Prvi susret

Za vreme svoje posete Evropi Teodor Rozvelt je izjavio:

– Ako vidim još jednog kralja – ugrišću ga.

Mark Tven je imao rđavo mišljenje o monarhijama. Svom rođaku Čarlsu Vebsteru, koji je rukovodio njegovim neuspešnim izdavačkim preduzećem, Tven se narugao u antimonarhističkom duhu:

– Jedan od najvećih bilmeza koje sam u životu upoznao… – pisao je – Prilike koje je imao da ispadne magarac, a nije ih iskoristio, bile su toliko retke da bi u nekoj kraljevini time stekao pravo na orden.

Tven je smatrao da su monarsi uzurpatori i naslednici uzurpatora i da nema ničeg božanskijeg u kralju nego u probistvetu.

Na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek, kraljevi su Evropi pomalo dosadili. U tom periodu ubijen je srpski kralj, italijanski, portugalski kralj i princ i žena Franca Jozefa. Crkva Hram na Krovi u Sankt Peterburgu podseća na ubistvo ruskog cara Aleksandra II. Votivkirche u Beču sagrađena je u čast izbegnutog atentata na Franca Jozefa – jednog od tri. I sam Franc Ferdinand je, pre Sarajeva, izbegao par pokušaja ubistva. Sa eskiviranih osamnaest atentata, apsolutni šampion u toj oblasti bio je francuski kralj Luj Filip. Kraljica Viktorija je preživela sedam atentata.

Napadi na aristokratske predstavnike vlasti nisu bili nikakva novost ni u južnoslovenskim pokrajinama Austrougarske. Principovom čuvenom pucnju prethodili su Žerajićevi pucnji na generala Varešanina. Žerajićevom pokušaju prethodila su tri hrvatska atentata na guvernera Hrvatske, grofa Slavka Cuvaja. Na Cuvaja, koji je, slično Ferdinandu, sedeo sa ženom u kolima, prvo je pucao bosanski Hrvat Luka Jukić (Gavrilo Princip je bio na mitingu podrške Jukiću). Zatim je 31. oktobra 1912. na Cuvaja pucao Ivan Planinšček, promašio i ubio se. Zatim je Ivan Dojčić umesto Cuvaja ranio Barona Skerleca. Dojčić je jednog guvernera zamenio drugim, jer, po svom uverenju, on i nije pucao na čoveka nego na simbol.

– Da sam ga ubio bilo bi mi ga žao kao čoveka – rekao je Dojčić – ali ne kao guvernera.

Isto je mogao reći Princip.

Dvojica

Nekako se uvrežilo mišljenje da se Franc Ferdinand i Gavrilo Princip ne smeju porediti. Čitavo društvo bilo je tako ustrojeno da se ne mogu porediti. Ali zašto? Hajde da ih uporedimo.

Franc Ferdinand

Imao je spektakularne oči, nalik na mačje. Oči sjajnog strelca. Ulovio je znatan broj tigrova, lavova, kljunara, kengura… Pričaju da je u američkom nacionalnom parku Jeloustoun bacao kamenje na veverice jer mu tu nije bilo dozvoljeno da puca. Nedelju dana pre nego što ce poći u Sarajevo, ustrelio je mačku iz pištolja. Zidovi njegovog zamka u Konopišću predstavljaju pravu šumu rogova. U životu je ubio sedam hiljada jelena i nekih četvrt miliona ptica. Jedan fini engleski biograf odbio je da u toj pasiji vidi nešto patološko i insistirao da se strast Franca Ferdinanda mogla uklopiti u navike jednog uobičajenog evropskog aristokrate. Pitam se šta nam to govori o strastima prosečnog aristokrate toga vremena?

Franc Ferdinand je bio dobar mrzitelj. Smatrao je da Amerikanci nemaju ni srca ni šarma. Žalio se da je Monarhija potpuno u rukama Jevreja, Frimasona i Socijalista… Mrzeo je Italijane. Srbe je smatrao lopovima i ubicama. Nije verovao da postoji takva stvar kao što je pristojan Mađar.

– Pogledajte njihove životinjske igre – pisao je imperatoru Vilhelmu – To ću prvo zabraniti.

Verovatno je nasledio temperament svog sicilijanskog dede, koga su zvali La Bomba jer je bombardovao Napulj 1848. godine. Škrto je ispoljavao osobinu koju bi stranci prevashodno očekivali od Austrijanca – šarm. Rođen je kao prirodni autokrata u vreme kad je vreme autokrata prolazilo. Ljude je smatrao huljama, dok se drugačije ne dokaže. Dobijao je napade besa u javnosti.

– Nemojte se zavaravati. Neće vam biti lako sa mnom kad postanem imperator – rekao je svom nećaku Čarlsu.

Imao je mnogo poštovanja, ali malo vremena za Getea i Šilera. Omiljeni instrument bio mu je vergl.

A Princip?

Čovek koga je Hitler nazvao „fanatikom“… Njegova pribranost i nedostatak samosažaljenja u zatvoru iznenadili su i čuvare. Dok je u Terezinu umirao od tuberkuloze kostiju, teže od zatočeništva, gubitka ruke i neminovne smrti, padalo mu je to što nije mogao da čita.

Pisao je pesme pod uticajem Volta Vitmena. Jedan stih je glasio:

Voleo bih da sam živeo druge živote. Voleo bih da mi se rađa dete.

Dvadeset osmog juna 1914. godine, bog ga je ošinuo bičem od dijamantskih škorpija i on je opalio… Priča se da je ubio trudnu ženu. Žene od četrdeset i šest godina retko rađaju decu. U samoj godini aneksije, Sofija Čotek imala je težak pobačaj i to je potreslo Ferdinanda jer je predstavljalo kraj njegovog sna u velikoj porodici. Tačno je da joj je Franc u kolima govorio:

– Sofi, molim te, živi za našu decu.

Kad je to čuo u sudnici, Princip je bolno zatvorio oči. Sudija ga je upitao da li ga to pogađa. On je odgovorio:

– Šta vi mislite da sam ja životinja, da nemam osećanja?

Da, mislim da je to moguće, naime da su sudije mislile da je on htonski simbol koji se oteo sa svog mesta na društvenom totemu. Zar nije na suđenju rekao:

– Ja sam sin kmeta, ljudi tamo žive kao životinje.

Ideje

Ono što je za Kafkin senzibilitet bilo očigledno – naime bezdušna činovnička hijerarhija koja mu je dala ideju za Zamak i nemogućnost Pravde iz koje je proizašao Proces, birokratsko obezljuđenje iz kog je došao Preobražaj, racionalizovanje iracionalnog nasilja iz Kažnjeničke kolonije – sve to nije trebalo da bude očigledno Andriću i pripadnicima Mlade Bosne.

Teoretičari kolonijalnog bontona misle da bi jedina prikladna reakcija lokalnog stanovništva na okupaciju bila smena suzne zahvalnosti i oduševljenja… Jedni teoretičari su sugerisali da heruvimsko oduševljenje lokalnog sveta treba da ostane konstantno, drugi – da treba da se povećava. Možda kolonizovani narodi nisu bili dovoljno dobri da uopšte budu kolonizovani?

Ideje Franca Ferdinanda, baš kao i ideje zaverenika, bile su prilično nebulozne… Oni su mislili da će se posle velikog dela kao što je atentat, na mističan način sve već nekako srediti. Mislili su da je dovoljno govoriti „uzvišene stvari“. Dovoljno je biti spreman na najveću žrtvu, a dobro društvo (preko nacionalnog do univerzalnog) će već nekako doći. On, Ferdinand, mislio je da može da zaustavi nacionalne pokrete i oduzme Mađarima autonomiju koje su dobili posle 1867. i stvari će se nekako vratiti na autokratiju.

Atentat je bio fušeraj. Mogao je da propadne nekoliko puta. I propao bi da za svaku grešku zaverenika policija nije napravila dve.

U kaste

Elem, Bog, u koga nije verovao, tog dana je ošinuo Gavrila Principa bičem od dijamantskih škorpija i on je opalio…

U šta je pucao?

Mislim najviše u činjenicu da se on ne pita ko vlada njegovom zemljom. Hteo je tim pucnjem da objavi da se prinudno usrećenje naziva silovanjem. I još je pucao u Hegelovo zabavljanje terminima kao što su istorijski i neistorijski narodi i ideje socijal-darvinizma koje nisu zaobišle Franca Ferdinanda.

Pucao je u kaste.

Razmak između nadvojvoda i obične aristokratije bio je jednak razmaku između aristokratije i visoke buržoazije. Jednak je, dodajmo, bio razmak između visoke buržoazije i običnog činovništva, sa brojnim platnim razredima, srednje klase, sitnog građanstva i radništva. Na dnu piramide stajali su bogatiji seljaci, ispod njih bezemljaši kmetovi. Iz te klase poticao je Gavrilo Princip. On nije imao svog mesta u društvu koje je počinjalo „od grofa nagore“.

Jedino biće koje je Franc Ferdinand smatrao jednakim sebi – pripadalo je drugoj kasti. Kao morganatska žena, Sofija Čotek se sa mužem retko pojavljivala na dvoru. Čak su i u privatnom pozorištu morali sedeti odvojeno. Pojam Matrimonium ad Morganiticam poticao je iz rimskog prava i prvobitno je označavao brak između slobodne i neslobodne osobe. Nadvojvoda je besneo protiv dvorskog protokola i govorio da se iz „dinastički prikladnih“ brakova rađaju „epileptici ili ludaci“. Očigledno, Franc Ferdinand je istovremeno bio stub habsburške hijerarhije i žrtva neravnopravnosti tog istog sistema.

Drugi susret Gavrila i Franca

Jedanaest generacija kraljevskih predaka uzvitlalo se nad automobilom registracije A III 118. Dvadeset poljskih, osam francuskih, sedam italijanskih, sedamdeset nemačko-austrijskih i šest „raznih“ mrtvih kraljeva skupili su se oko Franca Ferdinanda.

– Nije to ništa – prošaptao je on, i onim čudnim očima pogledao u sarajevsko nebo. Avetinjski kraljevi su dužili elgrekovska lica. Obavijali su ih brokat i sivi oblaci. Preko automobilskih sedišta ukočeno su ležali marionetski nadvojvoda i vojvotkinja. Bili su toliko korzetirani da nisu mogli da se saviju. Sred uzvitlanih duhova tužio je sveti Đorđe. U vrhu piramide zasuzila je Madona u plavoj odori. Mirisalo je na brigandin iz grobnice i stogodišnje ljubičice. Nad Madonom je golub držao kuglu s krstom i oko sebe širio zlatne zrake. Sve je bilo začarano, svetački ukleto i neobično tiho…

Četiri godine kasnije, Princip je u Terezinu izdahnuo od izgladnelosti i tuberkuloze kostiju. Nad njegovom izmršavelom glavom zalajalo je devet ljutih láva, zakukalo devet udovica, zaplakalo devet sirotica, zavrištalo devet dobri konja, zakliktalo devet sokolova. Odjeknuli su metalni glasovi narikača. Kosovka devojka razbila je krčag i mrtvi drugovi su mu ponudili trešnje iz Kine. Znam da je u svom kratkom životu bio kratkovid i uplašen dečak, ali ga je žrtva, sebe i drugog, promenila. On je odbio da dâ caru carevo, a bogu božje. Mislim da taj drznik ni Haronu nije platio novčić za prevoz, nego je onom jednom rukom plivao pored čamca.

A da je…

Da li bi bilo bolje da se to nikad nije desilo.

Bilo bi.

A da je Bosna ostala u sastavu Austrougarske?

To pitanje je uveliko hipotetičko.

Ipak, pesnici kažu da se umetnost pravi od onog što se moglo desiti.

Broj Hrvata u Bosni ne bi se smanjio sa skoro dvadeset i tri odsto, na osam. Srbi ne bi iskusili užas Drugog svetskog, a Muslimani ovog poslednjeg rata. Ljudi bi se obrazovali u Beču, izražavali se sve preciznije, pili sve bolja vina. Zakoni bi postali pravedniji, vladari bolji, muzika slađa, ljudi mudriji i srećniji, a srca pojedinaca pravednija i nežnija…

Moglo je, moglo… Samo sumnjam.

Posle Rata Da Se Završe Svi Ratovi, u imperiji nije ostala čak ni Mađarska.

Omorina i strašna pretnja rasla je nad Evropom već u proleće one godine u kojoj počinje Smrt u Veneciji.

U Centralnoj Evropi odomaćila se ideja Lebensrauma. U Čarobnom bregu poručnik Joahim Cajtblom je učio rusku gramatiku i odbijao da priča sa prsatom Marusjom jer je znao da će pre ili kasnije biti poslat na Rusiju.

Evropa je već bila rascepljena na dva vojna saveza. U dekadi pre Prvog svetskog rata, sve velike sile su udvostručile svoje ratne budžete. Udvostručile, kažem! Nekoliko iskri je već bilo palo pored bureta baruta – aneksiona i dve marokanske krize.

Pravednije vrste pristrasnosti

Istina? Šta je istina? – upitao je Pontije Pilat.

U prvom delu života, ja to pitanje nisam razumeo.

Nisam razumeo da istina malo koga zanima, nezavisna od odnosa snaga u koji žele da se uklope.

Dakle, je li istina moguća?

Ako je objektivnost nemoguća postoje li pravednije vrste pristrasnosti?

A posle…

Posle rata, Terezin je postao koncentracioni logor, a Konopišće centar Gestapoa. I to na simbolički način zatvara krug.

Samo…

I to bi bilo previše jednostavno.

Kad je čuo šta se desilo u Sarajevu, Adolf Hitler se prvo zabrinuo: da nisu atentat organizovali nemački nacionalisti? Kad je shvatio da nisu, Hitler je pao na kolena i zahvalio nebesima što se rodio u pravom vremenu. On je mrzeo i Srbe i Habsburge. Obojica sinova Franca Ferdinanda, Ernest i Maks, bili su u koncentracionom logoru. Tamo su mogli sresti neke Principove rođake.

Broš sa jagnjetom

Franc Ferdinand je često pretpostavljao da je tamna strana, ceo čovek.

Ne smemo ponoviti njegovu grešku.

Ponekad se o atentatu pisalo na osebujan način, kao da je Princip u Sarajevu ubio privatnu ličnost. Franc Ferdinand je armiju smatrao pretorijanskom gardom krune. Kad je pogođen, sa glave mu je spao kalpak sa zelenim perima, kalpak konjičkog generala. Bio je Generalni Inspektor oružanih snaga u miru, a vrhovni komandant u ratu. Malo je ko u većoj meri personifikovao vojnu silu monarhije.

Ali postojao je i privatni čovek. Taj čovek je na vratima Konopišća ostavljao uobičajeni sarkazam i mizantropiju. On se čudio kako se toliko mogu voleti sopstvena deca. Prema Sofiji Čotek, on je bio pravi princ.

– Najpametnija stvar koju sam u životu uradio je što sam se oženio svojom Sofijom – govorio je. – Ona mi je sve, moja žena, moj doktor, moj savetnik.

Kad bi dobio napad besa Sofija bi protrljala broš sa jagnjetom koji je nosila i on bi se smirio. Pitam se da li ga je nosila onog dana u Sarajevu kada je i sama postala žrtveno jagnje istorije.

Svemir

Smrt je, po rečima jednog Manovog junaka u Budenbrokovima – jedina ravnopravnost. Gavrilo Princip, Kain i parija, spremno je zamenio svoj život za život aristokratskog Avelja. U smrti su konačno postali ravnopravni Franc Ferdinand i njegova morganatska žena. (Ne sasvim! Njen kovčeg je bio manji i osamnaest inča niži!) U smrti su postali ravnopravni i Gavrilo Princip i Franc Ferdinand. Posle toga, obojica su iz običnog vremena prešli u mitsko. Obojica su postali junaci u starogrčkom smislu po kome se junakom ne smatra dobar čovek, već onaj ko je izuzetan, ko simbolički stoji van ljudskog reda. Sveti dečak i sveti kralj dobili su po muzej, jedan u Artstetenu, a drugi u Sarajevu.

Uvek sam se pitao da li postoji neka svemirska tačka u kojoj bi se njih dvojica mogli sresti? Franc Ferdinand se, možda, u smrti osetio toliko usamljenim da je zavoleo svog ubicu, kao što je Markesov Prudensio Agilar zavoleo Hoze Arkadija Buendiju? Šta bi taj tuberkulozni Princ i tuberkulozni zaverenik mogli reći jedno drugome da su se našli u Šulcovom Sanatorijumu pod Klepsidrom ili na Manovom Čarobnom Bregu?

Možda bi tad Princip konačno mogao da podnese nadvojvodi onu svoju nepodnesenu predstavku o položaju bosanskih seljaka? Da li bi potomak jedanaest generacija kraljeva bio spreman da svoj koncept humaniteta proširi baš i na „te ljude“? Ako je prema njima i imao kakve benevolencije, ona je bila u jednom „što ne jedu kolača“ duhu. Zauzvrat, Princip je njega smatrao tiraninom i svoj koncept ljudskosti nije proširivao na njega.

To je suština problema – situacija u kojoj se koncepti ljudskosti uzajamno ne primenjuju.

Svakog Vidovdana, u Terezinu, Gavrilo Princip je ostavljan u mračnoj ćeliji bez hleba i vode da razmišlja o svom delu. Kada je umro, negde u limbu je otvorena jedna soba. U toj sobi se svakog Vidovdana sreću Franc Ferdinand i Gavrilo Princip. I tada razgovaraju. Tada zajedno razmišljaju o pitanjima kao što su užas ubistva i smisao ravnopravnosti.

Vladimir Pistalo, Dva susreta Ferdinanda i Principa, 16. feb