Verovatno smo svi pomalo zadivljeni, a pomalo zbunjeni vizijom Beograda na vodi. U grad koji ima visak poslovnog prostora, doci ce prekomerno darezljivi Arapi koji ce uloziti nekoliko milijardi dolara u beogradske nekretnine. Ne treba biti unapred sumnjicav oko uspeha ove grandiozne zamisli. Mozda ce oni Indusi koji treba da uloze dzakove dolara u fabriku cipova u Indjiji da se nadmecu oko tih luksuznih zgrada, ne samo sa Donaldom Trampom, nego i sa jahtasima i vlasnicima tankera koji ce iz Soluna da doplove najavljenim kanalom kroz Demir kapiju i Grdelicku klisuru. Zgrada klip (ili nesto bezobraznije), zaboden u savski amfiteatar konkurisace kineskom oblakoderu na obali Dunava iz mastarija vlasnika Luke Beograd. Megalomanski opseg ovih snovidjenja podseca na jednu siru istorijsku pojavu. To je verovanje da Velika Ideja moze da preobrazi svaku ruznu stvarnost, bez obzira na ‘sitnice’ koje je cine neostarljivom.

Velike vizije politicara koji sebe smatraju mesijanskim spasiocima naroda su zanimljiva tradicija pre svega totalitarnih ideologija, kako levih, tako i desnih. Zamislimo se nad sledecom dilemom: Ko je bolji (to jest, ko je manje stetan) – beskompromisni idealisti koji bi da uteraju stvarnost u Prokrustovu postelju svojih snova, ili prakticne politicke sicardzije bez velikih ideja i vizija? Mene je na ponovno postavljanje ovog starog pitanja nagnalo citanje potresnih knjiga kineskog nobelovca Mo Jena o sudbini kineskog sela u drugoj polovini 20. veka. Mao i njegovi drugovi su u najboljoj nameri da izvuku zemlju iz zaostalosti resili da naprave ‘veliki skok unapred’ i da kineske seljake pretvore u proizvodjace celika. Hiljade seoskih komuna je dobilo topionice gvozdja po dvoristima zadruznih objekata. Ostvarila se tragicna parodija bajke o carevom novom odelu. Niko od nizih rukovodilaca nije smeo da prijavi razmere neuspeha tog poduhvata. Da stvari budu gore, seljaci su odvuceni sa njiva, a na sve to se nadovezala jos jedna fantasticna ideja: trebalo je pobiti vrapce, koji su zobali useve. Receno ucinjeno. Medjutim, bez vrabaca su se namnozili skakavci, koji su kao u mitskoj prici, unistili sav rod. U gladi koja je nastala, umrlo je vise ljudi nego u svim kineskim ratovima i revolucijama 20. veka zajedno. Zapravo, ako iskljucimo SSSR, za tri godine gladi, u Kini je umrlo vise ljudi nego u ostatku sveta tokom Drugog svetskog rata. Kina je dozivela uzlet u blagostanje tek kada je pragmaticni Deng pustio i crne i bele macke da love miseve siromastva.

Ovaj primer je dobar jer pokazuje misaoni mehanizam velikih vizionara. Njihova prespektiva je nebeska, oni vide plamen visokih peci ali ne i malene skakavce. Zbog nedostatka slobodnog javnog mnenja koje bi kritikovalo lose odluke, njima nema ko da kaze kada grese. Indijski nobelovac Amaritija Sen tvrdi da se ovakva katastrofa nikada nije desila, niti bi se mogla desiti u demokratskom drustvu, u kojem postoji kritika stampe i opozicije.

Demoktratija pak, ima svoje mane, koje su uvidjali i anticki filozofi. I platon je verovao u prosvecenu diktaturu ‘kralja filozofa’. I kod nas se neki drzavnici dive razvojnoj diktaturi, kakva je ona u Singapuru. U javnosti se pominje i Cile. Gledano na nivou celih kontinenata, stvar je sasvim obratna. Vecina azijskih ili latinoamerickih diktatura su upropastile svoje dzave. Uspeh Cilea, Juzne Koreje ili Singapura, nije vezan za pametne diktatore, vec za citav spet slozenih geopolitickih, drustvenih i kulturnih cinilaca. Kakvo je stanje kod nas? Vlada pogresno uverenje da je sve bilo bolje pre demokratije. Kao sto cesto biva, istina je sasvim obrnuta. Komunisticka Jugoslavija je procvetala u vreme relativne liberalizacije od polovine pedesetih godina. Mnoge od onih blagodeti kojih se ljudi secaju su plod subvezije, a ne sprovodjenja Velikog ideoloskog plana. I umetnicke slobode, i standard koji je rastao, kako zbog otvaranja trzista, tako zbog slobode putovanja, sve su to zapravo odstupanja od dogme. To vazi i za Ruse. Ruska avangarda je savremenica liberlanih dvadesetih godina i muvatora Ostapa Bendera, a ne strogih komesara koji su sproveli kolektivizaciju tokom sledece decenije. U Jugoslaviji se kriza drzave i privrede preklopila sa represivnim sedamdesetim godinama. Dugovi su rasli, produktivnost je opadala, republike su se svadjale, ali se o tome nije smelo javno raspravljati. Ne bas kao Mao, koji je takodje kao i Kardelj hteo da bude ucitelj, i Kardelj je pokusavao Zakonom o udruzenom radu i samoupravnim dogovaranjem uvede idealno drustvo. A njegovi ideali su doveli do toga da je Jugoslavija jedina evropska drzava koja se raspala u krvi.

Ili, setimo se novijih vremena. Pisac Islamske deklaracije, iskreno pobozan covek, Alija Izetbegovic, poveo je svoj narod u rat koji ga je upropastio. Njegov unutarpartijski suparnik, koji mu je ustupio mesto predsednika, Fikret Abdic, bio je ozloglasen kao preteca finansijskih zloupotreba i mahinacija. Kako bi izgledala sudbina Bosnjaka/muslimana da ih je vodio Fikret, majstor za menice bez pokrica?

Mozda nije slucajno da su dva najveca drzavnika ove zemlje prevrtljivci i verolomnici Nikola Pasic i Josip Broz Tito. Sve ovo gore receno ne znaci da se ja zalazem za prevarante u politici. Samo se plasim megalomana. Niti to znaci da ja optuzujem nekog da su to prakticni ljudi koji nece da uludo trose novac kupujuci jahte na Juznoj Moravi i apartmane na vrhu Burz al Beograda, iskopiranog iz Dubaija. Valjda su te ‘kule i gradovi’ – nikada ovaj izraz nije imao tako zastrasujucu realnosti – samo predizborno carevo novo odelo. Bar se nadam…

Predrag Markovic, Vizionari, pragmaticari i skakavci, Politika, 8. februar