Vlada Srbije postavila je apsolutni rekord u zaduživanju Srbije i stanje u državi je alarmantno, izjavio je danas vojvođanski sekretar za finansije Zoran Radoman. Radoman je u saopštenju za javnost naveo da vlada zadužuje Srbiju “brzinom od 260 miliona evra mesečno”. On je kazao da je Vlada Srbije povećala javni dug Srbije sa 15,5 na 20,2 milijarde evra za samo 18 meseci. “Vlast je posle 5. oktobra nasledila od SPS-a i radikala javni dug Srbije od 14,2 milijarde evra, da bi naprednjacima i socijalistima ostavila dug od 15,5 milijardi evra. To će reći da je javni dug od januara 2001. godine do jula 2012. godine povećan za 1,3 milijarde evra”, rekao je Radoman. On je dodao da se sadašnja Vlada Srbije zadužila za samo 18 meseci skoro četiri puta više nego demokratske vlade za 12 godina. Radoman je ocenio da zbog svega navedenog ova vlada zaslužuje epitet najgore vlade u Srbiji u poslednjih 13 godina.

Danas, Vlada Srbije postavila apsolutni rekord u zaduzivanju

Nema većeg beščašća na našoj političkoj sceni od blamantnog vaskrsenja Borisa Tadića. Vladao osam godina strankom i Srbijom, izgubio izbore, već sutra hteo da postane premijer pa nije uspeo; postao na jedvite jade počasni predsednik DS-a, kome je stranka plaćala vilu od 450 kvadratnih metara za 4.500 evrića. Onda je krenuo da luta po svetu gde je pokušao negde da se udene, ali nije uspeo i vratio se kući. Pošto ne može da živi bez slave i vlasti, rešio je da udari na sopstvenu stranku, a izbori već raspisani, s namerom da je preuzme uz pomoć Vučić-Rakić policijske sprege i tako opet postane nešto važno u Vučićevoj vlasti. Boris Tadić je postao simbol naše političke mizerije. Nema ničeg mučnijeg nego kad se on, onako lep i propao pridruži progonu Ivice Dačića, kako bi se upisao u policijski orkestar kojim diriguje Aleksandar Vučić. Za to je nagrađen statusom omiljenog Vučićevog opozicionara. I on i Jovanović besramno učestvuju u toplom zecu kroz koji sada provlače Dačića.

Vesna Pesic, I dok ga ubijaju, on vice – ziveo Staljin!, 26. feb.

Nema tu nikakve enigme, kada je reč o reformama, Saša Radulović je sve popisao i ostavio kao amanet koji nije mogao da ostvari. To je stvar očigledna i poznata. Ono na čemu bih ja naročito insistirao je uvođenje reda u finansijskoj disciplini, da ne bude toliko nelikvidnosti, da ne bude teže naplatiti nego proizvesti i isporučiti. Finansijski red znači da privredni subjekti budu naterani da respektuju svoje finansijske obaveze – kad primi robu, kad se izvrši usluga, da se to u roku plati, a ko ne plati, da bude jasno i njegovom poveriocu i njemu samom šta mu sleduje. Država to nije radila, a to je jedan od njenih najvažnijih zadataka. I sama država je najveći dužnik, ona je protagonista toga nereda, jer se u javnosti još uvek vrti ona brojka od milijardu evra koje država duguje i ne podmiruje. Zaista, malo je utopijski očekivati da red zavede neko ko je činilac najvećeg finansijskog nereda. Kada je o subvencijama reč, mislim da je bio dobar potez što je Radulović krenuo da ih ukida, jer su se naša privreda i celo društvo pretvorili u jednu veliku redistributivnu mašineriju. Ljudi se više trude kako da ćape već postojeći dohodak koji je proizveo neko drugi nego da sami zasuču rukave i da se late posla. To je kod nas jako uzelo maha, i svako društvo to mora odvesti u propast, pa nije ni čudo što je i naše društvo na putu propasti zbog takvog aranžmana.

Ljubomir Madzar, Vreme, 16. feb

Pre sedam godina, Lila Radonjić dobila je nagradu “Osvajanje slobode” koja se u znak sećanja na Maju Tasić Maršićević dodeljuje ženama koje su svojim radom unapredile naše društvo. Iako je osim tog dobila i niz drugih važnih novinarskih priznanja, biografija Lile Radonjić sasvim je u skladu i s nazivom i sa duhom baš te nagrade.

Kao dugogodišnja novinarka i urednica Studija B, bila je jedna od onih koji su 1997. prinuđeni da odu iz te kuće, pa je sa grupom svojih kolega nastavila da radi u okviru produkcijske grupe “Mreža”, koja osim “Utiska nedelje” stoji i iza emisije “TV Mreža” i “Evronet”, kao i niza dokumentarnih filmova koji iz različitih uglova osvetljavaju život u Srbiji danas. Svojevrsno osvajanje profesionalne slobode svakako je i njen angažman na Fakultetu političkih nauka, gde predaje TV novinarstvo.

U razgovoru za “Vreme”, Lila Radonjić poredi izbore nekad i sad, upozorava na opasnost od jednoumlja i opisuje kako danas izgleda televizijsko novinarstvo, a kako javna scena na kojoj nema ničega izuzev politike.

“VREME“: Kako su po vašem mišljenju domaće televizije ušle u ovu predizbornu kampanju – u infrastrukturnom, personalnom i profesionalnom smislu?

LILA RADONJIĆ: Televizije su nastavile tamo gde su bile i pre kampanje. Ovde je od izbora pre dve godine, praktično stalno kampanja – bilo da je reč o kampanji vladajućih, ili o kampanji opozicionih partija. Gomila prljavštine koja se ovuda motala u protekle dve godine, i dalje je prisutna. Ono što mene strašno iznenađuje jeste količina intervjua koje ljudi daju. Estrada je manje prisutna od političara na našim televizijskim ekranima. Čak i estradni umetnici, kako sebe nazivaju, čekaju da im izađe nova ploča pre nego što se pojave. Ovi nemaju ni novu ploču ni novu melodiju, ali su stalno prisutni. Kao da svako mora da overi svaku televiziju ili svake novine, i da kroz to overavanje vidi kakav je odnos prema njemu. Tu, pre svega, mislim da vladajuće političare, koji su apsolutno prisvojili medije u svakom trenutku i u svakom pogledu: od jutra do večeri, od zabavnih do informativnih emisija.

Kada je reč o televizijama, tu je još jedna razlika u odnosu na nekadašnje izbore. Nekada je novinar išao na događaje, na miting, na teren. Bilo je moguće da u izveštaju čuješ ili vidiš zvižduk ili parolu nekog drugog značenja. Danas politički štabovi ili agencije koje su za to angažovane, za vesti pripreme klipove u “najopranijem” vidu. U vestima nema autorskog priloga. To su izabrane rečenice ili izabrani stavovi koje agencije pripremaju i dostavljaju televizijskim stanicama, a one to bez ikakve intervencije emituju, računajući da su ispunile balansiran tretman prema svim političkim akterima.

Zašto to televizije rade? Na uredničkim pozicijama ipak su novinari koji pamte i neka drugačija vremena.

Nisu više bitni urednici. Sada su vlasnici bitni.

Ko su zapravo ti famozni vlasnici medija? Da li su to ljudi navedeni u Agenciji za privredne registre, marketinške agencije ili političke stranke?

Mnogi se pitaju kako funkcioniše sistem uticaja na medije. Nekada je funkcionisao ili tako što je glavni urednik pozivan, ili tako što je odlazio po mišljenje u komitet, partijski štab. Danas se događa da političar zove vlasnika medija – bio on Grk, Nemac, Englez, Francuz, bilo ko. Vlasnika uopšte nije briga kakva je medijska slika u Srbiji i kakvo je ovde medijsko stanje. Njega interesuje profit. Ako mu političar kaže da je nešto preterano, da nešto nije u skladu sa dogovorima koji su postigli da bi profit bio što veći, on će u svom mediju svakako preduzeti sve što može da bi tom političaru udovoljio. Preko vlasnika se vrši cenzura.

Onaj ko ima dve televizije, onaj ko je kupio televizijski kanal ili ima nameru da ga pokrene, ne zavisi samo od tržišta. To su priče za malu decu. On svakako zavisi i od političke volje onih koji odlučuju u ovoj zemlji i sigurno je da će pre slušati tu političku volju nego glas javnosti koji traži slobodne, nezavisne, kompetentne i profesionalne medije.

Vidite li razliku u vrsti političkog pritiska nekad i sad? Ili razliku u reakciji novinara na pritiske?

Imala sam sreću da sam uvek radila u medijima koji su odolevali političkim pritiscima, ili pak sreću da sam bila na strani koja se bunila. Vi danas nemate novinarsku pobunu. Nemate ni uredničku pobunu. Nemate nigde otpor koji je nekada postojao.

Šta to znači?

To znači da su najviđeniji novinari nekada napuštali redakcije, zato što nisu pristajali na političke pritiske, na pritiske koji ugrožavaju dostojanstvo profesije i integritet ličnosti: od velike pobune novinara RTS-a do pobune na Studiju B, kada su ekipe i ekipe novinara odlazile ili otpuštane. Novinari su dobijali otkaze zbog svojih profesionalnih, a ne političkih uverenja. Lako je danas biti evropejac, zagovornik mirovne ili miroljubive politike, zagovornik regionalne saradnje ili gej prava. Trebalo je to biti nekada, kada je tako nešto bilo opasno u svakom pogledu. Danas je to opšteprihvatljiv stav i nema nikakvog razloga da se oko toga biju bitke, ali nekada su se zaista bile. Ljudi su gubili posao zato što su bili na strani koja je zagovarala civilizacijske tekovine, za razliku od onih koje su tada bile vladajuće.

Prisećam se prvih višestranačkih izbora, kada je partija Slobodana Miloševića bila maltene i jedina. To je dovelo do takvog straha u javnosti, u crkvi, među inteligencijom, da su i mene zvali sa idejom da pokušaju da ubede ljude da malo glasaju i za opoziciju, kako ne bismo imali jednostranački parlament i kako Srbija ne bi doživela osudu da je jedina koja nije iskoračila iz komunizma. Pribojavam se da će i sada biti spremnosti na jednopartijski sistem, pod znakom navoda naravno, ali svakako sistem koji će omogućiti da jedna partija dominantno odlučuje o svemu. To nije cilj višepartizma i to nije dobro, bez obzira na to ko pretenduje na takvu poziciju. Svi smo mi manje-više suočeni s nekom vrstom straha da će se tako nešto dogoditi. Jer, šta će biti 17. marta, kada se sve preuzme i kad oni koji nisu objasnili ni zašto su raspisali izbore, dobiju rezultat koji im daje svu moć?

Ako imamo u vidu takve okolnosti, kako to da ne postoji novinarska pobuna?Šta se desilo s novinarima?

Ne znam da li je u pitanju strah od egzistencijalne situacije ili strah od reperkusija, ali neka vrsta autocenzure je jako izražena. Vidim da ljudi sebe cenzurišu u SMS porukama, na Tviteru, u telefonskim razgovorima. To je potpuno neshvatljivo. Jer, kako je bilo biti svoj za vreme rata, kada su uniformisana lica šetala po Beogradu? Tada ste imali petlju da kažete “NE”. Danas toga nema.

Izgleda da se kao neka vrsta filozofije uvrežilo pravilo da je sve moguće i sve dozvoljeno, da su profanisani političari i mediji jedna logična stvar. Postalo je dominantno mišljenje da mediji lažu, a političari kradu – ili obrnuto, potpuno svejedno.

Pogledajte poruku koju političari šalju mladim ljudima, da je zaista sve dozvoljeno. Jedino valjda još nije isprobana kombinacija Čeda i Koštunica. Gazi se po svim mogućim principima, političkim pravilima, pravilima igre, da bi se bilo u vlasti. To je svakodnevna slika koja se emituje.

Tu je takođe neka vrsta preosetljivosti. Mijač je u jednoj emisiji “TV Mreže” rekao nešto apropo “Beograd na vodi, jaje na oko”, što je izazvalo seriju reakcija. Ta vrsta podsmevanja ili osporavanja određenih ideja dobija na značaju kao da je reč o ne znam kakvom stavu. Ljudi su zato jednostavno shvatili da se nije šaliti.

Kako je i kada došlo do te autocenzure? Da li se ona posle Petog oktobra postepeno razvijala ili je bila izazvana nekim konkretnim događajem?

Desilo se to da su mediji neko vreme štedeli pobednike Petog oktobra, jer je postojalo uverenje da će se nešto zaista promeniti. Kako je to uverenje opadalo, naravno da se u medijima pojavljivala i ta kritička nota. Mislim da su svi odgovorni, ali najveća odgovornost ipak je na novinarima.

Ja ne mogu da shvatim da jedan mlad novinar dozvoljava da mu se dopiše tekst, ili da se stavi potpis ispod nečega što nije njegovo delo, a sa čim se on uopšte ne slaže. A to se dešava.

Takođe, teško je verovati da novinarstvo danas brani profesionalne boje ne pitajući političare ona pitanja koja javnost postavlja. Ne znam da li intervjui koji su toliko učestali imaju ikakav efekat, zato što je to stalno ista priča. Malo je novinara koji su u stanju da prodube ta pitanja.

Koja to pitanja danas nedostaju?

Na primer, zašto izbori? Mi nismo dobili pravi odgovor na pitanje zašto se raspisuju izbori. Da li se bira Prvi ili se bira Drugi, zašto izbori u trenutku kada kompletna kampanja nosi predznak ubrzane reforme? Zar izbori ne usporavaju reformu?

Osim toga, zašto sad partija, Tadiću? Imao si dva mandata, nije jasno šta bi sad ovaj treći poboljšao, čak i da se ostvari.

Zatim nešto u vezi s tim megalomanskim projektom “Beograd na vodi”. Zašto nema debate o tom projektu, ali debate u kojoj ne učestvuju političke stranke, već kompetentni ljudi, ljudi koji znaju nešto o arhitekturi, urbanizmu, ekonomiji? Nema te vrste debate. Iz medijskog prostora i javnog života prognani su svi drugi izuzev političara. Oni su zauzeli zaista sve. Na televizijama nema ozbiljne debate o najznačajnijim pitanjima. Sve je političko pitanje, u kojem ne učestvuje ni pisac, ni ekonomista, ni arhitekta.

Takođe, nije bilo ni intervjua sa Ketrin Ešton. Da li smo mi, osim izjave i poljubaca sa dva pregovarača, ikada imali prilike da čujemo autentičnu verziju onoga što je potpisano? Zbog opšte prihvatljivosti Briselskog sporazuma, zanemarene su sve ostale teme. Zbog njega se nije osporavalo ništa drugo, pa smo tako i došli u situaciju u kojoj se pribojavam jednoumlja, ili vlasti koja neće imati pravu kontrolu.

Opozicija je u potpunom kolapsu i mislim da će njihova kontrola biti minimalna. Ako mediji ne budu u stanju da vrše tu kontrolu, a vidim da nisu, jer svi manje-više pokazuju želju za nekom vrstom udvorištva, stvarno možemo da se pitamo šta će biti 17. marta.

Da li je u medijima u ovom trenutku jači uticaj tajkuna i njihovog kapitala ili političkih stranaka?

Ne razumem baš najbolje taj bes na tajkune. Nijedan nije u zatvoru, nijedan nije osuđen, optužnice su nejasne. Proglašeno je da je borba protiv kriminala i korupcije počela, imala je svoj središnji tok i sad je kao završena. Teško mi je da uhvatim direktne i vidljive uticaje. Neki tajkuni su i vlasnici medija, i ne vidim da se tu bilo šta osporava.

Meni više smeta činjenica da toliko pričamo o Emiratima i parama koje će oni da ulože u Srbiju, a sve na bazi ličnog prijateljstva. Zašto nemamo intervju sa šeikom? Zašto nema ozbiljne redakcije koja će da plati put i da tako pitamo šeika šta on to hoće da gradi po Beogradu i pod kojim uslovima? Zašto su ti ugovori državna tajna? Vodite bitku protiv tajkuna, a u sefove ste spakovali ugovore sa Fijatom, sa Emiratima, Etihadom i ko zna s kim još.

Kakva je u toj situaciji budućnost produkcijskih grupa kakva je Mreža? Ako jedna stranka kontroliše sve, a mediji su preplašeni, da li je lagodnija pozicija kuće koja može da funkcioniše u gerilskim uslovima, ili velike medijske korporacije?

Mislim da su produkcijske grupe i inače prava stvar za televizije, posebno za javni servis. S druge strane, nestale su sve produkcijske grupe izuzev “Mreže”. Nema više onih grupa koje su napravljene upravo zahvaljujući pobuni novinara, činjenici da su ljudi ostajali bez posla i pokušavali da nastave da rade u nekom drugom formatu. Dakle, tržište za to ne postoji.

Srećom, mi smo imali ugovor sa RTS-om gde emitujemo “TV Mrežu” i “Evronet”, i sa B92 gde imamo “Utisak nedelje”, ali budućnost je krajnje upitna. Jer, pogledajte RTS. Pretplata nije ukinuta, ali su građani pozvani da je ne plaćaju, a oprošteno je onima koji nisu platili. Budžet RTS-a je jako loš, i iako sada postoji privremena linija finansiranja iz budžeta, pitanje je šta RTS može da kupi na današnjem medijskom tržištu. Nasuprot tome, imate ogromne produkcije koje prave rijaliti programe, Grand i ostale parade, a koje imaju visoku gledanost i pokrivaju veliki deo medijskog prostora. I kako sad tu da se takmičite?

Javni servis je veoma važan i zaista je neodgovorno pozvati ljude da ne plaćaju pretplatu, a da nisi smislio drugi način finansiranja. Stvarno ne znam koliko je to objašnjivo bilo kojim razlogom osim demagoškim i populističkim.

“Utisak nedelje” traje dvadeset godina i jedina je emisija tog tipa koja je opstala kroz sve režime. Postoji li razlika u realizaciji “Utiska” nekad i sad?

Postoji. Osetljivost je danas mnogo veća nego nekad. O tome najviše može da svedoči Olja Bećković, koja zna koliko problema ima i sa spajanjem gostiju i sa organizacijom cele emisije. U suštini, ona opstaje zato što je jača od svih njih – jača po svom uticaju, po svom formatu, koji je i zaštićen, i po jakom autorskom pečatu. Upravo taj snažan autorski pečat i brani tu emisiju od nasrtaja koji svakako postoje.

Pokušavaju li druge emisije i televizije da odole takvim nasrtajima? Ima li uopšte svrhe da pokušaju?

Pogledajte recimo TV Pink. Oni udarnu intervju emisiju imaju jednom u devet uveče, jednom u jedan, kako kome odgovara. Ako se proceni da će intervju biti gledaniji ili “pokriti” emisiju koja nije baš poželjna, a emituje se na nekoj drugoj televiziji, šema se menja. Da ne pričam o tome da ima televizija koje otvaraju svoj prostor čim neko poželi da dâ intervju. Odnos prema medijima postao je tako bahat da je to teško zamislivo.

Da li tu Republička radiodifuzna agencija može nešto da uradi?

Ništa. Oni mogu samo da objasne zašto ni posle više odlaganja nisu doneli konačan sud da li će frekvenciju dobiti TV Kopernikus ili Nova. To je pitanje koje je očigledno predizborno, samo što se sada svi pravimo ludi i nekako se odlaže odgovor. Čini mi se da je reč o političkom voluntarizmu, uticaju politike na jedno važno nezavisno telo kao što je RRA.

To sve zvuči prilično beznadežno.

Ovde ima mnogo ljudi koji znaju svoj posao, koji imaju svoj lični integritet, koji su u stanju da se odupru i u ovim okolnostima – inače mnogo povoljnijim od onih koje smo već preživeli. Koliko god to zvučalo kao fraza, pravo javnosti da zna spada u red ozbiljnih i važnih prava, a ono je ovde ugroženo. Recimo, ovde u kampanji ne postoji prošlost nijednog političara. U ozbiljnim demokratijama, vi iz prošlosti izvlačite da je neki političar pušio travu u mladosti, ili da je odbio da ide u vojsku. Ne vidim zašto to ne bi bio jedan od aduta koji može da se koristi i u novinarskom, naravno proverenom, činjeničnom prikazu.

Kod nas ne možete da pomenete ništa iz privatnog života. Zašto javnost ne bi imala pravo da zna da li neko živi u srećnom i skladnom braku, s toliko i toliko dece? To nije zadiranje u privatnost. To je informacija koja opisuje kompletnu ličnost koja će sutra da preuzme najodgovorniju funkciju u zemlji.

U “Utisku nedelje” jedan gost pomenuo je ženidbu Aleksandra Vučića…

I bura je bila jako velika. A zašto to ne bi bio deo informacija koje su bitne za javnost?

Pojedinačne kampanje se u ovom trenutku vode preko tabloida. Mislite li da će se to u nekom trenutku preliti i na televizije?

Počelo je da se preliva. U javnom govoru već imamo kriminalizaciju opozicije, kriminalizaciju medija, a na medije je baš jak udar. Sledeći korak je univerzitet. To smo već videli. Strašno je važno da imamo u vidu da određeni korak podrazumeva određenu posledicu, jer smo već doživeli situacije vrlo slične ovima.

Iz kontrolisanog govora i stava, koji je vladajuća partija prikazivala pokušavajući da sebe predstavi u novom svetlu, lako se došlo do jednog ipak šešeljevskog manira koji ponekad “izleti” u javnom govoru čelnika te stranke.

Kad se sve sabere i oduzme, šta vas kao TV novinarku najviše iritira u dosadašnjem toku kampanje?

Količina njihove prisutnosti. Potpuno je neverovatno da u vestima imate po četiri sinhrona iste ličnosti, samo u različitim ulogama – u partijskoj ili državnoj. To je neka vrsta presije koja se teško podnosi.

Lila Radonjic, Zasto smo izgubili petlju, Vreme, 16. feb

Pre neki dan sam slučajno naleteo na en-tu reprizu filma Život je lep iz 1985, u režiji Bore Draškovića. Bilo je to vreme kada je – barem što se domaće kinematografije tiče, a bogme i kulture i sporta – Bog hodao zemljom. Majstori na okupu. Scenario je rađen prema noveli Aleksandra Tišme. U glavnim ulogama pokojna Sonja Savić, Rade Šerbedžija i Dragan Nikolić, kao glavni negativac, te sjajne epizode (takođe negativci) Milana Eraka, Ljubiše Samardžića, Paje Vujisića i Bate Živojinovića.

Taj film mi je uvek bio mučan za gledanje i mislim da sam ga samo prvi put nekako odgledao od početka do kraja. Sada sam ga, međutim, gledao netremice, što preporučujem i drugima. Sećate se radnje? Posttitovsko vreme, kriza poznog socijalizma. Voz van voznog reda stao u nekoj panonskoj nedođiji (rezignirani mašinovođa Predrag Laković), a njegovi putnici, ispali iz svakodnevne kolotečine, tiskaju se u obližnjoj kafani, u kojoj stoluju čamotinja i grupa lokalnih siledžija pod vođstvom Dragana Nikolića. Slika društva koje je iskliznulo iz koloseka. Tu je i ubogi orkestar (Ivan Bekjarev, Tihomir Pleskonjić i Sonja Savić), čiji se muški deo u prvi mah ponadao kako će u nastaloj gunguli maznuti koju ekstra paru. No, sve se vrlo brzo pretvara u sadistički pir i agoniju (koja se, logično, okončava tragedijom).

Ali radnja manje-više. Ono o čemu i zbog čega vam sve ovo govorim jeste atmosfera. Atmosfera nemoći, straha i iživljavanja. Oborene glave i oči koje gledaju u stranu, da se kojim slučajem ne bi srele sa Njegovim pogledom (Gage Nikolića), koji strelja uokolo i vreba novu žrtvu. Izbezumljena lica Pleskonjića i Bekjareva. I maestralna Sonja Savić koja, najpre u strahu a potom u delirijumu, drhti i kroz suze „peva” to jest muca i grca jednu te istu pesmu i stih – „život je lep”.

Govorim li o aktuelnoj političkoj situaciji, predizbornoj atmosferi, SNS-u i Aleksandru Vučiću? Naravno da govorim – uz nešto podrazumevanog „umetničkog” preterivanja. Ali asocijacija, nažalost, nije bezvezna, iako nema sumnje da je problem mnogo dublji, a da je popularni PPV samo njegova najnovija emanacija. Što, opet, ne znači da njegovu, kao i odgovornost drugih aktera, treba ignorisati, zabašurivati, minimalizovati i relativizovati.

Znam tu atmosferu. Poznajem je „po koraku”. Po mantričnom batu izlizanih floskula i parola koje se besomučno ponavljaju. Po agresiji, kao i po magnetizmu kojim nepogrešivo privlači ono najgore sa čitavog društvenog i političkog spektra. Kao i po strahu koji širi uokolo. I po kukavičluku onih koji bi, iz nekog razloga, po funkciji ili po savesti, trebalo da reaguju i da se suprotstave, a koji, pod više ili manje dobrim izgovorima, izbegavaju da stvar nazovu pravim imenom.

Video sam u mladosti i zapamtio tu spregu razobručene političke moći u usponu, privatizovane Službe (ili njenih osamostaljenih partijskih frakcija) i tabloidno-medijske toljage. I vrlo dobro znam da je to priča koja se, na koncu, ni po koga ne može dobro završiti, a naročito ne po same aktere, kao i vrednosti za koje se oni, navodno, bore i sve ovo rade. A „argumenti” su uvek jaki i donekle zaista uverljivi – jednom su to „jedinstvo i odbrana Srbije”, drugi put „demokratizacija i povratak među normalan svet”, sada „borba protiv korupcije”.

Posebnu i nečasnu ulogu u tom sistemu imaju mediji, koji služe kao moderni supstitut za one „stubove srama” po srednjovekovnim trgovima, na kojima su mučeni i ruglu izvrgavani stvarni ili nabeđeni grešnici. Ko sme da se suprotstavi toj mašineriji? Ko sme da rizikuje – najmanje – naslovnu stranu, ili duplericu, za neko svoje imaginarno sagrešenije koje će da mu otkrije – ili konstruiše – „svevideće oko” i nadaleko čuveno „istraživačko novinarstvo” režimskih tabloida. A onda će odgovarajuća Televizija na svakih sat vremena to vrteti i servirati milionskom auditorijumu.

Nije li bolje i pametnije sagnuti se, primiriti i sačekati da zlo prođe, ili da ga odnese neki novi i jači geopolitički vetar? Naravno da je bolje. Uostalom, ima toliko lepših i pametnijih tema. Relevantnih. Na kojima se „otmeno” i relativno bezbedno može demonstrirati oštrina pera i duha. A ne baviti ovim „trivijalnostima”.

Jedino ovom kombinacijom straha i oportunizma mogu da objasnim činjenicu da, na primer, niko ozbiljno ne progovara i ne reaguje na prvorazredni politički skandal da najviši funkcioneri vladajuće stranke i njihovi medijski trabanti u više navrata objavljuju kako se na ovim izborima „bira između Vučića i Miškovića”, odnosno o tome „da li će vladu voditi Mišković ili Vučić”. Neki ćute, srećni da nisu oni na tapetu. Drugi računaju – šta ja imam s tim, neka ga brane oni koji su od njega uzimali pare. (Treći pak misle da to, eventualno, treba da bude stvar onih koji su uzimali mnogo više od njih.) Četvrti odmahuju glavom, tobože, to je kampanja, svašta se lupeta itd. Ali nije tako.

Na stranu što je i javnost već oguglala, a verovatno i sam Mišković navikao i na gore stvari, pa ga ovaj bezobrazluk mnogo i ne dotiče. Mada bi verovatno mogao da ih tuži i tako, lako i legalno, zaradi pristojnu gomilu para. Ali ovo je principijelno pitanje i nema veze sa konkretnom osobom i time da li nam je ona simpatična ili nije. Naime, Mišković je možda kriv ili nevin – to će utvrditi ovdašnje sudske instance (a verovatno i još neke druge). Ali ova vrsta javnog progona i linča zaista neodoljivo podseća na pomenutu atmosferu iz kafane u filmu Bore Draškovića. Samo što je, nema sumnje, Sonja beskrajno lepša i simpatičnija od Miroslava (iako, da se ne lažemo, ni ona u filmu nije bila baš sasvim nevina).

Priča druga, i poslednja. Znam da je „zaštitnik građana” (ili to beše RIK, CESID ili neka slična instanca zadužena da sve teče dostojanstveno i po demokratskim pravilima?) saopštio da „kampanja-od-vrata-do-vrata” nije zabranjena, ni neuobičajena, „pod uslovom da se ne uznemiravaju građani i ne vrši pritisak”. I to je, u principu, tačno. Ali možda u Švedskoj i Švajcarskoj.

Zamislite – a nije čak potrebno mnogo ni zamišljati, to je aktuelna politička realnost diljem Srbije – da na telefonu ili, još bolje, na vratima od stana čujete ljubazan glas dežurnog Aktiviste: „Dobar dan. Vršimo ažuriranje biračkog spiska. Da li ste Vi taj i taj? Da li podržavate Aleksandra Vučića i njegovu borbu protiv korupcije? Hoćete li da potpišete da podržavate? Hvala.” Pa tako nekoliko puta na dan. I hajde sada ti, majčin sine, kaži da ne podržavaš. Ili ne daj potpis i telefon. A bogme i glas. Jer, s obzirom na tehnički napredak, s jedne strane, kao i s obzirom na gotovo mitske razmere verovanja u Njegove natprirodne mogućnosti, uopšte nije nezamislivo – ili barem zbunjenom i naplašenom srpskom glasaču to ne mora delovati tako neverovatno – da će „ON” na neki način znati ko ste i kako ste glasali.

Uostalom, kao i da ima za koga i zbog koga rizikovati? Ionako su „svi isti”, „svi su se već izređali” itd., itd. Bezbroj je dobrih razloga, to jest alibija da se glasa onako kako se to od vas očekuje i traži – ili da se uopšte ne glasa. A i jedno i drugo ima istu ili sličnu posledicu. (Bez brige. Neću sada i ja ponovo da udaram po „belim listićima”, i uzimam temu i hleb Teofilu Pančiću – koji je, uzgred rečeno, što se tiče ocene, dometa i uloge tih listića, potpuno u pravu.)

Neki, skoro pa najbolji i najhrabriji (Žanetić, Žarković, Medenica…), pribegavaju satiri, ironiji i humoru. (Tako je, pored ostalog, efektnoj poruzi izvrgnuta otrovna režimska patka sa „sto miliona evra” koje će, navodno, onaj zli Mišković u predizbornoj kampanji uložiti protiv Vučića.) Protiv autoritarnosti i gluposti se zaista najbolje bori podsmehom i izvrgavanjem ruglu njenih pretenzija. Smeh je lekovit, oslobađajući i raskrinkavajući. On je osveta nemoćnih i utočište slabih, a nepokornih. Mada ponekad nije dovoljan. Postoje teške situacije, da se poslužim metaforom Aleksandra Vučića, koje deluju kao kada bismo „kancer pokušali da lečimo aspirinom, umesto da ga odstranimo hemoterapijom, ili hirurškim zahvatom”. I u pravu je čovek. Samo se prethodno valja dogovoriti oko par detalja i jednog đavola koji se u njima krije. Šta/ko je tu kancer? Ko su „doktori” i ko dotičnu „operaciju” propisuje i sprovodi? E, u tom grmu čuči zec – svako sebe rado vidi kao doktora, a onog drugog, odnosno svoje protivnike i kritičare kao zloćudni tumor koji, zarad opšteg dobra, treba pod hitno eliminisati iz organizma.

Zato i postoje tzv. „institucije”, „ljudska prava”, „sloboda izražavanja”, „kritička javnost”, „demokratija” i ostale dosadne i nedovoljno efikasne trice i kučine koje štite nas od drugih i druge od nas – fakat, nesavršene i sklone zlorabljenju, ali, opet, spasonosne i zahvalne upravo kao kakva-takva zaštita i predohrana od različitih pacijenata koji bi bili vazda radi da se igraju „doktora”.

Ovaj svet i ova zemlja će postati bolje mesto kada shvatimo da se i za te „trice” i te kako valja i vredi boriti. A ponekad čak i poginuti.

Djordje Vukadinovic, Trice za koje se valja boriti i poginuti, Vreme, 16. februar

Beograd, nedelja, 16. februar 2014. Sunčan dan. Pravo pravcato proleće. Nebo je plavo i bez oblačka. Topčiderski park je pun ljudi, žena i male dece. Svi fotografišu vremešni platan. Kafana je takođe puna gostiju. Vrata muzeja Miloševog Konaka su širom otvorena. Muzej je lep, vrlo je skroman ali zvrji prazan. Potpuno je prazan; samo smo Marinela i ja ušli da ga razgledamo.

Srbi kukaju kako su im muzeji zatvoreni. Vele da neka viša i strašna sila njihovoj slatkoj i pametnoj dečici uporno ne dozvoljava da išta doznaju o našoj slavnoj nacionalnoj prošlosti. Lažu. Lažu jer mrze kulturu. Njihova deca nisu slatka niti su pametna već uporno vežbaju da sutra budu sluge i sluškinje. Nama nije potreban ministar za kulturu. Nama je potreban ministar za bežanje iz Srbije. Ministra za kulturu zvanog Tasovac poslati ravno među Selenite. Neka gospodin stane u red za let na Mesec. Nek nam sa Meseca pošalje razglednicu. Na Mesecu je sila teže slabija nego na našoj lepoj Plavoj Planeti. Ministar za kulturu može tamo da skakuće do mile volje. Ako se kojim slučajem ipak izgubi na tom Mesecu, nije greda. Takvih ministara imamo koliko ti duša želi.

Raša Todosijević, Beograd, nedelja, 16. februar 2014.

Za svojih, kako kaže, “skoro pedeset godina”, beogradski multimedijalni umetnik, glumac, pisac, provokator, skandal majstor, intelektualac i ekscentrik Nenad Džoni Racković uspeo je da svoje radove izlaže u svim ozbiljnim beogradskim galerijama, u dva ozbiljna muzeja, da igra u filmovima ozbiljnih reditelja, napiše nekoliko knjiga, da vozi skejtbord po gradskim ulicama, opsuje svakoga za koga misli da je glup i da – sve to preživi. Ono što bi za nekoga bila impresivna umetnička biografija za njega je samo 30 godina života, jer kako kaže: “Umetnost je veća od našeg personalitija.”

Razgovarali smo nekoliko popodneva u izlagačkom prostoru Galerije 12 HAB, koja je smeštena u beogradskoj Savamali. Povod je bila umetnikova 17. samostalna izložba “Wild in the Street”. Da mi je kojim slučajem rekao da je i sedamdeseta, poverovala bih, jer pretpostavljam da od svakoga izlaska iz kuće pokušava da napravi šou, što mu često i uspeva. Dok smo pili kafu i jeli ratluk, umetnik je sedeo za malim radnim stolom na kome je njegova pisaća mašina. Posle uvodne nelagode, prisećanja koliko se i odakle znamo, razgovor je počeo da se odmotava, i kako je odmicao, dinamika se pojačavala. Muzika u pozadini se sve manje čula, a Džoni je bivao sve glasniji. Povremeno bi skočio i pokretom ilustrovao ono o čemu govori, ili odglumio neki dijalog. Ređali su se događaji i ljudi, “tragovi priča i anegdota o skrivenoj istoriji Beograda, o dekadenciji osamdesetih, perverziji devedesetih, duhovnoj korupciji dvehiljaditih”, kako je u jednom trenutku konstatovao. Već pomalo zabrinuta zbog ekspresivnosti sagovornika, diskretno predlažem da pređemo na čaj od kamilice. Naravno, shvatio je poentu: “Ha, ti sad imaš i paralelnu misiju. Dok ne pacifikuješ Rackovića, ne ideš!”

“VREME“: Kako si otkrio svet umetnosti?

NENAD DŽONI RACKOVIĆ: Rano sam došao u dodir sa avangardnom poezijom između dva svetska rata, tj. sa Zenitizmom. Gotovo da sam odrastao u Biblioteci grada Beograda, u onoj legendarnoj zgradi u Zmaj Jovinoj ulici, jer je moja majka radila tamo, jedno vreme bila je i upravnica Biblioteke. Kasnije sam upisao IV beogradsku gimnaziju i bio u eksperimentalnom odeljenju, departmanu Dizajnerske škole. U tu školu su išla deca sa Senjaka i sa Dedinja, deca dekadencije, ili “deca crvene buržoazije”, a ja sam bio sa Miljakovca, relativno problematično dete, tj. učenik sa poremećajem u ponašanju, relikt socijalizma. Dolazio sam u školu biciklom, što je bilo neuobičajeno za to vreme. Tu sam se fino uklopio i našao drugove. Kao nesvakidašnja ličnost i dete koje je trpelo tzv. vršnjačko nasilje na Miljakovcu, ovde sam bio čista ekskluziva i doneo im neki duh egzotike.

Kako si realizovao prvu izložbu?

Bio sam u gimnaziji kada sam početkom osamdesetih ušao kod Biljane Tomić, koja je vodila Veliku galeriju SKC-a, i rekao joj:

“Ja sam najveći srpski barbarogenije, barbarogenije srpske kulture!”

Žena je bila zabezeknuta.

“Da? I?”

“I želim da mi organizujete izložbu!”

Ona je rekla:

“Izvoli, organizovaćemo ti izložbu.”

Vrlo brzo posle toga imao sam prvu samostalnu izložbu u Velikoj galeriji SKC-a, koja se zvala se “Transfrontum”. Bilo je to 1983. Neobičnost tog događaja je u tome što sam pozivnice za izložbu delio po beo-gradskim školama, pa su đaci dolazili s torbama na leđima, u pratnji profesora, da vide nekakvo čudo. Za mene je SKC bio tačka oslonca, svetski umetnički centar, i u njemu sam izložio urbani džank, oluke, crepove, cirade, sve isprskano bojama, a onda sam, u jednom ekspresionističkom performansu, bezjbol palicom udarao po tome, pred školskom publikom, maminim koleginicama sa posla, tetkama.. Oni su to pozdravili kao demonstraciju umetničke energije Rackovića Juniora. Biljana mi je odmah dala neku auru umetničkog vunderkinda, a ja sam, tako je ispalo, anticipirao ono što će se desiti devedesetih – huliganizam kao vrhunsku umetnost, kretenizam kao merilo vrednosti. Naravno, u tom trenutku nisam bio svestan avatara, ili pomagača, saveznika na mom putu umetničke i ljudske artikulacije.

Koliko je na tebe uticalo sve što se dešavalo tih godina u Studentskom kulturnom centru?

U SKC-u su se prikazivali filmovi Ričarda Kerna, i ja totalno odlepim na njih – to me i opredeli ka glumi koju sam kasnije upisao. Nebojša Grgović bio je urednik muzičkog programa u SKC-u, i što se tiče apokrifne istorije kulture Beograda značajniji je za nju od Mire Trailović. Otkrivam Nika Kejva, Marka Almonda, Lidiju Lanč, Nika Zeda, miksovano sa holivudskom produkcijom, Brajanom de Palmom i filmom Skarfejs.

Sve to je na mene izvršilo veliki uticaj jer sam shvatio da neke svoje fantazme mogu da ostvarim jedino na mestu kao što je SKC. To što sam želeo da radim nije bilo planirano da se radi u našoj standardnoj produkciji, a sve ono što nisam mogao oficijelnim putem, mogao sam u SKC-u. Tu sam dobro razumeo i šta je socijalizam, šta je društvena svojina, i da ono što je javno dobro neće moći doveka da traje.

Naravno, tu su mi pomogli koučevi, učitelji. Posle Biljane Tomić, svojim ponašanjem privukao sam pažnju Jerka Denegrija, teoretičara umetnosti. On je govorio da SKC daje neku lažnu sliku, da loše vaspitava omladinu, jer počiva na entuzijazmu nekoliko ljudi i da dolazi jedno drugo vreme, neizvesno, drugi politički poredak u kome jedno takvo mesto neće moći da opstane i da će silni mladi ljudi morati svoju profesionalnu orijentaciju da potraže negde drugde. SKC je stvarao jednu gradsku konvenciju, ljudi tu nisu dolazili da se ozbiljno bave ni filmom ni umetnošću, to je bio jedan show room, a oni ozbiljniji su se plašili da SKC ne postane rasadnik diletantizma, da ne počne da širi umetnost kao sidu!

Kako si došao do gej estetike?

Ponikao sam na Venomu, Black Sabbathu, imao sam neki njuh za blek metal, za ekstremne, opskurne, vatrene, ložačke stvari, a, sa druge strane, ispostavilo se da su mi svi idoli iz detinjstva bili homoseksualci. Evo kako: prvi i najveći idol, bog hevi metala koji sam deli pravdu, koji vozi motore, živi životom zakona divljine, bio je Robert Rob Halford, pevač Judast Priesta. Pa onda, u ono vreme u Kinoteci gledao sam retrospektivu filmova Rajnera Vernera Fazbindera. To je za mene bilo: vau! To se poklapa i sa premijerom Vatrenih ulica Voltera Hila i sa Rejvenom u kožnom mantilu. I sad, pazi: Fazbinder u kožnom mantilu sa šeširom i Rejven u kožnom mantilu – u tom trenutku meni je to isto! Očigledno da sam nešto pobrkao! Do jaja: kožni mantil, nitne, slušati Venom, biti filmadžija! Pa, nešto pre toga, Fridkinovo Gluvarenje – ajmo sada svi sa kožnim šapkama da idemo gradom i da lupamo šamare penzionerima! To sada nikome ne možeš ni da prepričaš u čemu je štos.

Ali nisam se našao u panku, besmislen mi je bio. Ili nisam bio dovoljno zreo da ga shvatim. Nije mi to bilo dovoljno, trebalo mi je još nešto: kožna šapka, šamari i da se hvatamo za međunožje! Trebala mi je teatralnost, operetska teatralnost! Kapirao sam i kemp, tu izvrnutost značenja. Preko Village People dolazim u kontakt sa radovima Toma Finlanda, sa novim ekspresionizmom, transavangardom. Kroz sve to ja dobijam pogrešnu, tj. pervertovanu informaciju, da je nakaradno obučen tip u kožnim crvenim helankama glavni frajer u gradu, to jest: ako se tako obučeš, ti si opasan tip! Ono što je najsofisticiranija kvir i gej estetika, meni je bilo mačo!

A kad je muzika u pitanju?

Postojala je u mojoj ličnosti crta koja me odvajala i od generacije, a i od supkulturne grupe kojoj sam želeo da pripadam. Ono što me je najviše odvajalo je u stvari bio muzički ukus, ili možda muzički neukus. Odrastao sam na Miljakovcu, epicentru kolonizacije Beograda, epicentru onoga što će se kasnije dešavati tokom devedesetih. Miljakovac je radničko naselje, u kome je sa koca i konopca skupljena radnička klasa iz svih krajeva Jugoslavije. Pošto je tu u Rakovici IMT, tu su živeli motordžije, hard rokeri. Prvo čega se sećam da sam slušao su Black Sabbath, Deep Purple, Saxon, Motorhead, tako mi je formiran muzički ukus. Kada sam prešao iz IV u XII gimnaziju, nisam znao da postoje Boj Džordž, brit pop, Smiths, ja nisam čuo za njih, ne stidim se. Tada sam izgledao kao neki egzistencijalista, nosio crnu rolku, stavljao kreon oko očiju, izgledao gotovo kemp, ali kada sam došao u tu školu i upoznao ljude koji to slušaju, to je za mene bio skoro pa kulturni šok, meni su ti ljudi bili za odstrel. Nisam mogao da verujem da neko može da sluša Morisija, kao, na primer, moj drug iz škole Branko Dimitrijević.

A onda, na Hipodromu se desila naša varijanta Vudstoka. Trebalo je da se održe koncerti Iron Maiden i Motorheada, ali je Motorhead otkazao. Bilo je leto 1981, loše vreme, kiša, napravila se strahovita kaljuga. Došla je rokersko-stočarski raspoložena mlađarija, neosvešćena u vremenu i prostoru. U toj gomili pojavili su se i neki pankeri u kožnim jaknama, i – potpuno neverovatno za kraj XX veka – ta razjarena gomila htela je da ih linčuje zbog “prekršenog” pankerskog dres koda, jer su nosili dugu kosu. Tu je bio, sećam se, neki Ozren, militantni džankoza, koji je u bundi izgledao kao nadrealizam uživo, nosio je periku; ja do tada nisam čuo za novi romantizam, a on je, kao, imitirao Adama Anta.

Kako je uopšte nastao problem sa pankerima?

Bio sam osvešćen i demonstrirao sam neku vrstu građanske neposlušnosti naspram dominantne ideološke linije našeg socijalizma, naspram izvorne narodne muzike, zapravo naspram izvornog seljaštva. Bio sam toliko temperamentan i teatralan da je to izgledalo kao želja za egzibicionizmom. Ja sam čovek koga su maltretirali stariji gradski mangupi Dule Nedeljković, zvani Dule Glavonja, Zoran Kostić Cane, Velibor Miljković alias Bora Grbavi, kasnije Toni Montano, Peca Panker, Čarli, Čobi Smilja, Ciga, tzv. pankerka ekipa.

Uvek sam se nametao pankerima i govorio im: “Mi metalci treba da stavimo šapke i idemo ulicom. Šta bi bilo da je u Beograd došao Motorhead? Ja bih sa šapkom na glavi ušao u bus i ne bih ustajao matorcima, ‘Jeeeea heeeel!’”

Ciga me gleda i kaže: “Šta je bre, pičko mala? Znaš li ti šta bih ja uradio kada bi došli Ramonesi? Znaš šta bi uradio? Znaš šta bi uradio? Znaš šta bi uradio?”

“Šta bi uradio?”

“Ja bih se, razumeš, skinuo go i trčao Knezom dok me murija ne pokupi!”

I ja, koji sam imao empatiju prema svemu, gledajući Cigu, razumeo sam da bi i ja trebalo da se dokažem tako što ću da se skinem go pred svima, i doživeo sam tada konsternirajući osećaj stida. To je mene bilo neizvodljivo, tako da sam zanemeo. Nisam mogao da shvatim da su ti stariji muškarčići spremni za takav socijalni izgred i da nemaju osećaj stida koji sam imao ja. Tu je i otkrivena moja ahilova peta, moja stidljivost, kompleks koji me parališe. Kod komunikacije ja, inače, imam trip da ako pričam o nečemu što ne bih mogao da kažem pred milicijom, počnem toliko da se uzbuđujem i da bulaznim, ne bi li nekako pobegao od žarišta te nelagodnosti.

Ciga se posle zaposlio kao radnik obezbeđenja u australijskoj ambasadi, nosio je palačinku. Pankeri su šibadžije, cirkaroši, ali se vrlo brzo snađu, nađu neki strejt posao, zaposle se, ožene se. Gledao sam tu populaciju na taj način kao i njihove domete u životu. Znao sam da ih postavim na svoje mesto.

Neki ulični mangupi su uspeli da pored uličarenja, naše jedine religije, nešto i rade, i da zarade. Čarli je nosio kofere EKV-u, Cane je svirao u bendu, Dule Glavonja je bio stjuart, Mira Pankerka je radila nakit… A ja sam se osećao kao iz romana Oliver Tvist, nisam mogao da dobijem posao ni preko Omladinske zadruge. Bio sam i mlad i lep i zgodan, ali jednostavno nije moglo, morao si da znaš nekog. Tek kad je Grga postao tajkun noćnog života, omogućio mi je da u “Plastiku” provedem pet godina. Kao pankeri, svi oni delovali su relativno uverljivo, ali nije postojala iluzija da čovek može da se dokaže nekom svojom sposobnošću. Ja sam oduvek hteo da se bavim umetnošću i nisam mogao da razumem zašto reaguju tako grubo i sa tolikim prezrenjem na ono što sam smatrao svojom osnovnom vokacijom. “Umetnik, ma nemoj!”

O panku u Beogradu osamdesetih je, u međuvremenu, načinjena čitava mitologija?

Ono što se danas predstavlja kao “Muzej panka”, ja kao svedok mislim da je to potpuna budalaština i potpuna mistifikacija, a ono što prezentuju i prebacuju u kontrakulturni diskurs, mislim da je to preterivanje… Reprezentacija svega toga: Bebi Dol, Slađana Milošević – deluje kao maskenbal. Neki možda i jesu bili takvi, ali nije to ta priča.

Ljudi koje sam tada znao nisu nosili kožne jakne da bi im neko nešto rekao, već je to bila želja za emancipacijom. Najinteresantnije u panku je što su klinci, deca službenika, prosvetara, deca iz neke srednje klase, želeli da budu radnička deca, pa su glumili proletere. Deca socijalizma, zbog dominantne ideološke linije, patriotizma, revolucije, humanizma, ideologije da svet postaje sve bolji i pravedniji, projektovala su se u ulogu radnika koji prolaze težak put da bi postali bolji ljudi, što je možda i poslednji romantičarski zanos jedne generacije koja je sanjala da će biti nezavisna od svojih roditelja. Ali to je meni išlo na živce. Shvatio sam da nije problem samo u ideološki korumpiranoj intelektualnoj eliti, korumpirani su skejteri, korumpirani su beskućnici, pankeri, svi…

A droga?

Mislim da sam postao ekspert za tu oblast: droge do 2000. nije bilo! Šta hoću da kažem?

Osamdesetih droga nije bila obavezna, a u današnje vreme ona je valuta moći na strogo kontrolisanom policijskom tržištu. Devedesetih se stvaralo tržište i ono je postalo teledirigivano. Do tada nije bilo droge za masovnu upotrebu, nije bilo keteringa. Nisi mogao da pozoveš dilera na telefon da ti dođe kolima na gajbu… Razlika je što onda, osamdesetih, drogi nije bio dat legitimitet. Nije imala građanski status! Koriščenje šprica je jedan oblik kriminala, oblik radikalnog prestupa. Špric je kao i utoka, krvni delikt. Kako se to koristilo, tako su ti ljudi i prolazili. Pomrli su, i to treba tako i čitati! Droga je za mene bila ozbiljan prestup na koji nisam ni pomišljao, možda zbog nekog građanskog osećanja stila života na to se nisam usudio… Počneš da se drogiraš i samim tim gubiš svako dostojanstvo. Nisam pristalica teorija zavere, kao, komunizam se rušio drogom, mislim da narkotici nisu demokratizovali ovo društvo.

Rođen sam za nategnute uvode, ali ovo je suština. To su bile osamdesete, godine nepatvorene emanacije, nove osećajnosti, senzibiliteta, bilo je ležernije, opuštenije vreme kada se nije koristio kondom i kad droga nije uslovljavala socijalna dešavanja. Isto tako, nije bilo ni želje za prevencijom i rešavanjem tog problema edukacijom mladih. Mistifikacije su opasne, izmišljale su se priče o nekakvim veštačkim rajevima, a u stvari ti probaš drogu i nastaju neopisive muke, kriziranja. Film Pejzaži u maglijedan je od najboljih filmova o beogradskoj, istočnoevropskoj narkomaniji.

Kako si počeo da glumiš?

Nisam završio srednju školu, pa sam upisao Fakultet dramskih umetnosti, da bi rešio svoj status. Ali ni tu nisam mogao da se uklopim. Nisam mogao da verujem da glumci, Nikola Kojo, između časova sviraju Računajte na nas na gitari i da im je to glavna zabava. Niko sa klase nije ništa uradio, upisali su šesnaestogodišnjake, ja sam bio najstariji, jedini sa već skoro izgrađenom umetničkom biografijom. Kada sam odlučio da više ne želim da studiram glumu, to je bio strašan socijalni prekršaj, neshvatljiva nezahvalnost, koju niko nije mogao da shvati. Majka nije mogla da shvati. A onda, 1992, dobijam ponudu da igram naslovnu ulogu u predstavi Gorčina Stojanovića o Niku Kejvu Sveti Nik, Povest svetske duše, u Bitef teatru, koji je tada vodila Ivana Vujić. Meni savetuju da se urazumim, da će ta predstava ući u udžbenike, predviđa se svetski uspeh, organizuje se ruska turneja, dolazi Vanesa Redgrejv po kasetu da predstavu promoviše u Edinburgu… Na mene se vrši nepotreban pritisak. Ja sam tada zapravo nezreo, psihički nesposoban da iznesem sve to, i pravim skandal za skandalom. Skidam se go na Sterijinom pozorju i, imitirajući nekoga, izjavljujem pred zabezeknutim auditorijumom da neću da igram više u fašističkom režimu. Zatim u bekstejdžu, ni krive ni dužne prozivam Egona Savina, Mikija Manojlovića i Slavka Štimca, koji su igrali u predstavi Zločin i kazna… Ljudi ne shvataju zašto ih ne volim… I tada, od tog nekog manifestnog karaktera moje ličnosti i umetnosti, mene preplavljuje latentni sadržaj od koga ne mogu da se odbranim. Jednostavno rečeno, meni nije dobro! Tada prvi put, a postojala je legalizacija svega, bez recepta se kupuju trodoni, i ja u nemogućnosti da se smirim krenem da zloupotrebljavam lekove i postajem tabletoman ne bi li kontrolisao sve izraženiji poremećaj u ponašanju.

Iste godine sam snimio i film Crni bombarder, mog bivšeg profesora Darka Bajića, idem s tim filmom na Niški festival. Niš je tranzitna zona, droga jeftina, traje moja strastvena ljubavna veza sa Aleksandrom, pažnja koju sam privukao pozorišnim uspesima, sve to zajedno dovodi me do otkrića da ja to – ne mogu da izdržim. I još sve ide u jednom estradnom pravcu i shvatam da je to svet kome ne pripadam. Film mi je tada bio neka tačka oslonca, ali su i u filmskoj produkciji vladali feudalističko-kmetovski odnosi. Sve što je dobro, sve što je povoljno, sve što je poželjno, cirkuliše u krugu međusobne korupcije. Nisam mogao sebi da obezbedim učešće u jednom takvom krugu. Nije to bio moj nivo igre, niti me je to toliko inspirisalo, niti je bilo nešto u čemu bih se ja konačno potvrdio… I Akademiju sam napustio jer me je sa svojim hijerarhijskim sistemom suviše podsećala na srednju školu.

Šta je kasnije bilo s pankerskom ekipom?

S pojavom nacionalističkog diskursa, počinje identifikacija likova iz moje mladosti sa političkim taborima. Čobi je sa Rajom Božovićem i Zvonkom Osmajlićem, kao telohranitelj Vuka Draškovića, Peca Panker postaje vođa navijača Delija, Toni Montano, nešto kao portparol Arkanove Stranke srpskog jedinstva… Nisam mogao da verujem, delovalo mi je suviše banalno, ali veći deo pank ekipe je počeo da srbuje…

I pre toga, posle pank svirki, da dokaže valjda koliko je buntovna, ekipa je znala da zapeva: “Oj vojvodo Sinđeliću”. Koji je to nivo i pogled na svet? Da bi stvar bila karikaturalna, čuo sam neku izjavu Čedomira Jovanovića kako je o četništvu i Srbiji prvi put čuo od Caneta i on mu je, kao, otvorio oči, kao u to vreme su bile tolike neslobode…

Centralno groblje je nekada bilo mesto gde smo se sklanjali da duvamo. Tako jednog dana sa nekom ekipom nalećem na one koji su došli na sahranu Đorda Božovića Giške i tu srećem i Bjelogrlića, koji je to vreme glumio Bobu u “Boljem životu”… Doživljavam neku inicijaciju i osećam se kao da sam u nekom tajnom društvu. Put od SKC-a, Akademije do Giške…

U to vreme ja sam još bio na Akademiji i da bih dokazao kako sam dobar glumac, na vežbama, pošto se ložim na Van Dama, kolenima lomim scenografiju i uništavam svoje meniskuse. Pošto moram to da lečim, idem u bolnicu “Dragiša Mišović”, a odmah tu dole je “narko centar” (Zavod za bolesti zavisnosti, prim. aut.) i tu srećem ekipu koja je u nacionalističkim taborima, dolaze po dnevnu terapiju, a ja na elektroforezu.

Devedesete?

Najavljivano vreme promena, vreme konfuzije… Rat, opšta kriminalizacija društva, nastava u školama se odvija u atmosferi velikog odmora, zasedanja u parlamentu liče na cirkuske predstave, a ja se zatvaram u kuću i počinjem da konceptualizujem svoj rad. Radim kao DJ na Radiju B92, iako nikada nisam slušao radio, sem u Čortanovcima sa nanom “Fontanu želja”. Radim u “Ritmu srca”, vodim noćni program “Narko-mafija” i izražavam se jezikom srpske avangarde između dva svetska rata. Kolega koji je bio divan prema meni je bio Dragan Đilas, ponašao se prema meni kao prema geniju… Dakle, imam svoj intimni prostor i čekam.

Godine 1994, usred Knez Mihailove, u Kulturnom centru Beograda, imao sam izložbu, zvala se “Superstar”. Peđa Nešković me je preporučio kustosima KCB-a kao najbolji primer nove umetničke prakse. Galerija je postala slikarsko platno po kome su razbacane gramofonske ploče… Tada su me Ivana Simeunović i Anđelka Bojović, majka dvojice profesionalnih ubica, braće Bojović, pitaju za te ploče, šta je tu slikarski materijal, šta je tekstura… Kažem: “Kako ne shvatate, kolekcija ploča je legat sam po sebi, muzej sam po sebi, sa kojim čovek može da stvara novi ambijent, da manipuliše.”

To je sve bilo pre Srebrenice.

Kako je 1995. došlo sa saradnje sa Želimirom Žilnikom u filmu Dupe od mramora (Marble Ass)?

Dok radim na radiju i čekam svoju priliku, pojavljuje se Želimir Žilnik i traži čoveka za film. Veran Matić mu kaže: “Ovo je interesantan mladić za tebe.” Kako god da sam tretiran na “devedesetdvojci”, shvatam da, iako skrajnut, ja sam uvažen, ali to što ja hoću oni ne proizvode, ne interesuje ih… Dobijam ulogu u Žilnikovom filmu Marble Ass, i imam zadatak da provedem par meseci sa beogradskim transvestitima. I, to mi jaaako teško pada. Zašto? Bez obzira na svu primamljivost gay kulture, gay power, ja sam dete svog vremena i užasno konzervativno vaspitan. Ne mogu da odvojim privatno-javno od izvođačkog. Uživanje u sirovoj čulnosti, tamo gde nestaje sjaj umetničke sofisticiranosti, bez višeg značenja, to za mene postaje banalnost. Kada sam se požalio Žilniku, on me je gledao belo. “Znam šta ti hoćeš, ali ja se time ne bavim. Ja ne snimam takve filmove. Je l’ možeš ti da ga nadrkaš i o njega okačiš kantu od 20 litara vode? Je l’ možeš? Ako možeš, ja ću stalno da te angažujem. Ako ne možeš, ok. Šta tu dramiš?” To je na mene toliko stresno delovalo da sam dobio napad slepog creva. Pauzirali su snimanje par nedelja dok se meni ta upala nije smirila.

Snimanje filmova je težak posao. Posle ovog iskustva, Žilnik je za mene jedno od najvećih čuda koje sam imao prilike da vidim, večita inspiracija, obrazac da umetnik mora da bude spreman na sve, da nema stvari u životu koju ne može da izdrži. To je smisao i suština umetnosti. Davanjem takvog primera on kao čovek i kao umetnik ima validnost. Bez toga, to je sviranje kurcu. Mislim i na sebe, istrajao sam trideset godina.

U to vreme Žilnik sve sam radi, od fizičkih poslova, prenosa scenografije, kamdžijanja stafa, sve sam, kao da je vojno lice, i to sa takvom strašću kao da ga posle pobede čeka orijentalni harem. Da je umetnički čin takva ostrašćenost, sa tim se do tada nisam suočio. Prosto sam se prenerazio, kao da mi je neko odsekao pišu!

Tada sam shvatio da su Čobi, Čarli, Cane i kompanija, žutokljunci. Da sam odrastao među beogradskim pederčinama, i da je sve to veliko glupiranje. A da prave šibadžije rade krvav posao, jer bez rada ti ne možeš da ostvariš umetničku egzistenciju. Napor ti određuje ne samo umetničku fizionomiju za javnost, nego ti određuje i karakter.

Naravno, tada nisam to ovako glorifikovao, već sam sve to beskrajno mrzeo. Shvatio sam da ne pravi Žilnik filmove jer mu treba umetnička zvezda poput Džonija Rackovića, već da je Racković jedan lik u Balzakovoj, čitaj Žilnikovoj, ljudskoj komediji, jedan od protagonista poremećenih tipova na Balkanu. Da se ne zanosim da sam nešto naročito i da se ne tripujem da sam neka velika faca u krugu ili izvan kruga dvojke. Da sam niko i ništa i da jedino umetnička egzistencija i konstantna fokusiranost, od 0 do 24, može i meni dati neki legitimitet. Tu poziranja nema! Ipak, Žilnik je prepoznao moj senzibilitet i ponudio da me povede i preporuči nekim nemačkim pozorištima. Ja se na to nisam osmelio. Imao sam druge planove. On je tvrdio da ovde neće ostati ništa, a meni je to ništa bilo izazov. Desilo se i da sam posle njegovog filma bio gadno pretučen i želeo sam da svoje dotadašnje iskustvo nekako recikliram, da pišem. Bez obzira na to što preko njega imam link sa Dragoljubom Aleksićem, link sa crnim talasom, bez obzira na to što je izvršio veliki uticaj na mene, osećao sam se iskorišćeno i posle Žilnika više nisam želeo avanturu. Bez obzira na to koliko sam se ložio na Džona Vejna, Lija Marvina i Čarlsa Bronsona, ja nisam tough guy.

U to vreme bio si, kako se to kaže, incidentan lik, sklon uličnim tučama.

Postoji granica koju određuje sam čovek, egzekutor, umetnik, koja kada se pređe, stvari krenu pogrešnim tokom. Kako se postaviš u startu, tako će ti i biti! Odustao sam od toga i prevazišao tu priču da budem veliki gradski šmeker. Nisam odmetnik, umetnik sam. Ako više ne živim tako, umem o tome da pišem.

Kako si otišao sa B92?

Otkaz mi je uručio Milivoje Čalija na dan početka bombardovanja, razlog je bila “povreda profesionalnog ponašanja”, tj. napravio sam mrtav pijan “incident” na Kebrinom koncertu u “Reksu”, što nema mnogo veze sa B92. To je na neki način bio dobrodošao gest, retardirao sam, radio sam skoro deset godina i nisam tamo imao više šta da tražim. Oženio sam se. Nisam mogao u radiju da napredujem kao novinar, a nisam ni Đole Trip…. Kasnije sam svoje akcije prodao Saši Mirkoviću. Sada srećem ljude, Miška Bilbiju, Tomu, Slončeta i shvatam da tamo više niko ne radi.

Neki od “gradskih likova” osamdesetih su kasnije napravili značajne karijere.

Da. Srđan Dragojević je postao rodonačelnik pink estetike. Sa njim nikada nisam imao nikakav konflikt, ali njega i njemu slične smatram za kulturne štetočine. Inteligentne, vešte, sposobne, koji baziraju svoj model delovanja na kopiranju kopije, uvoznom standardu koji veštački implementiraju u ovu sredinu. Srđan Dragojević, prvi beogradski panker?! Znam, kako da te se ne sećam! Koliko si bio panker, jedno leto? Jedan dan! Sa kim? Sa Lokom Nešovićem? Kasnije, Pink flamingo, treš, ok? Ali neee, to nema nikakve veze sa njim, on zastupa društveno angažovane teme, raspad Jugoslavije, a sada ga boli kurac i za to, on je u SPS-u! Ljudi plutajućeg identiteta! Dragojevićev film Parada je primer lažne dramaturgije, “gay populaciju” predstavlja kao da svi oni jedino žele da budu kafedžije. Šta je homoseksualizam, neka vrsta konvencije? Gej kultura, borba za ljudska prava, sve je to jedna konvencija…

Caneta iz Brejkersa pamtim iz neke druge linije, nije bio upadljiv. Išao je u moju osnovnu školu, i on je trpeo vršnjačko naselje. Povratak iz grada do Miljakovca, preko Banjice i Kanarevog brda bio je takav da je bezbednije bilo ići kroz Teksas sa dva revolvera. Nasilje je kao biblijska kuga razaralo predgrađa. Prvi put sam gledao Brejkerse na Kališu kod one Roksandićeve fontane, učestvovalo je više fantastičnih bendova, Koja je trebalo da nastupi poslednji. Tada mi je to izgledalo kao nešto tipično srpski, ali sa dozom kaubojskog šmeka, izgledali su kao bend koji će se usrati od kinte svirajući po srpskim selima… Sada Cane kreće u pravoslavne propovedi. Dvadeset godina ne živi u Beogradu i ne zna šta se dešava i dalje sa istom ohološću iz Zrenjanina drži moralne pridike novim generacijama koje su rođene sa njegovom muzikom, odrastale na njegovoj muzici… Relikti dece socijalizma, svi smo sa nekim falšom.

Marko Vidojković, pisac, postpanker, ima isti diskurs, kao sad svira pank, sada svira treš metal. Kada je to “srpski Bukovski” omirisao pank, gde je u gradu? Marko je čovek koji me je objavio, radio je sa mnom piktorijale, u “Plejboju”, “CKM-u”, i neobično džentlmenski se poneo prema meni, ali… Problem je, u stvari, u tome što ovi novi, kao i likovi iz prošlosti, nasedaju na entertejment.

Ali zato je Ćirilo, Petar Ilić, bio neverovatan. Mi smo se sprijateljili u nekoj neprijatnoj situaciji na Hipodromu, i to mi je bio umetnički kapital u životu. Našli smo se i u školi, u onom istom eksperimentalnom odeljenju u IV gimnaziji. Pošto je on već glumio u nekim filmovima, a tada je glumio pankera u Nešto između, družeći se sa mnom dao mi je kao mladom umetniku neki legitimitet…

Hoćeš li izaći na predstojeće izbore?

Nikada nisam izašao na izbore, ne interesuje me lažna društveno-politička odgovornost. Neću ni sada. Interesuje me ono što je umetnike svih vremena interesovalo. Da se tu ne zamajavamo: interesuje me pre svega intelektualni hedonizam, slava, mogućnost da živim od umetnosti i naklonost lepih mladih žena! Drugo me ne interesuje. I ne tražim i ne očekujem ništa drugo. Osim onoga što izložbom kao pokrićem mogu da stvorim, kao simulakrum – prostor za komunikaciju sa nekim novim generacijama, koji treba da me osveže, podmlade, da mi daju novi vokabular, da me održe u vitalnosti. Imam skoro pedeset godina!

Dzoni Rackovic, Nisam odmetnik, umetnik sam, Vreme, 13. februar

Ako te interesuje kako sam, reci cu ti: osecam se kao u paklu. Razmisljao sam o tome kako si ti nesrecan u Zagrebu, a ja u Beogradu. Mi sebe obmanjujemo kad mislimo da ce sve biti u redu ako otputujemo, ako promenimo mesto. Zlo nije u nama. Ali ko zna (to je jedina uteha) nije li to zlo, to nezadovoljstvo, nemir i patnja postojanja, ono sto nas tera da pisemo. Dakle, izgleda da je jedini spas ne nadati se spasu; jedina sreca umeti podnositi svoju nesrecu ili cak uzivati u njoj kao umetnik, artist. Treba sebe i svoja osecanja uciniti svojim predmetima. To je surovo, ali neophodno za ovakve ljude kao sto smo ja i ti. Neka patim, neka crknem, ali cu sa zadovoljstvom koje samo umetnik zna, rascistiti i opevati svoju patnju i crkavanje…

Branko Miljkovic, pismo Zlatku Tomcicu, 23. januara 1959.

Prvi susret

Za vreme svoje posete Evropi Teodor Rozvelt je izjavio:

– Ako vidim još jednog kralja – ugrišću ga.

Mark Tven je imao rđavo mišljenje o monarhijama. Svom rođaku Čarlsu Vebsteru, koji je rukovodio njegovim neuspešnim izdavačkim preduzećem, Tven se narugao u antimonarhističkom duhu:

– Jedan od najvećih bilmeza koje sam u životu upoznao… – pisao je – Prilike koje je imao da ispadne magarac, a nije ih iskoristio, bile su toliko retke da bi u nekoj kraljevini time stekao pravo na orden.

Tven je smatrao da su monarsi uzurpatori i naslednici uzurpatora i da nema ničeg božanskijeg u kralju nego u probistvetu.

Na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek, kraljevi su Evropi pomalo dosadili. U tom periodu ubijen je srpski kralj, italijanski, portugalski kralj i princ i žena Franca Jozefa. Crkva Hram na Krovi u Sankt Peterburgu podseća na ubistvo ruskog cara Aleksandra II. Votivkirche u Beču sagrađena je u čast izbegnutog atentata na Franca Jozefa – jednog od tri. I sam Franc Ferdinand je, pre Sarajeva, izbegao par pokušaja ubistva. Sa eskiviranih osamnaest atentata, apsolutni šampion u toj oblasti bio je francuski kralj Luj Filip. Kraljica Viktorija je preživela sedam atentata.

Napadi na aristokratske predstavnike vlasti nisu bili nikakva novost ni u južnoslovenskim pokrajinama Austrougarske. Principovom čuvenom pucnju prethodili su Žerajićevi pucnji na generala Varešanina. Žerajićevom pokušaju prethodila su tri hrvatska atentata na guvernera Hrvatske, grofa Slavka Cuvaja. Na Cuvaja, koji je, slično Ferdinandu, sedeo sa ženom u kolima, prvo je pucao bosanski Hrvat Luka Jukić (Gavrilo Princip je bio na mitingu podrške Jukiću). Zatim je 31. oktobra 1912. na Cuvaja pucao Ivan Planinšček, promašio i ubio se. Zatim je Ivan Dojčić umesto Cuvaja ranio Barona Skerleca. Dojčić je jednog guvernera zamenio drugim, jer, po svom uverenju, on i nije pucao na čoveka nego na simbol.

– Da sam ga ubio bilo bi mi ga žao kao čoveka – rekao je Dojčić – ali ne kao guvernera.

Isto je mogao reći Princip.

Dvojica

Nekako se uvrežilo mišljenje da se Franc Ferdinand i Gavrilo Princip ne smeju porediti. Čitavo društvo bilo je tako ustrojeno da se ne mogu porediti. Ali zašto? Hajde da ih uporedimo.

Franc Ferdinand

Imao je spektakularne oči, nalik na mačje. Oči sjajnog strelca. Ulovio je znatan broj tigrova, lavova, kljunara, kengura… Pričaju da je u američkom nacionalnom parku Jeloustoun bacao kamenje na veverice jer mu tu nije bilo dozvoljeno da puca. Nedelju dana pre nego što ce poći u Sarajevo, ustrelio je mačku iz pištolja. Zidovi njegovog zamka u Konopišću predstavljaju pravu šumu rogova. U životu je ubio sedam hiljada jelena i nekih četvrt miliona ptica. Jedan fini engleski biograf odbio je da u toj pasiji vidi nešto patološko i insistirao da se strast Franca Ferdinanda mogla uklopiti u navike jednog uobičajenog evropskog aristokrate. Pitam se šta nam to govori o strastima prosečnog aristokrate toga vremena?

Franc Ferdinand je bio dobar mrzitelj. Smatrao je da Amerikanci nemaju ni srca ni šarma. Žalio se da je Monarhija potpuno u rukama Jevreja, Frimasona i Socijalista… Mrzeo je Italijane. Srbe je smatrao lopovima i ubicama. Nije verovao da postoji takva stvar kao što je pristojan Mađar.

– Pogledajte njihove životinjske igre – pisao je imperatoru Vilhelmu – To ću prvo zabraniti.

Verovatno je nasledio temperament svog sicilijanskog dede, koga su zvali La Bomba jer je bombardovao Napulj 1848. godine. Škrto je ispoljavao osobinu koju bi stranci prevashodno očekivali od Austrijanca – šarm. Rođen je kao prirodni autokrata u vreme kad je vreme autokrata prolazilo. Ljude je smatrao huljama, dok se drugačije ne dokaže. Dobijao je napade besa u javnosti.

– Nemojte se zavaravati. Neće vam biti lako sa mnom kad postanem imperator – rekao je svom nećaku Čarlsu.

Imao je mnogo poštovanja, ali malo vremena za Getea i Šilera. Omiljeni instrument bio mu je vergl.

A Princip?

Čovek koga je Hitler nazvao „fanatikom“… Njegova pribranost i nedostatak samosažaljenja u zatvoru iznenadili su i čuvare. Dok je u Terezinu umirao od tuberkuloze kostiju, teže od zatočeništva, gubitka ruke i neminovne smrti, padalo mu je to što nije mogao da čita.

Pisao je pesme pod uticajem Volta Vitmena. Jedan stih je glasio:

Voleo bih da sam živeo druge živote. Voleo bih da mi se rađa dete.

Dvadeset osmog juna 1914. godine, bog ga je ošinuo bičem od dijamantskih škorpija i on je opalio… Priča se da je ubio trudnu ženu. Žene od četrdeset i šest godina retko rađaju decu. U samoj godini aneksije, Sofija Čotek imala je težak pobačaj i to je potreslo Ferdinanda jer je predstavljalo kraj njegovog sna u velikoj porodici. Tačno je da joj je Franc u kolima govorio:

– Sofi, molim te, živi za našu decu.

Kad je to čuo u sudnici, Princip je bolno zatvorio oči. Sudija ga je upitao da li ga to pogađa. On je odgovorio:

– Šta vi mislite da sam ja životinja, da nemam osećanja?

Da, mislim da je to moguće, naime da su sudije mislile da je on htonski simbol koji se oteo sa svog mesta na društvenom totemu. Zar nije na suđenju rekao:

– Ja sam sin kmeta, ljudi tamo žive kao životinje.

Ideje

Ono što je za Kafkin senzibilitet bilo očigledno – naime bezdušna činovnička hijerarhija koja mu je dala ideju za Zamak i nemogućnost Pravde iz koje je proizašao Proces, birokratsko obezljuđenje iz kog je došao Preobražaj, racionalizovanje iracionalnog nasilja iz Kažnjeničke kolonije – sve to nije trebalo da bude očigledno Andriću i pripadnicima Mlade Bosne.

Teoretičari kolonijalnog bontona misle da bi jedina prikladna reakcija lokalnog stanovništva na okupaciju bila smena suzne zahvalnosti i oduševljenja… Jedni teoretičari su sugerisali da heruvimsko oduševljenje lokalnog sveta treba da ostane konstantno, drugi – da treba da se povećava. Možda kolonizovani narodi nisu bili dovoljno dobri da uopšte budu kolonizovani?

Ideje Franca Ferdinanda, baš kao i ideje zaverenika, bile su prilično nebulozne… Oni su mislili da će se posle velikog dela kao što je atentat, na mističan način sve već nekako srediti. Mislili su da je dovoljno govoriti „uzvišene stvari“. Dovoljno je biti spreman na najveću žrtvu, a dobro društvo (preko nacionalnog do univerzalnog) će već nekako doći. On, Ferdinand, mislio je da može da zaustavi nacionalne pokrete i oduzme Mađarima autonomiju koje su dobili posle 1867. i stvari će se nekako vratiti na autokratiju.

Atentat je bio fušeraj. Mogao je da propadne nekoliko puta. I propao bi da za svaku grešku zaverenika policija nije napravila dve.

U kaste

Elem, Bog, u koga nije verovao, tog dana je ošinuo Gavrila Principa bičem od dijamantskih škorpija i on je opalio…

U šta je pucao?

Mislim najviše u činjenicu da se on ne pita ko vlada njegovom zemljom. Hteo je tim pucnjem da objavi da se prinudno usrećenje naziva silovanjem. I još je pucao u Hegelovo zabavljanje terminima kao što su istorijski i neistorijski narodi i ideje socijal-darvinizma koje nisu zaobišle Franca Ferdinanda.

Pucao je u kaste.

Razmak između nadvojvoda i obične aristokratije bio je jednak razmaku između aristokratije i visoke buržoazije. Jednak je, dodajmo, bio razmak između visoke buržoazije i običnog činovništva, sa brojnim platnim razredima, srednje klase, sitnog građanstva i radništva. Na dnu piramide stajali su bogatiji seljaci, ispod njih bezemljaši kmetovi. Iz te klase poticao je Gavrilo Princip. On nije imao svog mesta u društvu koje je počinjalo „od grofa nagore“.

Jedino biće koje je Franc Ferdinand smatrao jednakim sebi – pripadalo je drugoj kasti. Kao morganatska žena, Sofija Čotek se sa mužem retko pojavljivala na dvoru. Čak su i u privatnom pozorištu morali sedeti odvojeno. Pojam Matrimonium ad Morganiticam poticao je iz rimskog prava i prvobitno je označavao brak između slobodne i neslobodne osobe. Nadvojvoda je besneo protiv dvorskog protokola i govorio da se iz „dinastički prikladnih“ brakova rađaju „epileptici ili ludaci“. Očigledno, Franc Ferdinand je istovremeno bio stub habsburške hijerarhije i žrtva neravnopravnosti tog istog sistema.

Drugi susret Gavrila i Franca

Jedanaest generacija kraljevskih predaka uzvitlalo se nad automobilom registracije A III 118. Dvadeset poljskih, osam francuskih, sedam italijanskih, sedamdeset nemačko-austrijskih i šest „raznih“ mrtvih kraljeva skupili su se oko Franca Ferdinanda.

– Nije to ništa – prošaptao je on, i onim čudnim očima pogledao u sarajevsko nebo. Avetinjski kraljevi su dužili elgrekovska lica. Obavijali su ih brokat i sivi oblaci. Preko automobilskih sedišta ukočeno su ležali marionetski nadvojvoda i vojvotkinja. Bili su toliko korzetirani da nisu mogli da se saviju. Sred uzvitlanih duhova tužio je sveti Đorđe. U vrhu piramide zasuzila je Madona u plavoj odori. Mirisalo je na brigandin iz grobnice i stogodišnje ljubičice. Nad Madonom je golub držao kuglu s krstom i oko sebe širio zlatne zrake. Sve je bilo začarano, svetački ukleto i neobično tiho…

Četiri godine kasnije, Princip je u Terezinu izdahnuo od izgladnelosti i tuberkuloze kostiju. Nad njegovom izmršavelom glavom zalajalo je devet ljutih láva, zakukalo devet udovica, zaplakalo devet sirotica, zavrištalo devet dobri konja, zakliktalo devet sokolova. Odjeknuli su metalni glasovi narikača. Kosovka devojka razbila je krčag i mrtvi drugovi su mu ponudili trešnje iz Kine. Znam da je u svom kratkom životu bio kratkovid i uplašen dečak, ali ga je žrtva, sebe i drugog, promenila. On je odbio da dâ caru carevo, a bogu božje. Mislim da taj drznik ni Haronu nije platio novčić za prevoz, nego je onom jednom rukom plivao pored čamca.

A da je…

Da li bi bilo bolje da se to nikad nije desilo.

Bilo bi.

A da je Bosna ostala u sastavu Austrougarske?

To pitanje je uveliko hipotetičko.

Ipak, pesnici kažu da se umetnost pravi od onog što se moglo desiti.

Broj Hrvata u Bosni ne bi se smanjio sa skoro dvadeset i tri odsto, na osam. Srbi ne bi iskusili užas Drugog svetskog, a Muslimani ovog poslednjeg rata. Ljudi bi se obrazovali u Beču, izražavali se sve preciznije, pili sve bolja vina. Zakoni bi postali pravedniji, vladari bolji, muzika slađa, ljudi mudriji i srećniji, a srca pojedinaca pravednija i nežnija…

Moglo je, moglo… Samo sumnjam.

Posle Rata Da Se Završe Svi Ratovi, u imperiji nije ostala čak ni Mađarska.

Omorina i strašna pretnja rasla je nad Evropom već u proleće one godine u kojoj počinje Smrt u Veneciji.

U Centralnoj Evropi odomaćila se ideja Lebensrauma. U Čarobnom bregu poručnik Joahim Cajtblom je učio rusku gramatiku i odbijao da priča sa prsatom Marusjom jer je znao da će pre ili kasnije biti poslat na Rusiju.

Evropa je već bila rascepljena na dva vojna saveza. U dekadi pre Prvog svetskog rata, sve velike sile su udvostručile svoje ratne budžete. Udvostručile, kažem! Nekoliko iskri je već bilo palo pored bureta baruta – aneksiona i dve marokanske krize.

Pravednije vrste pristrasnosti

Istina? Šta je istina? – upitao je Pontije Pilat.

U prvom delu života, ja to pitanje nisam razumeo.

Nisam razumeo da istina malo koga zanima, nezavisna od odnosa snaga u koji žele da se uklope.

Dakle, je li istina moguća?

Ako je objektivnost nemoguća postoje li pravednije vrste pristrasnosti?

A posle…

Posle rata, Terezin je postao koncentracioni logor, a Konopišće centar Gestapoa. I to na simbolički način zatvara krug.

Samo…

I to bi bilo previše jednostavno.

Kad je čuo šta se desilo u Sarajevu, Adolf Hitler se prvo zabrinuo: da nisu atentat organizovali nemački nacionalisti? Kad je shvatio da nisu, Hitler je pao na kolena i zahvalio nebesima što se rodio u pravom vremenu. On je mrzeo i Srbe i Habsburge. Obojica sinova Franca Ferdinanda, Ernest i Maks, bili su u koncentracionom logoru. Tamo su mogli sresti neke Principove rođake.

Broš sa jagnjetom

Franc Ferdinand je često pretpostavljao da je tamna strana, ceo čovek.

Ne smemo ponoviti njegovu grešku.

Ponekad se o atentatu pisalo na osebujan način, kao da je Princip u Sarajevu ubio privatnu ličnost. Franc Ferdinand je armiju smatrao pretorijanskom gardom krune. Kad je pogođen, sa glave mu je spao kalpak sa zelenim perima, kalpak konjičkog generala. Bio je Generalni Inspektor oružanih snaga u miru, a vrhovni komandant u ratu. Malo je ko u većoj meri personifikovao vojnu silu monarhije.

Ali postojao je i privatni čovek. Taj čovek je na vratima Konopišća ostavljao uobičajeni sarkazam i mizantropiju. On se čudio kako se toliko mogu voleti sopstvena deca. Prema Sofiji Čotek, on je bio pravi princ.

– Najpametnija stvar koju sam u životu uradio je što sam se oženio svojom Sofijom – govorio je. – Ona mi je sve, moja žena, moj doktor, moj savetnik.

Kad bi dobio napad besa Sofija bi protrljala broš sa jagnjetom koji je nosila i on bi se smirio. Pitam se da li ga je nosila onog dana u Sarajevu kada je i sama postala žrtveno jagnje istorije.

Svemir

Smrt je, po rečima jednog Manovog junaka u Budenbrokovima – jedina ravnopravnost. Gavrilo Princip, Kain i parija, spremno je zamenio svoj život za život aristokratskog Avelja. U smrti su konačno postali ravnopravni Franc Ferdinand i njegova morganatska žena. (Ne sasvim! Njen kovčeg je bio manji i osamnaest inča niži!) U smrti su postali ravnopravni i Gavrilo Princip i Franc Ferdinand. Posle toga, obojica su iz običnog vremena prešli u mitsko. Obojica su postali junaci u starogrčkom smislu po kome se junakom ne smatra dobar čovek, već onaj ko je izuzetan, ko simbolički stoji van ljudskog reda. Sveti dečak i sveti kralj dobili su po muzej, jedan u Artstetenu, a drugi u Sarajevu.

Uvek sam se pitao da li postoji neka svemirska tačka u kojoj bi se njih dvojica mogli sresti? Franc Ferdinand se, možda, u smrti osetio toliko usamljenim da je zavoleo svog ubicu, kao što je Markesov Prudensio Agilar zavoleo Hoze Arkadija Buendiju? Šta bi taj tuberkulozni Princ i tuberkulozni zaverenik mogli reći jedno drugome da su se našli u Šulcovom Sanatorijumu pod Klepsidrom ili na Manovom Čarobnom Bregu?

Možda bi tad Princip konačno mogao da podnese nadvojvodi onu svoju nepodnesenu predstavku o položaju bosanskih seljaka? Da li bi potomak jedanaest generacija kraljeva bio spreman da svoj koncept humaniteta proširi baš i na „te ljude“? Ako je prema njima i imao kakve benevolencije, ona je bila u jednom „što ne jedu kolača“ duhu. Zauzvrat, Princip je njega smatrao tiraninom i svoj koncept ljudskosti nije proširivao na njega.

To je suština problema – situacija u kojoj se koncepti ljudskosti uzajamno ne primenjuju.

Svakog Vidovdana, u Terezinu, Gavrilo Princip je ostavljan u mračnoj ćeliji bez hleba i vode da razmišlja o svom delu. Kada je umro, negde u limbu je otvorena jedna soba. U toj sobi se svakog Vidovdana sreću Franc Ferdinand i Gavrilo Princip. I tada razgovaraju. Tada zajedno razmišljaju o pitanjima kao što su užas ubistva i smisao ravnopravnosti.

Vladimir Pistalo, Dva susreta Ferdinanda i Principa, 16. feb

Vučićeva izborna kampanja se od „normalnog stanja“ razlikuje samo po tome što se svi pritisci i pretnje neprekidno pojačavaju. Glasniji su i napadi i odbrana. Arhi neprijatelj je Demokratska stranka, na koju kurirski napadi ne jenjavaju i ne misle da predahnu. U pomoć je pozvan i Gradiša Katić koji je dobio svoj list da bi udarci malo na krv zamirisali. Pa ipak, čini mi se da je SNS odbrana mnogo zanimljivija.

O čemu se radi? Iako su građani utišani i strpljivo čekaju da prođe izborna oluja, SNS je rešila da loži narod revolucionarnim gnevom. Lož ulje je marketinška zamisao po kojoj je Vučić spasilac naroda biblijskih razmera. Ova kvazi-religijska slika, i pored apostolske galame o dolasku čudotvorca, nije prošla glatko kako se očekivalo. To se najbolje videlo kada je Vučić bukvalizovao svoju bogotvoračku ulogu, pa otišao da iz snežne vejavice spasava dete pred kameramaa RTS-a. Nije bio baš radostan kada spasilačka akcija u javnosti nije dobro prošla. Na narod se opasno naljutio jer eto, takav je da mu se ne može ugoditi. I savršenom nađe manu. Pošto je nakaradna svest naroda takva kakva jeste, Vučić je narod podelio na onaj pravi i onaj „kvarcovani” i uobraženi koji se najviše nasmejao njegovom humanom podvigu. Kvarcovane i uobražene je otpisao, a i oni njega. Samo da se posle ne desi da nije znao, kao ono za pad Berlinskog zida: na te “kvazi-intelektualce” je i dan danas ljut Boris Tadić.

Cirkus sa vejavicom je izgledao ovako:

.
Kako je krenulo loženje naroda?

Po mom mišljenju, lakrdijaški. Apostolka Zorana je zaoštrila revolucionarnu bitku rekavši da se na ovim izborima bira između vlasti naroda i vlasti tajkuna. Narod treba da ustane protiv klase izrabljivača, iz koje se izuzela vladajuća stranka. Biraće se, kaže Zorana, između predsednika vlade koji treba da bude Vučić i onih „koje će na neki način kupiti tajkuni”. Ona je za TV Pink izjavila da se protiv SNS vodi prljava kampanja, jer postoje kupljeni mediji, ilustrujući to emisijom „Ćirilica” na Happy TV, u kojoj je jedini gost bio predsednik DS Dragan Đilas. Sve što je govorio, sve je lagao. Programsku šemu izmenio je biznismen Predrag Ranković Peconi, koji se već sutradan našao na prvoj stranici Kurira, optužen za šverc cigareta. Blic, Danas i Naše novine kriminalizuju SNS, ustvrdila je ministarka. Ali ništa im ne vredi, ovom zemljom će konačno u potpunosti vladati narod, odnosno Vučić, jer je on prvi političar koji je u jednom trenutku zaustavio vlast tajkuna. Zaista, možda samo za trenutak, jer se ništa nije promenilo. Pravila su ostala ista, pa razuzdana država i dalje kolo vodi.

Potpaljivanje sukoba je razradio Nebojša Stefanović, potpredsednik SNS-a. Posle ovih izbora formiraće se ili Vučićeva vlada ili vlada Miroslava Miškovića. Svi koji su protiv Vučića, Miškovićevi su plaćenici. Na ovo lakrdijašenje lako se nadovezalo kurirsko-informersko otkriće o tajnom planu pod nazivom „60 plus”. Cilj ove misteriozne organizacije je maksimalno slabljenje Aleksandra Vučića. Tajni plan je skovan na sastanku u hotelu „Kraun plaza”, a ideja zavernika je da se „lansiranjem političkih, ali pre svega privatnih i porodičnih afera, Vučić predstavi kao ‘zli diktator’ i opasan čovek koji želi apsolutnu kontrolu nad svima u Srbiji”. Osnovna ideja „60 plus” je da se SNS i Vučić spuste ispod 35 ili čak 30 posto glasova, a to će se odvijati preko internet foruma koji će voditi glavnu bitku protiv vlasti naroda, tj. Aleksandra Vučića. Pouzdani tabloidni izvori kažu kako „gazda Miško veruje da bi u tom slučaju preko svojih ljudi u vrhu tih stranaka i sa dovoljno keša mogao da formira antivučićevsku vladu.”

To će se desiti ovako:

„Odvojene su neverovatne pare, stotine hiljada evra, za plaćanje uticajnih blogera, forumaša i tviteraša, dogovoreno je formiranje timova od više desetina ljudi koji društvene mreže treba da zatrpaju komentarima i stvore virtuelnu sliku da je Srbija većinski protiv SNS”, naveo je izvor Kurira, naglašavajući da je na sastancima o internet kampanji više puta spominjan i popularni voditelj Ivan Ivanović, koji navodno kontroliše najuticajnije tviteraše i forumaše u Srbiji.”

I ovako:

Bratislav Gašić, potpredsednik SNS-a, kaže da je Vučić bio u pravu kad je upozoravao „kakva će se sila sručiti na SNS i koliko će para tajkuni i kriminalci da ulože da bi zaustavili Aleksandra Vučića i SNS na putu modernizacije Srbije”. Pa kad znate „kakva se sila urotila protiv vas, niko od nas nijednog trenutka ne sme da bude opušten i da čeka da rezultat dođe sam po sebi, a svugde ima onih koji misle da je sve završeno.”

A samoga Vučića od tajkunskog novca više brine da kampanja izgleda kao formalnost, pa da birači ne pomisle da je pobednik poznat. Jer, šta ako narod spava? Zbog spavača, ne sme biti opuštanja dok se izbori ne završe. „Zato sam danas izašao, između ostalog da vam pokažem da nemam nikakav strah od činjenice da je verovatnije da ćemo izgubiti izbore za mesec dana, nego što ćemo ih dobiti. Nemam nikakav problem.”

Ovakve glupardije do sada nismo čuli. Priča o borbi protiv tajkunske vlasti u kojoj pobeđuje supermen Vučić je Miki Maus politika, pripremljena za najgluplji narod na svetu. Pa da li smo to mi? Ne znam, tek je počelo.

Vesna Pesic, Lakrdijasenje, 15. feb

‘God and Country are an unbeatable team; they break all records for oppression and bloodshed’

“Deus e a Pátria são um time imbatível; eles quebram todos os recordes de opressão e derramamento de sangue.” 

Luis Bunuel

Пока Земля еще вертится, пока еще ярок свет,
Господи, дай же Ты каждому, чего у него нет:
Мудрому дай голову, трусливому дай коня,
Дай счастливому денег… И не забудь про меня.

Пока Земля еще вертится, Господи, – Твоя власть! –
Дай рвущемуся к власти навластвоваться власть,
Дай передышку щедрому хоть до исхода дня.
Каину дай раскаянье… И не забудь про меня.

Я знаю: Ты все умеешь, Я верую в мудрость Твою,
Как верит солдат убитый, что он проживает в раю,
Как верит каждое ухо тихим речам Твоим,
Как веруем и мы сами, не ведая, что творим!

Господи, мой Боже, зеленоглазый мой,
Пока Земля еще вертится, И это ей странно самой,
Пока еще хватает времени и огня,
Дай же Ты всем понемногу… И не забудь про меня.

Fuck me? Fuck you! Fuck you and this whole city and everyone in it.
Fuck the panhandlers, grubbing for money, and smiling at me behind my back.
Fuck squeegee men dirtying up the clean windshield of my car. Get a fucking job!
Fuck the Sikhs and the Pakistanis bombing down the avenues in decrepit cabs, curry steaming out their pores and stinking up my day. Terrorists in fucking training. Slow the fuck down!
Fuck the Chelsea boys with their waxed chests and pumped up biceps. Going down on each other in my parks and on my piers, jingling their dicks on my Channel 35.
Fuck the Korean grocers with their pyramids of overpriced fruit and their tulips and roses wrapped in plastic. Ten years in the country, still no speaky English?
Fuck the Russians in Brighton Beach. Mobster thugs sitting in cafés, sipping tea in little glasses, sugar cubes between their teeth. Wheelin’ and dealin’ and schemin’. Go back where you fucking came from!
Fuck the black-hatted Chassidim, strolling up and down 47th street in their dirty gabardine with their dandruff. Selling South African apartheid diamonds!
Fuck the Wall Street brokers. Self-styled masters of the universe. Michael Douglas, Gordon Gecko wannabe mother fuckers, figuring out new ways to rob hard working people blind. Send those Enron assholes to jail for fucking life! You think Bush and Cheney didn’t know about that shit? Give me a fucking break! Tyco! Imclone! Adelphia! Worldcom!
Fuck the Puerto Ricans. 20 to a car, swelling up the welfare rolls, worst fuckin’ parade in the city. And don’t even get me started on the Dom-in-i-cans, because they make the Puerto Ricans look good.
Fuck the Bensonhurst Italians with their pomaded hair, their nylon warm-up suits, and their St. Anthony medallions. Swinging their, Jason Giambi, Louisville slugger, baseball bats, trying to audition for the Sopranos.
Fuck the Upper East Side wives with their Hermés scarves and their fifty-dollar Balducci artichokes. Overfed faces getting pulled and lifted and stretched, all taut and shiny. You’re not fooling anybody, sweetheart!
Fuck the uptown brothers. They never pass the ball, they don’t want to play defense, they take fives steps on every lay-up to the hoop. And then they want to turn around and blame everything on the white man. Slavery ended one hundred and thirty seven years ago. Move the fuck on!
Fuck the corrupt cops with their anus violating plungers and their 41 shots, standing behind a blue wall of silence. You betray our trust!
Fuck the priests who put their hands down some innocent child’s pants. Fuck the church that protects them, delivering us into evil. And while you’re at it, fuck JC! He got off easy! A day on the cross, a weekend in hell, and all the hallelujahs of the legioned angels for eternity! Try seven years in fuckin Otisville, Jay!
Fuck Osama bin Laden, al-Qaeda, and backward-ass, cave-dwelling, fundamentalist assholes everywhere. On the names of innocent thousands murdered, I pray you spend the rest of eternity with your seventy-two whores roasting in a jet-fueled fire in hell. You towel headed camel jockeys can kiss my royal, Irish ass!
Fuck Jacob Elinski, whining malcontent.
Fuck Francis Xavier Slaughtery, my best friend, judging me while he stares at my girlfriend’s ass.
Fuck Naturel Rivera. I gave her my trust and she stabbed me in the back. Sold me up the river. Fucking bitch.
Fuck my father with his endless grief, standing behind that bar. Sipping on club soda, selling whiskey to firemen and cheering the Bronx Bombers.
Fuck this whole city and everyone in it. From the row houses of Astoria to the penthouses on Park Avenue. From the projects in the Bronx to the lofts in Soho. From the tenements in Alphabet City to the brownstones in Park slope to the split levels in Staten Island. Let an earthquake crumble it. Let the fires rage. Let it burn to fuckin ash then let the waters rise and submerge this whole, rat-infested place.
… no, no, fuck you, Montgomery Brogan. You had it all and then you threw it away, you dumb fuck!

Prvi znak da nešto nije u redu sa dogadjajem koji smo 5og oktobra nazvali revolucijom za mene je bio opstanak Pink televizije. Umesto šuštavog snega, na tom kanalu se par dana nakon toga nastavila emitovati muzika koja te za sekund preseli u Teheran a sise Svetlane Ražnatović i dalje su se njihale u prajmtajmu. Iako sam očekivao da će Pink proći gore nego RTS u susretu sa besnom ruljom i bagerom, jedino što je nova (tada zvana demokratska) vlast zamerila Željku Mitroviću bio je papirološki problem sa zemljištem na kom je iznikla ružičasta imperija. Odlično, srušiće tu mordorovsku kulu! pomislio sam…ali Željko Julovac, Željko odličnibasista, Željko milioner nastavio je da emituje roze program i udiše Air Pink.  A danas se Pink estradna imperija proteže od Vardara pa do Triglava, od Australije pa do kosmosa, preko satelita i kabla, sa pipcima koji su izrasli u Pink Family, Pink Action, Pink Reaction, Pink Colonoscopy i ostali razdragani pinkovi kanali i kanalizacije.

Počeci su bili mnogo skromniji, i ukorenjeni u estradu koja je oduvek bila Željkova sveta krava muzara. Naime, Vesna Zmijanac je urgirala za malog Željka koji je želeo nacionalnu frekvenciju, kod svog tadašnjeg dečka Vučele, moćnog SPSovca. A on, u strahu da iza Vesne ne ostane duša gola ko pustinja, pomogao je malom Željku. U medjuvremenu, Željko je porastao i sagradio metalnu zgradu kod kružnog toka koji vodi ka Belom Dvoru. Ako vidite da je ispred parkirana Bentlijeva limuzina sa par gorila, to znači da je gazda u zgradi. Kada prodjete skener metala na ulazu možete da izaberete da li ćete se provozati providnim liftom na jeftin pasulj u restoranu u potkrovlju ili ćete se spustiti u podrum gde se nalaze ogromni studiji. Ako imate (ne)sreće, možete naleteti na cvrkutavu Leu Kiš, botoksiranog Boška Jakovljevića ili izabranicu Željka Joksimovića….zaboravih joj ime. Svi oni zaradjuju smeškajući se pred kamerama, u razgovoru sa polupismenim pevačima uz reklamni predah kada gledaoci mogu pogledati najnovija farmaceutska dostignuća iz oblasti bolne prostate, dizanja kite, otečenih zglobova i ostalih problema koji muče ruralnu target grupu. Ali tv lica (kao sav nenormalan svet) nisu kriva što žele da zarade ‘leba. Nisu krivi ni montažeri, snimatelji i ostali zaposleni kojima plata kasni u proseku 4 meseca što su točkići u ovoj medijskoj mašineriji. U zemlji u kojoj je imati bilo kakav posao = luksuz, uvek će biti ljudi koji će zaboraviti da su upisali montažu na FDU jer su se divili Gradjaninu Kejnu i rado montirati prostačke svadje na Farmi. Jer svadje, nasilje, primitivizam su ono što donosi rejting, a rejting čini Željka srećnim i uspešnim, a onda će se on možda odobrovoljiti i pustiti im plate.

Ko je onda kriv za to što je najmoćnija i najgledanija televizija u Srbiji nepresušni izvor moralnih govana za gladnu naciju? Političari koji su pustili Željka da metastazira? Možda, ali oni su potkupljiva i prolazna nebitna kategorija. Željko koji se navukao na lovu, moć, a čaršija kaže i koks? Svakako… da… delimično, ali ne zbog toga što emituje to što emituje. On je samo ološ koji će uvek da kaže da nudi narodu ono što narod voli da gleda. Pa onda je kriv taj narod? Narod je uvek kriv, i nikad nije kriv jer je stado apstraktna kategorija. Onda mora da su krivi ovi što im Pink smeta, ovi poput mene čiji je domet da izbloguju svoj hejt i ne mrdnu prstom? I to je moguće. Manjina smo, ali nedovoljno glasna manjina i to je uzrok moje frustracije.

Jedini način da se pokida taj začarani krug lošeg ukusa koji pravi novac je da Pinku zafali gledalaca.  Da ljudi koji blenu u ekran kažu: jebite se, već 5 sezona gledam jednu istu scenografiju Farme, loše ukadriranu i sa istim ekremima koji se biju kad se alkoholom naliju. Jebite se što niste platili produkciji koja proizvodi X Factor pa ga zato nije bilo prošlog utorka, i jebite se  što  srpski X Factor izgleda prejadno jer je zapravo reciklirana scenografija Boškovog Showrooma zato što oblaporni Željko Mitrović ne želi da uloži u kvalitetan program nego samo želi još novca. Jebite se što ste našli siromašnu porodicu sa gomilom dece kojoj ste obećali kuću ako pristane da od njih napravite reality show a kada su vam rejtinzi bili mali ugasili ste kameru i ostavili ih da i dalje crkavaju od gladi. Jebi se Željko što si potrošio novac koji je bio namenjen lečenju smrtno bolesne dece na kojima si dizao gledanost dok su njihove majke i očevi plesali i pevali pred kamerama boreći se za njihov život. Jebi se televizijo koja pod parolom ružičastog pogleda na svet nudi crnilo u kom se kurve zovu starlete i nude kao uzor zbunjenim pubertetlijkama. Jebi se Željko što produbljuješ poganluk ovog naroda negujući njegovu seljanu i najprimitivnije voajerske pobude, hraneći ga afričkim šljivama i varajući ga na telefonskim kvizovima.

Kriv je Željko Mitrović, što na najskupljim instrumentima svira Berkley groove a ne zaradjuje na njemu nego na jeftinoj plehanoj muzici. Kriv je što ljudima nije približio Sinatru kog privatno sluša u svom Bentliju, nego ih je ostavio da stopiraju u grand motelu pored Ibarske magistrale.

Pink je crno, blog, nepoznati autor

Jedino su neodgovornost, neznanje i nesposobnost vlasti razlog što će neki građani u martu još jednom preko reda glasati za svoje predstavnike u parlamentu Srbije. Prvi čovek Srbije – dakle vicepremijer – više od dve decenije demonstrira političku nemoć (on nije u stanju da ponudi viziju pristojnog društva i države; sva rešenja za koja se zalagao u konačnom ishodu bila su epohalni neuspesi uz brojne ljudske žrtve) i razornu sklonost ka pravljenju kriza, vanrednim merama i manje ili više golom nasilju. Od kad je krajem jula 2012 – tri meseca posle izbora – sklopljena danas još samo tehnička vlada, Srbija se nalazi u nekoj vrsti vanrednog stanja. Metod vršenja vlasti te vlade je krajnje proziran i isto toliko poguban: napravi se kriza, podigne se tenzija, odluka se odlaže do poslednjeg časa, a onda se pred izbezumljenu naciju izlazi s tobože spasonosnim rešenjem, koje je samo uvod u sledeću krizu.

Pregovori o Kosovu započeli su sredinom oktobra 2012, a završeni – samo na papiru – u aprilu 2013, posle niza obrta, teških izjava i dramatičnih ponoćnih dogovora, na koje je vicepremijer iznenada stizao da u najnapetijem trenutku kaže odlučno ne ili da. A mogli su se, naravno, završiti istog tog oktobra 2012, jer okvir za rešenje sve vreme je plan Marrtija Ahtisaarija, poznat javnosti od 2007. U proleće 2013. krenula je rekonstrukcija vlade, pola godine posle njenog formiranja. Ta vašarska predstava završila se u septembru, samo da bismo nekoliko meseci kasnije saznali da je vlada rekonstruisana kako bi uskoro postala tehnička. Od majskih izbora 2012. do martovskih 2014, u dvadeset i dva meseca, koalicija SNS-a i SPS-a imala je regularnu vladu nešto malo više od pola godine. Sve ostalo vreme bilo je na ovaj ili onaj način protraćeno na vanredne okolnosti koje je proizvodila sama vlada.

Ta vlada u svoje zasluge ipak računa „rešenje“ kosovskog pitanja, „borbu“ protiv korupcije i početak pregovora s EU. Međutim, ono što danas vidimo na severu Kosova nije nikakvo rešenje: to je neproglašeno vanredno stanje. „Borba“ protiv korupcije se ispostavlja kao borba protiv političkih neistomišljenika uz arbitrarnu upotrebu institucija. To je zloupotreba prava koja nema nikakve veze s vladavinom prava. Konačno, u svom upinjanju da započnu pregovore s EU, domaći čelnici redovno „zaboravljaju“ da ispune uslove za dobijanje sredstava iz evropskih fondova. Zbog njihovih propusta građani Srbije lišeni su bespovratne EU pomoći. Tako svaki „uspeh“ ove vlade predstavlja štetu za građane Srbije i Kosova.

I evo nas na početku 2014. pred novim izborima. Kao što ni ovi prevremeni izbori nisu bili neočekivani, nije nas iznenadio ni dvogodišnji neuspeh vladajuće koalicije. Da će biti ovako, znali smo i pre majskih izbora 2012, kada su neki od nas odlučili da ne glasaju ni za jednu stranku ili da glasaju protiv Demokratske stranke. Podsetimo se razloga za takvu odluku. Konačna analiza rada prethodne vlade u bitnim crtama poklapa se s opisom učinka ove vlade. Ona je takođe loše radila. Od 2008. do 2012. nije rešeno nijedno ozbiljno pitanje, a pri tom su širom otvorena vrata snagama starog režima da se 2012. trijumfalno vrate na vlast. DS je odgovorna i za Ustav iz 2006, koji je institucionalizovao nasleđe iz devedesetih. Razlozi za glasanje protiv DS-a nametali su se sami po sebi. Naš rezon od pre dve godine ukratko glasi: više ne dozvoljavamo da nam se pod pretnjom većeg zla natura jednako nesposobna vlast. Odbijamo izbor po kriterujumu najmanje loše političke ponude. Strah da bi nam moglo biti gore više ne sme biti razlog za prihvatanje statusa quo. Svoj glas daćemo stranci koja ponudi viziju pristojne Srbije i uveri nas da je u stanju da je realizuje.

Zbog prava na dostojan izbor svesno smo rizikovali da vlast uzmu stranke za koje smo znali da mogu biti samo gore. Promišljeno smo prihvatili rizik većeg zla. I veće zlo smo dobili. Ali, verovali smo da je vredno izložiti se tom riziku i podneti ga: nadali smo se da će stranke za koje smo ranije glasali iz poraza nešto naučiti. To se, pak, nije dogodilo. Naprotiv, sada se pokazuje da su i te stranke sastavni deo većeg zla.

Prvo, ni DS, ni LDP, ni druge stranke koje su učestvovale u vlasti na raznim nivoima, a izgubile su na prošlim izborima, nisu dale preciznu analizu svog slabog učinka. Drugo, nijedna od tih stranaka nije pozvala svoje funkcionere da podnesu račun i prihvate posledice za loš rad. Treće, nijedna u međuvremenu nije dala novi program i listu mera za njegovo realizovanje. Četvrto, nijedna nije izašla s novim ljudima koji su u stanju da urade takav posao. Na kraju, peto – spremno su stale u red kandidata za novu koaliciju oko SNS-a. Dakle, ne samo da posle poraza nisu ništa smisleno preduzele, nego su se sve, izuzev DS-a i NS-a, dodatno obrukale dodvoravanjem vicepremijeru.

Otuda nije jasno zašto te stranke uopšte izlaze sada na izbore. Vicepremijer je poručio da SNS želi veliku koaliciju, da će vladu praviti isključivo na osnovu stručnosti potencijalnih partnera, a bez obzira na stranačku pripadnost. Stoga ne treba bacati novce na izbornu kampanju, dovoljno je poslati svoj CV vicepremijeru i njegovoj stranci, a oni će, po zaključenju konkursa, proceniti koji im kandidati najviše odgovaraju. Pošto te stranke na izbore izlaze bez razloga, nema smisla ni glasati za njih. Birač koji nema ništa protiv koalicije sa SNS-om nema nijedan razlog da glasa, recimo, za LDP. Rezon je sledeći: sposobni članovi LDP-a svejedno će se naći u vladi, jer je vicepremijer obećao da će birati najbolje. Tim pre treba glasati ne za LDP, nego za SNS, jer se tako dodatno učvršćuje vicepremijerova buduća pozicija, na kojoj će on po vlastitom nahođenju, a s punim demokratskim legitimitetom, birati i menjati partnere.

Slično LDP-u, i Boris Tadić je unapred obesmislo izlazak na izbore svog „demokratskog“ bloka. Tako je Tadić i ovaj put pokazao da pored toga što ne zna za sram ne ume ni da politički misli. Osoba najodgovornija za epohalni krah Demokratske stranke traži novu političku šansu uz skute vicepremijera. No, svojim apsurdnim potezima, Tadić je nehotice učinio i ponešto dobro. Povukavši ih sa sobom, on je očistio stranku od tragača za „Dražinim grobom“ i bezbednosnih radnika, kad ih već sam DS nije izbacio. Ostaje nada da će DS to jednom uspeti da kapitalizuje.

Od pet nabrojanih tačaka, za DS i NS ne važi peta. To nije malo, ali nije ni dovoljno. Uz to, sve dobro što se danas može reći o DS-u i NS-u rezultat je sticaja okolnosti, a ne svesnog rada. To važi za odlazak Tadića iz stranke, kao i za odluku da nema koalicije sa SNS-om posle izbora. Nije verovatno da će u narednih mesec dana DS i NS napraviti platformu koja će odgovoriti na zahteve iz ostalih tačaka. A možda to sad nije ni presudno. Ovi izbori su prolazna stanica do sledećih izbora. Da ne bude tako, šansa je propuštena već 2012. DS i NS treba da brinu da ne propuste sledeću šansu. Ovi izbori su idealna prilika da pokažu da su počeli da reaguju na zahteve koje im je pre dve godine ispostavio jedan broj glasača.

I tako stižemo do pitanja šta da rade glasači na ovim izborima. To pitanje se pre svega postavlja pred one glasače koji su odbili da daju svoj glas na izborima u maju 2012. Oni praktično imaju dve opcije. Jedna je da urade isto što su uradili i 2012. Druga je da glasaju za DS i NS. Samo prva opcija je dosledna i opravdana, ako se primene kriterijumi iz 2012. Nije međutim nemoguće da DS i NS u ovih mesec dana učine razumnom i drugu opciju. Ako oni za to vreme ništa ne urade, glas za njih bio bi priznanje da smo s dve godine zakašnjenja prihvatili „logiku“ većeg zla, i da onda nismo dobro procenili rizik kome smo se izložili. Drugim rečima, to bi značilo da smo se malo poigrali glasovima, ali kad smo videli kuda je to odvelo, odmah smo se pokajali. Time bismo priznali i da više ne tražimo pristojne programe i ljude koji su u stanju da ih realizuju. Ponovo bismo glasali iz straha od većeg zla, a ne na osnovu razumne procene. Glasanjem po svaku cenu za DS i NS obesmislili bismo odluku koju smo s mnogo dobrih razloga doneli 2012, i poslali jednu mnogo lošiju poruku, koja bi mogla da nas košta više od većeg zla.

Dejan Ilic, Cena veceg zla, Pescanik, 9. februar

Funkcioner Demokratske stranke Vladimir Todorić pozvao je sudije da se ograde od loših iz svojih redova.

On je poručio da je odluku o ukidanju presude ubici novosadske manekenke i o vraćanju tog postupka na početak mogao doneti samo korumpirani sudija ili neznalica.

Todorić je reagovao na saopštenje Kolegujuma Apelacionog suda u Novom Sadu, koji smatra da se funkcioner DS komentrisanjem sudskih presuda na neprimeren način meša u rad pravosuđa, vrši politički pritisak i uznemirava javnost.

“Presude kada se donesu se smeju i moraju komentarisati. U suprotnom, čemu Ustavom zagarantovana javnost suđenja? Da bi se zgražavali u sebi? Tada biste mogli i dalje da iskazujete ‘profesionalnu solidarnost’ sa najgorima od vas stvarajući potrebu da se izvršna vlast meša u vaš rad i to sasvim opravdano. Dosta je bilo sa esnafskim moralom”, rekao je Todorić, a saopšteno je iz DS.

On je pitao da li je ministru pravde Nikoli Selakoviću dozvoljeno da kritikuje sudije, a opoziciji zabranjeno.

“Da nema nikakvih problema sa presudom vašeg suda u vezi sramotnog ukidanja prvostepene presude za ubistvo Vladislave Červenko, niko ne bi obraćao pažnju na izjave političara. Javnost nije bila uznemirena zbog moje ili izjave ministra Selakovića već zbog toga kakve sudije dele pravdu u vašem sudu”, rekao je Todorić.

On je pozvao sudije da, ukoliko misle da to nije tačno, daju ime i prezime sudije koji je potpisao “skandalozno obrazloženje ukidajuće presude, što je inače normalna praksa u demokratskim državama”.

“Ogradite se od loših iz sudijskih redova, ne branite ih. Ukidajuću presudu je mogao doneti samo korumpirani sudija ili sudija neznalica. Birajte”, poručio je Todorić i dodao da nisu građani Novog Sada protestovali protiv odluke suda, jer ih je tamo neki političar na to nagovorio, već ih je na to naterala “skandalozna” odluka suda.

Funkcioner DS-a je naglasio da je zvanje sudije časno zanimanje, ali i da to treba opravdati.

B92, DS: Sudija korumpiran ili neznalica, 13. februar

Verovatno smo svi pomalo zadivljeni, a pomalo zbunjeni vizijom Beograda na vodi. U grad koji ima visak poslovnog prostora, doci ce prekomerno darezljivi Arapi koji ce uloziti nekoliko milijardi dolara u beogradske nekretnine. Ne treba biti unapred sumnjicav oko uspeha ove grandiozne zamisli. Mozda ce oni Indusi koji treba da uloze dzakove dolara u fabriku cipova u Indjiji da se nadmecu oko tih luksuznih zgrada, ne samo sa Donaldom Trampom, nego i sa jahtasima i vlasnicima tankera koji ce iz Soluna da doplove najavljenim kanalom kroz Demir kapiju i Grdelicku klisuru. Zgrada klip (ili nesto bezobraznije), zaboden u savski amfiteatar konkurisace kineskom oblakoderu na obali Dunava iz mastarija vlasnika Luke Beograd. Megalomanski opseg ovih snovidjenja podseca na jednu siru istorijsku pojavu. To je verovanje da Velika Ideja moze da preobrazi svaku ruznu stvarnost, bez obzira na ‘sitnice’ koje je cine neostarljivom.

Velike vizije politicara koji sebe smatraju mesijanskim spasiocima naroda su zanimljiva tradicija pre svega totalitarnih ideologija, kako levih, tako i desnih. Zamislimo se nad sledecom dilemom: Ko je bolji (to jest, ko je manje stetan) – beskompromisni idealisti koji bi da uteraju stvarnost u Prokrustovu postelju svojih snova, ili prakticne politicke sicardzije bez velikih ideja i vizija? Mene je na ponovno postavljanje ovog starog pitanja nagnalo citanje potresnih knjiga kineskog nobelovca Mo Jena o sudbini kineskog sela u drugoj polovini 20. veka. Mao i njegovi drugovi su u najboljoj nameri da izvuku zemlju iz zaostalosti resili da naprave ‘veliki skok unapred’ i da kineske seljake pretvore u proizvodjace celika. Hiljade seoskih komuna je dobilo topionice gvozdja po dvoristima zadruznih objekata. Ostvarila se tragicna parodija bajke o carevom novom odelu. Niko od nizih rukovodilaca nije smeo da prijavi razmere neuspeha tog poduhvata. Da stvari budu gore, seljaci su odvuceni sa njiva, a na sve to se nadovezala jos jedna fantasticna ideja: trebalo je pobiti vrapce, koji su zobali useve. Receno ucinjeno. Medjutim, bez vrabaca su se namnozili skakavci, koji su kao u mitskoj prici, unistili sav rod. U gladi koja je nastala, umrlo je vise ljudi nego u svim kineskim ratovima i revolucijama 20. veka zajedno. Zapravo, ako iskljucimo SSSR, za tri godine gladi, u Kini je umrlo vise ljudi nego u ostatku sveta tokom Drugog svetskog rata. Kina je dozivela uzlet u blagostanje tek kada je pragmaticni Deng pustio i crne i bele macke da love miseve siromastva.

Ovaj primer je dobar jer pokazuje misaoni mehanizam velikih vizionara. Njihova prespektiva je nebeska, oni vide plamen visokih peci ali ne i malene skakavce. Zbog nedostatka slobodnog javnog mnenja koje bi kritikovalo lose odluke, njima nema ko da kaze kada grese. Indijski nobelovac Amaritija Sen tvrdi da se ovakva katastrofa nikada nije desila, niti bi se mogla desiti u demokratskom drustvu, u kojem postoji kritika stampe i opozicije.

Demoktratija pak, ima svoje mane, koje su uvidjali i anticki filozofi. I platon je verovao u prosvecenu diktaturu ‘kralja filozofa’. I kod nas se neki drzavnici dive razvojnoj diktaturi, kakva je ona u Singapuru. U javnosti se pominje i Cile. Gledano na nivou celih kontinenata, stvar je sasvim obratna. Vecina azijskih ili latinoamerickih diktatura su upropastile svoje dzave. Uspeh Cilea, Juzne Koreje ili Singapura, nije vezan za pametne diktatore, vec za citav spet slozenih geopolitickih, drustvenih i kulturnih cinilaca. Kakvo je stanje kod nas? Vlada pogresno uverenje da je sve bilo bolje pre demokratije. Kao sto cesto biva, istina je sasvim obrnuta. Komunisticka Jugoslavija je procvetala u vreme relativne liberalizacije od polovine pedesetih godina. Mnoge od onih blagodeti kojih se ljudi secaju su plod subvezije, a ne sprovodjenja Velikog ideoloskog plana. I umetnicke slobode, i standard koji je rastao, kako zbog otvaranja trzista, tako zbog slobode putovanja, sve su to zapravo odstupanja od dogme. To vazi i za Ruse. Ruska avangarda je savremenica liberlanih dvadesetih godina i muvatora Ostapa Bendera, a ne strogih komesara koji su sproveli kolektivizaciju tokom sledece decenije. U Jugoslaviji se kriza drzave i privrede preklopila sa represivnim sedamdesetim godinama. Dugovi su rasli, produktivnost je opadala, republike su se svadjale, ali se o tome nije smelo javno raspravljati. Ne bas kao Mao, koji je takodje kao i Kardelj hteo da bude ucitelj, i Kardelj je pokusavao Zakonom o udruzenom radu i samoupravnim dogovaranjem uvede idealno drustvo. A njegovi ideali su doveli do toga da je Jugoslavija jedina evropska drzava koja se raspala u krvi.

Ili, setimo se novijih vremena. Pisac Islamske deklaracije, iskreno pobozan covek, Alija Izetbegovic, poveo je svoj narod u rat koji ga je upropastio. Njegov unutarpartijski suparnik, koji mu je ustupio mesto predsednika, Fikret Abdic, bio je ozloglasen kao preteca finansijskih zloupotreba i mahinacija. Kako bi izgledala sudbina Bosnjaka/muslimana da ih je vodio Fikret, majstor za menice bez pokrica?

Mozda nije slucajno da su dva najveca drzavnika ove zemlje prevrtljivci i verolomnici Nikola Pasic i Josip Broz Tito. Sve ovo gore receno ne znaci da se ja zalazem za prevarante u politici. Samo se plasim megalomana. Niti to znaci da ja optuzujem nekog da su to prakticni ljudi koji nece da uludo trose novac kupujuci jahte na Juznoj Moravi i apartmane na vrhu Burz al Beograda, iskopiranog iz Dubaija. Valjda su te ‘kule i gradovi’ – nikada ovaj izraz nije imao tako zastrasujucu realnosti – samo predizborno carevo novo odelo. Bar se nadam…

Predrag Markovic, Vizionari, pragmaticari i skakavci, Politika, 8. februar