Meni je ta izložba značajna pre svega umetnički, stvarno. Otišla sam na otvaranje zbog toga što su to organizovali ljudi iz Hartefakta i Kulturnog centra, koje volim i poštujem. Htela sam da im pružim podršku, pogotovo što je dva-tri dana pred otvaranje izložba prvo bila zabranjena, to jest, bilo je otkazano otvaranje. Onda su tu odluku poništili, bila je prava drama, pritisci na Kulturni centar. Bio je potreban ogroman napor te žene, Mie David, da to uopšte istera, pre svega da ti umetnici dođu u tu celu atmosferu gde se nadiže stravična gužva i frka na jedno ozbiljno umetničko delo.

Onda sam ustanovila da postoji nekoliko nivoa nerazumevanja između mene i ovog društva. Prvo, naravno, tu je najosnovniji taj narativ – ’šta oni nama o tim zločinima govore, kako smo mi ubijali Albance, kao da nisu oni nas’ – to je ona klasična priča, prebrojavanje belih kostiju. Neko je danas to dobro opisao kada je rekao kako treba da se uspostavi berza, i na njoj da jedna muslimanska kost vredi kao 0,75 srpskih kostiju, pa bar da znamo o čemu razgovaramo.

Ja prva nisam bila informisana o događaju – ali ukratko, ovi umetnici su izložbu napravili po ličnom događaju; to je ta porodica Bogujevci, njih 14-oro je pobijeno, likvidirano, izrešetano 1999. u Podujevu, i to tako što su Škorpioni upali u tih nekoliko kuća, sve ih poterali u dvorište te jedne kuće, poređali uza zid, i pucali. To su stare žene, i to su neka deca – najveći broj su bila deca – ljudi koji su preživeli, preživeli su tako što su se pravili da su mrtvi. Ima baš jedan trenutak na izložbi, kad govori jedna od njih, da su one koji su se prevarili i krkljali da uhvate vazduh, ono, overili. A ta deca su nekako intuitivno shvatila da treba da se prave mrtvi, i tako su preživeli. I oni su napravili izložbu koja je zasnovana, ja bih rekla, na njihovoj ličnoj terapiji.

Svo troje se bave umetnošću – jedna je završila grafički dizajn, jedan se iz Mančestera vratio za Prištinu i tamo u marketingu radi veb dizajn, ova treća je umetnica i kustoskinja. Govore engleski sa mančesterskim akcentom, mnogo je smešno… kad je juče premijer došao na otvaranje izložbe, obratio im se na srpskom – a oni ljudi ne znaju srpski. Taj podrazumevajući ton, da svi Albanci sa Kosova znaju srpski, a mi ne znamo nijednu jedinu reč albanskog.

Izložba je postavljena u podrumu galerije Kulturnog centra koji su oni podelili u 4 dela. U jednom delu je dnevna soba njihove porodične kuće, onakva kakva je bila. Tu je pravi kauč na kome su oni odrasli, pod prekriven jambolijom, stočić sa miljeom, regal gde stoje poređane neke knjige, video-kasete, i razni suvenirčići. Pitala sam jednu umetnicu ’šta je ovo?’, ona kaže ’to je moja baba donela iz Londona’, ono, mali most na Temzi, znaš kako smo iz inostranstva donosili te neke razne suvenirčiće. I na tom nekom razdrndanom starom televizoru ide jedina video-kaseta koja je ostala sačuvana, kućni video, neka Nova godina 1990, gomila neke dece, od kojih su samo njih troje preživeli, igraju se nešto, našarani… neka najobičnija porodica, možda malo siromašnija, u nekoj provinciji bilo gde na jugu Balkana.

U sobi su bile neke silne video kasete, pitala sam ovog umetnika ’šta ti je bilo na ovim video kasetama’, a on kaže’Van Dam!’ On je gledao Žan Van Dama 1999. Tamo ima i raznih kompleta nekih knjiga, ono što se kupovalo, tipa Remark. Ima i jedna velika knjiga koja je očigledno stalno korišćena – ’Roditelj i dijete’ – znači na srpskohrvatskom. Sve zajedno, to je jedna kućna atmosfera, ali se vidi da je to jedna mrtva kućna atmosfera. Vidi se da te duše fale. I to moram da kažem, izložba te ničim ne udara u glavu, nijednog trenutka nije spomenuto ime Srbija, srpski vojnici, srpski Škorpioni, to ne postoji. Oni govore o jednom zločinu.

U drugom delu tog prostora je nešto što su napravili od fotografija, kao rodoslovno stablo, veliko rodoslovno stablo, crno-bele su fotografije svih koji nisu preživeli rat. Tu je gomila nekog sveta, i gomila sveta nije preživela, strašno je kad vidiš crno-bele fotografije dece, male dece.

Sledeći deo izložbe čine tri bolnička kreveta sa sve onim stalkom na koji se kači infuzija, e za to su zakačene slušalice. To su originalni bolnički kreveti u kojima su oni ležali nekih 11 nedelja. Bili su ozbiljno ranjeni, i nisu bili dobro tretirani od srpskih lekara, zaista nisu. Pred kamerama su bili dobro tretirani, ali su im zabranjivali da govore. Oni su bila istraumirana deca, na njihove oči su im ubili majku koja je pokušavala da ih zaštiti. I sad kad staviš na uši te slušalice, to zaista kao da ti neko kapa neku infuziju, da te održi u životu da čuješ njihve ispovesti, da čuješ kako im je bilo u toj bolnici.

I na kraju ide taj deo koji je potpuno dokumentaristički, sa suđenja Škorpionima, to je ono što je isterala Nataša Kandić, našavši dokaze protiv njih. Ovo troje umetnika opet govore te neke strašne stvari iz vremena kad su dolazili na suđenje Škorpionima. Prvi put kad su došli bili su klinci, dođu neke 2003. a advokati ih izmaltretiraju, niko im ništa ne veruje, deca zbunjena, a ’jesi li ti siguran da je to taj Škorpion?’. I znaš, to jako dobro, taj Fatos, dečko, govori ’ Znam dvojicu, sigurno ću ih prepoznati – ali šta ako nekog ne prepoznam, a on je bio tamo. Kako ću sa tim da živim?’ Postoji ceo jedan dokumentarni deo o tome kako je jedan od Škorpiona, koji je pobegao u Kanadu, pristao da izda te svoje paravojne saborce, da dobije imunitet, odnosno da svedoči protiv njih. Praktično su na taj način Cvijan i cela ta banda i osuđeni, ja opet moram da kažem, na samo dvadeset godina robije.

Inače, ja podsećam da su ti ljudi, pre svega Škorpioni, raskrinkani tako što su po video klubovima u Slavoniji nađene video kasete na kojima su bili snimci njihovih zločina. Znači, oni su bili dovoljno ponosni na taj čin koji vrše, da su to snimali, dovoljno neinteligentni da te kasete čuvaju, a onda je društvo bilo dovoljno obolelo da postoje video klubovi gde ti ideš i iznajmljuješ snaf video i gledaš kući kasetu na kojoj ljudi ubijaju neke druge ljude. Na osnovu toga su oni pali, iz neke duboke patologije, ne samo njihove lične, nego i celog društva.

I sad, juče, ti dolaziš na tu izložbu, a sve je izložba: i to kako se ja probijam tim Trgom Republike, uopšte se nisam obukla za kombat, a nailazim na kordone policije, neki policajci me prepoznaju i puštaju me da prođem – ali oni me ne prepoznaju po dobrom, nego kažu ’evo ova ide kod Šiptara’; tačno znam šta je u toj glavi. A opet, s druge strane, pošto je Ivica Dačić rekao da dolazi, oni sada umesto da nas zaustavljaju k’o što su nas ranije zaustavljali, sad nas propuštaju. Znam dosta ljudi koji nisu uspeli da uđu jer nisu dovoljno ozloglašena lica, kao izdajnici srpskog naroda.

I sad, tamo je bila velika gužva, onog trenutka kada je ušao Ivica Dačić ja stvarno više nisam mislila da mi je mesto da tu stojim. Mislim da je vrlo u redu što je došao, neću na bilo koji način to da umanjujem, ali meni je to nedovoljno. Meni je to lično nedovoljno kao građanki i kao umetnici. Nije mi dovoljan taj gest, nije mi dovoljno da dođe Ivica Dačić i da ih pita ’odakle ste vi?’ On je njih pitao ’odakle ste?’ Kao, mi smo iz Podujeva, tamo gde ste nam sve pobili. Odatle smo.

Mene su čak i neki moji prijatelji pitali ’pa je l’ to neka propaganda, ili je to stvarno neko umetničko delo?’ Ono što je meni značajno nije samo istina o tom stravičnom zločinu, nego što je to jedan jako dobar rad. Dovede te u situaciju da pomisliš, čekaj, kad smo bili mali, igrali smo se partizana i Nemaca, ja sam stalno zamišljala, ono, kad sam sanjala rat, spasava se onaj ko se pravi da je mrtav. I ja sam se po tom Žan Klod Van Damu, po ’Roditelj i dijete’, i po tome što su se oni kao deca pravili mrtvi, dok su svi okolo njih stvarno bili mrtvi, potpuno identifikovala sa time. Ja bih se isto ponašala.

I kada su se svi okupili oko Dačića, ja sam izašla, ali sam napravila glupost i izašla u trenutku kada je sva pažnja bila usmerena na premijera, i onda – tras! – naletiš na ove što svi imaju iste šubare i ćirilične transparente. To nisu oni huligani što idu da šibaju prajd, znači nisu plaćeni, nisu dobili dnevnicu, ali su očigledno organizovani. Prvo su krenuli da mi se unose u lice, da me vređaju, da me prate, da me guraju. Okrenem se policajcima i kažem ‘je l’ možte da me zaštitite?’, a oni ništa. Jer oni u stvari neće da budu tu. I na kraju smo pobegli. Na kraju ubrzaš korak i bežiš odatle.

Cela ta priča, pa je l’ bi ovo moglo u Prištini, a što da može u Beogradu – za mene je užasno značajna utoliko što ljudi treba da znaju: ne može ni u Beogradu. Jer u suštini, da nije bilo te policije, i da nije bilo nas 200 unutra, toga ne bi bilo. Ja sam danas ponovo išla da pogledam izložbu, i bila sam sama. Ne znam da li bi takva vrsta izložbe moga da se održi u Prištini, o zločinu protiv neke srpske porodice, a ako ne bi mogla, tim gore po Prištinu, i tim bolje po Beograd što ova izložba ipak može da se održi.

S druge strane, ono što sam zaboravila da kažem, ljudi ne razumeju osnovno i pitaju: kakva je to izložba sa nekim kaučem, televizorom, krevetom. Šta je tu izložba? Znači nije slika, nije ulje na platnu, Paja Jovanović. I sad ti treba ljudima da objašnjavaš zašto je to umetničko delo. Jer kod nas je još uvek rasprava na nivou – da li je pisoar umetničko delo ili nije, to je na tom nivou. Oni to diskvalifikuju kao propagandu, a s druge strane, ja sam danas bila na razgovoru – umetnici s umetnicima. Mi sedimo i pričamo sa njima na engleskom, a oni sve vreme izbegavaju da kažu bilo šta što bi nas moglo da uvredi, povredi, na bilo koji način da nas osramoti.

I onda se digao Vladimir Arsenijević i rekao ‘hajde da se ne pravimo, videli ste ono što je bilo juče, pa niste vi ovde baš tako dobrodošli, pa je l’ vi to osećate, je l’ imate neki odnos?’ Oni i dalje neće da kažu ništa loše, nego kao ‘ne, mi nismo ovde došli da dajemo odgovore, mi samo kažemo našu umetničku viziju’ i tako dalje. Onda se digne novinar Koha ditore i kaže ‘ali vi treba da kritikujete Ivicu Dačića, sve je to bila samo predstava’. Oni neće ni to. I onda ti vidiš neke ljude koji su u dubokom nerazumevanju sa svima.

Ja sam sigurna da će ih posle ovoga gaziti i u Prištini, zato što su došli ovde, reći će da su na neki način izmanipulisani od Ivice Dačića, jer je on pokazao kako, eto, u Beogradu to može. Mislim, sve je to toliko kompleksno i pokvareno, toliko je pokvareno, a svodi se na to da su neki Škorpioni ušli, u naše ime, pucali u decu i u te ljude, pobili ih; da su ovi jedva preživeli, i da oni ne mogu sa tim traumama da izađu na kraj. Ova mala priča kako 7 nedelja ništa nije htela da jede jer to nije kuvala njena mama, a mama je bila ubijena na njene oči. Mislim, to nije nikakva originalna stvar – u ratovima, i mimo ratova, dešavaju se neka traumatična ubista. Međutim, ovaj konkretan dogadjaj se tiče konkretno nas. Mene se tiče.

Pa sad vrtim po glavi, ‘čekaj, gde sam ja bila tog dana?’. Pa kao, bombardovanje Srbije, oni su nas ne znam koliko dana bombardovali – ali ti ni jednog trenutka nisi imao ni primisao sumnje da će neko da ti uleti u stan, u tvom soliteru, i da puca na sve vas, na celu tvoju familiju, i da se ti praviš da si mrtav ispod tvoje mrtve majke, da bi preživeo. Je l’ iko od nas imao tu sumnju? Pa ne možemo da se merimo. To jednostavno nije postojalo. To je postojalo isključivo na Kosovu, i u Bosni. U ovom našem gradu, gde su naša dupeta, to nije bilo. Pobili su im celu porodicu, od suvenira je ostao samo mesingani most na Temzi, nemaju nikog svoga, nemaju svoju istoriju, nemaju sliku iz detinjstva. Da se to desilo i u Ruandi, ja bih bila potrešena, ali nije se desilo u Ruandi, taj Cvijan koji je vodio te Škorpione je to ipak radio zato što ga je naoružala ova država, zato što je razne zadatke dobijao od ove države.

Za posetu Dačića ovi umetnici su rekli ‘Nama je užasno stalo do toga, jer je on nas prepoznao kao žrtve’. Ali on je rekao ‘Žao mi je svih žrtava’. A njima je bilo dovoljno da on kaže uopšte ‘žao mi je’ – da je rekao ‘ja sam za mir u svetu’, njima je to već dovoljno. Ali mi ne možemo da zaboravimo njegove intervjue iz 1999, 2000, 2001, 2002: ‘nije bilo zločina protiv Albanaca na Kosovu, to je šiptarska propaganda, dajte mi jedan dokaz’. I ja, dokle god ne čujem tu rečenicu, u kome se priznaje ‘jeste’, nek slaže, nek kaže ‘nisam znao’, nek slaže! ‘Sada znam. Sada vidim, povlačim sve što sam rekao do sada’. E dok to ne osetim i ne vidim, meni taj gest dolaska na izložbu neće apsolutno ništa značiti.

I nervira me što je sve u senci toga, to je jedno opšte uhićenje, svi na društvenim mrežama raspravljaju samo o tome da li je Dačić veliki heroj, umazali su celu tu stvar. Mislim da važno da se on pojavio, ali isto tako bi bilo mnogo važno da je stajao negde diskretno, i da ih nije pitao ‘odakle ste?’

Da ne kažem da sam otvorila knjigu utisaka sa izložbe da vidim šta su ljudi pisali. Neko je došao na otvaranje i napisao ‘Dobar Šiptar – mrtav Šiptar’. Onda je neko drugi uzeo pa žvrljao, žvrljao, žvrljao, i napisao ‘Sorry, sorry, sorry’ – hiljadu ‘sorry’. Znači da se mi, građani jednog grada, međusobno svađamo preko knjige utisaka izložbe tih ljudi, koji nekako malo stoje iznad toga. Opšti utisak mi je jedna velika inferiornost društva, ljude ne zanima o čemu se tu tačno radi, niko nije imao potrebu da stavi to na svoju televiziju – idi, brate, snimi tu izložbu, nemoj da snimaš Dačića, snimi šta je to.

Jao, nešto se zlo napravilo u gradu i svi su koncentrisani samo na golo preživljavanje. Ne zanima ih više ništa što se tiče ozdravljenja društva, nečega što bi bilo za opšte dobro. Tiče ih se samo drž’te lopova, da uhapse lovatore, vode se priče o milionima, kamionima, opet raspravljamo o geostrateškim položajima, pa da l’ smo mi k’o oni mučeni Ukrajinci, da li si ti za Ruse, ili si ti za NATO. Ja ne mogu da shvatim da iz toga još nismo izašli. Kako je to jedna inferiorna sredina, kako je to jedno inferiorno društvo! Mene to strašno boli i prosto vidim kako ljude sa kojima sam imala o mnogo čemu da razgovaram, sada više ništa ne zanima, nemamo šta jedan drugom da kažemo, jer je sve toliko usitnjeno, svaki otpor je usitnjen. I gde god da se okupiš, koliko god da te ima, može da te nema preko noći.

Dovoljno je bilo da, na primer, Dačić nije pristao da se održi izložba, i ona se ne bi održala. Toliko smo izmučeni tim blatom, tom njihovom kombinatorikom, euforičnim ponašanjem cele jedne kaste, a i ovim ljudima koji se lepe uz tu novu vlast, i taj manjak novca, za sve; i ta beda u kulturi, kad se uopšte i proizvede neka predstava, to je već jedan veliki incident. Došlo je do toga da nikog više nije briga što nema novca za kulturu, napravili su jednu vrstu omraze, uništili obrazovanje, uništili svaku građansku svest, ponizili intelektualce. Umetnike tretiraju kao maloumne – ti si malouman ako se baviš nečim što nema neku direktnu korist, istog trenutka. Ti si ili malouman, ili nesposoban. Ta strašna atmosfera jedne primitivizacije društva odraziće se na generaciju koja dolazi.

Juče, kad sam gledala te huligane, tu nije bilo ljudi starijih od 25 godina. Koliko su godina oni imali 1999? Kao kad sretneš nekoga klinca sa Pala koji ti kaže ‘tamo žive Turci’. Koje Turke, keve ti mrziš? Koje Turke, majke ti?

Imam osećaj da se to sad nekako zakucava, nisi video izložbu, znaš šta se tim ljudima dogodilo, i nećeš je tu, a ne bi smela da bude ni u Prištini. Znači tebi je ideja da nikada ništa ne bude. Nije to nikakva izložba istine i pomirenja, ne radi se o tome – to je jedna fuckin’ izložba. Idi brate vidi to, pa onda da razgovaramo. Ne znam, imam neki utisak da ne ide na dobro, nikako. Uopšte ne govorim o ovim dnevnopolitičkim stvarima, boli me uvo, majke mi. Toliko me baš briga ko je dobio izbore na Voždovcu, neka su dobili i 80%.

Ne zanima me niko od njih, ni demokrati koji su dobili 10%. Ako imaju minimum neke obične logike, oni će iz toga nešto da zaključe. Ali vidim da nisu, sad se opet pojavljuje Tadić, to je stvarno mamuzanje mrtvaca. Sad se on vraća, obračunava sa svima, to je stvarno od zlog oca i još gore majke. A jedina misao cele opozicije je o tome kako će da sklopi neki dogovor i koaliciju sa ovima na vlasti, kao što se recimo LDP na neki način sama poziva da uđe u koaliciju sa SNS; ali mene to na tom nivou više uopšte ne zanima. Znaš, svi se bave time zašto, kao, nema slobode u medijima, jer nisu objavili informaciju o Vučićevom venčanju, i fotografiju koja kruži internetom.

Boli me bre uvo za njegovo venčanje. Mene se to ne tiče. Prvo, postoji jedna malograđanska norma u tome – što se on ženi drugi put. Neka se ženi i 100 puta, to je njegova stvar. Ja želim jednu normu po kojoj niko neće objavljivati privatne fotografije sa nečijeg venčanja, pa ni najmoćnijeg čoveka u državi. Jer to nije moja stvar. A s druge strane, niko ne pita ‘čekaj, a što nisu objavili neku fotografiju sa ove izložbe’. Znači, ovo je kao neka nesloboda medija, a ovo im nije nesloboda medija. Mene pljuju i razvlače po tabloidima na najprimitivniji način, izvlače mi privatne podatke, pa ja i dalje smatram da o Vučiću ne treba objavljivati nikakve privatne informacije. Hoćemo li jednom da uspostavimo neku normu?

To je glavna tema ove nedelje, čoveče, venčanje Aleksandra Vučića. Pa koga boli uvo šta radi odrasli čovek sa svojim životom i svojim brakovima, pa kako ste toliko nenormalni, da vam to bude tema. Pa čega je to pokazatelj? I onda, šta ja znam, uhvatila me neka depra.

Biljana Srbljanovic, izlozba ‘Bogujevci’, KCB, 18.12 – 12.01.