Zvao me nekidan u dva iza ponoći Kožo da ispriča vic. Ima on taj običaj, zovne u gluho doba noći iz kafane da ispriča vic.
Elem, ulovio reis zlatnu ribicu, pa ga ova, sve po kanonima žanra, zamolila da je pusti, a zauzvrat da će mu ispuniti dvije želje. “Želio bih”, osvrnuo se ovaj oko sebe, pa šapnuo ribici, “da više nisam reis.” “Nema nikakvih problema, ništa lakše”, rekla zlatna ribica i uzela mu Kur’an iz ruku. “I šta, sad više nisam reis?!?”, iznenadio se on. “Jok”, odgovorila ribica. “A koja ti je druga želja?” “Druga želja”, spremno će ovaj, “da imam palaču svu od zlata, skupa auta, lijepe žene i bruku para, a da ne radim baš ništa!”
“E jebiga”, reče ribica, pa mu vrati Kur’an. “Što me zajebavaš?”
Gornji vic, po tumačenju stražara islama, klasični je primjer islamofobije, i zgodan uvod u našu današnju hutbu. Dakle, islamofobija. Jesu li zaista vicevi o dvoličnim reisima i hodžama islamofobni? Stražari političke korektnosti reći će kako su takvi vicevi certifikat stereotipa, ali što kad nema zlatne ribice? Jesu li stvari bez zlatne ribice išta smješnije? Gdje, naime, prestaje vic, a počinje taj, kako se zove, stereotip?
Prolistajmo zajedno novine posljednjih mjeseci. U bajramskoj hutbi prije koji dan jedan se imam u Jemenu osvrnuo na problem seksualnog zlostavljanja djece u provincijskim džematima, pa mrtav-hladan objasnio kako je silovanje za malodobnu djecu mnogo manja trauma nego – razvod roditelja! Jemenski je imam, istina, kazao kako nije lijepo kad islamski učitelji siluju djecu, ali i upozorio da valja uzeti u obzir kako takva djeca nemaju ljubav kod kuće, pa je traže kod svojih vjerskih učitelja, tjerajući ih u napast. “To je dijete izgubljeno”, rekao je imam, “i onda uvlači drugu osobu u to”.
Svega koji tjedan ranije, predsjednik većinski muslimanske Indonezije Susilo Yudhoyono šokirao je svijet javno pohvalivši jedanaestogodišnju djevojčicu koja je odlučila roditi dijete začeto kad ju je silovao očuh. “Zamolio sam ministra zdravstva da osobno pazi na njeno zdravlje”, rekao je predsjednik Yudhoyono, a ministar je bogami i pripazio: djevojčica je nakon poroda bez pristanka obitelji – sterilizirana! Šokantna priča iz Indonezije stigla je svega koji dan nakon što je jedan katarski šejh javno izjavio kako je “od silovanja djevojčica od strane njihovih vjerskih učitelja mnogo gori zločin kad te djevojčice abortiraju”.
O odnosu prema ženama u islamskom svijetu govori i vijest iz saudijskog Al Bahaha, gdje je jedan vjerski vođa u ramazanskoj hutbi opravdao seksualno nasilje, javno upitavši “koliko često vidimo djevojke kako hodaju uokolo u provokativnoj odjeći?”. “One izazivaju u muškarcima najgore instinkte koji u konačnici rezultiraju seksualnim nasiljem, pa bi trebale pogledati duboko u svoju savjest i zapitati se: jesmo li ovo same tražile?”, rekao je on, ne propustivši se obrusiti i na “žene koje ne čiste svoje domove i poslužuju svojim muževima hladna jela”.
Na meti pravovjernih muslimana nisu, međutim, samo domaće žene: nedavno je jednu strankinju u iranskom Mashhadu vjerska policija uhapsila jer se na ulici pojavila otkrivenog lica, dok je trudnica iz Francuske prošla mnogo gore – u Teheranu je izgubila dijete, pretučena od grupe muškaraca samo zato jer nije nosila nikab.
Samo jedna stvar u islamskim je zemljama gora nego biti žena: biti, naime, kršćanka. Vlasti u Iranu nedavno su objavile kako je “vojnik blizak Al-Qaidi” uhapšen dok se pripremao da na blagdan Velike Gospe napadne katoličke vjernike u katedrali Majke Božje u Urmiji, na sjeveru zemlje. Prije koji tjedan, pak, vlasti u Egiptu uhapsile su visoko pozicioniranog pripadnika Muslimanske braće koji je u automobilu vozio tri hiljade primjeraka Biblije natopljenih benzinom i spremnih za javno spaljivanje. Istog dana, mediji su objavili kako je na lokalnim izborima na jugu Turske pobijedio kandidat radikalnog islamskog Nacionalnog fronta, poznat po zalaganju za zabranu kršćanskih bogomolja i izjavi kako su kršćanske procesije “okupacija Turske”.
Na meti islamskih vjerskih vođa nisu, jasno, samo kršćani. Jedan je imam u Ujedinjenim Arapskim Emiratima nedavno, povodom obljetnice oslobođenja Auschwitza, ustvrdio kako je “Holokaust židovska izmišljotina”, a drugi, u Libanonu, tim se povodom na džumi pojavio s nacističkim kukastim križem oko nadlaktice.
I sve to samo u posljednjih nekoliko mjeseci!
Je li ovaj slučajni uzorak, nakon svega pola sata guglanja po internetu, dovoljan da se zaključi kako je islam nazadna religija? Ili, da preformuliram pitanje, koliko je sati guglanja točno potrebno da se stotine sličnih priča i primjera ne računaju u titranje stereotipa, već u ozbiljne argumente?
Da je, recimo, riječ o primjerima iz zapadnog svijeta, bi li muslimani imali pravo reći kako je katolička vjera nazadna i primitivna? Napravimo mali eksperiment: umjesto imama, hodža i šejha, stavimo biskupe i svećenike, pa pogledajmo koliko se takva slika o katoličanstvu uklapa u stereotip o naprednom zapadnom svijetu. Možete li, recimo, zamisliti da se na problem seksualnog zlostavljanja djece umjesto jemenskog imama, osvrnuo nekakav, na primjer, europski nadbiskup, pa mrtav-hladan objasnio kako je silovanje za malodobnu djecu mnogo manja trauma nego razvod roditelja? Iznenadili biste se: tu rečenicu zapravo i jest izgovorio poljski nadbiskup Jozef Michalik.
Kao i ostale, stavio sam ih u usta islamskih vjerskih vođa za potrebe eksperimenta. Redom: jedanaestogodišnju djevojčicu, koja je bez pristanka roditelja sterilizirana nakon što je odlučila roditi dijete začeto kad ju je silovao očuh, javno je – zamolivši ministra zdravstva da osobno pazi na njeno zdravlje – pohvalio predsjednik katoličkog Čilea Sebastian Pinera; da je “od silovanja djevojčica od strane njihovih vjerskih učitelja mnogo gori zločin kad te djevojčice abortiraju” izjavio je pak meksički nadbiskup Fabio Martinez Castilla; a seksualno nasilje, riječima kako bi se žene koje “u muškarcima izazivaju najgore instinkte” trebale “zapitati jesu li ovo same tražile” – napavši i one “koje poslužuju svojim muževima hladna jela” – opravdao je talijanski svećenik Piero Corsi iz San Terenza.
Idemo dalje: onu nesretnicu nije uhapsila vjerska policija u iranskom Mashhadu, zbog toga što je javno šetala otkrivenog lica, već francuska policija u Lavalleu, jer joj je lice bilo – pokriveno. Mnogo gore prošla je ona trudnica što je ostala bez djeteta: bijesna rulja iz istog ju je razloga pretukla usred – Pariza.
Može još? Idiot koji je htio javno spaliti tri hiljade svetih knjiga ne pripada, jasno, Muslimanskoj braći: tri hiljade Kur’ana naumio je spaliti američki pastor Terry Jones. Lokalni izbori na kojima je pobijedio Nacionalni front nisu bili u Turskoj, već u Francuskoj: predsjednica te stranke, Marine Le Pen, muslimanske je ulične molitve usporedila s “okupacijom Francuske”. Iz iste je zemlje i tip koji je usred bajramskog slavlja u Lyonu naumio dići u zrak u džamiju punu muslimanskih vjernika. Vjerski vođa koji tvrdi kako je “Holokaust židovska izmišljotina” zapravo je poljski biskup Taeusz Pieronek, nekadašnji bliski suradnik pape Ivana Pavla II, a onaj što drži mise sa svastikom talijanski je svećenik Angelo Idi iz Vigevana.
I sve to samo u posljednjih nekoliko mjeseci!
Najzad, ni onaj svećenik što je ulovio zlatnu ribicu u stvari uopće nije reis, nego biskup.
Kažem vam ja, vrag je stereotip.
Boris Dezulovic, Jesu li muslimani primitivni ili katolici nisu, Oslobođenje.ba
* * * * *
U jednom domaćem mediju nedavno je osvanuo članak pod naslovom „Jesu li muslimani primitivni ili katolici nisu?“ Evo ga ovde, valja ga pročitati iz više razloga na koje ću se u ovom članku i osvrnuti.
Naišao je na sveopšte odobravanje samih muslimana, očekivano (dodajte slobodno, onih umerenih i „normalnih“, jer islam nisu, plaknite mozak još jednom, Al Kaida i talibani) kao i finih salonskih levičara i internet aktivista od one fele što se zalažu za bojkot Izraela a pohvaljuju napredak ljudskih prava u Saudijskoj Arabiji.
Boris Dežulović je u svom članku vesti iz poslednjih nekoliko meseci, koje su stigle iz zapadnog dela planete ili, da budem skroz direktan, iz civilizovanog dela planete, izvadio iz njihovog konteksta (promenivši imena aktera i mesta događaja) i smestio u kontekst islamskih zemalja, kako bi na taj način poentirao kako smo, eto, i mi (zapadnjaci) i oni (muslimani) potpuno isti u svojim defektima (mržnji, verskom ludilu, predrasudama, mizoginiji, pedofiliji itd).
Sem, što nismo. I što je njegov, na žalost ni izdaleka usamljen, pokušaj svođenja u istu ravan onog što je apsolutno nesvodivo, ono što preti (doslovno, ne figurativno) da civilizaciju potpuno uruši.
Razlažem stavku po stavku.
1. Pedofilija
Dežulović u svom članku navodi primer poljskog nadbiskupa Jozefa Michalika koji je izjavio da je „silovanje maloletne dece mnogo manja trauma nego razvod roditelja“. Uzeo je tu rečenicu i stavio je u usta zamišljenom imamu iz Jemena. Dakle, pedofili su i jedni i drugi, i katolici i muslimani. Vest o imamu koji je izgovorio ovakvo nešto (a izjava je mila majka u odnosu na ono što u praksi i rade) ne bi nikoga (barem među onima što čitaju vesti i imaju internet) ostavila u sumnji da je lažna. Jer su takve vesti iz muslimanske ekumene savršeno uobičajene. I dok je tačno da i katolička pandemijska pedofilija više nije neka bog zna kakva vest, na nju se još uvek reaguje. Ljudi se sablažnjuju, protestvuju, OSUĐUJU, zahtevaju akciju, zahtevaju procesuiranje počinilaca, odgovornost, zaštitu dece, vrše pritisak na institucije sistema i na gotovo nedodirljivi Vatikan. Zahteva se čak i hapšenje pape.
S druge strane imamo institucionalizovanu pedofiliju. Imamo pedofiliju i sveopšte seksualno zlostavljanje dece koje se smatra delom „kulture“. Je li potrebno da napominjem čije? Sve to po uzoru na najidealnijeg muslimana, proroka Muhameda, po kome su svi ostali muslimani dužni da se ugledaju, ako žele biti pravi muslimani. Njegova „najomiljenija“ žena Ajša imala je šest godina kada je udata za Muhameda a devet kad je brak konzumiran. Drugim rečima kad je silovana.
Ugovoreni maloletnički brakovi, čak i prodaja ćerki muževima koji im u pojedinim slučajevima mogu biti i dedovi, je rasprostranjena praksa diljem muslimanskog sveta. I ta je praksa, takoreći „kultura“, ustanovljena na osnovu primera najidealnijeg muslimana, proroka Muhameda. Da ne pominjem sada seksualno zlostavljanje maloletnih dečaka, od strane seksualno isfrustriranih i neiživljenih muslimana koje je, takođe, uzdignuto na nivo institucije – kakva je „Bacheh-baazi“, seksualno ropstvo maloletnih dečaka u službi bogatih odraslih muslimanskih muškaraca.
Kako je, onda, Dežulović, te dve stvari uspeo da svede u istu ravan?
2. Silovanja
Nastavlja dalje sa primerima silovanja. Jedanaestogodišnja devojčica iz Čilea koja je ostala trudna kad ju je silovao očuh al je odlučila roditi to dete čime je zaslužila pohvalu čileanskog predsednika i posebnu brigu tamošnjeg ministra zdravlja. U tom paketu je i izjava nekog meksičkog nadbiskupa koji je izjavio da je mnogo gore od silovanja devojčica to da one abortiraju decu začetu silovanjem. Koliko je ljudi iz zapadnog civilizacijskog kruga kojima su ove (i slične) izjave normalne i prihvatljive? Verovatno nekom minimalnom procentu najzadrtijih katolika. Usuđujem se da pretpostavim da su ovakve izjave neprihvatljive čak i za većinu posvećenih katolika. Čak i da jesu, s izuzetkom dva kvadratna kilometra Vatikana, ne postoji nijedna katolička teokratija na Zapadu koja bi ovakve govnarije odobravala ili institucionalizovala. Politički uticaj katoličke crkve jeste i veliki i neopravdan al se on drži pod kontrolom sekularnim mehanizmima zapadnih demokratija. Srećom.
Pogledajmo sada silovanje iz muslimanskog ugla. Šerijat, muslimanski sistem nepravde do stepena potpune izopačenosti uma i osnovne ljudske pristojnosti i minimalne humanosti, a koji je na punoj snazi za nekih 125 miliona muslimana, delimičnoj za odprilike još 125, a „običajno“ za nekih 250 miliona (ko želi nek pedantnije sabira ovde):
i koji, prema svim istraživanjima, evropski muslimani u ogromnom procentu žele i u Evropi, (recimo trećina muslimanskih studenata u Britaniji podržava ubijanje u ime njihove religije a 40% njih želi da živi pod šerijatom) za silovanje kaže sledeće: da bi žena dokazala da je silovana mora imati četiri muška svedoka, naravno, muslimana. Muških svedoka muslimana sem samih siledžija, naravno, nema. Tako da se za silovanje kažnjava žrtva, zbog vanbračnog seksa. E sad zavisi, da li javnim bičevanjem, da li kamenovanjem ili, što uopšte nije retka praksa, „ubistvom iz časti“ u kome član porodice – brat, otac, stric a dešava se i majka – ubiju žrtvu zbog ukaljane porodične časti. I to je deo islamske „kulture“.
I opet je Dežulović u istu ravan sveo nesvodivo. I tako opravdao neopravdivo.
Silovanje je, od početka islama, bilo i sastavni deo džihada. Silovanje i seksualno ropstvo bilo je jedno od najprivlačnijih stvari za regrutovanje džihadista za pohod pokoravanja nemuslimana. Njima su obećane 72 device u raju ali to ni izbliza ne bi bilo dovoljno da im i u zemaljskom životu nije ponuđena nagrada. Muhamedovi ljudi su pljačkali imovinu onih koje bi pokorili, ali su i otimali i seksualno zlostavljali njihove žene i ćerke. Kada se neko iz njegove pratnje pobunio protiv silovanja udatih žena on je od Alaha primio još jedno otkrovenje – otete žene automatski su razvedene, tako da je njihovo silovanje savršeno prihvatljivo.
3. Burke
Burka se tako pojavljuje iz potrebe da se razlikuju žene udate za muslimane, i time zaštićene od napastvovanja, od onih koji su udate za nevernike, što ih čini legitimnom metom napada. Drugim rečima burka je pandan obeležavanja vlasništva nad stokom užarenim žigom. I takvo shvatanje na snazi je i danas. I ono se širi i zapadnim svetom. Ogroman, ubedljivo preovlađujući, procenat muslimana među silovateljima u Skandinaviji nije nikakva slučajnost. Niti to što se zapadne žene ustručavaju da u večernje sate prolaze kroz kvartove koje nastanjuju muslimanski imigranti.
U oktobru 2009. šeik Taj Dinal Hilali, vodeći klerik sidnejskih muslimana u svom ramazanskom govoru komentarisao je porast slučajeva seksualnog napastvovanja žena – „Ima žena koje „izazivački hodaju“, šminkaju se i neskromno oblače. A onda se nađe sudija koji vas nemilosrdno osudi za napastvovanje. Ali, gde počinje problem? Ako uzmete neuvijeno meso i ostavite ga na ulici, bašti ili parku a mačke dođu i pojedu ga, ko je onda kriv? Mačka ili neuvijeno meso? Problem je neuvijeno meso. Da je ostala kod kuće u hidžabu, nikakvi se problemi ne bi pojavili.“
Neuvijeno meso. Sidnej, 2009.
Njegov njujorški kolega, Hišam el-Ašri, u intervjuu za Nahar TV u januaru 2013 izjavljuje – „Jednom su me pitali da li ću, ako dođem na vlast, hrišćankama dozvoliti da ostanu nepokrivene. Odgovorio sam – ako žele da ih na ulici siluju, mogu biti nepokrivene“.
Iskrenost ove dvojice muslimanskih klerika nije usamljeni slučaj. Zapanjuje upornost s kojom Zapad drži ruke i na očima i na ušima. Zaprepašćujuće ponašanje zapada u odnosu na islamsku mizoginiju kao da govori da su prava žena kategorija o kojoj se može pregovarati.
Da se zadržim jo malo na burkama, toj oznaci legitmnih od nelegitimnih meta muslimanskog seksualnog napastvovanja. Dežulović pominje slučaj francuskog policajca koji je zaustavio pokrivenu ženu na ulici. Uzgred, u Francuskoj su samo burke (pokrivala koje imaju samo prorez za oči) zabranjene, dok su ostala muslimanska pokrivala (nikab, hidžab itd) dozvoljeni. Živim u Francuskoj, i to dovoljno dugo, pa mogu neku i iz svakodnevnog iskustva da prozborim.
Uprkos zabrani viđam žene u burkama na ulici. Ne često, ali ih viđam. (Ostale vrste pokrivala poput nikaba, hidžaba i džilbaba nisu nikakva retkost). Suprotno onome što biste možda očekivali, to nisu žene koje hode skrajnuto i u strahu da ne izazovu nečiju pažnju (uzgred, argument da se burkom želi odvratiti pažnja sa skromnih vernica je najapsurdniji od svih argumenata u prilog burki – hodati kao zombi je siguran način da privučete apsolutno svačiju pažnju; u ovu kategoriju spada i argument koji se može čuti od pojedinih muslimanki sa zapada da je pokrivanje izraz protesta i zaštita protiv seksualizovanja i objektivizovanja ženskog tela – šta više ženu može da svede na nivo seksualnog objekta od hodanja u neprozirnom šatoru?). Te žene, rečnikom sidnejskog šeika, hodaju izazivački. Žele da budu viđene. Ja lično ne mogu da se otmem utisku da se u mnogim slučajevima radi i o apsolutno potpunom nedostatku kapaciteta za nekom smislenijom samorealizacijom – religijski egzibicionizam uvek je bio najlakši i najsigurniji teren za prizemni narcizam i kompenzaciju nedostatka talenta i intelektualnih potencijala. One demonstriraju prezir prema zemlji u kojoj žive i njenim slobodarskim vrednostima. Više od simbola rodnog aparthejda i oznake ko jeste a ko nije legitimna meta potencijalnog seksualnog napada, burke su za mene simbol totalitarne i ubilačke političke ideologije islamofašizma, neka vrsta islamskih SS uniformi. Prisustvovao sam scenama u kojima utvare u burkama prolaze pored policajaca. I policajci se prave da ih ne vide. Prisustvovao sam i sceni u kojoj grupa policajaca zaustavlja utvaru u burci i ljubazno joj objašnjava da zakon burke ne dozvoljava dok ih je istovremeno opkoljavala razularena gomila urlajući parole sa uobičajenog repertoara navodne zapadnjačke islamofobije. Drugim rečima, Dežulovićeva optužba za francusku netoleranciju je apsolutno i potpuno netačna. Francuska je retko tolerantno društvo a SVI, to lično svedočim, a posebno mediji, neprestano hodaju po jajima da se slučajno ne objavi nešto što bi uvek živčane muslimane moglo da isprovocira, makar bilo i savršeno istinito, kao što je da nekih 40% francuskih Jevreja krije svoj identitet iz straha od napada, uvek i isključivo muslimanskih, ili da nekih 70% francuskih zatvorenika čine muslimani, a „samo“ ih je desetak posto u ukupnoj populaciji, ili da je praktično nemoguće kupiti kebab u Latinskoj četvrti u Parizu (dakle, u suvom centru francuske prestonice) a da nije halal, koji su prinuđeni da jedu i francuski učenici po kantinama a da njih, ili njihove roditelje, niko za to nije ni pitao.
Kao što je 95% osuđenih za silovanje dece i zlostavljanje u Britaniji muslimani, a sličan je procenat i za silovatelje u Norveškoj i Švedskoj, zemljama koje su vodeće u svetu po rodnoj ravnopravnosti.
4. Nacionalni front (ili evropska desnica uopšte)
I porast popularnosti Nacionalnog fronta u Francuskoj među biračkim telom (što će reći, postoji parlamentarna demokratija koja ne postoji nigde u muslimanskom svetu, izuzev traljavog pokušaja Turske koji košta mnogo pritiska i ucena članstvom u EU, zapadnog novca i redovnih vojnih pučeva) odraz je straha francuskih birača pred islamofašizmom a još više i iznad svega, on je posledica ponašanja francuske levice koja, poput Dežulovića, islamski religijski fašizam legitimiše i brani. Da liberali rade ono što bi svako s minimum neoštećene zdrave pameti i osnovne pristojnosti očekivao da oni rade, a to je da brane i štite UNIVERZALNOST ljudskih prava, desničari ne bi jačali, ko što jačaju svuda u Evropi a posebno, gle neiznenađenja, tamo gde raste broj muslimana a sa njim i broj navodnih „incidenata“ kao što su silovanje, mizoginija, pedofilija, zločini iz mržnje, od kojih su oni prema Jevrejima i homoseksualcima posebno učestali.
A sada se zapitajte šta bi se desilo sa zapadnom ženom koja bi u Rijadu ili Teheranu ili Mogadišu pokušala da prošeta u kratkoj suknji i dekolteu. A zamislite, što bi Dežulović rekao misaonog eksperimenta radi, kako biste posmatrali muškarce koji bi po evropskim ulicama hodali lica pokrivenih fantomkama.
5. Islamofobija
Reč, dve o toj famoznoj islamofobiji sada. Prvo, sama ta reč koja predstavlja čistu statistički dokazivu laž i sredstvo kulturološkog terorizma dežurnih Dežulovića sveta, morala bi da prestane da se upotrebljava jer, iskreno, ona vređa i ispod prosečnu inteligenciju. I to ne samo što je „fobija“ po definiciji iracionalni strah od nečega, a ko god ima strah od islama, kao recimo ja, jer bi me njegovi sledbenici tamo gde su u većini, kamenovali, obesili ili spalili po više osnova (gay, ateista, blasfemičar, podržavalac Izraela, da pobrojim neke) ima savršeno racionalan strah.
Nisam pronašao podatke za Francusku ali statistika američkog FBI o zločinima motivisanim mržnjom (verskom, rasnom, etničkom itd) za punih deset kalendarskih godina, od septembarskih terorističkih napada u Americi do 2011. pokazuje da muslimani kao manjinska grupa doživljavaju daleko manje neprijatnosti nego što u javnosti to predstavljaju. Od pet glavnih manjinskih grupa na koje je istraživanje bilo usredsređeno najviše napada preživljavaju Jevreji – 14.8 incidenata na 100.000 Jevreja godišnje. Na drugom mestu su homoseksualci i biseksualci zajedno (11.5), zatim crnci (6.7) pa tek onda muslimani (6.0). Prema FBI statistici u zločinima motivisanim mržnjom u periodu od 2002. do 2011. godine ubijeno je 74 osobe. Nijedna nije musliman. Štaviše, FBI ne beleži nijedan slučaj muslimana nastradalog u zločinu motivisnom mržnjom od 1995. godine. Uprkos sopstvenoj statistici na web stranici FBI-a posvećenoj ovom društvenom problemu stoji slika žene muslimanke umesto, recimo, homoseksualca ili crnca za koje su šanse da budu žrtve napada veće. Istovremeno, broj hrišćana u Iraku od trenutka zbacivanja Sadama Huseina 2003.godine do 2011. smanjio se sa 1.5 milion na oko 400.000. Slična situacija je i u ostalim delovima muslimanskog sveta. Nigde, ipak, ne čujemo o hrišćanofobiji. Ili koptofobiji. Jer Kopti se u Egiptu, od tog divnog arapskog proleća, rutinski maltretiraju i proganjaju, čak i ubijaju a njihove kuće pale a crkve skrnave. Gde to postoji bilo kakav oblik tolerancije spram nemuslimana bilo gde u svetu gde su muslimani u većini? Nigde. Zašto ne govorimo o infidelofobiji onda? Jer ona je stvarna za razliku od islamofobije koja je fantomska i štaviše infidelofobija je propisana Kuranom, ne jednom ili dva put, već iz stranice u stranicu, sa sve detaljnim uputstvima šta svakom muslimani koji sebe zove muslimanom valja činiti s nevernicima, a to je, da vam sažmem, potčini ili ubij.
6. Holokaust (antisemitizam)
Dalje, Dežulović se dotiče i zapadnog antisemitizma, navodeći izjave onih koji negiraju Holokaust. I opet, na zapadu se to osuđuje, možda ne dovoljno srčano i jako, kao što bi se posle genocida koji se dogodio pre samo nekih sedamdesetak godina i koji još ima svedoke i preživele to možda i očekivalo, ali se osuđuje. Postoje zemlje gde je negiranje Holokausta zakonom zabranjeno, Nemačka jedna od njih, ali zanimljivo ne i Hrvatska koja je u njemu učestvovala na nivou organizovanosti institucija sistema, drugim rečima planski i sistematski.
S druge strane postoji muslimanski antisemitizam, propisan Kuranom (opet, ne jednom ili dva put, već iz stranice u stranicu) a malim muslimanima se patološka mržnja prema Jevrejima usađuje u glavu pre nego što progovore i prohodaju. Imamo neprestane otvorene pozive, a bogami i obećanja ekipe iz Arapske lige, za novi Holokaust, a islamski fašistički pokreti poput Hamasa, Hezbolaha i Fataha u svojim programima i poveljama kao krajnji cilj svoje borbe navode uništenje Izraela a sa njim i svih Jevreja. Dnevni listovi u Teheranu organizuju čak i takmičenja u karikaturi na temu Holokausta.
Ali Dežuloviću je to nekako isto. A ne bi me iznenadilo da i on, poput mnogih njegovih kolega, dežurnih i medijskih intelektualaca sa Zapada, smatra da treba bojkotovati Izrael, jedinu parlamentarnu demokratiju na Bliskom istoku u kojoj su muslimani slobodniji nego bilo gde u muslimanskom svetu a pohvaliti napredak, što se nedavno u UN i dogodilo, u ostvarivanju ljudskih prava u Saudijskoj Arabiji koja je svetska prestonica i crno carstvo ljudske bede, nehumanosti i tlačenja.
7. Zločini iz mržnje
Kao što mu je isto i premlaćivanje trudne muslimanke u Parizu, što su SVI (kad kažem svi, mislim na sve institucije i mehanizme društvenog sistema kojih biste mogli da se setite) ocenili i osudili kao zločin iz mržnje (i hvala bogu da živimo u društvu gde je to tako) sa obrezivanjem klitorisa, polivanjem kiselinom, silovanjima, prisilnim i maloletničkim brakovima, neslobodom kretanja, nemanjem prava na obrazovanje i rad, ubistvima iz časti, porodičnim, kuranom propisanim nasiljem, šerijatskom obespravljenošću i sličnim stvarima s islamskog repertoara a da ne pominjem paljenja, silovanja, seksualno ropstvo nemuslimana u subsaharskoj Africi recimo, ili Zalivskim zemljama, koje su šatro napredne islamske zemlje, ili preporuku da je silovanje Jevrejki legitimno sredstvo borbe za palestinska prava (koji ovi, gle ironije, imaju samo u Izraelu). Dežuloviću je, eto, i to nekako isto – ovaj pojedinačni slučaj napada iz mržnje na Zapadu koji su SVI osudili i ovo institucionalizovano, verom propisano proganjanje i zlostavljanje u gotovo nepojmljivom obimu svih i svega što je nemuslimansko.
8. Bibilija i Kuran
I spaljivanje „svetih spisa“ … Dežulović američkog pastora koji hoće da spali 3.000 primeraka Kurana naziva idiotom. Uznemiren je. Čisto misaonog eskperimenta radi, koji mu je očigledno drag, zanima me da li bi ga uznemirilo spaljivanje 3.000 primeraka Hitlerovog Mein Keimpf-a? Jer u odnosu na Kuran, ova knjiga, ponegde zabranjena, a za koju je opšti konsenzus da je nadahnula jedan od najvećih zločina u istoriji čovečanstva, deluje, spram Kurana, ko nastavak iz serijala o „Hajdi i Klari“. Obe su o totalitarnim političkim ideologijama, s tim što je jedna šatro „sveti spis“ što je u očima Dežulovića koji je i sam tako naziva, ali i mnogih drugih, legitimiše i uzdiže na nekakav poseban, nedodirljiv status. Ili, spaljivanje Bibilije, mormonskih „svetih spisa“, Bhagavad Gite …. ?
Sve dok za spaljivanje Kurana ili bilo šta s repertoara islamske blasfemije preti smrtna kazna, koju je, uzgred rečeno, slobodan da počini svaki musliman bilo gde na svetu, ovakve i slične akcije savršeno su opravdane. One su, štaviše, neophodne. I spaljivanje Biblije vređa hrišćane ali za to niko ne sme da te ubije, iako bi to možda i poželeo. Upravo TOJ činjenici ima da zahvalimo što danas živimo u slobodnom svetu, čiju slobodu upravo muslimani neprestano ugrožavaju i njenu suspenziju zahtevaju. Toliko otvoreno i toliko glasno i jasno da je zaista potreban ogroman napor, koji je Dežulović izgleda preduzeo, da se ne vidi i ne čuje.
Ja sam slobodan da s Kuranom potpalim roštilj, smotam džoint (burning that shit get you stoned, evo i ja da ispričam vic) ili s njime obrišem dupe. Meni zbog toga NE SME apsolutno dlaka s glave da fali. A posebno me ne tangiraju osećanja onih koji redovno pale i pišaju po zastavama zemalja u koje trče da se dosele i na socijalna davanja nakače, a onda te fotografije i snimke ponosno po internetu pokazuju, kako bi se svi još jednom uverili u njihovu miroljubivost. Čuj, zastave. Ljude!
Ove redove kucam 26. oktobra … Od 11. septembra 2001. do ovog datuma muslimani u svetu su izveli 21.793 terorističkih napada sa smrtnim ishodom (oni koji su registrovani). Kako smo onda mi, Zapadnjaci, krivi za imidž koji oni imaju?
Prorok Muhamed je pedofil, siledžija, krvožedni masovni ubica i pljačkaš. Je li ova izjava islamofobična? Pitam, jer je savršeno tačna. I nije nikakva moja projekcija ili predrasuda, već ga kao takvog u haditima opisuju sami muslimani. Ne upotrebljavaju ove reči, ali one su savršeno adekvatne za ono što o njemu njihova tradicija piše.
I taj pedofil, siledžija, krvožedni masovni ubica i pljačkaš je najveći, vrhunski moralni uzor muslimanima sveta. Na njega su obavezni da se ugledaju.
A nekako smo, opet, mi krivi za njihov imidž.
Dežurni intelektualci poput Dežulovića misle da islam nije prošao kroz svoju renesansno prosvetiteljsku fazu, kao svojevremeno hrišćanstvo, i da smo u obavezi da se s puno obzira strpimo dok se to, za nekih 500 ili 600 godina ne desi. Ovo je potpuno sumanuto ne samo zbog sadašnjeg stanja komunikacija i ljudske egzistencije u svetu, već što islamu uopšte nije potrebno da se reformiše, jer mu ide više nego odlično i ovako izvornom, a sve to zahvaljujući Dežulovićima sveta koji su u stanju da ovako učeno, perfidno, prefigrano, relativizuju monstruozne islamske zločine i „kulturološke“ prakse. Ukratko, od samog islamofašizma opasniji su Dežulovići koji ga pravdaju i brane. Na stranu to što islam i hrišćanstvo nikako nisu isto, i da, daleko bilo, dođem u situaciju da moram da biram, izabrao bih hrišćanstvo. Ja, antihrist do srži. Štaviše, pristao bih i na katoličanstvo. Ja, Srbin.
Ne znam koji su Dežulovićevi motivi za ovako plitka šatro aktivistička, humanistički motivisana opsenarstva mada je, ako je neobaveštenost u pitanju, za to, ko što već pomenuh, potreban epski napor. Ali mi, ispod svega ovoga ako mi dozvolite, smrducka liberalni levičarski rasizam. Jer, Dežulović ni izdaleka nije tako delikatan kada priča o ustašama koji su počinili genocid nad Srbima, Jevrejima i Ciganima, koji su, eto, slučajno bili i Hrvati, dok su srpski zločini počinjeni u građanskom ratu u Bosni, posledica srpske genocidne kulture i tradicije. Šovinizam islamolevičarskih evropskih dometa, zaista. A te visine je, treba priznati, teško dosegnuti.
Tako i s muslimanima. Tetošimo ih, jer duboko u sebi mislimo da nisu sposobni za standarde civilizovanog sveta. A rasizam je blaga reč za to.
A da, ja pričam o radikalnim muslimanima, već čujem kako muslimanski besno dobacujete. Allahu Fuckbar! Na stranu to što radikalni budista postane strogi vegetarijanac a ne bombaš samoubica, evo muslimana, norveških (a Norvešku bije glas jako liberalne zemlje, toliko liberalne da trči mrtvu trku sa Švedskom za titulu najvećih svetskih antisemita) i to na mirovnoj konferenciji i to oni koji su se svi sami izjasnili da su umereni, tj „normalni“. Kako li su tek umereni oni u islamskim zemljama?
Alexandar Lambros, Od islamofasista gori su samo Borisi Dezulovici, blog