Ovih dana Politika“, najbolji list na Balkanu koji je ikada postojao“, kako u svome uvodniku piše glavna urednica, obeležava sto i deset godina izlaženja. Piše u uvodniku slavljeničke Politike: “Novine koje držite u rukama glasilo su pristojne Srbije i po njima se, evo stotinu i deset godina, meri vreme u Srbiji… Politika je kroz istoriju bila i moderna i liberalna i tradicionalna, ali je uvek i iznad svega bila rodoljubiva, ukratko: prava nacionalna institucija.“ A predsednik Srbije u autorskom tekstu zaključuje: “Politika prkosno traje deleći usud svoga naroda“. Uz ove izjave, preko pedeset uglednih ličnosti iz javnog života, političari, umetnici, sportisti, ali i deca urednika i saradnika Politike puni su hvale za sve ono što se tokom tih sto i deset godina moglo u Politici pročitati, od ozbiljnih do humorističkih tekstova, od tekstova nobelovaca do stripa o Paji Patku. Saznajemo kako su veliki srpski umovi kao i narodne mase odrastali uz Politiku, iz nje učili i formirali se kao ličnosti.

Nigde nijedne reči kritike ili samokritike. A nije baš sve bilo tako sjajno. Ono što je Politika, taj porodični, tradicionalni i nacionalni dragulj, predstavljala od početka do kraja devedesetih, najniži je pad novinarske profesije, ne samo na Balkanu nego i mnogo šire.

Dovoljno je samo prisetiti se sramotnih devedesetih, “Odjeka i reagovanja“, otrovnog, mučnog govora mržnje, te dopisničkih priloga koji su kršili sve norme profesionalnog kodeksa. Politika je prestala da bude novina, pretvorila se u običan propagandni bilten jedne porodice i jedne političke partije. Da li je to bio glas “pristojne Srbije“? Moderne, liberalne, tradicionalne? Ne, to je bio glas političkog taloga, dubokog moralnog pada, ružno lice Politike, “lista pristojnih ljudi“.

Zajedno sa Informativnim programom Radio-televizije Beograd, Politika je devedesetih godina postala simbol, medijska tvrđava tvrdokornog i surovog Miloševićevog režima.

Dodajem nekoliko rečenica sopstvenog iskustva sa tadašnjom Politikom. Petnaestak dana posle ubistva Slavka Ćuruvije zbog lažnih optužbi da je tražio bombardovanje Srbije, oglasio se dopisnik Politike iz Rima Dragoš Kalajić, miljenik Mire Marković, publicista koji se dičio time da je pristalica Musolinijevog fašizma. „Obaveštava“ javnost kako u Srbiji postoje „idioti koji navode pametne bombe“, takozvani lokatori koji šalju NATO bombarderima precizne podatke o metama za gađanje. Ovakva monstruozna, sumanuta optužba, bila je osveta onima koji su kritikovali Miloševićev režim. Kao „lokatori“ poimence su spomenuti ugledni pravnik Vojin Dimitrijević, dramska spisateljica Biljana Srbljanović i potpisnik ovih redova. Ogavna i besprimerna izmišljotina, predstavljala je otvoren poziv na linč objavljen na čitavoj strani Politike. Do dana današnjeg iz Politike nije stiglo nikakvo izvinjenje za takve i slične gnusne tekstove koji su bili sastavni deo uređivačke koncepcije, kojom se direktno atakovalo na živote političkih neistomišljenika. Takvo novinarstvo može se jedino nazvati vrhuncem beščašća u profesiji.

O tome nema ni reči u svečanom izdanju Politike, a trebalo bi. Da se ne ponovi.

Filip David, Koliko vredi ljudski zivot, Danas, 8. februar