone, “as if she were teaching a whole class.” Every morning, as Bridges walked to school, one woman would threaten to poison her; because of this, the U.S. Marshals dispatched by President Eisenhower, who were overseeing her safety, only allowed Ruby to eat food that she brought from home. Another woman at the school put a black baby doll in a wooden coffin and protested with it outside the school, a sight that Bridges said “scared me more than the nasty things people screamed at us.” At her mother’s suggestion, Bridges began to pray on the way to school, which she found provided protection from the comments yelled at her on the daily walks.

* * * * *

Ruby’s Story

Ruby Nell Bridges was born in Tylertown, Mississippi in 1954, the same year as the landmark Brown v. Board of Education decision. Her grandparents were sharecroppers, but like many people in rural areas, Ruby’s family moved to New Orleans in search of better opportunities. Her father worked as a service station attendant and her mother took night jobs to help support the family. They lived in the front part of a large rooming house on France Street in the Florida neighborhood. Like the rest of the Upper Ninth Ward, the Florida area was predominantly working class. While both whites and blacks lived in the neighborhood, residents were segregated by block. Of course the schools were segregated as well; though Ruby lived only five blocks from William Frantz Elementary, she had to walk much further to attend Johnson Lockett, the school reserved for African American students.

By the time Ruby entered kindergarten, five years had passed since the Brown decision, but most Southern states had done nothing to comply with the mandate to integrate schools. On the contrary, most state and local governments actively engaged in a campaign of massive resistance to avoid implementing Brown. In other Southern states, governors had closed down schools rather than integrate them. A poll released in 1960 found that a slight majority of parents in Orleans Parish favored keeping publics schools open in the event of integration. African American students made up 60% of the public school population, and their parents overwhelmingly supported integration. White parents, on the other hand, strongly opposed desegregation; 12,229 white parents surveyed voted for closure, while only 2,707 voted for desegregation. The Orleans Parish School Board announced that it would only consider the opinions of the white parents.

Under order from the US District Court, however, the school board was ultimately forced to comply with token integration.

The Louisiana legislature showed its resistance to the court order by holding several special sessions and passing a whole string of repressive laws: blocking tax money for integrated schools, blocking paychecks for teachers at integrated schools, abolishing school boards or closing schools under desegregation orders, etc. The only member of the state legislature who voted against every single one of those racist laws was Maurice “Moon” Landrieu. The federal courts ruled all of the laws unconstitutional.

“The only member of the state legislature who voted against every single one of those racist laws was Maurice “Moon” Landrieu. The federal courts ruled all of the laws unconstitutional.”

While 137 first grade students applied to the Orleans Parish School Board to transfer to an integrated school, only a handful of girls were selected after a battery of testing and background investigations. The pupil placement law the board used was intentionally designed to weed out most applicants in an attempt to limit the extent of desegregation. Ruby’s father was concerned about the potential repercussions of challenging the status quo, but her mother eventually convinced him that the risks were worth the benefits for their own daughter and for all children.

On November 14, 1960, three students went to McDonogh No. 19, and one student, Ruby Bridges, went alone to William Frantz Elementary. Until the designated morning, the location of the school sites had not been released. Both schools were located in the Ninth Ward, an area with little political influence. Under the escort of federal marshals, Ruby rode to William Frantz Elementary and entered the school building under their protection. All day long, angry white parents removed their children from the school as Ruby and her mother waited in the front office. At the end of the first school day, the crowd outside of William Frantz was larger and louder than it had been that morning as news of Ruby’s attendance spread.

The next day, the White Citizens’ Council held a meeting in the Municipal Auditorium attended by over 5,000 people. The leaders of the meeting called for protests and boycotts to resist integration.  On November 16th, crowds marched to the school board building shouting, “Two, four, six, eight, we don’t want to integrate.” The mayor, DeLesseps Morrison, went on television that night to urge an end to the violence, but he also announced that the New Orleans Police Department was not enforcing the federal court order for school integration. Riots broke out after the announcement, and several people were injured. The police arrested 250 people, but almost none of the white rioters were arrested.

Every morning a group of forty or more women, known as the “cheerleaders”, shouted obscene, racist threats at Ruby as she entered Frantz Elementary. Ruby received instruction in isolation from her teacher, Mrs. Barbara Henry. Even to use the restroom, she had to be escorted by the marshals, and Ruby ate lunch alone in the classroom every day.

The national media covered the school crisis extensively, and over time business leaders began to worry about the economic impact on the city. Eventually many of the elites of New Orleans signed a declaration in support of preserving public education and obeying the federal courts. The declaration was printed in the newspaper one week before the opening of school in September 1961. A new mayor, Victor Schiro, had also been appointed by the city council after Mayor Morrison took a position as a US ambassador. Mayor Schiro pledged to preserve order, and he assigned sixty police officers to each school undergoing integration.

The plan was successful and integration occurred without any major incidents. When Ruby returned to Frantz after summer vacation, the protesters were no longer waiting outside to harass her. Her second grade class contained over twenty other students, and she was no longer the only African American child enrolled in the school. That being said, the token integration consisted of only twelve African Americans in six schools. The pupil placement law ensured that only a handful of African American students would make it through the screening procedure used for transfers. Eventually the Orleans Parish School Board was forced to abolish the pupil placement law and expand integration to the upper grades, but they did so slowly and reluctantly. By 1964, ten years after Brown, only 809 African Americans had entered formerly white schools.

Ruby went on to finish grammar school at Frantz and to attend an integrated high school. After her parents divorced, Ruby’s mother was forced to move the family out of the house on France Street and into the nearby Florida housing project. After graduating from high school, Ruby wanted to attend college, but she did not have anyone to guide her through the process. She later became a travel agent, married, and raised four sons.

In the early 1990s, Ruby’s youngest brother, Milton, was killed in a drug-related shooting. Though the incident was traumatic, it awakened in Ruby a social consciousness about the issues facing children and adults in urban areas. In particular, she began to put her past experiences into perspective. The fight for school integration was hard fought, and it represented an extremely significant milestone in the Civil Rights Movement. Sadly here in New Orleans, as in other cities across the nation, the victory was short-lived. By the time Ruby began to volunteer at her alma mater, William Frantz, it had long since become segregated again. The neighborhood around the school had also deteriorated with increasing poverty and crime rates.

Inspired by her desire to help children achieve their hopes and dreams, the Ruby Bridges Foundation was established. The foundation began taking small steps to achieve a grand vision- to provide children with an equal opportunity to succeed. Appropriately the work began at Frantz, where the foundation started an after-school program featuring multicultural arts classes. Later, a program called Ruby’s Bridges was developed to promote cultural understanding through community service.