Vojska republike Srbije u punoj borbenoj gotovosti.

Ne mozete da koristite religiju da biste opravdali nasilje.

Ne mozete da koristite ime Boga da biste opravdali nasilje, mrznju i diskriminaciju.

Madona

.

ПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ

.

РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

На основу члана 133. став 1. Устава Републике Србије и члана 23. став 1. Закона о Влади подносим оставку на место Министра привреде у Влади Републике Србије.

О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е

Правни основ

Одредбом члана 133. став 1. Устава Републике Србије и члана 23. став 1. Закона о Влади регулисано је да министар може поднети оставку председнику Владе, коју председник Владе прослеђује председнику Скупштине.

Разлози оставке

У поступку реконструкције Владе, именован сам 02. септембра 2013. године за министра привреде. Економски део експозеа председника Владе који сам писао са министром финансија, и који је представљао и основ за економску политику Владе, садржи план неопходних и више деценија одгађаних реформи које су подељене у пет кључних тачака. Оне треба да омогуће  привредни раст, запошљавање и раст животног стандарда грађана:

1.     Регулаторна реформа – стварање повољнијег привредног амбијента – измене Закона о стечају, Закона о приватизацији, Закона о раду и Закона о планирању и изградњи

2.     Смањење намета на рад – као кључна мера подстицања привреде и главна претпоставка за борбу против сиве економије, запошљавања на црно и црног тржишта

3.     Завршетак деценијског реструктурирања 153 предузећа у реструктурирању које по студији Светске банке коштају државу преко 750 милиона долара годишње

4.     Увођење реда у јавни сектор, посебно јавна предузећа, корпоративно управљање, смањење државног учешћа у привреди, ослањање на приватни сектор, здрава држава

5.     Сређивање банкарског сектора који је оптерећен последицама катастрофално спроведене приватизације, неодговорношћу нових власника-менаџера, као и самих банака, што је све довело до високог нивоа НПЛ-а и високих каматних стопа кредита за привреду

Ниједна од ових реформи није спроведена. Највише се одмакло у припреми закона о стечају и приватизацији, изради личних карата предузећа и припреми финансијског реструктурирања за преостала 153 предузећа. На крају је и ова реформа заустављена.

Пакет мера економске стабилизације је потпуно промашен. У његовој изради није учествовала ни Влада као колективно тело, ни Министарство привреде. На њему је радило Министарство финансија и кабинет Првог потпредседника. Министар привреде из протеста није био присутан на јавној седници Владе на којој је представљан овај пакет јавности.

Донети буџет за 2014. годину је неодржив, у деловима неозбиљан и ни приближан ономе што је Србији потребно. Да поменем само једну ствар: без икаквог писаног документа, само на основу усмених информација из треће руке, очекујемо 3 милијарде евра од УАЕ.

Смањење намета на рад и увођење прогресивног опорезивања као кључна мера подстицања привреде и сузбијање сиве економије је напуштено без озбиљне расправе не само као део буџета за 2014. годину већ и у 2015. и 2016. години. Политика повећања пореза и смањења потрошње без смањења намета на рад је економски неодржива. На самом почетку мандата ове Владе 2012. године, донет је пакет за фискалну консолидацију који је повећао порезе и смањио потрошњу. Као резултат имамо повећање дуга за 4 милијарде евра, повећање дефицита, смањење пореских прихода и пад економске активности. Након реконструкције, покушавамо исто очекујући другачији резултат.

Партијско запошљавање и наметање страначких личности без озбира на стручност је очигледно званична политика Владе и по мишљењу Министра привреде неприхватљив део коалиционог споразума. Одбијање прихватања овакве политике је довело Министарство привреде у озбиљан конфликт са кабинетом Првог потпредседника. Готово три месеца је трајала борба са кабинетом око постављења директора агенција у надлежности овог министарства. Уместо подршке министру и реформама, подршка је дата постојећим директорима агенција који су на све могуће начине подривале политику Министарства привреде. Због овога нисам месец дана долазио на Владу као једини метод притиска који сам имао у том тренутку да откочим реформе. Ту битку смо добили тек крајем новембра месеца.

Претходни министар финансија и привреде је остао део Владе и активан део кабинета Првог потпредседника Владе. Борба за заустављање пропалих пројеката субвенционисања, јавашлука и криминала у СИЕПА, АЛСУ, Фонду за развој и Агенцији за приватизацију, штетних приватизација Вршачких винограда и Прве петолетке је трајала од самог почетка до данашњег дана. Људи из кабинета Првог потпредседника су директно учествовали у фијаску око Вршачких винограда и то и са стране продавца, државе, и са стране купца преко повезаних родбинских веза и њихових фирми. Директно из кабинета и без знања Министарства привреде су ишли налози директорки Фонда за развој да скида блокаде за поједине тајкунске фирме.

Непоштовање институција система, Министарства привреде и агенција у његовој надлежности, је очигледно део економске стратегије разних кабинета и политичких странака. Пуно поверење у арапска, кинеска, руска, белоруска и друга чуда, нетранспарентне уговоре, субвенције, и све остале пропале политике претходног министра су изгледа једина политика на коју се заиста и искрено рачуна.

Надлежности овог министарства покушали су и даље покушавају да обављају представници кабинета Првог потпредседника без икакве процедуре, без јавности и без економске анализе да ли су ти послови корисни или штетни за Републику Србију. Сви желе да буду део некаквог дила који ће се направити. Сви ови ванинституционални пројекти су успешно заустављени од стране Министарства привреде, али је потрошена велика енергија уз велики губитак времена. Примери су сви „арапски послови“, посао саEtihadom, Ал Дахра, послови везани за Фијат, послови обећавања и додељивања субвенција, стварања заједничког предузећа са Горењем.

Штетан тајни уговор Републике Србије, ЈАТ-а и Etihadа, а посебно његова ванституционална имплементација је најбољи пример оваквог деловања. Кабинет Првог потпредседника је месецима спречавао Министарство привреде да добије личну карту ЈАТ-а, процену вредности имовине и спречи спровођење финансијског реструктурирања. Поруке које су добијали неодговорни директори о томе како политика Министарства привреде не ужива подршку Владе директно су се одразиле на ниво њихове сарадње. Пошто је Министарство привреде одбијало да Влади предлаже штетне уговоре по Републику Србију, ту улогу предлагача је супротно Закону о министарствима, преузео кабинет Првог потпредседника. Када је Министарство привреде давало негативно мишљење на закључке Владе којим се одобравају ти послови, рецимо уношење ЈАТ Кетеринга у ЈАТ, таква мишљења нису долазила на дневни ред а закључци су се усвајали.

Посебно је отежан рад Министарства привреде када је предложило укидање фискалних субвенција у буџету 2014. године. При томе су се више узбунили представници власти, кабинети и политичке странке него страни инвеститори. Усвојен је буџет у коме нема више субвенција и по коме је предвиђено укидање СИЕПА, а са друге стране је настaвљено слање порука како јавности тако и неким страним инвеститорима директно, како треба наставити субвенције и како ће оне у ствари бити настављене.

Влада за сво ово време није никада радила као тим. Дневни ред за седнице Владе познат је пет минута пред саму седницу Владе. На Влади се ништа не дискутује. Осетан је страх чланова Владе. И други чланови Владе имају сличне проблеме, али се не усуђују да о њима јавно говоре.

Медијски линч којем сам изложен преко таблоидних медија је прешао све границе. Од прича како сам шпијун, лажних прича о возачима, лажи о томе колико сам новца зарадио, до последњег провлачења лажних вести о мојој деци на насловној страни таблоида. Медијски линч је део медијског мрака који сеје страх. Самоцензура је на невероватном нивоу. Од гушења вести до менталног разгибавања, ово је значајан део блата у коме пропадамо.

Данашњи наручени протест синдиката предузећа у реструктурирању против доношења закона о приватизацији и стечају и јучерашњи штрајкови, али и све досадашње синдикалне активности, попут демонстративног напуштања радне групе и бојкотовања јавне расправе поводом израде Нацрта закона о раду, директно су инструисани од стране политичких партија, у циљу заустављања започетих реформи, које желе да задрже пропалу економску политику вођену последњих десет година, да задрже и партијске и синдикалне привилегије у јавном сектору, а све на штету грађана Србије. У томе их подржавају и неодговорна руководства предузећа у овом сектору.

Противљење реформама од стране кабинета Првог потпредседника Владе је најозбиљније почело почетком децембра када је Министарство привреде, након спроведене јавне расправе, упутило предлоге Закона о приватизацији и измена Закона о стечају Влади Србије на усвајање. Ово одустајање од реформи је јасно указивало да се планирају избори. Крајем децембра, очигледно под притиском међународних институција закони су прошли Владу и послати у скупштину, али Влада током јануара, и поред више писаних ургенција Министарства привреде који су указивали на катастрофалне последице неусвајања закона пре избора, није заказала ванредну седницу скупштине на којој би се расправљало о законима. Тиме су практично и закочене реформе.

Најава коначног одустајања од реформи и изласка на изборе био је ничим изазван неформални састанак одржан у понедељак 20. јануара 2014. године, у облику „колегијума Социјално економског савета“, који не познаје нити Закон о Социјално економском савету, нити Пословник о раду овог тела. Фарсом са тим нарученим састанком и нарученим протестима сидиката, жели се створити привид широког противљења реформама.

Истог дана када је одржан поменути састанак, Министарство рада било је спремно да текст Нацрта закона о раду, после свих пристиглих предлога и сугестија након завршетка јавне расправе, упути министарствима на мишљење. У току су били и преговори са осталим синдикатима око усаглашавања ставова и назирала се и очекивала сагласност свих страна до краја ове недеље. Сви ови напори су без икаквог повода, најаве и образложења обесмишљени у понедељак. Све се ово десило без било каквих консултација са Министарством привреде.

На том састанку је, у сенци отпора Нацрту закона о раду, најављено и повлачење предлога закона о приватизацији и стечају и два пратећа закона, који су у скупштинској процедури и које је Влада једногласно усвојила 30. децембра 2013. године. Очигледно ја да нам као друштву није доста Вршачких винограда, неодговорних директора и неодговорних државних службеника који не раде у интересу друштва.

Више је него јасно да усиљени синдикални протести мале групе синдикалних и партијских активиста не могу бити разлог за неусвајање закона, већ само изговор и параван за прикривање недостатка политичке воље и жеља за одржавање блата у коме као друштво пропадамо.

У досадашњем току рада, председник Владе није био препрека реформским активностима. Са друге стране, није био ни подршка. Премијер, који делује као да је такође под великим притиском свакодневних напада преко жуте штампе, до сада није показивао велики интерес, нити се бавио економским активностима Владе. Главни кочничар свих реформи је био и остао кабинет Првог потпредседника.

Одустајањем од усвајања закона о приватизацији, стечају и још два пратећа закона, владајућа коалиција је показала велику неодговорност. Да су уместо опструкције закони били усвојени у децембру месецу, Агенција за приватизацију би у складу са плановима у јануару поднела план финансијског реструктурирања за 10 предузећа и не само испунила обавезе према Светској банци за кредит од 250 милиона $, већ би и те прве фирме могле да успешно заврше финансијско реструктурирање у фебруару, добију обртна средства од Фонда за развој и почну нормално да функционишу на здравим тржишним основама. Ни да се закони усвоје у јануару није било касно. Уместо тога, ове урушене друштвене фирме су осуђене на даље пропадање, а запослени остављени у даљој неизвесности. Трошак за буџет је велики.

Ови закони заједно са буџетом су предвидели и исплату свих заосталих зарада на нивоу минималца и повезивање радног стажа за све раднике, као и конверзију потраживања радника изнад минималца у власништво над компанијама у реструктурирању. Финансијско реструктурирање је и коначно решење питања здравствених књижица за све запослене. Без ових закона не може ни да се спроводи буџет у делу Гарантног фонда и стварања Venture Capital индустрије за иноваторе.

Сматрам да ово није одговорно понашање. Усвајање ових закона и постављање предузећа у реструктурирању на здраве ноге је разлог због кога сам пристао да будем део ове владе, да као члан тима прихватим одлуку Владе о лошим мерама фискалне консолидације, подизању пореза, недостатку чак и планова реформи пореске политике, пореске управе, пензионог система, здравства, образовања, система социјалне заштите, толеришем све опструкције и неодговорност јавних предузећа. Тог разлога више нема. Овим је обесмишљен мој сваки даљи останак у оваквој Влади.

За Србију постоје два пута – један је пропала економска политика субвенционисања, корупције, партијског запошљавања, самовоље појединаца, пљачкашке приватизације, паразита који живе на леђима друштва и други, много тежи, пут одговорности, напорног рада, домаћинског понашања, пристојности, институција система. Доста је било.

У Београду, 24.01.2014. год.

.

Министар привреде

Саша Радуловић

Aleksej Kisjuhas, Istorijska lekcija, Danas, 25. januar

Last month, Nadya and Maria of Pussy Riot were released. Masha Gessen, who corresponded with the women in prison, examines how their trial became the first battle in Putin’s ‘war on modernity’ – and a dark moment in Russian history.

“I threw a fit,” Nadya said. “I screamed until they gave me the book.” This was one of the nicest things anyone had ever said to me. The conversation had begun half a year earlier, when I visited Nadezhda “Nadya” Tolokonnikova in prison. “Tell me what to read,” she said. “What do you want to get out of it?” I asked. Did she, as a perennial autodidact, want new knowledge, or did she, as a prisoner, want high-quality entertainment? “Inspiration,” she said.

I was in awe of the intelligence with which she read, so I feared anything less than brilliant would fail to impress her. I was also acutely aware of the fact that she was only allowed to have a few books at once and that she had very little time to read (though I did not realise then just how little). Worst of all, I suspected nothing could inspire her. After 15 months behind bars, seven of them in this penal colony in Mordovia, Nadya seemed to be descending into depression.

Back in February 2012, when Pussy Riot staged Punk Prayer – a musical protest at Moscow’s Cathedral of Christ the Saviour in which they appealed to the Holy Virgin to “chase Putin out” – a two-year jail sentence for a 40-second peaceful protest would have seemed unimaginable. The five young women in balaclavas chose a location sure to draw attention – the capital’s largest cathedral, where the Patriarch of the Russian Orthodox Church officiates on church holidays and the country’s rulers attend, as do the cameras – and they aimed at one of the most potent forces in Russian politics: the church, which was then campaigning for Vladimir Putin as he sought to return for his third term as president. They expected controversy – as protest artists, they sought it – but they did not expect to go to jail. Their performance came at the height of the Russian protest movement, which felt exhilarating – and relatively safe: the most any protester had netted was 15 days of administrative arrest. The arrest of Pussy Riot on 4 March 2012, the day Putin was re‑elected president, marked the beginning of the crackdown, and their trial in August of that year set the dark absurdist tone for the trials to come. People jailed for peaceful protest now number in the dozens in Russia, and trials like Pussy Riot’s, less well attended but similarly cruel and bizarre, have become the familiar reality of Russian opposition. But Pussy Riot were the first, perhaps because they had aimed and articulated their protest so well.

A month or so before my visit to the jail – just over a year into Nadya’s sentence – she had written to me that she felt herself turning into a “Russian man” (by which she meant a non-thinking individual of any gender), that she found herself looking forward only to tea and sweets and she envied me my existence “in the life of the intellect”. I wrote back assuring her that once tea and sweets could once again be taken for granted, her mind would certainly return to life.

But for now, Nadya seemed to be losing her battle to maintain motivation of any kind. When her husband, Petya, tried to convince her to join the other Pussy Riot convict, Maria Alyokhina, in filing formal complaints against prison authorities, she waved him off. When he insisted, she grew irritated. She said she wanted only for her term to pass as quickly as possible, and monotony was good for that while fighting was not. And when he told her she looked beautiful, she scowled and said it was the green prison uniform.

What Nadya did not tell us during that visit – what she could not and would not tell us with the guard present – was that her life in the colony had become torture. The work day in the sewing factory was growing ever longer; by the end of the summer it would reach 17 hours. The production quotas were swelling, and punishment for not fulfilling them was becoming more common. This included being denied hot water for tea, food and sweets sent by friends and relatives, access to the dormitory except to sleep for a few hours, and, of course, beatings, usually administered by other inmates. In addition to the factory work, inmates were given jobs in the grounds, lugging around stones, dirt and whatever else, often pointlessly. Nadya had been sleep-deprived for weeks; she was also often hungry.

Her tentative attempts to fight the conditions at the penal colony had resulted in a harsher regime not only for her but for other inmates, turning them against Nadya. It seemed to be a dead end: protest was clearly not only dangerous to Nadya personally, it was harmful to other inmates. No wonder she seemed desperate and depressed. I had to re-read whatever I was going to send to Nadya, to ensure my memory was right and I was helping her make the most of the small amount of time she had for reading. The matter was further complicated by the fact that the book had to be in Russian – prison censors do not read other languages, so they reject foreign books out of hand – and it had been years since I’d been impressed by anything written in my native language. I dug up a few books that I found stirring when they were first published in the 1990s, when I was in my 20s and early 30s. They now seemed petty and flat. I reached further back, to books that had affected me when I was a teenager, and finally hit paydirt. A Lawyer’s Notes, a memoir by Dina Kaminskaya (the English translation, published in 1982, was titled Final Judgment: My Life as a Soviet Defence Attorney) detailed her transformation from a criminal defence lawyer into a lawyer who defended Soviet dissidents, then into a dissident and, finally, a political exile. It also cogently explained how the Soviet courts became as corrupt as they were: after years of carrying out the Central Committee’s whims – now handing out 10-year sentences for petty theft, now showing indiscriminate leniency – judges and prosecutors had so much experience with power and cruelty, and so little experience with accountability and agency, that it’s a wonder they didn’t accept bribes more often. Two generations later, Nadya and Maria faced the Russian court, a direct descendant of the Soviet one, except even more predictable – and devoid of defence lawyers such as Kaminskaya.

The book also contained detailed accounts of the most important dissident trials and stories of the dissidents themselves: Kaminskaya had watched them evolve, either having met and become friends with them before she became their lawyer, or forming relationships with them over the intense months or years before and during their trial. Many of these people had also written books, and Petya and I had delivered most of them to Nadya on a previous visit, but Kaminskaya’s was by far the best of the Soviet-era memoirs. She also described the prosecutors and quoted their speeches, and on several occasions I was struck by the similarities between their rhetoric and the rhetoric of those who had convicted Pussy Riot.

In the case of Nadya and Maria and their third co-defendant, Ekaterina “Kat” Samutsevich (she was convicted but her sentence was later suspended), the prosecution sought to prove they hated Russian Orthodox believers, since they were accused of committing a hate crime called “felony hooliganism”. In Soviet times, prosecutors tried to prove that the dissident defendants hated the regime. Both cases were religious in nature and rested simply on the defendants’ stubborn otherness: if the public, and the court, hated the women sitting in the box in the courtroom, then surely the defendants must hate them back and should therefore be sent to prison.

I stole my copy of Kaminskaya’s book from my mother’s library about 30 years ago and was unwilling to part with it; the only Russian edition had had a tiny print run and I could not even find a used copy for sale. I downloaded a digital copy, printed it out, and waited for Petya to take it on his next visit to Nadya. He stopped by in late September. Three months later I found out that Nadya had never received the other dissidents’ books we had taken to her – they were held up by the censors – but when Petya told her I had sent her a book that would inspire her and they refused to hand that over too, she threw such a fit that the warden relented.

By this time Nadya herself had created a piece of extraordinary writing. I had been corresponding with her for a while and had read other pieces of hers. I did not think of her as a gifted writer. Her thinking was clear though quite complicated, but she had trouble finding the verbal constructions that would convey that clarity. The problem, at least in part, was with the Russian language itself: most of what had interested Nadya before going to prison had to do with philosophy, feminism and conceptual art – three areas in which Russia had systematically thwarted discussion, roughly for ever. To explain a concept often required an excursion into another concept and then a dependent construction and an additional reference, and in the end, rather than crystallising and clarifying an idea, things fell on a page to be untangled by the reader. Here, for example, is what she wrote to me when I asked how someone like her could have grown up in a place like Norilsk, the perennially dark, shockingly polluted, culturally desolate, and very, very cold city north of the Arctic Circle:

“On the subject of independent education and the origins of a rebellious personality type. A significant role in my story was played by my father, Andrei Tolokonnikov. He managed, amazingly, to focus my vision in such a way that now I am able to find things that are interesting, challenging, and curious anywhere at all. That includes the experience of being incarcerated. My father gave me the ability to receive all kinds of cultural production, from Rachmaninov to the [ska punk] band Leningrad, from European arthouse film to Shrek. At the age of four I could distinguish a baroque building from a rococo one, and by the age of 13 I loved [Venedikt Erofeev’s profanity-filled novella of alcoholic rumination]Moskva-Petushki and Limonov [the nationalist opposition activist known for sexually explicit writing]. The lack of censorship in my education and, in fact, the concentration on that which could not pass the censorship of official Russian education pushed me to be passionate about possessing knowledge that privileged the culture of rebellion.”

This was not an exceptional failure of style: Nadya has sounded like this more recently. After her release from prison she has tried to explain what kind of changes she and Maria want to see in the penal system, and careened quickly and hopelessly into bureaucratese: Russian does not have a language for discussing social and legislative change any more than it has a language for discussing feminism. But in September last year, when she was drafting her open letter from a Mordovian penal colony, she was using Russian for what it does incomparably well: describing human misery and humiliation in its many shades and varieties.

“It’s both funny and frightening when a 40-year-old woman tells you, ‘So we’re being punished today! I wonder whether we’ll be punished tomorrow, too.’ She can’t leave the sewing workshop to pee or take a piece of chocolate from her purse. It’s forbidden.

“Dreaming only of sleep and a sip of tea, the exhausted, harassed and dirty convict becomes obedient putty in the hands of the administration, which sees us solely as a free work force. So, in June 2013, my monthly wages came to 29 rubles [50p] – 29 rubles!

“A threatening, anxious atmosphere pervades the manufacturing zone. Eternally sleep-deprived, overwhelmed by the endless race to fulfil impossibly large quotas, the convicts are always on the verge of breaking down, screaming at each other, fighting over the smallest things. A young woman was stabbed in the head with a pair of scissors because she didn’t turn in a pair of trousers on time. Another tried to cut her own stomach open with a hacksaw. She was stopped from finishing the job.”

Nadya’s evolution over the three months after our visit to the penal colony, when she claimed to wish only for monotony, went something like this: she tried to reconcile herself to the life of the inmate as putty, to dream only of living to see the end of her term. Prison conditions, meanwhile, continued to get worse and protest continued to seem both dangerous and impossible. The solution had been there all along though, described in many of the dissident memoirs the censors were withholding from Nadya: she had to declare a hunger strike. A hunger strike means automatic solitary confinement, thereby protecting other inmates from the wrath of the wardens – and protecting Nadya from prisoners who would harm her. Before going on strike, though, Nadya went to see a warden and asked to have the length of the working day reduced in accordance with the law. The warden threatened to have her killed by other inmates.

Nadya’s demands, then, would have to include the transfer to a different colony. But before going on strike, she needed to tell people what was going on in the prison – all of it, even the things no one ever talks about, not even years after being released. She drafted her letter on scraps of paper she would pass to Petya when he came to see her; she also dictated passages to him.

“Sanitary conditions at the prison are calculated to make the prisoner feel like a disempowered, filthy animal. Although there are hygiene rooms in the dorm units, a ‘general hygiene room’ has been set up for corrective and punitive purposes. This room can accommodate five people, but all 800 prisoners are sent there to wash up. We must not wash ourselves in the hygiene rooms in our barracks: that would be too easy. There is always a stampede in the ‘general hygiene room’ as women with little tubs try and wash their ‘breadwinners’ (as they are called in Mordovia) as fast as they can, clambering on top of each other. We are allowed to wash our hair once a week. However, even this bathing day gets cancelled. A pump will break or the plumbing will be stopped up. At times, my dorm unit has been unable to bathe for two or three weeks.

“When the pipes are clogged, urine gushes out of the hygiene rooms and clumps of faeces go flying. We’ve learned to unclog the pipes ourselves, but it doesn’t last long: they soon get stopped up again. The prison does not have a plumber’s snake for cleaning out the pipes. We get to do laundry once a week. The laundry is a small room with three faucets from which a thin trickle of cold water flows.”

After months of sleep deprivation and malnourishment, Nadya was in no shape to maintain a hunger strike. She was hospitalised within a few days. In the prison hospital that serves the entire Dubrovlag, the many-branched Mordovian gulag, she met women whose stories made the torture she had seen seem like a dress rehearsal. These women came from a penal colony for repeat offenders. Nadya’s second open letter mentioned them.

“I have seen the eyes of women from Penal Colony #2, eyes full of silent fear and resignation … Unlike in my colony, where the administration prefers to use the hands of other inmates to punish the undesirables, there prison staff themselves beat the inmates who attempt to protest or resist; they place them in solitary, where only two arguments are used: the beatings and the cold.”

A newfound confidence was evident in this letter, as though Nadya were aware she had found her voice for addressing the Russian public and its officials. There was another new element as well: a number of references to the cases of Soviet dissidents described in Kaminskaya’s book, the one she had won by throwing a fit at the beginning of her hunger strike. She had read it and discovered she had a legacy: she was following in the footsteps of people who had fought the same battle and slept on the same bunks.

If Nadya had been aware of any legacy before, it would have been that of the Moscow Conceptualists, a group of contemporary performance and visual artists and writers who, in the late 1970s and throughout the 1980s, had reappropriated the language and rituals of Soviet officialdom for the purposes of disarming it. Punk Prayer had been designed and performed very much in the Moscow Conceptualist mould: it was a brilliant prank of an artwork, and no one had planned to go to prison over it. Indeed, several participants in Pussy Riot’s previous actions backed out precisely because they thought the group was pushing its luck and might get into serious trouble.

Pussy Riot was an open-membership collective in which every participant performed anonymously. “Being Pussy Riot is like being Batman,” one participant told me. “You put on the mask – and you become Pussy Riot. You take it off – and you are no longer Pussy Riot.” The mask, in this case, was a balaclava. It could be any colour as long as it was bright and one wore tights to not match it.

There were five women at the cathedral that day wearing balaclavas (one more appears in the resulting video clip because some of the footage was shot the day before – in the intervening sleepless night this woman had changed her mind about participating). Three of them – Nadya, Kat, and Maria – were ultimately arrested and therefore unmasked, and stood trial as Pussy Riot. All had travelled very different roads to Pussy Riot, the cathedral and jail. Kat was a disillusioned software engineer who had worked on nuclear submarine missile systems before becoming a photographer and attaching herself to Nadya on one art project after another. Nadya was a philosophy student who had been part of the radical art collective Voina and then, as she read more and more feminist theory, invented Pussy Riot. Maria had come by way of environmental activism and a love of writing and film. Still, with the exception of Maria, none of the women thought of herself primarily as an activist: some were artists, one was a musician, but all of them wanted to scream about different things that made them mad about Putin’s Russia.

Together they created a great work of art, a distillation of tensions that made people intensely uncomfortable, challenged their assumptions, and provided them with images and concepts for describing their reality. “Mother of God, chase Putin out,” Punk Prayer‘s refrain became the single most important meme of Russian protest culture, spanning many variations and allusions – in jokes and protest posters (“But Mother of God, didn’t we ask nicely?”). The trial, an undrafted piece of absurdist theatre that played for nine stifling days in August 2012, became a part of the performance. The prosecution played the inquisition; the judge played its enthusiastic helper; the defence attorneys played the fool; and only the defendants themselves played it straight, giving pointed political speeches at the end of their ridiculous ordeal. And more than a year later, Nadya read Kaminskaya’s book and recognised whole chunks of her own witch trial in the Soviet dissident lawyer’s descriptions.

Perhaps because Maria had long regarded herself as an activist, she found her feet in prison fairly fast and with seeming ease. Soon after she arrived she was threatened by a group of inmates, and felt compelled to ask for “protective solitary”, which is exactly the same cold and dark place as punitive solitary except one goes there voluntarily, to the extent that anything in prison is done voluntarily. “I arrived in solitary, dropped my things, and realised that if they were going to use their rules and regulations against me, I’d better study them,” Maria told me soon after her release. There is nothing obvious about the conclusion she drew: a more reasonable – and certainly a more common one – would be “then I may as well give up”. But Maria became a jailhouse lawyer. She collected documentation and filed endless complaints, on her own behalf and on behalf of other inmates. Within months, she had the prison administration scared of her – to the point that she was never actually allowed to enter the sewing factory, where she surely would have discovered numerous violations of labour and safety codes. As it was, Maria spent many days in court fighting the penal colony – and, miraculously, even winning a few victories.

Nadya had a few hearings as well, though while Maria focused on law and procedure, Nadya used the public forum – and, especially, the media, whose interest in the Pussy Riot inmates dwindled but never entirely disappeared – to speak publicly. It was a performance that grew increasingly political as time went on. By her last court hearing she had perfected the art of using every opening in the proceedings to make a statement and managed to give four prepared speeches in the course of one morning.

Then she lived through her desperate summer and her hunger strike and, in the hospital, discovered both the horrors other inmates had experienced and the inspiration that a long-dead woman’s book could provide. Thus was born another lifelong dissident.

Outside the prison, the Putin regime was evolving, too. The hopeful period during which Pussy Riot had come into being, gone to jail, and become world-famous, was long over. The current moment in Russian history is at once much darker and possessed of starker contrasts: Putin and the church have declared war not only on the opposition but, it seems, on modernity itself. Pussy Riot’s trial was this war’s first great battle. As I corresponded with Nadya and Maria in jail and watched them fight it out in court hearings that followed their big trials, I worried they might not be ready for the reality they would find when they were released: rarely has a country – even Russia – changed so profoundly in just two years.

In late December 2013 Putin, in a gesture timed to polish his image ahead of the Sochi Olympics, released several high-profile political prisoners, including Nadya and Maria, who had two months knocked off their sentences. They walked out of their respective penal colonies three months to the day after Nadya declared her hunger strike, and 27 years to the day after nuclear physicist and dissident Andrei Sakharov returned to Moscow from internal exile. They immediately announced that they would be launching a movement to fight for the rights of Russian prisoners, showing that they were not only ready to face Russia’s new political reality – they were already swinging at it. In the month since, they have been collecting documentation on human rights abuses in prisons, organising court cases and letter-writing campaigns, and travelling to co-ordinate individual efforts; they have not paused for a minute

The Guardian, Pussy Riot: Behind the balaclavas, by Masha Gessen, January 24th

Član 11. Republika Srbija je svetovna država. Crkve i verske zajednice su odvojene od države. Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna;

Čl 21 st 2. Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta;

Čl 44. Crkve i verske zajednice su ravnopravne i odvojene od države;

Čl 48. Merama u obrazovanju, kulturi i javnom obaveštavanju, Republika Srbija podstiče razumevanje, uvažavanje i poštovanje razlika koje postoje zbog posebnosti etničkog, kulturnog, jezičkog ili verskog identiteta njenih građana.

Čl 81. U oblasti obrazovanja, kulture i informisanja Srbija podstiče duh tolerancije i međukulturnog dijaloga i preduzima efikasne mere za unapređenje uzajamnog poštovanja, razumevanja i saradnje među svim ljudima koji žive na njenoj teritoriji, bez obzira na njihov etnički, kulturni, jezički ili verski identitet;

During a debate, the popular but not so attractive Abraham Lincoln was accused of being two-faced. He retorted: “If I had two faces, do you think I’d be wearing this one?”

Treba doneti zakon koji će omogućiti legalizaciju bespravno podignutih kuća na Savi, među kojima su i vikendice porodice predsednika Srbije Tomislava Nikolića.

To u intervjuu za „Blic“ poručuje Velimir Ilić, ministar građevine, nakon pisanja našeg lista o dve kuće koje su bespravno na savskoj obali podigli Radomir i Branislav Nikolić, sinovi predsednika Srbije. Ilić navodi da neće naložiti rušenje tih dvospratnica koje su izgrađene u plavnom području. Po aktuelnom zakonu legalizacija tih objekata nije ni moguća.

– Prvo, za rušenje je nadležan grad Beograd. Drugo, znate li vi koliko tamo ima nelegalnih kuća? Na hiljade! Ne možemo tendenciozno krenuti na predsednika Srbije.

Kakav savet biste dali kolegama u Beogradu? Kako da reše taj problem?

– Takvi objekti bi trebalo da se prvo registruju kao privremeni, da se reši problem otpadnih voda, da se izgradi kanalizacija. To nije samo problem u Beogradu. Znate li koliko takvih vikendica, splavova ima u drugim gradovima, na Borskom jezeru, Vlasini?

Ali kuća Nikolića nije ni splav, ni baraka, već je dvospratnica? 

.
– Ne možemo te objekte razdvajati ni odvajati. Moramo da formiramo komisiju koja će napraviti zakon kako bi i oni mogli da se legalizuju. Treba videti šta smeta, a šta ne. Ono što smeta, treba rušiti. U Novom Sadu imate naselje dužine 15 kilometara, gde je sagrađeno niz nelegalnih objekata. Pa, na Moravi su nelegalno podignuti restorani, hoteli. Njihovi vlasnici nisu marili za planove, oni su imali svoju viziju obale. Uzurpirali su je. To je vrlo složeno pitanje. Imate 100.000 sličnih slučajeva u Srbiji. Ne bih želeo da idem na predsednika. Raniji predsednici o trošku države gradili su kuće na planini, kuće na moru.

.
Da li i mi Nikoliću treba da gradimo kuće?

– Ako je predsednik ili neko njegov gradio, to je pozitivno. Meni je drago što on ima i kuće i vikendice, što ne mora država da mu gradi.

Kako komentarište to što je predsednik države, koji bi trebalo da bude primer građanima, bespravno gradio?

.
– On tada nije bio predsednik. Gradio je znatno ranije.

.
Ali, bio je predsednik najveće opozicione stranke?

.
– Te kuće su podignute u plavnom području. Ako krenete na Nikolića, moraćemo da rušimo i druge. Na šta bi onda ličila Sava? Bila bi puna ruševina. Uostalom, ne znam da li se kuća Nikolića pravno vodi na njega.

.
Vodi se na njegovog sina.

.
– Pa ni ja ne mogu svojim ćerkama da kažem šta da rade. A kamoli zetu. To je ipak malo složeno. Ćerka mi se udala u neku familiju. Zet može da kaže: „Šta mene briga što je tvoj otac ministar građevine“.

Velimir Ilic, Necu da rusim nelegalne vikendice porodice Nikolic, Blic, 22. januar

Da se vratimo na početak: ponavljaju se najave da će Radulović da se vrati i svedoči, u medijima traje kampanja. Po vama, šta sledi dalje?

To su sve baloni da bi se izvršio pritisak na tužioca da uđe u postupak. Da bi se zadovoljila Vučićeva ambicija da mu izbori prođu što bolje.

Na osnovu čega to tvrdite?

Pa nema tu drugog motiva, pošto nema krivičnog dela. Da li u celom slučaju C market ima krivičnog dela? Naravno, pa postoji presuda. Ali, u ovom delu, u transakciji koja se odvijala u ponudi za preuzimanje, i celom tom delu o kome smo sada pričali, pa tu uopšte nema krivičnog dela. Zapravo je obrnuto, to je vraćanje na zakoniti postupak. Ni za prvi put ni za ono za šta je Mišković hapšen, ni tu nema dela. “Politika” razvija tezu, “Putin je uhapsio Hodorkovskog, Vučić je uhapsio Miškovića, prema tome, Vučić je Putin”. Da ostavimo sad to što je svakom jasno da Vučić nije Putin, ali ta razlika je ogromna. Tamo se tvrdilo i dokazano je da je najmanje 90 odsto ukupnog vlasništva Hodorkovskog kriminalnog porekla. Ovde Tužilaštvo ne da nije dokazalo, nego mu uopšte stavlja na teret, da je 0,03 odsto Miškovićeve imovine nezakonito, a ne spore da je 99,97 odsto njegove imovine zakonito. U pritvoru je bio zbog Kosova i Briselskog sporazuma, da bi se pažnja javnosti okrenula na drugu stranu i Vučiću podigao rejting. Hodorkovski je poslovao sa naftom, ovde je reč o privatnom preduzeću – stoodstotno privatno preduzeće je uzelo zajam od stoodstotnog privatnog preduzeća. Uopšte nema ni državne ni društvene imovine. Reč je o zajmu od 23 miliona evra na tri godine, sa kamatom koja je bila ugovorena ispod bankarske kamate na našem tržištu. Navodno, plaćeno je 216 hiljada evra više tom preduzeću nego što je trebalo. Znači, Mišković je plasirao na tri godine 23 miliona evra da bi kriminalno zaradio 216 hiljada, pri čemu privatno preduzeće uopšte to ne potražuje. Niko ni ne traži tih 216 hiljada evra. Ali tužilac kaže “da, to je jedno delo”, i to je jedino delo gde je Mišković izvršitelj. Pa da li vi poznajete bilo koga ko veruje da se Mišković upustio u kriminal da bi na 23 miliona za tri godine zaradio 216 hiljada? Drugo delo koje mu tužilac stavlja na teret je sledeće: nesporno je da ceo Delta sistem, i svuda gde je Mišković, koji u to vreme ima promet od dve milijarde evra godišnje, plaća sve poreze. Sistem plaća sve poreze do dinara. Ali je Mišković svog sina nagovarao da on ne plati porez. On plaća porez, a svog sina podstrekava da ne plaća, iako u tom trenutku ima 500 direktora, ovlašćenih lica, revizora, advokata i konsultanata – nikog od njih nije podstrekavao da vrše utaju poreza, nego rođenog sina, da bi na taj način njegov sin prihodovao tri miliona evra. To vam je sve protiv Miškovića. I to je prošlo prvi put u tom smislu da mu je određen pritvor, sad je problem drugi put. Ni prvi put nije bilo ničega, a ovde je sad još gore, još je veća bruka za Miljka Radisavljevića – sedam godina si u tom predmetu i sad ćeš da nađeš da postoji još nešto kriminalno, tako da sad čovek očigledno pruža otpor. Dakle, ti medijski napadi služe da bi se izvršio pritisak na Miljka Radisavljevića da ponovo izda nalog za Miškovićevo hapšenje. A Miljko Radisavljević je pod direktnom kontrolom američke ambasade. Kad Miki Rakić i američka ambasada dignu slušalicu, kako mu oni kažu, tako on radi.

Mislite li da će Mišković biti ponovo uhapšen?

Sigurno je pritisak veliki. A da li će do toga doći, to će zavisiti u krajnjoj liniji od procene SAD. Ako SAD procene da im je i ovog puta od značaja da Vučić ipak ima malo podignut rejting, biće uhapšen. Ukoliko procene da neće biti podignut rejting, Mišković neće biti uhapšen. Jer, ta tužilačka organizacija potpuno je izvan državnog sistema Srbije, potpuno je pod kontrolom SAD. Tu je najgora situacija, gora nego u bezbednosnim strukturama. U vrhu tužilačke organizacije, pre svega preko Demokratske stranke i Mikija Rakića, oni su instalirali bukvalno sve. Formalno je morala da to uradi neka politička struktura, i to je formalno uradilo DS, ali suštinski, američka struktura preko svojih ljudi u Demokratskoj stranci. Miki Rakić je najznačajniji američki čovek u Srbiji.

Branko Pavlovic, Kako je Miskovic kupio C market, Vreme, 16. jan

na konju stoji sam
i visoko su podignuti barjaci
od njega se svi oprastaju
i njega dugo dugo gledaju

.
sve vise zna da je ostao
svoja jedina i prava prilika
isuvise dugo je voleo
za stvarno podne sto je zeleo

andjeo cuvar nocu dolazi
i tihim krilom on ga podize
u crnom perju onda stanuje
sve pticje glave tad su njegove

moja si moja si
i sebe gleda
moja si moja si
i sebe gleda dok se oblaci
on bi voleo biti ta devojka
on bi voleo da ga vole drugovi
da proba sebe da se izmeni

i sve je vazno sto se dogadja
i duge ruke mnogo govore
i mladost vrlo topla varljiva
obecanja lunatickih riva

i nema razloga za kajanje
ko tvrdo jaje bili su mu svi
u svome znaku svi su jednom mi
neka mu blista zamak nebeski

sve muzike neka gore sviraju
sva neba neka sada budu tu
za mesec mandoline umiru
majke i ocevi se smenjuju
moja si moja si
i noc u sumi
moja si moja si
i noc u sumi je video
on vidi sebe kako se otima
on bi voleo biti ta devojka
da proba sebe da se izmeni

u kupatilu on prima savete
u ogledalu nalazi poruke
iz tusa sibaju ga krvave
kadine mirisne groznice
na telu nema vise tragova
na hijacint mu koza podseca
ruzinim uljem sad je pomazan
crvenom kosom glavu pokriva

sve muzike neka gore sviraju
sva neba neka sada budu tu
za mesec mandoline umiru
majke i ocevi se smenjuju

moja si moja si
i sebe gleda
moja si moja si
i sebe gleda dok se pretvara
on bi voleo biti ta devojka
on bi voleo da ga vole drugovi
da proba sebe da se izmeni

Hristos voskrese iz mertvih smertiju

smert poprav i suscim vo grobjeh zivot

darovav

spasi se utjesitelju blagi
pojuscija ti aliluja

Moja si, Idoli, 1982.

Mitropolija crnogorsko-primorska urbanistički je valorizovala 51.000 kvadrata zemlje u Buljarici, jer se novim planskim dokumentom za taj prostor izašlo u susret željama crkve da na svojim parcelama, osim turističkih vila, ucrta i hotel, poslovno-stambene objekte, javnu garažu, sportske i rekreativne terene.

Kako prenose današnje “Vijesti”, Buljarica, jedna od najlepših i retkih građevinski netaknutih uvala na Crnogorskom primorju, nakon šest godina, od kada je započela izrada, dobila je svoj Detaljni-urbanistički plan, koji se našao na javnoj raspravi.

Mitropolija crnogorsko-primorska je jedan je od najvećih zemljoposedika u opštini Budvi, jer se računa da u svome vlasnišštvu ima govoto milion kvadrata atraktivnih zemljišnih parcela.
Samo u Buljaricama Mitropolija crnogorsko-primorska raspolaže sa 51.572 kvadrata.

Mitropolija je, kako navode “Vijesti”, na delu tog prostora ucrtala turističke vile, poslovno-stambene objekte, javnu garažu, sportske i rekreativne terene, park, kao i hotel.

Amfilohije na crnogorskom primorju ucrtao vile, hotele, sportske terene. Blic, 19. januar

Rugali su mu se kako priča, gurali ga, vršili nuždu u njegovim patikama, šišali, jednom su ga išutirali toliko da je završio na hitnim intervencijama… Danilo Krstajić je za svoje drugare iz razreda glup i lud samo zato što je gluv.

Danilo Krstajić kao dečak

Porodica je, kada je imao godinu dana, otkrila da ne čuje i, pored mišljenja lekara da mu slušni aparat neće pomoći, insistirala da ga ipak dobije. Nekoliko godina Danilo je išao na rehabilitaciju u Beograd, na predlog psihologa krenuo u redovnu školu, a u šestom razredu, sa 13 godina, ugradio kohlearni implant.

Maltretiranje školskih drugova

Međutim, za njega je detinjstvo završeno u petom razredu, kada su drugari iz razreda počeli da ga maltretiraju zbog gluvoće.

Zadirkivali su ga, rugali, gurkali. Najviše su pokazivali agresiju na časovima fizičkog, gde su obično bili bez nadzora…. Danilo tada nije čuo – skidao je spoljnu jedinicu kohlearnog implanta da je ne bi oštetio jer je jako skupa. Oni su se tada bukvalno iživljavali.

Gurali su ga toliko da bi padao, gađali su ga s tribina košarkaškom loptom dok bi on trčao po terenu. Jednom su ga bukvalno išutirali. Gde god bi okačio jaknu, ranac, njima je to smetalo. Bacali su stvari na pod, gazili, sakrivali patike, vršili malu nuždu u njima, šišali ga, priča Danilova majka, Slađana.

– Želeo sam da zaboravim sve što se desilo u osnovnoj školi. Nemam volju da ispričam šta su mi radili – kaže Danilo i dodaje da je od svega najteže psihičko maltretiranje i to što drugari nemaju razumevanja, što su ga ponizili.

Sve se nastavilo u srednjoj školi, jer su neka deca iz osnovne ponovo sa njim u odeljenju i odmah su ga ismejavali i stvorili atmosferu da je on malo lud – gluv pa lud, kaže Slađana Krstajić. Tražili smo da ne ide u razred sa tom decom, ali nam nisu izašli u susret, dodaje majka.

Niko mu ne kaže ni zdravo

Danilo Krstajić danas

– Neće da pričaju sa mnom. Nemam nijednu osobu u razredu koja želi da mi pomogne, da mi da svesku da prepišem, da dođe kod mene. Nisam imao normalan razgovor u školi, da mi se neko obrati. Kaže: Zdravo! Kako si?, Šta radiš? Da li su bio u bisokopu? Nikada me nisu uključili u razgovor – navodi Danilo.

Njegov svet je njegova porodica – mama, tata Branko, sestra Tamara, brat Denis i sestra Sonja. Kada ga pitate sa kim se još druži, pokušava da se seti i navodi Aleksandru sa kojom radi u gimnazijskom časopisu. Ona je novinar, a on fotograf. Pominje i Sonju, staru drugaricu iz osnovne škole. Tu staje.

Međutim, seća se drugara sa fejsbuka – iz Petnice. Ozaruje mu se lice i počinje da priča kako je dva puta bio u Petnici i sada je ponovo pozvan jer je prihvaćenjen njegov rad iz biologije.

– U Petnici su me prihvatili. Hteli su sa mnom da razgovaraju, da mi pomognu. Prvi put sam razgovarao sa svima. Prvi put me je jedna Milica pitala da li hoću da ona kupi picu. Ja sam bi zbunjen. Nisam znao šta da kažem. Prvo sam rekao ne, a posle sam se predomislio i rekao da. Ona je otišla u Valjevo, kupila picu, donela u Petnicu i svi smo jeli. Bilo je baš lepo – priča Danilo i raduje se novom odlasku u Petnicu.

Borba protiv vršnjačkog nasilja velika smejurija

Nasilje se nastavilo u gimnaziji i roditelji su na početku ove školske godine (2013/1014), kada je Danilo u trećem razredu, prijavili vršnjačko nasilje prosvetnoj inspekciji.

– Došao je savetnik iz Sombora. Moram da kažem – sve te komisije, to je jedna velika smejurija. Veliko ništa! Veliko gubljenje vremena i popunjavanje tabela! Jedna birokratija! Taj savetnik je mrtav hladan, ne tiče ga se što dete ima psihičkih problem. Izabrana su tri deteta iz razreda, pitao ih je da li ima vršnjačkog nasilja u njihovom razredu, deca su rekla da nema. Neće deca reći ono što mu govore – da je Danilo gluv, glup, lud, gluvać, gej. Rekla sam da je Danilo dete koje voli da uči, voli nauku, a sada neće da ide u školu. Dolazi kući plačući, a ima 18 godina i da nije ni čudo da ima samoubistava. Savetnik je na to rekao cinično – da, da, imali smo samoubistava – izjadala se Slađana Krstajić.

Ona kaže da postoje procedure u ovakvim slučajevima, da traju od tri do šest meseci, a da nikoga ne zanima šta će biti u međuvremenu sa detetom. Danilova majka objašnjava da su deca posle prijave prestala da ga guraju, direktno vređaju, ali da i dalje neće da mu pomognu, da komuniciraju sa njim, govore mu da pravi problem, da je on jedini problem, a da on samo hoće da se druži i da ga ne zovu pogrdnim imenima.

– Mi smo privatno angažovali psihologa na jačanju njegovog samopouzdanja, na jačanju njegove ličnosti, da ga stručno lice nauči kako da se ponaša u određenoj situaciji, da kontroliše svoj bes, tugu, svu nemoć, kako da se postavi – kaže Slađana.

Danilo: Sumnjam da se ljudi menjaju

Danilo kaže da je često veoma usamljen i dodaje da se pita zašto drugari ne žele da ga prihvate. Želeo bi da se druži, da sa njima ide u grad, bioskop, priča o svemu, ali kaže i da sumnja da se ljudi menjaju.

Danilo je treće od četvoro dece u porodici, a njegovi roditelji su vrlo rano primetili da ne reaguje na zvuk, ali su tada, pre 17 godina, lekari tvrdili da je sve u redu i da čuje. Nakon upornog insistiranja roditelja, dali su im uput za Beograd, gde je ustanovljeno da ima teško oštećenje sluha od 95 do 100 decibela, da čak nije ni za slušni aparat.

– Kukala sam da stavimo slušni aparat, lekar je dao recept, kupili smo digitalni aparat i krenuli da radimo sa njim, da vežbamo da uči da sluša. Preko interneta smo našli literaturu, tražili savete u školi za gluve. Bili smo uporni. Saznali smo da se rehabilitacija radi u Beogradu i najpre smo sve sami finansirali, jer nisu hteli da nam daju uput. Posle nekoliko godina rehabilitacije, komisija je predložila da Danilo ide u redovnu školu – seća se Slađana Krstajić.

Danilo je, kako kaže, sam poželeo da stavi kohlearni implant, jer je mislio da će da mu pomogne da čuje i da će to biti trajno rešenje.

– Mi kao roditelji smo znali da kohlearni implant nije dovoljan bez velikog rada i učenja slušanja. Kohlearni implant nisu naočare. Imlant je pomagalo koje treba da naučiš slušati, što podrazumeva opet jedan veliki rad. Ako se trudite naučićete prepoznati sve zvukove, ako se ne trudite imaćete samo jednu buku u glavi – priča Danilova majka.

Krstajići su sedam puta išli na komisiju da bi dobili odobrenje za ugradnju kohlearnog implanta. Odbijali su ih jer su smatrali da je star za implant i da psihički neće moći da podnese zvukove koje će čuti. Bili su uporni i lekar je pristao kad su ga zamolili da on kaže Danilu da ne može da ga operiše.

– Mislio sam da ću, kad dobijem kohlearni implant, odmah moći da čujem savršeno, da sam zauvek rešio problem sa gluvoćom, ali to ne može tako. Posle operacije je potrebno mnogo vežbe, truda i rada – dodaje Dado, kako ga zovu.

Kada je dobio kohlerani impant kaže da je čuo samo kljucanje kokoške u glavi, dok se nije navikao.

Prvi put čuo cvrkut ptica

– Posle se moj mozak navikao da mogu da čujem svaki zvuk. Prvi put sam čuo cvrkutanje ptice i prvi put sam cuo kišu i šum mora – priča Danilo.

Rehabilitaciju su radili sami i Danilo je naučen da bude samostalan. Puno putuje, radi u školskom časopisu, fotografiše, član je đačkog parlamenta, ide u Petnicu, ima mnogo aktivnosti van škole, putovao je u inostranstvo, sam je išao na more.

Slađana Krstajić ističe da je porodica sretna i zadovoljna jer Danilo još ima osmeh na licu.

– Mislimo da još postoje dobri ljudi, razumni ljudi, vaspitana deca koja pokazuju svoju pozitivnu stranu – kaže ona.

Porodica sada vodi novu bitku – za izmenu pravilnika Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje koji bi omogućio onima koji imaju kohlearni implant besplatnu zamenu spoljne jedinice.

The least surprising survey results I have read for some time were released this week by the Open University, which recorded that couples without children had better relationships than those with them. Surely, no one but a lunatic expects the arrival of children to improve their relationship. Children are probably one of the main causes of divorce. They take up the energy that either parent, or both, would otherwise give to one another. The more children you have, the more true it is.

However, it is also telling that the survey shows that mothers, at least, are a lot happier as individuals then childless women – even if the childless woman happens to have a better relationship with their partner. Men with children, on the other hand, are more likely to be unhappy than men in relationships who don’t have them.

It seems that for women, having children more than compensates for the hobbling of their adult relationship. For men, having the attention switched away from them towards the children represents a bigger blow than it does for women. Perhaps it’s an ego thing, or perhaps the consequences for men, often greater financial pressures, less sex and being pushed down the pecking order, are not made up for by the decidedly mixed blessing of children.

And it is mixed – whether you are a woman or a man. Anyone who tells you otherwise is either a fool or a liar. Children are the most wonderful, awful, selfish, giving, kind, cruel, beautiful, cantankerous creatures in the world. They push you through the mill until you think you can’t take anymore, then they redeem themselves by being the extraordinary forces of nature they are, holy and, at times, verging on the diabolic. Simply by existing, they subtract as well as add to your relationship with your partner – more the former than the latter, as my experience and the survey suggests.

I don’t think anyone can make a judgment on whether children “make you happier” or not. Such a  statement presupposes that “happiness” is something you possess or don’t possess, like furniture. In fact, happiness is a sort of vibration across a spectrum that cannot be quantified, and endlessly changes, and comes and goes. To decide whether you are happier in one state or another is entering the realms of the mathematics of the impossible.

This can be said though: having children represents another realm of experience to not having them, a different kind of universe. No one who does not have children can truly know what it means to have them, for good or bad. And people who have children can’t properly remember what it was like before because parenthood changes them so much that there is no firm ground from which to view the past.

A childless couple can mark an emotional graph of a register between one and 10 against a couple with children, but the results are meaningless because the joys of being alone with your partner and being with your partner in a family are so qualitatively different that they can’t be compared.

Have my four children made me happier than I would otherwise have been? That is impossible to say. But I know that for all the pressures they put on a relationship, they are greater factories of joy than anything I ever experienced when I was single, just as those difficulties and anxieties of being a parent have produced great depths of misery.

Parenthood is not the soft option or the safe option – it is the extreme option. For those who just want to be content, they should stay childless. For those who want both heaven and hell, children are the solution – as well as the problem.

Tim Lott, Has having children made me happier than I was before? Guardian, 18. 01.

Ovoga puta interes javnosti za Demokratsku stranku ne izaziva navijaštvo za ovu ili onu ličnost koja će voditi tu stranku. Pri tom se ne odbacuje notorna stvar da je uloga ličnosti u politici veoma važna. Mnogo pominjani Max Weber je to dobro znao: on je među tri izvora legitimnosti vlasti izdvojio vlast baziranu na harizmatskoj ličnosti. Iako on sam nije temeljnije opisao takav tip vlasti, njegovi nastavljači su značenjeharizmatskog vođe videli u njegovoj sposobnosti da na novi način poveže pojedinačne i suprotstavljene trendove u društvu; taj novi geštalt predstavlja novu interpretaciju koja do tada nije bila prepoznata.

Ova ekskurzija u značenje harizmatske ličnosti bila je potrebna kao kontrast onome što se događa u Demokratskoj stranci. Nije problem DS-a u tome da nađe harizmatskog vođu ili talentovanog političara, mada je to uvek dobrodošlo – nego to što nakon izbora nije prevagnuo običan politički ratio koji bi ustanovio šta je bilo pogrešno, tj. zbog čega je Tadić izgubio izbore. Neshvatanje u čemu se grešilo dovelo je stranku u krizu. Da nije bilo obračuna sa starom politikom, dokazuje sama mogućnost da se Boris Tadić ponovo pojavi kao pretendent na vođstvo stranke. Ni on sam nije pokušao da shvati zašto su ga hiljade ljudi bojktovale ne izlazeći na izbore, niti je njegov naslednik – Dragan Đilas – razumeo šta nije valjalo u Tadićevoj osmogodišnjoj vladavini. Tako je i sam naslednik omogućio povratak Tadića.

Nedostatak političkog razlaza bio je jasan već kada su izostali demokratski izbori u stranci. Oni su bili zamenjeni trulim kompromisom, odnosno dogovorom bivšeg i sadašnjeg predsednika stranke o tome šta će Tadić dobiti, koliko će biti njegovih ljudi u predsedništvu a koliko Đilasovih. Smena na vrhu obavljena je po „kavaljerskom principu“. A takav princip je sam po sebi apolitičan. Tako su, drugarski, podeljene uloge: Đilas je postao novi predsednik, a Tadić počasni predsednik stranke. Već sam taj anahronizam, da se u jednoj modernoj stranci pojavi status počasnog predsednika, svedoči o tome da se više vodila briga o tome da se svi lepo udome, nego da se povede ozbiljna rasprava zašto su izbori izgubljeni.

Pošto nije uspostavljena nikakva vododelnica između Tadića i Đilasa, i stare i nove politike, onda Tadić može biti predsednik stranke baš koliko i Đilas. Ali, DS se nije našla samo u sopstvenim problemima, za koje je sama odgovorna. Stranka se našla pod velikim pritiskom vlasti, pre svega SNS-a. Tabloidi su bukvalno proganjali članove i funkcionere stranke, pre svega Đilasa, o kome su ispisane gomile laži. Strategija SNS-a je uništenje Demokratske stranke. To bi se najlakše postiglo uvlačenjem DS-a u koaliciju posle vanrednih izbora, tj. podrškom Tadićevoj ambiciji da se ponovo vrati na čelo stranke. Jedina pozicija stranke koja je može spasti od spoljašnjeg uništenja – jeste odluka da DS ni pod kojim uslovima neće prihvatiti koaliciju sa SNS-om. A o tome se odlučuje na sledećem GO.

Zašto je za širu javnost važno da se DS konsoliduje? Važno je zbog toga što je u odbrani DS-a sadržano pitanje ko će zameniti sadašnju vlast. Demokratska javnost treba i mora da brani principe smenjivosti vlasti i poštenih izbora (što je već dovedeno u pitanje) – kao jedine tekovine 5. oktobra. Ako DS ne bi opstala kao velika stranka i potencijalni pobednik na nekim budućim izborima, kao konkurencija ovoj vlasti ostale bi samo antievropske stranke ekstremne desnice. A to bi u stvari značilo da bi vlast Aleksandra Vučića mogla opstati „za vjek i vjekova“. On bi bez po muke, u odnosu na ekstremiste, po difoltu bio „manje zlo“.

Predstojeći GO DS može da nadoknadi ono što je propušteno. Samo treba jasno konstatovati da je DS za vreme Tadića izneverila samu sebe zato što nije snažnije povukla Srbiju ka EU i vidovitije gledala na Kosovo i nacionalno pitanje, što nije obustavila pokvarenu partokratsku državu kao glavni izvor korupcije i bezakonja i što strukturno nisu bile diferencirane država i privreda, kao način da nestanu tajkuni. DS treba jednako jasno da se pozicionira kao opoziciona partija. Iz te pozicije gradila bi svoju političku strategiju i novu politiku, a to bi u praksi značilo da je ono staro otišlo i ostalo iza nje.

Vesna Pesic, Zasto je vazan glavni odbor DS, Pescanik.net, 15. jan

Children have rights!

Pre skoro 50 godina, Gordon Mur je izneo tvrdnju da će se broj tranzistora koji mogu da se smeste na silicijumski čip u redovnim intervalima udvostručavati u doglednoj budućnosti. Prateći ovaj takozvani Murov zakon, računari su postali jeftini i svuda prisutni. Mobilni telefoni su toliko jeftini da ih sada ima preko šest milijardi – skoro jedan za svakog čoveka na planeti.

Usled Murovog zakona i automatizovani nadzor je postao jeftin. Državna prismotra koja je nekad koštala milione dolara sada može da se obavi za samo deo tog novca.

Još uvek nismo u potpunosti shvatili sve implikacije jeftinog nadzora. Jedino je sigurno da će ga biti sve više – nadziranja građana, potencijalnih terorista i šefova država – i da će to imati velike posledice.

Nekada je nadziranje zahtevalo mnogo zaposlenih. Dvaput veći nadzor zahtevao je duplo više ljudi i duplo veće troškove. Ali kako je nadzor automatizovan, njegova cena je eksponencijalno padala.

Da bismo shvatili ekonomiju nadzora treba pažljivije da pogledamo Murov zakon.

Godine 1965, Gordon Mur je primetio da se broj tranzistora na čipu od pronalaska integrisanog kola 1958. svake godine udvostručuje. Od tada je njegov zakon modifikovan. Uvećanje broja tranzistora usporilo se na oko 40 procenata godišnje. Bilo je brojnih sličnih predviđanja o eksponencijalnom rastu mrežnog kapaciteta, broja piksela i magnetnog skladištenja. Mnoga od tih predviđanja pokazala su se tačnima.

Ove tehnologije su sastavni delovi nadzornih sistema. Ako uračunate sve različite tehnologije koje napreduju 40 procenata godišnje, dobijate sisteme čije performanse rastu još brže. Pogledajte računarske sisteme.

Kompjuteri spajaju tehnologiju integrisanih kola, poluprovodničke memorije, magnetno skladištenje i mrežne perfomanse u jedan sistem. Kao rezultat toga, dok je 1990-ih broj tranzistora rastao po stopi od 40 procenata, sistemska procesorska snaga rasla je 80 procenata godišnje.

Nešto što raste 80 procenata godišnje uvećava se 300 puta za deset godina. Ukoliko bi se performanse nadzornih sistema povećavale ovim tempom, za deset godina bi nadzor koji danas košta jedan dolar mogao da se kupi za samo delić jednog centa. Aplikacije koje nisu bile isplative za dolar iznenada postaju praktične. Upravo zbog ovog napretka je kolekcija metapodataka koju sakuplja NSA postala izvodljiva.

Ukoliko sposobnost nadzornih sistema bude nastavila da raste ovim tempom, tehnologija koja, na primer, identifikuje čovekovo lice kad uđe u prodavnicu ili u avion iznenada postaje praktična.

Mislim da postoje dve najšire vrste automatizovanog nadzora – participativan i nedobrovoljan, dok je linija njihovog razgraničenja maglovita. Participativni nadzor pojavio se uz široku upotrebu interneta. U ovom periodu korisnici su aktivno učestvovali u razotkrivanju svojih podataka preko interneta, prosleđujući svoje lične podatke kupovanjem proizvoda, traženjem informacija ili komuniciranjem preko društvenih mreža.

Ljudi su dobrovoljno učestvovali u procesu prismotre čak i kad nisu u potpunosti razumeli njegove implikacije. Dozvoljavajući kompanijama da koriste njihove podatke, zauzvrat su dobijali vredne usluge.

Svesno ili nesvesno, korisnici su monetarizovali svoju privatnost. Tačnije, zamenili su informacije o sebi u virtuelnom prostoru za besplatne usluge. Amazon je prikupljao podatke o klijentima i zauzvrat pružao bolju selekciju proizvoda i usluge poput kupovine jednim klikom.

Gugl, osnovan 1998, davao je dragocenu besplatnu pretragu u zamenu za prikazivanje ciljanih reklama korisnicima. Fejsbuk je obezbeđivao zajednicu, hronološki pregled i „zidove“ ljudima koji hoće da se povežu. Korisnici Fejsbuka – sada ih ima preko milijardu – dobili su ove usluge besplatno u zamenu za to što su dozvolili Fejsbuku da koristi njihove podatke.

Nedobrovoljni nadzor – vođen Murovim zakonom – usledio je ubrzo nakon toga. Njegovi osnovni instrumenti su mobilni telefoni, pametni telefoni, GPS uređaji i jeftine kamere. Kada se ovi uređaji upotrebljavaju, nema potrebe da korisnici aktivno sudeluju u kreiranju informacija o svojim aktivnostima. Oni dobijaju malo ili ništa u zamenu za nesvesno pružanje vrednih informacije o sebi. NSA ne pruža nikakve usluge korisnicima mobilnih telefona u zamenu za njihove metapodatke.

Niko ne zna kojom brzinom padaju troškovi masovnog nadzora ili kojim tempom on napreduje. Ono što znamo jeste da postojeće participativne i nedobrovoljne nadzorne tehnologije bujaju i da se svakodnevno uvode novije i efikasnije. Kako troškovi padaju, otvaraju se nove mogućnosti za prismotru. Jeftino prepoznavanje lica omogućiće državi i trgovinama da nas prate i kad su nam telefoni isključeni i kad ne koristimo kartice lojalnosti.

Kako troškovi automatizovanog nadzora budu padali, nadzorne aplikacije će se naglo širiti. Različiti delovi naše lične slagalice sklapaće se u monstruozno velikim bazama podataka. Alatke za big data analizu uklapaće ove deliće i stvarati potpunu sliku o tome ko smo mi, gde idemo, šta čitamo i gledamo, šta radimo i šta nam se dopada. Postojaće dosijei podataka o nama, poput naših adresa, telefonskih brojeva, poziva sa naših mobilnih telefona i gde smo se nalazili u trenutku razgovora, kao i internet sajtova koje smo posećivali. Ali biće i algoritama koji predviđaju naš ukus, ponašanje, planove, stavove, misli i zdravlje. Skoro sve o nama biće poznato ili predvidivo. Te prognoze se mogu pretvoriti u samoispunjiva proročanstva koja određuju našu budućnost.

Iako je zabrinutost sveta usmerena na špijuniranje NSA, mislim da će najveća pretnja mojoj slobodi biti činjenica da sam smešten u virtuelni algoritamski zatvor. Ova algoritamska predviđanja mogla bi da me smeste na listu zabrane letenja ili da me odrede za metu poreske inspekcije. Mogla bi da se upotrebe da mi uskrate kredit, da proveravaju moje prijave za posao i automatski pregledaju moj LinkedIn profil da odrede moju podobnost za određeno radno mesto. Potencijalni poslodavaci bi mogli da ih koriste da dobiju sliku mog zdravstvenog stanja. Koristila bi se da predvide da li ću počiniti krivično delo, da li koristim supstance koje stvaraju zavisnost, i za određivanje moje podobnosti za životno osiguranje ili osiguranje automobila. Mogu ih koristiti starački domovi da utvrde da li ću biti isplativ kao stanar, a koledži bi mogli da ih koriste u procesu odabira prijava.

Posebno je zabrinjavajuća zamisao da kada jednom postanete algoritamski zatvorenik, vrlo je teško dobiti pomilovanje. Pitajte nekog ko je pokušao da izdejstvuje skidanje sa liste zabrane letenja ili da ispravi grešku na izveštaju kreditnog biroa.

Privatne firme podržavaju i participativni i nedobrovoljni nadzor. One žele da iskoriste prikupljene podatke za pronalaženje potrošača, identifikovanje najpoželjnijih i ciljano reklamiranje. Nedobrovoljni nadzor je izuzetno zanimljiv državnim agencijama koje žele da naši aerodromi budu bezbedni i da nas zaštite od kriminala i terorističkih napada. Prosečnog korisnika interneta iizgleda ne brine participativni nadzor. On je spreman da se odrekne svoje privatnosti kako bi besplatno dobio neku vrednu uslugu. Rezultat je činjenica da ima malo ili nimalo organizovanog otpora automatizovanoj masovnoj prismotri.

Moj vam je savet da živite širom otvorenih očiju, jer će Murov zakon masovne prismotre potrajati.

Algoritamski zatvorenik, Bill Davidow, The Atlantic, 09.01.2014.

Preveo Ivica Pavlović