Jedino su neodgovornost, neznanje i nesposobnost vlasti razlog što će neki građani u martu još jednom preko reda glasati za svoje predstavnike u parlamentu Srbije. Prvi čovek Srbije – dakle vicepremijer – više od dve decenije demonstrira političku nemoć (on nije u stanju da ponudi viziju pristojnog društva i države; sva rešenja za koja se zalagao u konačnom ishodu bila su epohalni neuspesi uz brojne ljudske žrtve) i razornu sklonost ka pravljenju kriza, vanrednim merama i manje ili više golom nasilju. Od kad je krajem jula 2012 – tri meseca posle izbora – sklopljena danas još samo tehnička vlada, Srbija se nalazi u nekoj vrsti vanrednog stanja. Metod vršenja vlasti te vlade je krajnje proziran i isto toliko poguban: napravi se kriza, podigne se tenzija, odluka se odlaže do poslednjeg časa, a onda se pred izbezumljenu naciju izlazi s tobože spasonosnim rešenjem, koje je samo uvod u sledeću krizu.

Pregovori o Kosovu započeli su sredinom oktobra 2012, a završeni – samo na papiru – u aprilu 2013, posle niza obrta, teških izjava i dramatičnih ponoćnih dogovora, na koje je vicepremijer iznenada stizao da u najnapetijem trenutku kaže odlučno ne ili da. A mogli su se, naravno, završiti istog tog oktobra 2012, jer okvir za rešenje sve vreme je plan Marrtija Ahtisaarija, poznat javnosti od 2007. U proleće 2013. krenula je rekonstrukcija vlade, pola godine posle njenog formiranja. Ta vašarska predstava završila se u septembru, samo da bismo nekoliko meseci kasnije saznali da je vlada rekonstruisana kako bi uskoro postala tehnička. Od majskih izbora 2012. do martovskih 2014, u dvadeset i dva meseca, koalicija SNS-a i SPS-a imala je regularnu vladu nešto malo više od pola godine. Sve ostalo vreme bilo je na ovaj ili onaj način protraćeno na vanredne okolnosti koje je proizvodila sama vlada.

Ta vlada u svoje zasluge ipak računa „rešenje“ kosovskog pitanja, „borbu“ protiv korupcije i početak pregovora s EU. Međutim, ono što danas vidimo na severu Kosova nije nikakvo rešenje: to je neproglašeno vanredno stanje. „Borba“ protiv korupcije se ispostavlja kao borba protiv političkih neistomišljenika uz arbitrarnu upotrebu institucija. To je zloupotreba prava koja nema nikakve veze s vladavinom prava. Konačno, u svom upinjanju da započnu pregovore s EU, domaći čelnici redovno „zaboravljaju“ da ispune uslove za dobijanje sredstava iz evropskih fondova. Zbog njihovih propusta građani Srbije lišeni su bespovratne EU pomoći. Tako svaki „uspeh“ ove vlade predstavlja štetu za građane Srbije i Kosova.

I evo nas na početku 2014. pred novim izborima. Kao što ni ovi prevremeni izbori nisu bili neočekivani, nije nas iznenadio ni dvogodišnji neuspeh vladajuće koalicije. Da će biti ovako, znali smo i pre majskih izbora 2012, kada su neki od nas odlučili da ne glasaju ni za jednu stranku ili da glasaju protiv Demokratske stranke. Podsetimo se razloga za takvu odluku. Konačna analiza rada prethodne vlade u bitnim crtama poklapa se s opisom učinka ove vlade. Ona je takođe loše radila. Od 2008. do 2012. nije rešeno nijedno ozbiljno pitanje, a pri tom su širom otvorena vrata snagama starog režima da se 2012. trijumfalno vrate na vlast. DS je odgovorna i za Ustav iz 2006, koji je institucionalizovao nasleđe iz devedesetih. Razlozi za glasanje protiv DS-a nametali su se sami po sebi. Naš rezon od pre dve godine ukratko glasi: više ne dozvoljavamo da nam se pod pretnjom većeg zla natura jednako nesposobna vlast. Odbijamo izbor po kriterujumu najmanje loše političke ponude. Strah da bi nam moglo biti gore više ne sme biti razlog za prihvatanje statusa quo. Svoj glas daćemo stranci koja ponudi viziju pristojne Srbije i uveri nas da je u stanju da je realizuje.

Zbog prava na dostojan izbor svesno smo rizikovali da vlast uzmu stranke za koje smo znali da mogu biti samo gore. Promišljeno smo prihvatili rizik većeg zla. I veće zlo smo dobili. Ali, verovali smo da je vredno izložiti se tom riziku i podneti ga: nadali smo se da će stranke za koje smo ranije glasali iz poraza nešto naučiti. To se, pak, nije dogodilo. Naprotiv, sada se pokazuje da su i te stranke sastavni deo većeg zla.

Prvo, ni DS, ni LDP, ni druge stranke koje su učestvovale u vlasti na raznim nivoima, a izgubile su na prošlim izborima, nisu dale preciznu analizu svog slabog učinka. Drugo, nijedna od tih stranaka nije pozvala svoje funkcionere da podnesu račun i prihvate posledice za loš rad. Treće, nijedna u međuvremenu nije dala novi program i listu mera za njegovo realizovanje. Četvrto, nijedna nije izašla s novim ljudima koji su u stanju da urade takav posao. Na kraju, peto – spremno su stale u red kandidata za novu koaliciju oko SNS-a. Dakle, ne samo da posle poraza nisu ništa smisleno preduzele, nego su se sve, izuzev DS-a i NS-a, dodatno obrukale dodvoravanjem vicepremijeru.

Otuda nije jasno zašto te stranke uopšte izlaze sada na izbore. Vicepremijer je poručio da SNS želi veliku koaliciju, da će vladu praviti isključivo na osnovu stručnosti potencijalnih partnera, a bez obzira na stranačku pripadnost. Stoga ne treba bacati novce na izbornu kampanju, dovoljno je poslati svoj CV vicepremijeru i njegovoj stranci, a oni će, po zaključenju konkursa, proceniti koji im kandidati najviše odgovaraju. Pošto te stranke na izbore izlaze bez razloga, nema smisla ni glasati za njih. Birač koji nema ništa protiv koalicije sa SNS-om nema nijedan razlog da glasa, recimo, za LDP. Rezon je sledeći: sposobni članovi LDP-a svejedno će se naći u vladi, jer je vicepremijer obećao da će birati najbolje. Tim pre treba glasati ne za LDP, nego za SNS, jer se tako dodatno učvršćuje vicepremijerova buduća pozicija, na kojoj će on po vlastitom nahođenju, a s punim demokratskim legitimitetom, birati i menjati partnere.

Slično LDP-u, i Boris Tadić je unapred obesmislo izlazak na izbore svog „demokratskog“ bloka. Tako je Tadić i ovaj put pokazao da pored toga što ne zna za sram ne ume ni da politički misli. Osoba najodgovornija za epohalni krah Demokratske stranke traži novu političku šansu uz skute vicepremijera. No, svojim apsurdnim potezima, Tadić je nehotice učinio i ponešto dobro. Povukavši ih sa sobom, on je očistio stranku od tragača za „Dražinim grobom“ i bezbednosnih radnika, kad ih već sam DS nije izbacio. Ostaje nada da će DS to jednom uspeti da kapitalizuje.

Od pet nabrojanih tačaka, za DS i NS ne važi peta. To nije malo, ali nije ni dovoljno. Uz to, sve dobro što se danas može reći o DS-u i NS-u rezultat je sticaja okolnosti, a ne svesnog rada. To važi za odlazak Tadića iz stranke, kao i za odluku da nema koalicije sa SNS-om posle izbora. Nije verovatno da će u narednih mesec dana DS i NS napraviti platformu koja će odgovoriti na zahteve iz ostalih tačaka. A možda to sad nije ni presudno. Ovi izbori su prolazna stanica do sledećih izbora. Da ne bude tako, šansa je propuštena već 2012. DS i NS treba da brinu da ne propuste sledeću šansu. Ovi izbori su idealna prilika da pokažu da su počeli da reaguju na zahteve koje im je pre dve godine ispostavio jedan broj glasača.

I tako stižemo do pitanja šta da rade glasači na ovim izborima. To pitanje se pre svega postavlja pred one glasače koji su odbili da daju svoj glas na izborima u maju 2012. Oni praktično imaju dve opcije. Jedna je da urade isto što su uradili i 2012. Druga je da glasaju za DS i NS. Samo prva opcija je dosledna i opravdana, ako se primene kriterijumi iz 2012. Nije međutim nemoguće da DS i NS u ovih mesec dana učine razumnom i drugu opciju. Ako oni za to vreme ništa ne urade, glas za njih bio bi priznanje da smo s dve godine zakašnjenja prihvatili „logiku“ većeg zla, i da onda nismo dobro procenili rizik kome smo se izložili. Drugim rečima, to bi značilo da smo se malo poigrali glasovima, ali kad smo videli kuda je to odvelo, odmah smo se pokajali. Time bismo priznali i da više ne tražimo pristojne programe i ljude koji su u stanju da ih realizuju. Ponovo bismo glasali iz straha od većeg zla, a ne na osnovu razumne procene. Glasanjem po svaku cenu za DS i NS obesmislili bismo odluku koju smo s mnogo dobrih razloga doneli 2012, i poslali jednu mnogo lošiju poruku, koja bi mogla da nas košta više od većeg zla.

Dejan Ilic, Cena veceg zla, Pescanik, 9. februar