Pre neki dan sam slučajno naleteo na en-tu reprizu filma Život je lep iz 1985, u režiji Bore Draškovića. Bilo je to vreme kada je – barem što se domaće kinematografije tiče, a bogme i kulture i sporta – Bog hodao zemljom. Majstori na okupu. Scenario je rađen prema noveli Aleksandra Tišme. U glavnim ulogama pokojna Sonja Savić, Rade Šerbedžija i Dragan Nikolić, kao glavni negativac, te sjajne epizode (takođe negativci) Milana Eraka, Ljubiše Samardžića, Paje Vujisića i Bate Živojinovića.

Taj film mi je uvek bio mučan za gledanje i mislim da sam ga samo prvi put nekako odgledao od početka do kraja. Sada sam ga, međutim, gledao netremice, što preporučujem i drugima. Sećate se radnje? Posttitovsko vreme, kriza poznog socijalizma. Voz van voznog reda stao u nekoj panonskoj nedođiji (rezignirani mašinovođa Predrag Laković), a njegovi putnici, ispali iz svakodnevne kolotečine, tiskaju se u obližnjoj kafani, u kojoj stoluju čamotinja i grupa lokalnih siledžija pod vođstvom Dragana Nikolića. Slika društva koje je iskliznulo iz koloseka. Tu je i ubogi orkestar (Ivan Bekjarev, Tihomir Pleskonjić i Sonja Savić), čiji se muški deo u prvi mah ponadao kako će u nastaloj gunguli maznuti koju ekstra paru. No, sve se vrlo brzo pretvara u sadistički pir i agoniju (koja se, logično, okončava tragedijom).

Ali radnja manje-više. Ono o čemu i zbog čega vam sve ovo govorim jeste atmosfera. Atmosfera nemoći, straha i iživljavanja. Oborene glave i oči koje gledaju u stranu, da se kojim slučajem ne bi srele sa Njegovim pogledom (Gage Nikolića), koji strelja uokolo i vreba novu žrtvu. Izbezumljena lica Pleskonjića i Bekjareva. I maestralna Sonja Savić koja, najpre u strahu a potom u delirijumu, drhti i kroz suze „peva” to jest muca i grca jednu te istu pesmu i stih – „život je lep”.

Govorim li o aktuelnoj političkoj situaciji, predizbornoj atmosferi, SNS-u i Aleksandru Vučiću? Naravno da govorim – uz nešto podrazumevanog „umetničkog” preterivanja. Ali asocijacija, nažalost, nije bezvezna, iako nema sumnje da je problem mnogo dublji, a da je popularni PPV samo njegova najnovija emanacija. Što, opet, ne znači da njegovu, kao i odgovornost drugih aktera, treba ignorisati, zabašurivati, minimalizovati i relativizovati.

Znam tu atmosferu. Poznajem je „po koraku”. Po mantričnom batu izlizanih floskula i parola koje se besomučno ponavljaju. Po agresiji, kao i po magnetizmu kojim nepogrešivo privlači ono najgore sa čitavog društvenog i političkog spektra. Kao i po strahu koji širi uokolo. I po kukavičluku onih koji bi, iz nekog razloga, po funkciji ili po savesti, trebalo da reaguju i da se suprotstave, a koji, pod više ili manje dobrim izgovorima, izbegavaju da stvar nazovu pravim imenom.

Video sam u mladosti i zapamtio tu spregu razobručene političke moći u usponu, privatizovane Službe (ili njenih osamostaljenih partijskih frakcija) i tabloidno-medijske toljage. I vrlo dobro znam da je to priča koja se, na koncu, ni po koga ne može dobro završiti, a naročito ne po same aktere, kao i vrednosti za koje se oni, navodno, bore i sve ovo rade. A „argumenti” su uvek jaki i donekle zaista uverljivi – jednom su to „jedinstvo i odbrana Srbije”, drugi put „demokratizacija i povratak među normalan svet”, sada „borba protiv korupcije”.

Posebnu i nečasnu ulogu u tom sistemu imaju mediji, koji služe kao moderni supstitut za one „stubove srama” po srednjovekovnim trgovima, na kojima su mučeni i ruglu izvrgavani stvarni ili nabeđeni grešnici. Ko sme da se suprotstavi toj mašineriji? Ko sme da rizikuje – najmanje – naslovnu stranu, ili duplericu, za neko svoje imaginarno sagrešenije koje će da mu otkrije – ili konstruiše – „svevideće oko” i nadaleko čuveno „istraživačko novinarstvo” režimskih tabloida. A onda će odgovarajuća Televizija na svakih sat vremena to vrteti i servirati milionskom auditorijumu.

Nije li bolje i pametnije sagnuti se, primiriti i sačekati da zlo prođe, ili da ga odnese neki novi i jači geopolitički vetar? Naravno da je bolje. Uostalom, ima toliko lepših i pametnijih tema. Relevantnih. Na kojima se „otmeno” i relativno bezbedno može demonstrirati oštrina pera i duha. A ne baviti ovim „trivijalnostima”.

Jedino ovom kombinacijom straha i oportunizma mogu da objasnim činjenicu da, na primer, niko ozbiljno ne progovara i ne reaguje na prvorazredni politički skandal da najviši funkcioneri vladajuće stranke i njihovi medijski trabanti u više navrata objavljuju kako se na ovim izborima „bira između Vučića i Miškovića”, odnosno o tome „da li će vladu voditi Mišković ili Vučić”. Neki ćute, srećni da nisu oni na tapetu. Drugi računaju – šta ja imam s tim, neka ga brane oni koji su od njega uzimali pare. (Treći pak misle da to, eventualno, treba da bude stvar onih koji su uzimali mnogo više od njih.) Četvrti odmahuju glavom, tobože, to je kampanja, svašta se lupeta itd. Ali nije tako.

Na stranu što je i javnost već oguglala, a verovatno i sam Mišković navikao i na gore stvari, pa ga ovaj bezobrazluk mnogo i ne dotiče. Mada bi verovatno mogao da ih tuži i tako, lako i legalno, zaradi pristojnu gomilu para. Ali ovo je principijelno pitanje i nema veze sa konkretnom osobom i time da li nam je ona simpatična ili nije. Naime, Mišković je možda kriv ili nevin – to će utvrditi ovdašnje sudske instance (a verovatno i još neke druge). Ali ova vrsta javnog progona i linča zaista neodoljivo podseća na pomenutu atmosferu iz kafane u filmu Bore Draškovića. Samo što je, nema sumnje, Sonja beskrajno lepša i simpatičnija od Miroslava (iako, da se ne lažemo, ni ona u filmu nije bila baš sasvim nevina).

Priča druga, i poslednja. Znam da je „zaštitnik građana” (ili to beše RIK, CESID ili neka slična instanca zadužena da sve teče dostojanstveno i po demokratskim pravilima?) saopštio da „kampanja-od-vrata-do-vrata” nije zabranjena, ni neuobičajena, „pod uslovom da se ne uznemiravaju građani i ne vrši pritisak”. I to je, u principu, tačno. Ali možda u Švedskoj i Švajcarskoj.

Zamislite – a nije čak potrebno mnogo ni zamišljati, to je aktuelna politička realnost diljem Srbije – da na telefonu ili, još bolje, na vratima od stana čujete ljubazan glas dežurnog Aktiviste: „Dobar dan. Vršimo ažuriranje biračkog spiska. Da li ste Vi taj i taj? Da li podržavate Aleksandra Vučića i njegovu borbu protiv korupcije? Hoćete li da potpišete da podržavate? Hvala.” Pa tako nekoliko puta na dan. I hajde sada ti, majčin sine, kaži da ne podržavaš. Ili ne daj potpis i telefon. A bogme i glas. Jer, s obzirom na tehnički napredak, s jedne strane, kao i s obzirom na gotovo mitske razmere verovanja u Njegove natprirodne mogućnosti, uopšte nije nezamislivo – ili barem zbunjenom i naplašenom srpskom glasaču to ne mora delovati tako neverovatno – da će „ON” na neki način znati ko ste i kako ste glasali.

Uostalom, kao i da ima za koga i zbog koga rizikovati? Ionako su „svi isti”, „svi su se već izređali” itd., itd. Bezbroj je dobrih razloga, to jest alibija da se glasa onako kako se to od vas očekuje i traži – ili da se uopšte ne glasa. A i jedno i drugo ima istu ili sličnu posledicu. (Bez brige. Neću sada i ja ponovo da udaram po „belim listićima”, i uzimam temu i hleb Teofilu Pančiću – koji je, uzgred rečeno, što se tiče ocene, dometa i uloge tih listića, potpuno u pravu.)

Neki, skoro pa najbolji i najhrabriji (Žanetić, Žarković, Medenica…), pribegavaju satiri, ironiji i humoru. (Tako je, pored ostalog, efektnoj poruzi izvrgnuta otrovna režimska patka sa „sto miliona evra” koje će, navodno, onaj zli Mišković u predizbornoj kampanji uložiti protiv Vučića.) Protiv autoritarnosti i gluposti se zaista najbolje bori podsmehom i izvrgavanjem ruglu njenih pretenzija. Smeh je lekovit, oslobađajući i raskrinkavajući. On je osveta nemoćnih i utočište slabih, a nepokornih. Mada ponekad nije dovoljan. Postoje teške situacije, da se poslužim metaforom Aleksandra Vučića, koje deluju kao kada bismo „kancer pokušali da lečimo aspirinom, umesto da ga odstranimo hemoterapijom, ili hirurškim zahvatom”. I u pravu je čovek. Samo se prethodno valja dogovoriti oko par detalja i jednog đavola koji se u njima krije. Šta/ko je tu kancer? Ko su „doktori” i ko dotičnu „operaciju” propisuje i sprovodi? E, u tom grmu čuči zec – svako sebe rado vidi kao doktora, a onog drugog, odnosno svoje protivnike i kritičare kao zloćudni tumor koji, zarad opšteg dobra, treba pod hitno eliminisati iz organizma.

Zato i postoje tzv. „institucije”, „ljudska prava”, „sloboda izražavanja”, „kritička javnost”, „demokratija” i ostale dosadne i nedovoljno efikasne trice i kučine koje štite nas od drugih i druge od nas – fakat, nesavršene i sklone zlorabljenju, ali, opet, spasonosne i zahvalne upravo kao kakva-takva zaštita i predohrana od različitih pacijenata koji bi bili vazda radi da se igraju „doktora”.

Ovaj svet i ova zemlja će postati bolje mesto kada shvatimo da se i za te „trice” i te kako valja i vredi boriti. A ponekad čak i poginuti.

Djordje Vukadinovic, Trice za koje se valja boriti i poginuti, Vreme, 16. februar