Goran Rakic iz Leskovca je u septembru prosle godine podneo zahtev u kome je trazio otpust iz drzavljanstva Srbije.

Rakić je dao izjavu o otkazu lojalnosti Srbiji jer, kako je naveo, “država ugrožava ljudska i građanska prava i uništava život”.

Ne želi više da, kako kaže, bude državljanin Republike Srbije. Međutim, kako kažu u policiji, trenutno ne ispunjava uslove za to.

“Niko me do sada nije pozvao telefonom da pita, da kaže: vi ste građanin, šta su uzroci, šta vas je dovelo do ovog zahteva”, kaže Goran Rakić za RTS.

Odgovora još nema. Kao ni promena u njegovom životu. I dalje je bez posla, bez krova nad glavom, bez stalnog prebivališta. Nema više ni sredstava da pokrene neki posao, jer su dva velika propala. Zato od svog zahteva ne odustaje.

“Hoću da izađem iz tog vrzinog kola i da nastavim život normalno, jer za sve ove godine nisam mogao normalno da živim, koliko sam se trudio da živim poštujući zakone, ja to nisam mogao. Jedva da sam opstajao”, kaže za Javni servis Rakić.

Kada je ova procedura u pitanju zakon je jasan. U Policijskoj upravi Leskovac ovaj slučaj je dobro poznat, međutim, kažu da Rakić u ovom trenutku ne ispunjava osnovne formalno-pravne uslove za otpust iz državljanstva, jer drugo državljanstvo nema, niti dokaze da će dobiti državljanstvo druge države.

Rakić smatra da mogućnosti za otpust ipak ima. I ovde se ne zaustavlja. Izjava o otkazu odanosti državi Republici Srbiji je upravo predata Policijskoj upravi. Veruje da je to način da dođe do drugog državljanstva.

“Jedino to mogu da uradim. Otkažem lojalnost državi, pa izvolite, po međunarodnoj konvenciji, vi imate mogućnosti da mi oduzmete državljanstvo. Sad imate, hajde, oduzmite mi državljanstvo, pa da idem dalje”, dodaje Goran.

O tome koje državljanstvo želi, kaže, u ovom trenutku ne razmišlja. On kaže da je nomad koji čini sve da živi bolje. I dodaje da je za njega ovo jedini način da bez igde ičega, samo sa zanatom elektromehaničara, svoje nade i ostvari.

Nece da bude drzavljanin Srbije, RTS, 27. dec

Meni je ta izložba značajna pre svega umetnički, stvarno. Otišla sam na otvaranje zbog toga što su to organizovali ljudi iz Hartefakta i Kulturnog centra, koje volim i poštujem. Htela sam da im pružim podršku, pogotovo što je dva-tri dana pred otvaranje izložba prvo bila zabranjena, to jest, bilo je otkazano otvaranje. Onda su tu odluku poništili, bila je prava drama, pritisci na Kulturni centar. Bio je potreban ogroman napor te žene, Mie David, da to uopšte istera, pre svega da ti umetnici dođu u tu celu atmosferu gde se nadiže stravična gužva i frka na jedno ozbiljno umetničko delo.

Onda sam ustanovila da postoji nekoliko nivoa nerazumevanja između mene i ovog društva. Prvo, naravno, tu je najosnovniji taj narativ – ’šta oni nama o tim zločinima govore, kako smo mi ubijali Albance, kao da nisu oni nas’ – to je ona klasična priča, prebrojavanje belih kostiju. Neko je danas to dobro opisao kada je rekao kako treba da se uspostavi berza, i na njoj da jedna muslimanska kost vredi kao 0,75 srpskih kostiju, pa bar da znamo o čemu razgovaramo.

Ja prva nisam bila informisana o događaju – ali ukratko, ovi umetnici su izložbu napravili po ličnom događaju; to je ta porodica Bogujevci, njih 14-oro je pobijeno, likvidirano, izrešetano 1999. u Podujevu, i to tako što su Škorpioni upali u tih nekoliko kuća, sve ih poterali u dvorište te jedne kuće, poređali uza zid, i pucali. To su stare žene, i to su neka deca – najveći broj su bila deca – ljudi koji su preživeli, preživeli su tako što su se pravili da su mrtvi. Ima baš jedan trenutak na izložbi, kad govori jedna od njih, da su one koji su se prevarili i krkljali da uhvate vazduh, ono, overili. A ta deca su nekako intuitivno shvatila da treba da se prave mrtvi, i tako su preživeli. I oni su napravili izložbu koja je zasnovana, ja bih rekla, na njihovoj ličnoj terapiji.

Svo troje se bave umetnošću – jedna je završila grafički dizajn, jedan se iz Mančestera vratio za Prištinu i tamo u marketingu radi veb dizajn, ova treća je umetnica i kustoskinja. Govore engleski sa mančesterskim akcentom, mnogo je smešno… kad je juče premijer došao na otvaranje izložbe, obratio im se na srpskom – a oni ljudi ne znaju srpski. Taj podrazumevajući ton, da svi Albanci sa Kosova znaju srpski, a mi ne znamo nijednu jedinu reč albanskog.

Izložba je postavljena u podrumu galerije Kulturnog centra koji su oni podelili u 4 dela. U jednom delu je dnevna soba njihove porodične kuće, onakva kakva je bila. Tu je pravi kauč na kome su oni odrasli, pod prekriven jambolijom, stočić sa miljeom, regal gde stoje poređane neke knjige, video-kasete, i razni suvenirčići. Pitala sam jednu umetnicu ’šta je ovo?’, ona kaže ’to je moja baba donela iz Londona’, ono, mali most na Temzi, znaš kako smo iz inostranstva donosili te neke razne suvenirčiće. I na tom nekom razdrndanom starom televizoru ide jedina video-kaseta koja je ostala sačuvana, kućni video, neka Nova godina 1990, gomila neke dece, od kojih su samo njih troje preživeli, igraju se nešto, našarani… neka najobičnija porodica, možda malo siromašnija, u nekoj provinciji bilo gde na jugu Balkana.

U sobi su bile neke silne video kasete, pitala sam ovog umetnika ’šta ti je bilo na ovim video kasetama’, a on kaže’Van Dam!’ On je gledao Žan Van Dama 1999. Tamo ima i raznih kompleta nekih knjiga, ono što se kupovalo, tipa Remark. Ima i jedna velika knjiga koja je očigledno stalno korišćena – ’Roditelj i dijete’ – znači na srpskohrvatskom. Sve zajedno, to je jedna kućna atmosfera, ali se vidi da je to jedna mrtva kućna atmosfera. Vidi se da te duše fale. I to moram da kažem, izložba te ničim ne udara u glavu, nijednog trenutka nije spomenuto ime Srbija, srpski vojnici, srpski Škorpioni, to ne postoji. Oni govore o jednom zločinu.

U drugom delu tog prostora je nešto što su napravili od fotografija, kao rodoslovno stablo, veliko rodoslovno stablo, crno-bele su fotografije svih koji nisu preživeli rat. Tu je gomila nekog sveta, i gomila sveta nije preživela, strašno je kad vidiš crno-bele fotografije dece, male dece.

Sledeći deo izložbe čine tri bolnička kreveta sa sve onim stalkom na koji se kači infuzija, e za to su zakačene slušalice. To su originalni bolnički kreveti u kojima su oni ležali nekih 11 nedelja. Bili su ozbiljno ranjeni, i nisu bili dobro tretirani od srpskih lekara, zaista nisu. Pred kamerama su bili dobro tretirani, ali su im zabranjivali da govore. Oni su bila istraumirana deca, na njihove oči su im ubili majku koja je pokušavala da ih zaštiti. I sad kad staviš na uši te slušalice, to zaista kao da ti neko kapa neku infuziju, da te održi u životu da čuješ njihve ispovesti, da čuješ kako im je bilo u toj bolnici.

I na kraju ide taj deo koji je potpuno dokumentaristički, sa suđenja Škorpionima, to je ono što je isterala Nataša Kandić, našavši dokaze protiv njih. Ovo troje umetnika opet govore te neke strašne stvari iz vremena kad su dolazili na suđenje Škorpionima. Prvi put kad su došli bili su klinci, dođu neke 2003. a advokati ih izmaltretiraju, niko im ništa ne veruje, deca zbunjena, a ’jesi li ti siguran da je to taj Škorpion?’. I znaš, to jako dobro, taj Fatos, dečko, govori ’ Znam dvojicu, sigurno ću ih prepoznati – ali šta ako nekog ne prepoznam, a on je bio tamo. Kako ću sa tim da živim?’ Postoji ceo jedan dokumentarni deo o tome kako je jedan od Škorpiona, koji je pobegao u Kanadu, pristao da izda te svoje paravojne saborce, da dobije imunitet, odnosno da svedoči protiv njih. Praktično su na taj način Cvijan i cela ta banda i osuđeni, ja opet moram da kažem, na samo dvadeset godina robije.

Inače, ja podsećam da su ti ljudi, pre svega Škorpioni, raskrinkani tako što su po video klubovima u Slavoniji nađene video kasete na kojima su bili snimci njihovih zločina. Znači, oni su bili dovoljno ponosni na taj čin koji vrše, da su to snimali, dovoljno neinteligentni da te kasete čuvaju, a onda je društvo bilo dovoljno obolelo da postoje video klubovi gde ti ideš i iznajmljuješ snaf video i gledaš kući kasetu na kojoj ljudi ubijaju neke druge ljude. Na osnovu toga su oni pali, iz neke duboke patologije, ne samo njihove lične, nego i celog društva.

I sad, juče, ti dolaziš na tu izložbu, a sve je izložba: i to kako se ja probijam tim Trgom Republike, uopšte se nisam obukla za kombat, a nailazim na kordone policije, neki policajci me prepoznaju i puštaju me da prođem – ali oni me ne prepoznaju po dobrom, nego kažu ’evo ova ide kod Šiptara’; tačno znam šta je u toj glavi. A opet, s druge strane, pošto je Ivica Dačić rekao da dolazi, oni sada umesto da nas zaustavljaju k’o što su nas ranije zaustavljali, sad nas propuštaju. Znam dosta ljudi koji nisu uspeli da uđu jer nisu dovoljno ozloglašena lica, kao izdajnici srpskog naroda.

I sad, tamo je bila velika gužva, onog trenutka kada je ušao Ivica Dačić ja stvarno više nisam mislila da mi je mesto da tu stojim. Mislim da je vrlo u redu što je došao, neću na bilo koji način to da umanjujem, ali meni je to nedovoljno. Meni je to lično nedovoljno kao građanki i kao umetnici. Nije mi dovoljan taj gest, nije mi dovoljno da dođe Ivica Dačić i da ih pita ’odakle ste vi?’ On je njih pitao ’odakle ste?’ Kao, mi smo iz Podujeva, tamo gde ste nam sve pobili. Odatle smo.

Mene su čak i neki moji prijatelji pitali ’pa je l’ to neka propaganda, ili je to stvarno neko umetničko delo?’ Ono što je meni značajno nije samo istina o tom stravičnom zločinu, nego što je to jedan jako dobar rad. Dovede te u situaciju da pomisliš, čekaj, kad smo bili mali, igrali smo se partizana i Nemaca, ja sam stalno zamišljala, ono, kad sam sanjala rat, spasava se onaj ko se pravi da je mrtav. I ja sam se po tom Žan Klod Van Damu, po ’Roditelj i dijete’, i po tome što su se oni kao deca pravili mrtvi, dok su svi okolo njih stvarno bili mrtvi, potpuno identifikovala sa time. Ja bih se isto ponašala.

I kada su se svi okupili oko Dačića, ja sam izašla, ali sam napravila glupost i izašla u trenutku kada je sva pažnja bila usmerena na premijera, i onda – tras! – naletiš na ove što svi imaju iste šubare i ćirilične transparente. To nisu oni huligani što idu da šibaju prajd, znači nisu plaćeni, nisu dobili dnevnicu, ali su očigledno organizovani. Prvo su krenuli da mi se unose u lice, da me vređaju, da me prate, da me guraju. Okrenem se policajcima i kažem ‘je l’ možte da me zaštitite?’, a oni ništa. Jer oni u stvari neće da budu tu. I na kraju smo pobegli. Na kraju ubrzaš korak i bežiš odatle.

Cela ta priča, pa je l’ bi ovo moglo u Prištini, a što da može u Beogradu – za mene je užasno značajna utoliko što ljudi treba da znaju: ne može ni u Beogradu. Jer u suštini, da nije bilo te policije, i da nije bilo nas 200 unutra, toga ne bi bilo. Ja sam danas ponovo išla da pogledam izložbu, i bila sam sama. Ne znam da li bi takva vrsta izložbe moga da se održi u Prištini, o zločinu protiv neke srpske porodice, a ako ne bi mogla, tim gore po Prištinu, i tim bolje po Beograd što ova izložba ipak može da se održi.

S druge strane, ono što sam zaboravila da kažem, ljudi ne razumeju osnovno i pitaju: kakva je to izložba sa nekim kaučem, televizorom, krevetom. Šta je tu izložba? Znači nije slika, nije ulje na platnu, Paja Jovanović. I sad ti treba ljudima da objašnjavaš zašto je to umetničko delo. Jer kod nas je još uvek rasprava na nivou – da li je pisoar umetničko delo ili nije, to je na tom nivou. Oni to diskvalifikuju kao propagandu, a s druge strane, ja sam danas bila na razgovoru – umetnici s umetnicima. Mi sedimo i pričamo sa njima na engleskom, a oni sve vreme izbegavaju da kažu bilo šta što bi nas moglo da uvredi, povredi, na bilo koji način da nas osramoti.

I onda se digao Vladimir Arsenijević i rekao ‘hajde da se ne pravimo, videli ste ono što je bilo juče, pa niste vi ovde baš tako dobrodošli, pa je l’ vi to osećate, je l’ imate neki odnos?’ Oni i dalje neće da kažu ništa loše, nego kao ‘ne, mi nismo ovde došli da dajemo odgovore, mi samo kažemo našu umetničku viziju’ i tako dalje. Onda se digne novinar Koha ditore i kaže ‘ali vi treba da kritikujete Ivicu Dačića, sve je to bila samo predstava’. Oni neće ni to. I onda ti vidiš neke ljude koji su u dubokom nerazumevanju sa svima.

Ja sam sigurna da će ih posle ovoga gaziti i u Prištini, zato što su došli ovde, reći će da su na neki način izmanipulisani od Ivice Dačića, jer je on pokazao kako, eto, u Beogradu to može. Mislim, sve je to toliko kompleksno i pokvareno, toliko je pokvareno, a svodi se na to da su neki Škorpioni ušli, u naše ime, pucali u decu i u te ljude, pobili ih; da su ovi jedva preživeli, i da oni ne mogu sa tim traumama da izađu na kraj. Ova mala priča kako 7 nedelja ništa nije htela da jede jer to nije kuvala njena mama, a mama je bila ubijena na njene oči. Mislim, to nije nikakva originalna stvar – u ratovima, i mimo ratova, dešavaju se neka traumatična ubista. Međutim, ovaj konkretan dogadjaj se tiče konkretno nas. Mene se tiče.

Pa sad vrtim po glavi, ‘čekaj, gde sam ja bila tog dana?’. Pa kao, bombardovanje Srbije, oni su nas ne znam koliko dana bombardovali – ali ti ni jednog trenutka nisi imao ni primisao sumnje da će neko da ti uleti u stan, u tvom soliteru, i da puca na sve vas, na celu tvoju familiju, i da se ti praviš da si mrtav ispod tvoje mrtve majke, da bi preživeo. Je l’ iko od nas imao tu sumnju? Pa ne možemo da se merimo. To jednostavno nije postojalo. To je postojalo isključivo na Kosovu, i u Bosni. U ovom našem gradu, gde su naša dupeta, to nije bilo. Pobili su im celu porodicu, od suvenira je ostao samo mesingani most na Temzi, nemaju nikog svoga, nemaju svoju istoriju, nemaju sliku iz detinjstva. Da se to desilo i u Ruandi, ja bih bila potrešena, ali nije se desilo u Ruandi, taj Cvijan koji je vodio te Škorpione je to ipak radio zato što ga je naoružala ova država, zato što je razne zadatke dobijao od ove države.

Za posetu Dačića ovi umetnici su rekli ‘Nama je užasno stalo do toga, jer je on nas prepoznao kao žrtve’. Ali on je rekao ‘Žao mi je svih žrtava’. A njima je bilo dovoljno da on kaže uopšte ‘žao mi je’ – da je rekao ‘ja sam za mir u svetu’, njima je to već dovoljno. Ali mi ne možemo da zaboravimo njegove intervjue iz 1999, 2000, 2001, 2002: ‘nije bilo zločina protiv Albanaca na Kosovu, to je šiptarska propaganda, dajte mi jedan dokaz’. I ja, dokle god ne čujem tu rečenicu, u kome se priznaje ‘jeste’, nek slaže, nek kaže ‘nisam znao’, nek slaže! ‘Sada znam. Sada vidim, povlačim sve što sam rekao do sada’. E dok to ne osetim i ne vidim, meni taj gest dolaska na izložbu neće apsolutno ništa značiti.

I nervira me što je sve u senci toga, to je jedno opšte uhićenje, svi na društvenim mrežama raspravljaju samo o tome da li je Dačić veliki heroj, umazali su celu tu stvar. Mislim da važno da se on pojavio, ali isto tako bi bilo mnogo važno da je stajao negde diskretno, i da ih nije pitao ‘odakle ste?’

Da ne kažem da sam otvorila knjigu utisaka sa izložbe da vidim šta su ljudi pisali. Neko je došao na otvaranje i napisao ‘Dobar Šiptar – mrtav Šiptar’. Onda je neko drugi uzeo pa žvrljao, žvrljao, žvrljao, i napisao ‘Sorry, sorry, sorry’ – hiljadu ‘sorry’. Znači da se mi, građani jednog grada, međusobno svađamo preko knjige utisaka izložbe tih ljudi, koji nekako malo stoje iznad toga. Opšti utisak mi je jedna velika inferiornost društva, ljude ne zanima o čemu se tu tačno radi, niko nije imao potrebu da stavi to na svoju televiziju – idi, brate, snimi tu izložbu, nemoj da snimaš Dačića, snimi šta je to.

Jao, nešto se zlo napravilo u gradu i svi su koncentrisani samo na golo preživljavanje. Ne zanima ih više ništa što se tiče ozdravljenja društva, nečega što bi bilo za opšte dobro. Tiče ih se samo drž’te lopova, da uhapse lovatore, vode se priče o milionima, kamionima, opet raspravljamo o geostrateškim položajima, pa da l’ smo mi k’o oni mučeni Ukrajinci, da li si ti za Ruse, ili si ti za NATO. Ja ne mogu da shvatim da iz toga još nismo izašli. Kako je to jedna inferiorna sredina, kako je to jedno inferiorno društvo! Mene to strašno boli i prosto vidim kako ljude sa kojima sam imala o mnogo čemu da razgovaram, sada više ništa ne zanima, nemamo šta jedan drugom da kažemo, jer je sve toliko usitnjeno, svaki otpor je usitnjen. I gde god da se okupiš, koliko god da te ima, može da te nema preko noći.

Dovoljno je bilo da, na primer, Dačić nije pristao da se održi izložba, i ona se ne bi održala. Toliko smo izmučeni tim blatom, tom njihovom kombinatorikom, euforičnim ponašanjem cele jedne kaste, a i ovim ljudima koji se lepe uz tu novu vlast, i taj manjak novca, za sve; i ta beda u kulturi, kad se uopšte i proizvede neka predstava, to je već jedan veliki incident. Došlo je do toga da nikog više nije briga što nema novca za kulturu, napravili su jednu vrstu omraze, uništili obrazovanje, uništili svaku građansku svest, ponizili intelektualce. Umetnike tretiraju kao maloumne – ti si malouman ako se baviš nečim što nema neku direktnu korist, istog trenutka. Ti si ili malouman, ili nesposoban. Ta strašna atmosfera jedne primitivizacije društva odraziće se na generaciju koja dolazi.

Juče, kad sam gledala te huligane, tu nije bilo ljudi starijih od 25 godina. Koliko su godina oni imali 1999? Kao kad sretneš nekoga klinca sa Pala koji ti kaže ‘tamo žive Turci’. Koje Turke, keve ti mrziš? Koje Turke, majke ti?

Imam osećaj da se to sad nekako zakucava, nisi video izložbu, znaš šta se tim ljudima dogodilo, i nećeš je tu, a ne bi smela da bude ni u Prištini. Znači tebi je ideja da nikada ništa ne bude. Nije to nikakva izložba istine i pomirenja, ne radi se o tome – to je jedna fuckin’ izložba. Idi brate vidi to, pa onda da razgovaramo. Ne znam, imam neki utisak da ne ide na dobro, nikako. Uopšte ne govorim o ovim dnevnopolitičkim stvarima, boli me uvo, majke mi. Toliko me baš briga ko je dobio izbore na Voždovcu, neka su dobili i 80%.

Ne zanima me niko od njih, ni demokrati koji su dobili 10%. Ako imaju minimum neke obične logike, oni će iz toga nešto da zaključe. Ali vidim da nisu, sad se opet pojavljuje Tadić, to je stvarno mamuzanje mrtvaca. Sad se on vraća, obračunava sa svima, to je stvarno od zlog oca i još gore majke. A jedina misao cele opozicije je o tome kako će da sklopi neki dogovor i koaliciju sa ovima na vlasti, kao što se recimo LDP na neki način sama poziva da uđe u koaliciju sa SNS; ali mene to na tom nivou više uopšte ne zanima. Znaš, svi se bave time zašto, kao, nema slobode u medijima, jer nisu objavili informaciju o Vučićevom venčanju, i fotografiju koja kruži internetom.

Boli me bre uvo za njegovo venčanje. Mene se to ne tiče. Prvo, postoji jedna malograđanska norma u tome – što se on ženi drugi put. Neka se ženi i 100 puta, to je njegova stvar. Ja želim jednu normu po kojoj niko neće objavljivati privatne fotografije sa nečijeg venčanja, pa ni najmoćnijeg čoveka u državi. Jer to nije moja stvar. A s druge strane, niko ne pita ‘čekaj, a što nisu objavili neku fotografiju sa ove izložbe’. Znači, ovo je kao neka nesloboda medija, a ovo im nije nesloboda medija. Mene pljuju i razvlače po tabloidima na najprimitivniji način, izvlače mi privatne podatke, pa ja i dalje smatram da o Vučiću ne treba objavljivati nikakve privatne informacije. Hoćemo li jednom da uspostavimo neku normu?

To je glavna tema ove nedelje, čoveče, venčanje Aleksandra Vučića. Pa koga boli uvo šta radi odrasli čovek sa svojim životom i svojim brakovima, pa kako ste toliko nenormalni, da vam to bude tema. Pa čega je to pokazatelj? I onda, šta ja znam, uhvatila me neka depra.

Biljana Srbljanovic, izlozba ‘Bogujevci’, KCB, 18.12 – 12.01.

Tajna dobrog zdravstvenog stanja je – piti, pusiti i ne raditi nikakve fizicke vezbe.

Vinston Cercil, 1942. (nakon 1. srcanog udara)

Lider Nove Srbije neće platiti 1,3 miliona dinara sudski dosuđene odštete novinaru Vladimiru Ješiću jer je Osnovni sud ukinuo izvršno rešenje zato što nije napisano ćirilicom.

U Osnovnom sudu u Čačku rekli su za „Blic“ da se sudsko veće prilikom donošenja odluke o ukidanju rešenja o izvršenju naplate novčane kazne Iliću isključivo rukovodilo Ustavom, po kojem je ćirilica službeno pismo. Predsednica veća koje je donelo tu odluku bila je Gordana Šuluburić, a sudije Tatjana Kandić i Svetlana Mitrović.
‘O tome moramo voditi računa, a ovakva odluka je morala biti doneta jer je to nalagala i dosadašnja sudska praksa. I druge sudske odluke u različitim sudovima ukidane su zbog latiničnog pisma. Tu ne vidim ništa sporno’ – rekla nam je jedna od članica sudskog veća u ovom slučaju.
U sudu tvrde da to što je jedna od stranaka u postupku bio Velimir Ilić nije imala nikakvog uticaja na članove sudskog veća: Ministra Ilića posmatrali smo kao i svaku drugu stranku u postupku!
Sud je doneo pravosnažnu presudu po kojoj ministar Ilić mora da isplati novčanu odštetu novinaru Ješiću jer ga je na snimanju intervjua za novosadsku Televiziju „Apolo“ 2003. godine šutnuo nogom, izvređao, ispsovao i pokušao fizički na njega da nasrne.

Sud u Čačku još 19. juna odobrio rešenje o prinudnom izvršenju i uputio ga na adresu Ilićevog ministarstva i Vlade po kojem je nadležna isplatna blagajna dužna da Iliću skida dve trećine plate u ministarstvu i taj novac uplaćuje Ješiću. Ali pare zbog „neobjašnjivih“ teškoća, kako je rekla Horovic, nikada nisu stigle.
– Ovo je odluka koja pokazuje svu bahatost i bezobrazluk kojim se služe Velimir Ilić i njegovi politički saborci i upravo ovakve sudske odluke pokazuju građanima Srbije da zakon nije isti za sve – rekao je Ješić.

On podseća da je osoba koja je Ilića napala 2010. godine u rekordnom roku sprovedena i osuđena na dve godine zatvora, dok njegov sudski proces traje već 10 godina. Podsetio je i da je protiv ministra građevinarstva podneo i krivičnu prijavu zbog istog slučaja, ali se Ilić tada pozvao na poslanički imunitet i izbegao suđenje.

Oba pisma ravnopravna

.
U Ustavnom sudu rekli su za „Blic“ da je odluka Osnovnog suda u Čačku preterano formalistička i da odudara od sudske prakse. ‘Ustavni sud je odbacivao sve ustavne žalbe koje su pozivale da je presuda dostavljena na latinici’, rečeno je „Blicu“ u Ustavnom sudul. Sudija Vrhovnog kasacionog suda Maja Kovačević kaže za „Blic“ da njoj nije poznato da je sud odbio neki dopis zato što je na latinici: ‘U sudskoj praksi, kao i u državi, u upotrebi su ćirilica i latinica i tu nema razlike. Nije mi poznat takav slučaj da je sud odbio neki dopis jer je na latinici’, napominje Maja Kovačević. Maja Mičić, direktorka Inicijative mladih za ljudska prava, kaže da je odluka čačanskog suda jasan primer kako se ustavni i zakonski okvir kao i procesne norme mogu lako upodobiti onome što je politička volja i dominacija političke sile, a na štetu pravičnosti i pravde. ‘Iznova se otvara pitanje kome služi i koga zastupa naš pravosudni sistem, oštećene, žrtve ili političku elitu’. kaže Mičićeva.

Blic, 26. decembar, Velju Ilica cuva sud u Cacku, ministar nece dati ni dinar novinaru koga je napao

Ne znam kad sam se prestao sjecati bas svake zene s kojom sam vodio ljubav. Isprobao sam sve one stvari koje sam zeleo isprobati i brojac se prestao okretati, ispunio svoju kvotu, lojem iskustva napunio sam bacve sjecanja da me griju pod stare dane. Platio sam otkupninu penisu, pa me oslobodio. Mozda bi bilo bolje kazati da sam platio kauciju te da vrijeme prije sudjenja klatim na slobodi, jer kako god okrenuo, odnos covjeka i njegova penisa uvijek je bio jedan od najkompleksnijih odnosa uopce, ako izuzmemo onaj s majkom.

Igor Kokorus, Covjek koji je sve znao

U teoriji, izmedju teorije i prakse nema razlike. U praksi, ima.

Zvao me nekidan u dva iza ponoći Kožo da ispriča vic. Ima on taj običaj, zovne u gluho doba noći iz kafane da ispriča vic.

Elem, ulovio reis zlatnu ribicu, pa ga ova, sve po kanonima žanra, zamolila da je pusti, a zauzvrat da će mu ispuniti dvije želje. “Želio bih”, osvrnuo se ovaj oko sebe, pa šapnuo ribici, “da više nisam reis.” “Nema nikakvih problema, ništa lakše”, rekla zlatna ribica i uzela mu Kur’an iz ruku. “I šta, sad više nisam reis?!?”, iznenadio se on. “Jok”, odgovorila ribica. “A koja ti je druga želja?” “Druga želja”, spremno će ovaj, “da imam palaču svu od zlata, skupa auta, lijepe žene i bruku para, a da ne radim baš ništa!”

“E jebiga”, reče ribica, pa mu vrati Kur’an. “Što me zajebavaš?”

Gornji vic, po tumačenju stražara islama, klasični je primjer islamofobije, i zgodan uvod u našu današnju hutbu. Dakle, islamofobija. Jesu li zaista vicevi o dvoličnim reisima i hodžama islamofobni? Stražari političke korektnosti reći će kako su takvi vicevi certifikat stereotipa, ali što kad nema zlatne ribice? Jesu li stvari bez zlatne ribice išta smješnije? Gdje, naime, prestaje vic, a počinje taj, kako se zove, stereotip?

Prolistajmo zajedno novine posljednjih mjeseci. U bajramskoj hutbi prije koji dan jedan se imam u Jemenu osvrnuo na problem seksualnog zlostavljanja djece u provincijskim džematima, pa mrtav-hladan objasnio kako je silovanje za malodobnu djecu mnogo manja trauma nego – razvod roditelja! Jemenski je imam, istina, kazao kako nije lijepo kad islamski učitelji siluju djecu, ali i upozorio da valja uzeti u obzir kako takva djeca nemaju ljubav kod kuće, pa je traže kod svojih vjerskih učitelja, tjerajući ih u napast. “To je dijete izgubljeno”, rekao je imam, “i onda uvlači drugu osobu u to”.

Svega koji tjedan ranije, predsjednik većinski muslimanske Indonezije Susilo Yudhoyono šokirao je svijet javno pohvalivši jedanaestogodišnju djevojčicu koja je odlučila roditi dijete začeto kad ju je silovao očuh. “Zamolio sam ministra zdravstva da osobno pazi na njeno zdravlje”, rekao je predsjednik Yudhoyono, a ministar je bogami i pripazio: djevojčica je nakon poroda bez pristanka obitelji – sterilizirana! Šokantna priča iz Indonezije stigla je svega koji dan nakon što je jedan katarski šejh javno izjavio kako je “od silovanja djevojčica od strane njihovih vjerskih učitelja mnogo gori zločin kad te djevojčice abortiraju”.

O odnosu prema ženama u islamskom svijetu govori i vijest iz saudijskog Al Bahaha, gdje je jedan vjerski vođa u ramazanskoj hutbi opravdao seksualno nasilje, javno upitavši “koliko često vidimo djevojke kako hodaju uokolo u provokativnoj odjeći?”. “One izazivaju u muškarcima najgore instinkte koji u konačnici rezultiraju seksualnim nasiljem, pa bi trebale pogledati duboko u svoju savjest i zapitati se: jesmo li ovo same tražile?”, rekao je on, ne propustivši se obrusiti i na “žene koje ne čiste svoje domove i poslužuju svojim muževima hladna jela”.

Na meti pravovjernih muslimana nisu, međutim, samo domaće žene: nedavno je jednu strankinju u iranskom Mashhadu vjerska policija uhapsila jer se na ulici pojavila otkrivenog lica, dok je trudnica iz Francuske prošla mnogo gore – u Teheranu je izgubila dijete, pretučena od grupe muškaraca samo zato jer nije nosila nikab.

Samo jedna stvar u islamskim je zemljama gora nego biti žena: biti, naime, kršćanka. Vlasti u Iranu nedavno su objavile kako je “vojnik blizak Al-Qaidi” uhapšen dok se pripremao da na blagdan Velike Gospe napadne katoličke vjernike u katedrali Majke Božje u Urmiji, na sjeveru zemlje. Prije koji tjedan, pak, vlasti u Egiptu uhapsile su visoko pozicioniranog pripadnika Muslimanske braće koji je u automobilu vozio tri hiljade primjeraka Biblije natopljenih benzinom i spremnih za javno spaljivanje. Istog dana, mediji su objavili kako je na lokalnim izborima na jugu Turske pobijedio kandidat radikalnog islamskog Nacionalnog fronta, poznat po zalaganju za zabranu kršćanskih bogomolja i izjavi kako su kršćanske procesije “okupacija Turske”.

Na meti islamskih vjerskih vođa nisu, jasno, samo kršćani. Jedan je imam u Ujedinjenim Arapskim Emiratima nedavno, povodom obljetnice oslobođenja Auschwitza, ustvrdio kako je “Holokaust židovska izmišljotina”, a drugi, u Libanonu, tim se povodom na džumi pojavio s nacističkim kukastim križem oko nadlaktice.

I sve to samo u posljednjih nekoliko mjeseci!

Je li ovaj slučajni uzorak, nakon svega pola sata guglanja po internetu, dovoljan da se zaključi kako je islam nazadna religija? Ili, da preformuliram pitanje, koliko je sati guglanja točno potrebno da se stotine sličnih priča i primjera ne računaju u titranje stereotipa, već u ozbiljne argumente?

Da je, recimo, riječ o primjerima iz zapadnog svijeta, bi li muslimani imali pravo reći kako je katolička vjera nazadna i primitivna? Napravimo mali eksperiment: umjesto imama, hodža i šejha, stavimo biskupe i svećenike, pa pogledajmo koliko se takva slika o katoličanstvu uklapa u stereotip o naprednom zapadnom svijetu. Možete li, recimo, zamisliti da se na problem seksualnog zlostavljanja djece umjesto jemenskog imama, osvrnuo nekakav, na primjer, europski nadbiskup, pa mrtav-hladan objasnio kako je silovanje za malodobnu djecu mnogo manja trauma nego razvod roditelja? Iznenadili biste se: tu rečenicu zapravo i jest izgovorio poljski nadbiskup Jozef Michalik.

Kao i ostale, stavio sam ih u usta islamskih vjerskih vođa za potrebe eksperimenta. Redom: jedanaestogodišnju djevojčicu, koja je bez pristanka roditelja sterilizirana nakon što je odlučila roditi dijete začeto kad ju je silovao očuh, javno je – zamolivši ministra zdravstva da osobno pazi na njeno zdravlje – pohvalio predsjednik katoličkog Čilea Sebastian Pinera; da je “od silovanja djevojčica od strane njihovih vjerskih učitelja mnogo gori zločin kad te djevojčice abortiraju” izjavio je pak meksički nadbiskup Fabio Martinez Castilla; a seksualno nasilje, riječima kako bi se žene koje “u muškarcima izazivaju najgore instinkte” trebale “zapitati jesu li ovo same tražile” – napavši i one “koje poslužuju svojim muževima hladna jela” – opravdao je talijanski svećenik Piero Corsi iz San Terenza.

Idemo dalje: onu nesretnicu nije uhapsila vjerska policija u iranskom Mashhadu, zbog toga što je javno šetala otkrivenog lica, već francuska policija u Lavalleu, jer joj je lice bilo – pokriveno. Mnogo gore prošla je ona trudnica što je ostala bez djeteta: bijesna rulja iz istog ju je razloga pretukla usred – Pariza.

Može još? Idiot koji je htio javno spaliti tri hiljade svetih knjiga ne pripada, jasno, Muslimanskoj braći: tri hiljade Kur’ana naumio je spaliti američki pastor Terry Jones. Lokalni izbori na kojima je pobijedio Nacionalni front nisu bili u Turskoj, već u Francuskoj: predsjednica te stranke, Marine Le Pen, muslimanske je ulične molitve usporedila s “okupacijom Francuske”. Iz iste je zemlje i tip koji je usred bajramskog slavlja u Lyonu naumio dići u zrak u džamiju punu muslimanskih vjernika. Vjerski vođa koji tvrdi kako je “Holokaust židovska izmišljotina” zapravo je poljski biskup Taeusz Pieronek, nekadašnji bliski suradnik pape Ivana Pavla II, a onaj što drži mise sa svastikom talijanski je svećenik Angelo Idi iz Vigevana.

I sve to samo u posljednjih nekoliko mjeseci!

Najzad, ni onaj svećenik što je ulovio zlatnu ribicu u stvari uopće nije reis, nego biskup.

Kažem vam ja, vrag je stereotip.

Boris Dezulovic, Jesu li muslimani primitivni ili katolici nisu, Oslobođenje.ba 

* * * * *

U jednom domaćem mediju nedavno je osvanuo članak pod naslovom „Jesu li muslimani primitivni ili katolici nisu?“ Evo ga ovde, valja ga pročitati iz više razloga na koje ću se u ovom članku i osvrnuti.

Naišao je na sveopšte odobravanje samih muslimana, očekivano (dodajte slobodno, onih umerenih i „normalnih“, jer islam nisu, plaknite mozak još jednom, Al Kaida i talibani) kao i finih salonskih levičara i internet aktivista od one fele što se zalažu za bojkot Izraela a pohvaljuju napredak ljudskih prava u Saudijskoj Arabiji.

Boris Dežulović je u svom članku vesti iz poslednjih nekoliko meseci, koje su stigle iz zapadnog dela planete ili, da budem skroz direktan, iz civilizovanog dela planete, izvadio iz njihovog konteksta (promenivši imena aktera i mesta događaja) i smestio u kontekst islamskih zemalja, kako bi na taj način poentirao kako smo, eto, i mi (zapadnjaci) i oni (muslimani) potpuno isti u svojim defektima (mržnji, verskom ludilu, predrasudama, mizoginiji, pedofiliji itd).

Sem, što nismo. I što je njegov, na žalost ni izdaleka usamljen, pokušaj svođenja u istu ravan onog što je apsolutno nesvodivo, ono što preti (doslovno, ne figurativno) da civilizaciju potpuno uruši.

Razlažem stavku po stavku.

1. Pedofilija

Dežulović u svom članku navodi primer poljskog nadbiskupa Jozefa Michalika koji je izjavio da je „silovanje maloletne dece mnogo manja trauma nego razvod roditelja“. Uzeo je tu rečenicu i stavio je u usta zamišljenom imamu iz Jemena. Dakle, pedofili su i jedni i drugi, i katolici i muslimani. Vest o imamu koji je izgovorio ovakvo nešto (a izjava je mila majka u odnosu na ono što u praksi i rade) ne bi nikoga (barem među onima što čitaju vesti i imaju internet) ostavila u sumnji da je lažna. Jer su takve vesti iz muslimanske ekumene savršeno uobičajene. I dok je tačno da i katolička pandemijska pedofilija više nije neka bog zna kakva vest, na nju se još uvek reaguje. Ljudi se sablažnjuju, protestvuju, OSUĐUJU, zahtevaju akciju, zahtevaju procesuiranje počinilaca, odgovornost, zaštitu dece, vrše pritisak na institucije sistema i na gotovo nedodirljivi Vatikan. Zahteva se čak i hapšenje pape.

S druge strane imamo institucionalizovanu pedofiliju. Imamo pedofiliju i sveopšte seksualno zlostavljanje dece koje se smatra delom „kulture“. Je li potrebno da napominjem čije? Sve to po uzoru na najidealnijeg muslimana, proroka Muhameda, po kome su svi ostali muslimani dužni da se ugledaju, ako žele biti pravi muslimani. Njegova „najomiljenija“ žena Ajša imala je šest godina kada je udata za Muhameda a devet kad je brak konzumiran. Drugim rečima kad je silovana.

Ugovoreni maloletnički brakovi, čak i prodaja ćerki muževima koji im u pojedinim slučajevima mogu biti i dedovi, je rasprostranjena praksa diljem muslimanskog sveta. I ta je praksa, takoreći „kultura“, ustanovljena na osnovu primera najidealnijeg muslimana, proroka Muhameda. Da ne pominjem sada seksualno zlostavljanje maloletnih dečaka, od strane seksualno isfrustriranih i neiživljenih muslimana koje je, takođe, uzdignuto na nivo institucije – kakva je „Bacheh-baazi“, seksualno ropstvo maloletnih dečaka u službi bogatih odraslih muslimanskih muškaraca.

Kako je, onda, Dežulović, te dve stvari uspeo da svede u istu ravan?

2. Silovanja

Nastavlja dalje sa primerima silovanja. Jedanaestogodišnja devojčica iz Čilea koja je ostala trudna kad ju je silovao očuh al je odlučila roditi to dete čime je zaslužila pohvalu čileanskog predsednika i posebnu brigu tamošnjeg ministra zdravlja. U tom paketu je i izjava nekog meksičkog nadbiskupa koji je izjavio da je mnogo gore od silovanja devojčica to da one abortiraju decu začetu silovanjem. Koliko je ljudi iz zapadnog civilizacijskog kruga kojima su ove (i slične) izjave normalne i prihvatljive? Verovatno nekom minimalnom procentu najzadrtijih katolika. Usuđujem se da pretpostavim da su ovakve izjave neprihvatljive čak i za većinu posvećenih katolika. Čak i da jesu, s izuzetkom dva kvadratna kilometra Vatikana, ne postoji nijedna katolička teokratija na Zapadu koja bi ovakve govnarije odobravala ili institucionalizovala. Politički uticaj katoličke crkve jeste i veliki i neopravdan al se on drži pod kontrolom sekularnim mehanizmima zapadnih demokratija. Srećom.

Pogledajmo sada silovanje iz muslimanskog ugla. Šerijat, muslimanski sistem nepravde do stepena potpune izopačenosti uma i osnovne ljudske pristojnosti i minimalne humanosti, a koji je na punoj snazi za nekih 125 miliona muslimana, delimičnoj za odprilike još 125, a „običajno“ za nekih 250 miliona (ko želi nek pedantnije sabira ovde):

ŠERIJAT

i koji, prema svim istraživanjima, evropski muslimani u ogromnom procentu žele i u Evropi, (recimo trećina muslimanskih studenata u Britaniji podržava ubijanje u ime njihove religije a 40% njih želi da živi pod šerijatom) za silovanje kaže sledeće: da bi žena dokazala da je silovana mora imati četiri muška svedoka, naravno, muslimana. Muških svedoka muslimana sem samih siledžija, naravno, nema. Tako da se za silovanje kažnjava žrtva, zbog vanbračnog seksa. E sad zavisi, da li javnim bičevanjem, da li kamenovanjem ili, što uopšte nije retka praksa, „ubistvom iz časti“ u kome član porodice – brat, otac, stric a dešava se i majka – ubiju žrtvu zbog ukaljane porodične časti. I to je deo islamske „kulture“.

I opet je Dežulović u istu ravan sveo nesvodivo. I tako opravdao neopravdivo.

Silovanje je, od početka islama, bilo i sastavni deo džihada. Silovanje i seksualno ropstvo bilo je jedno od najprivlačnijih stvari za regrutovanje džihadista za pohod pokoravanja nemuslimana. Njima su obećane 72 device u raju ali to ni izbliza ne bi bilo dovoljno da im i u zemaljskom životu nije ponuđena nagrada. Muhamedovi ljudi su pljačkali imovinu onih koje bi pokorili, ali su i otimali i seksualno zlostavljali njihove žene i ćerke. Kada se neko iz njegove pratnje pobunio protiv silovanja udatih žena on je od Alaha primio još jedno otkrovenje – otete žene automatski su razvedene, tako da je njihovo silovanje savršeno prihvatljivo.

3. Burke

Burka se tako pojavljuje iz potrebe da se razlikuju žene udate za muslimane, i time zaštićene od napastvovanja, od onih koji su udate za nevernike, što ih čini legitimnom metom napada. Drugim rečima burka je pandan obeležavanja vlasništva nad stokom užarenim žigom. I takvo shvatanje na snazi je i danas. I ono se širi i zapadnim svetom. Ogroman, ubedljivo preovlađujući, procenat muslimana među silovateljima u Skandinaviji nije nikakva slučajnost. Niti to što se zapadne žene ustručavaju da u večernje sate prolaze kroz kvartove koje nastanjuju muslimanski imigranti.

U oktobru 2009. šeik Taj Dinal Hilali, vodeći klerik sidnejskih muslimana u svom ramazanskom govoru komentarisao je porast slučajeva seksualnog napastvovanja žena – „Ima žena koje „izazivački hodaju“, šminkaju se i neskromno oblače. A onda se nađe sudija koji vas nemilosrdno osudi za napastvovanje. Ali, gde počinje problem? Ako uzmete neuvijeno meso i ostavite ga na ulici, bašti ili parku a mačke dođu i pojedu ga, ko je onda kriv? Mačka ili neuvijeno meso? Problem je neuvijeno meso. Da je ostala kod kuće u hidžabu, nikakvi se problemi ne bi pojavili.“

Neuvijeno meso. Sidnej, 2009.

Njegov njujorški kolega, Hišam el-Ašri, u intervjuu za Nahar TV u januaru 2013 izjavljuje – „Jednom su me pitali da li ću, ako dođem na vlast, hrišćankama dozvoliti da ostanu nepokrivene. Odgovorio sam – ako žele da ih na ulici siluju, mogu biti nepokrivene“.

Iskrenost ove dvojice muslimanskih klerika nije usamljeni slučaj. Zapanjuje upornost s kojom Zapad drži ruke i na očima i na ušima. Zaprepašćujuće ponašanje zapada u odnosu na islamsku mizoginiju kao da govori da su prava žena kategorija o kojoj se može pregovarati.

Da se zadržim jo malo na burkama, toj oznaci legitmnih od nelegitimnih meta muslimanskog seksualnog napastvovanja. Dežulović pominje slučaj francuskog policajca koji je zaustavio pokrivenu ženu na ulici. Uzgred, u Francuskoj su samo burke (pokrivala koje imaju samo prorez za oči) zabranjene, dok su ostala muslimanska pokrivala (nikab, hidžab itd) dozvoljeni. Živim u Francuskoj, i to dovoljno dugo, pa mogu neku i iz svakodnevnog iskustva da prozborim.

Uprkos zabrani viđam žene u burkama na ulici. Ne često, ali ih viđam. (Ostale vrste pokrivala poput nikaba, hidžaba i džilbaba nisu nikakva retkost). Suprotno onome što biste možda očekivali, to nisu žene koje hode skrajnuto i u strahu da ne izazovu nečiju pažnju (uzgred, argument da se burkom želi odvratiti pažnja sa skromnih vernica je najapsurdniji od svih argumenata u prilog burki – hodati kao zombi je siguran način da privučete apsolutno svačiju pažnju; u ovu kategoriju spada i argument koji se može čuti od pojedinih muslimanki sa zapada da je pokrivanje izraz protesta i zaštita protiv seksualizovanja i objektivizovanja ženskog tela – šta više ženu može da svede na nivo seksualnog objekta od hodanja u neprozirnom šatoru?). Te žene, rečnikom sidnejskog šeika, hodaju izazivački. Žele da budu viđene. Ja lično ne mogu da se otmem utisku da se u mnogim slučajevima radi i o apsolutno potpunom nedostatku kapaciteta za nekom smislenijom samorealizacijom – religijski egzibicionizam uvek je bio najlakši i najsigurniji teren za prizemni narcizam i kompenzaciju nedostatka talenta i intelektualnih potencijala. One demonstriraju prezir prema zemlji u kojoj žive i njenim slobodarskim vrednostima. Više od simbola rodnog aparthejda i oznake ko jeste a ko nije legitimna meta potencijalnog seksualnog napada, burke su za mene simbol totalitarne i ubilačke političke ideologije islamofašizma, neka vrsta islamskih SS uniformi. Prisustvovao sam scenama u kojima utvare u burkama prolaze pored policajaca. I policajci se prave da ih ne vide. Prisustvovao sam i sceni u kojoj grupa policajaca zaustavlja utvaru u burci i ljubazno joj objašnjava da zakon burke ne dozvoljava dok  ih je istovremeno opkoljavala razularena gomila urlajući parole sa uobičajenog repertoara navodne zapadnjačke islamofobije. Drugim rečima, Dežulovićeva optužba za francusku netoleranciju je apsolutno i potpuno netačna. Francuska je retko tolerantno društvo a SVI, to lično svedočim, a posebno mediji, neprestano hodaju po jajima da se slučajno ne objavi nešto što bi uvek živčane muslimane moglo da isprovocira, makar bilo i savršeno istinito, kao što je da nekih 40% francuskih Jevreja krije svoj identitet iz straha od napada, uvek i isključivo muslimanskih, ili da nekih 70% francuskih zatvorenika čine muslimani, a „samo“ ih je desetak posto u ukupnoj populaciji, ili da je praktično nemoguće kupiti kebab u Latinskoj četvrti u Parizu (dakle, u suvom centru francuske prestonice) a da nije halal, koji su prinuđeni da jedu i francuski učenici po kantinama a da njih, ili njihove roditelje, niko za to nije ni pitao.

Kao što je 95% osuđenih za silovanje dece i zlostavljanje u Britaniji muslimani, a sličan je procenat i za silovatelje u Norveškoj i Švedskoj, zemljama koje su vodeće u svetu po rodnoj ravnopravnosti.

4. Nacionalni front (ili evropska desnica uopšte)

I porast popularnosti Nacionalnog fronta u Francuskoj među biračkim telom (što će reći, postoji parlamentarna demokratija koja ne postoji nigde u muslimanskom svetu, izuzev traljavog pokušaja Turske koji košta mnogo pritiska i ucena članstvom u EU, zapadnog novca i redovnih vojnih pučeva) odraz je straha francuskih birača pred islamofašizmom a još više i iznad svega, on je posledica ponašanja francuske levice koja, poput Dežulovića, islamski religijski fašizam legitimiše i brani. Da liberali rade ono što bi svako s minimum neoštećene zdrave pameti i osnovne pristojnosti očekivao da oni rade, a to je da brane i štite UNIVERZALNOST ljudskih prava, desničari ne bi jačali, ko što jačaju svuda u Evropi a posebno, gle neiznenađenja, tamo gde raste broj muslimana a sa njim i broj navodnih „incidenata“ kao što su silovanje, mizoginija, pedofilija, zločini iz mržnje, od kojih su oni prema Jevrejima i homoseksualcima posebno učestali.

A sada se zapitajte šta bi se desilo sa zapadnom ženom koja bi u Rijadu ili Teheranu ili Mogadišu pokušala da prošeta u kratkoj suknji i dekolteu. A zamislite, što bi Dežulović rekao misaonog eksperimenta radi, kako biste posmatrali muškarce koji bi po evropskim ulicama hodali lica pokrivenih fantomkama.

5. Islamofobija

Reč, dve o toj famoznoj islamofobiji sada. Prvo, sama ta reč koja predstavlja čistu statistički dokazivu laž i sredstvo kulturološkog terorizma dežurnih Dežulovića sveta, morala bi da prestane da se upotrebljava jer, iskreno, ona vređa i ispod prosečnu inteligenciju. I to ne samo što je „fobija“ po definiciji iracionalni strah od nečega, a ko god ima strah od islama, kao recimo ja, jer bi me njegovi sledbenici tamo gde su u većini, kamenovali, obesili ili spalili po više osnova (gay, ateista, blasfemičar, podržavalac Izraela, da pobrojim neke) ima savršeno racionalan strah.

Nisam pronašao podatke za Francusku ali statistika američkog FBI o zločinima motivisanim mržnjom (verskom, rasnom, etničkom itd) za punih deset kalendarskih godina, od septembarskih terorističkih napada u Americi do 2011. pokazuje da muslimani kao manjinska grupa doživljavaju daleko manje neprijatnosti nego što u javnosti to predstavljaju. Od pet glavnih manjinskih grupa na koje je istraživanje bilo usredsređeno najviše napada preživljavaju Jevreji – 14.8 incidenata na 100.000 Jevreja godišnje. Na drugom mestu su homoseksualci i biseksualci zajedno (11.5), zatim crnci (6.7) pa tek onda muslimani (6.0). Prema FBI statistici u zločinima motivisanim mržnjom u periodu od 2002. do 2011. godine ubijeno je 74 osobe. Nijedna nije musliman. Štaviše, FBI ne beleži nijedan slučaj muslimana nastradalog u zločinu motivisnom mržnjom od 1995. godine. Uprkos sopstvenoj statistici na web stranici FBI-a posvećenoj ovom društvenom problemu stoji slika žene muslimanke umesto, recimo, homoseksualca ili crnca za koje su šanse da budu žrtve napada veće. Istovremeno, broj hrišćana u Iraku od trenutka zbacivanja Sadama Huseina 2003.godine do 2011. smanjio se sa 1.5 milion na oko 400.000. Slična situacija je i u ostalim delovima muslimanskog sveta. Nigde, ipak, ne čujemo o hrišćanofobiji. Ili koptofobiji. Jer Kopti se u Egiptu, od tog divnog arapskog proleća, rutinski maltretiraju i proganjaju, čak i ubijaju a njihove kuće pale a crkve skrnave. Gde to postoji bilo kakav oblik tolerancije spram nemuslimana bilo gde u svetu gde su muslimani u većini? Nigde. Zašto ne govorimo o infidelofobiji onda? Jer ona je stvarna za razliku od islamofobije koja je fantomska i štaviše infidelofobija je propisana Kuranom, ne jednom ili dva put, već iz stranice u stranicu, sa sve detaljnim uputstvima šta svakom muslimani koji sebe zove muslimanom valja činiti s nevernicima, a to je, da vam sažmem, potčini ili ubij.

6. Holokaust (antisemitizam)

Dalje, Dežulović se dotiče i zapadnog antisemitizma, navodeći izjave onih koji negiraju Holokaust. I opet, na zapadu se to osuđuje, možda ne dovoljno srčano i jako, kao što bi se posle genocida koji se dogodio pre samo nekih sedamdesetak godina i koji još ima svedoke i preživele to možda i očekivalo, ali se osuđuje. Postoje zemlje gde je negiranje Holokausta zakonom zabranjeno, Nemačka jedna od njih, ali zanimljivo ne i Hrvatska koja je u njemu učestvovala na nivou organizovanosti institucija sistema, drugim rečima planski i sistematski.

S druge strane postoji muslimanski antisemitizam, propisan Kuranom (opet, ne jednom ili dva put, već iz stranice u stranicu) a malim muslimanima se patološka mržnja prema Jevrejima usađuje u glavu pre nego što progovore i prohodaju. Imamo neprestane otvorene pozive, a bogami i obećanja ekipe iz Arapske lige, za novi Holokaust, a islamski fašistički pokreti poput Hamasa, Hezbolaha i Fataha u svojim programima i poveljama kao krajnji cilj svoje borbe navode uništenje Izraela a sa njim i svih Jevreja. Dnevni listovi u Teheranu organizuju čak i takmičenja u karikaturi na temu Holokausta.

Ali Dežuloviću je to nekako isto. A ne bi me iznenadilo da i on, poput mnogih njegovih kolega, dežurnih i medijskih intelektualaca sa Zapada, smatra da treba bojkotovati Izrael, jedinu parlamentarnu demokratiju na Bliskom istoku u kojoj su muslimani slobodniji nego bilo gde u muslimanskom svetu a pohvaliti napredak, što se nedavno u UN i dogodilo, u ostvarivanju ljudskih prava u Saudijskoj Arabiji koja je svetska prestonica i crno carstvo ljudske bede, nehumanosti i tlačenja.

7. Zločini iz mržnje

Kao što mu je isto i premlaćivanje trudne muslimanke u Parizu, što su SVI (kad kažem svi, mislim na sve institucije i mehanizme društvenog sistema kojih biste mogli da se setite) ocenili i osudili kao zločin iz mržnje (i hvala bogu da živimo u društvu gde je to tako) sa obrezivanjem klitorisa, polivanjem kiselinom, silovanjima, prisilnim i maloletničkim brakovima, neslobodom kretanja, nemanjem prava na obrazovanje i rad, ubistvima iz časti, porodičnim, kuranom propisanim nasiljem, šerijatskom obespravljenošću i sličnim stvarima s islamskog repertoara a da ne pominjem paljenja, silovanja, seksualno ropstvo nemuslimana u subsaharskoj Africi recimo, ili Zalivskim zemljama, koje su šatro napredne islamske zemlje, ili preporuku da je silovanje Jevrejki legitimno sredstvo borbe za palestinska prava (koji ovi, gle ironije, imaju samo u Izraelu). Dežuloviću je, eto, i to nekako isto – ovaj pojedinačni slučaj napada iz mržnje na Zapadu koji su SVI osudili i ovo institucionalizovano, verom propisano proganjanje i zlostavljanje u gotovo nepojmljivom obimu svih i svega što je nemuslimansko.

8. Bibilija i Kuran

I spaljivanje „svetih spisa“ … Dežulović američkog pastora koji hoće da spali 3.000 primeraka Kurana naziva idiotom. Uznemiren je. Čisto misaonog eskperimenta radi, koji mu je očigledno drag, zanima me da li bi ga uznemirilo spaljivanje 3.000 primeraka Hitlerovog Mein Keimpf-a? Jer u odnosu na Kuran, ova knjiga, ponegde zabranjena, a za koju je opšti konsenzus da je nadahnula jedan od najvećih zločina u istoriji čovečanstva, deluje, spram Kurana, ko nastavak iz serijala o „Hajdi i Klari“. Obe su o totalitarnim političkim ideologijama, s tim što je jedna šatro „sveti spis“ što je u očima Dežulovića koji je i sam tako naziva, ali i mnogih drugih, legitimiše i uzdiže na nekakav poseban, nedodirljiv status. Ili, spaljivanje Bibilije, mormonskih „svetih spisa“, Bhagavad Gite …. ?

Sve dok za spaljivanje Kurana ili bilo šta s repertoara islamske blasfemije preti smrtna kazna, koju je, uzgred rečeno, slobodan da počini svaki musliman bilo gde na svetu, ovakve i slične akcije savršeno su opravdane. One su, štaviše, neophodne. I spaljivanje Biblije vređa hrišćane ali za to niko ne sme da te ubije, iako bi to možda i poželeo. Upravo TOJ činjenici ima da zahvalimo što danas živimo u slobodnom svetu, čiju slobodu upravo muslimani neprestano ugrožavaju i njenu suspenziju zahtevaju. Toliko otvoreno i toliko glasno i jasno da je zaista potreban ogroman napor, koji je Dežulović izgleda preduzeo, da se ne vidi i ne čuje.

Ja sam slobodan da s Kuranom potpalim roštilj, smotam džoint (burning that shit get you stoned, evo i ja da ispričam vic) ili s njime obrišem dupe. Meni zbog toga NE SME apsolutno dlaka s glave da fali. A posebno me ne tangiraju osećanja onih koji redovno pale i pišaju po zastavama zemalja u koje trče da se dosele i na socijalna davanja nakače, a onda te fotografije i snimke ponosno po internetu pokazuju, kako bi se svi još jednom uverili u njihovu miroljubivost. Čuj, zastave. Ljude!

Ove redove kucam 26. oktobra … Od 11. septembra 2001. do ovog datuma muslimani u svetu su izveli 21.793 terorističkih napada sa smrtnim ishodom (oni koji su registrovani). Kako smo onda mi, Zapadnjaci, krivi za imidž koji oni imaju?

Prorok Muhamed je pedofil, siledžija, krvožedni masovni ubica i pljačkaš. Je li ova izjava islamofobična? Pitam, jer je savršeno tačna. I nije nikakva moja projekcija ili predrasuda, već ga kao takvog u haditima opisuju sami muslimani. Ne upotrebljavaju ove reči, ali one su savršeno adekvatne za ono što o njemu njihova tradicija piše.

I taj pedofil, siledžija, krvožedni masovni ubica i pljačkaš je najveći, vrhunski moralni uzor muslimanima sveta. Na njega su obavezni da se ugledaju.

A nekako smo, opet, mi krivi za njihov imidž.

Dežurni intelektualci poput Dežulovića misle da islam nije prošao kroz svoju renesansno prosvetiteljsku fazu, kao svojevremeno hrišćanstvo, i da smo u obavezi da se s puno obzira strpimo dok se to, za nekih 500 ili 600 godina ne desi. Ovo je potpuno sumanuto ne samo zbog sadašnjeg stanja komunikacija i ljudske egzistencije u svetu, već što islamu uopšte nije potrebno da se reformiše, jer mu ide više nego odlično i ovako izvornom, a sve to zahvaljujući Dežulovićima sveta koji su u stanju da ovako učeno, perfidno, prefigrano, relativizuju monstruozne islamske zločine i „kulturološke“ prakse. Ukratko, od samog islamofašizma opasniji su Dežulovići koji ga pravdaju i brane. Na stranu to što islam i hrišćanstvo nikako nisu isto, i da, daleko bilo, dođem u situaciju da moram da biram, izabrao bih hrišćanstvo. Ja, antihrist do srži. Štaviše, pristao bih i na katoličanstvo. Ja, Srbin.

Ne znam koji su Dežulovićevi motivi za ovako plitka šatro aktivistička, humanistički motivisana opsenarstva mada je, ako je neobaveštenost u pitanju, za to, ko što već pomenuh, potreban epski napor. Ali mi, ispod svega ovoga ako mi dozvolite, smrducka liberalni levičarski rasizam. Jer, Dežulović ni izdaleka nije tako delikatan kada priča o ustašama koji su počinili genocid nad Srbima, Jevrejima i Ciganima, koji su, eto, slučajno bili i Hrvati, dok su srpski zločini počinjeni u građanskom ratu u Bosni, posledica srpske genocidne kulture i tradicije. Šovinizam islamolevičarskih evropskih dometa, zaista. A te visine je, treba priznati, teško dosegnuti.

Tako i s muslimanima. Tetošimo ih, jer duboko u sebi mislimo da nisu sposobni za standarde civilizovanog sveta. A rasizam je blaga reč za to.

A da, ja pričam o radikalnim muslimanima, već čujem kako muslimanski besno dobacujete. Allahu Fuckbar! Na stranu to što radikalni budista postane strogi vegetarijanac a ne bombaš samoubica, evo muslimana, norveških (a Norvešku bije glas jako liberalne zemlje, toliko liberalne da trči mrtvu trku sa Švedskom za titulu najvećih svetskih antisemita) i to na mirovnoj konferenciji i to oni koji su se svi sami izjasnili da su umereni, tj „normalni“. Kako li su tek umereni oni u islamskim zemljama?

Alexandar Lambros, Od islamofasista gori su samo Borisi Dezulovici, blog

Kao i obično, i tog decembarskog jutra prošle godine Glen Grinvald je uključio svoj laptop da pregleda poštu – i doneo odluku koja ga je zamalo koštala priče veka. Kolumnista i bloger sa brojnom i odanom publikom, Grinvald svakodnevno dobija na stotine mejlova, mnoge od čitalaca koji trvde da imaju „pravu stvar“ za njega. Ponekad se te tvrdnje pokažu tačnima, većinom su gluposti. Ima i takvih koje obećavaju ali zahtevaju pomnu analizu što oduzima vreme a Grinvald, koji svakog jutra zatiče poštansku poplavu, gotovo da ga uopšte nema. „Inbox je moj neprijatelj“, nedavno mi je rekao.

Tako je 1. decembra 2012. Grinvaldu stigla poruka u kojoj mu neko nepoznat traži javni ključ za enkripciju, ili PGP, koji omogućava zaštitu sadržaja pošte. Grinvald ga nije imao, i sad priznaje da je to bilo neoprostivo s obzirom da je gotovo svakodnevno pisao o stvarima nacionalne bezbednosti i da je verovatno već uveliko bio na radaru vlasti zbog otvorene podrške Bredliju Meningu i Vikiliksu. „U stvari nisam ni znao šta je PGP. Nisam imao pojma kako da ga instaliram ni kako se koristi“. Zvučalo mu je suviše komplikovano a Grinvald je u to vreme imao pametnija posla, pisao je knjigu o medijskoj kontroli političkog diskursa, uz svoju redovnu kolumnu za britanski Gardijan.

„Ličilo mi je malo na Anonimuse“, kaže Grinvald. „Preterano tajanstveno, kao, ‘ja i još neki ljudi imamo nešto što bi te moglo zanimati…’ Bez ikakve naznake o čemu se radi.“

Ignorisao je poruku ali mu je izvor ubrzo poslao uputstvo za enkripciju. Onda mu je poslao i video koji Grinvald opisuje kao „enkripcija za novinare“ a koji ga je „vodio kroz postupak kao potpunog idiota“.

I dalje ga je mrzelo da se bakće sa sigurnosnim protokolima. „Što je više slao, izgledalo mi je sve komplikovanije. Mislim, sad treba da gledam i prokleti video…?“ Grinvald još uvek nije znao ko je izvor ni šta hoće. „Bila je to kvaka-22: ako mi ne da bar nešto konkretno ne pada mi na pamet da ostavljam svoje poslove, a on ne može ništa da mi kaže dok ne nabavim taj PGP.“

Vrteli su se tako čitavih mesec dana. Konačno, posle više neuspelih pokušaja da privuče Grinvaldovu pažnju, izvor je odustao.

Grinvald se vratio svojoj knjizi i kolumni, i žestokoj kritici politike Obamine administracije prema Gvantanamu i dronovima. Tek će sledećeg maja, šest meseci od prve poruke anonimnog stranca, Grinvald ponovo čuti za njega preko prijateljice, autorke dokumentarnih filmova Laure Poitras, koju je izvor kontaktirao i predložio da se ona i Grinvald udruže. U junu će se njih troje sresti uživo u jednoj hotelskoj sobi u Hong Kongu gde će im Edvard Snouden, tajanstveni izvor, predati na hiljade poverljivih dokumenata: obilje podataka koje razotkriva arhitekturu bezbednjačke države. Bilo je to „najteže kompromitovanje poverljivih informacija u istoriji američke obaveštajne službe“, kako će to kasnije opisati bivši zamenik direktora CIA Majkl Morel, koje je ogolilo čini se bezgraničan domet Nacionalne agencije za bezbednost (NSA) i pokrenulo globalnu debatu o upotrebi nadzora – tobož za borbu protiv terorizma – naspram individualnog prava na privatnost. Ovo otkriće bilo je i trijumf Grinvaldove jedinstvene vrste novinarstva.

Glen Grinvald je bivši parničar kojeg je mesijanska odbrana građanskih sloboda učinila herojem levih liberterskih krugova – i udaljila od elita širom političkog spektra. Čuven po svojoj borbenosti, „živeo je da nervira ljude“, kako kaže jedan kolega. U tome je bio vrlo uspešan proteklih osam godina: napadao je i Buša i Obamu, kongres, demokrate, Čajanku, republikance, „liberalni establišment“ i naročito mejnstrim medije – često tokom intervjua s njihovim novinarima – koje optužuje da se ulizuju moćnima. „Žudim za mržnjom tih ljudi“, kaže Grinvald misleći na malu, pomalo incestuoznu zajednicu vašingtonskih intelektualaca, vladinih zvaničnika, savetničkih eksperata i ostalih koji utiču na javno mnenje, a koje rutinski drži na meti. „Ako ne provocirate tu reakciju u ljudima, ne provocirate niti izazivate bilo koga, to znači da vam je trud uzaludan.“

Takav stav je Grinvaldu doneo ogromnu podršku posebno među mlađim čitaocima punim ideala i gladnim nekorumpiranog glasa. „Malo je autora koji s takvom strašću govore neprijatne istine“, napisao mi je Snouden, i sam jedan od dugogodišnjih Grinvaldovih čitalaca. „Glen će kazati istinu bez obzira na cenu, a to puno znači.“

Isto se, naravno, može reći i za Snoudena koji zbunjuje mejnstrim kritičare od samog časa kada je otkrio svoj identitet. „Očevi nisu stvorili Sjedinjene Države da bi neki usamljeni 29-godišnjak mogao da donosi jednostrane odluke o tome šta treba objaviti“, pisao je kolumnista Njujork Tajmsa Dejvid Bruks koji Snoudena smatra predstavnikom „rastuće populacije mladića u 20-tim godinama koji žive svoje tehnološke egzistencije u maglovitoj zemlji između institucija svog detinjstva i porodičnih obaveza odraslih.“

Za takve kao što je Bruks, Snouden je misterija koja uznemirava; Glen Grinvald ga je, međutim, odmah razumeo. „Nije imao moć ni prestiž, odrastao je u porodici niže srednje klase, sasvim nepoznat, sasvim običan“, kaže Grinvald. „Čak nije završio ni srednju školu. Ali će promeniti svet – to mi je bilo jasno“. Grinvald je znao da će i sam u tome učestvovati. „Čitav moj život je bio priprema za ovaj trenutak.“

Za čoveka koji se obreo usred romana Džona Lekarea, Grinvald ima prilično lep život. Preselio se u Brazil 2005. gde živi u brdima iznad Rio de Žaneira, na desetak minuta od plaže, u prostranoj četvorosobnoj kući od drveta i stakla iza koje se prostire džungla. Iz kuće se mogu videti majmuni, ptice i mali vodopad, a uređen s malo nameštaja čitav prostor deluje kao kuća na drvetu. Unutra miriše na pse – ima ih čak 10, a sve su ih sa ulice spasili Grinvald i njegov partner, David Miranda, kojeg Grinvald naziva „šaptačem psima“ jer komanduje čoporom poput Cezara Milana. Psi zauzimaju svaki mogući prostor u kući i upotpunjuju domaću atmosferu; prate Grinvalda i Mirandu iz sobe u sobu i povremeno se horski upuštaju u veseli lavež bez ikakvog razloga (osim možda zato što žive u raju).

Za razliku od javne predstave o osobi koja stalno izaziva sukob, Grinvald je u stvari prilično sladak uživo; izvinjava se zbog stanja u kome mu je auto: pomalo izubijana, crvena Kia koja miriše na pse, s odećom za tenis bačenom pozadi i ružičastom kutijom za diskove za koje Grinvald (46) odmah kaže da pripadaju Mirandi, koji ima 28 godina. „Ja još uvek slušam ono što sam slušao u srednjoj školi – Eltona Džona, Queen“, kaže, sležući ramenima, i onda se i sam začudi što mu „muzika nikad nije nešto naročito značila.“

Politika je, s druge strane, imala moćan uticaj na njega od rane mladosti. Poreklom iz njujorškog Queensa, njegova porodica se doselila u južnu Floridu, u miran, kao modlom za kolače sastavljen gradić Lauderdale Lakes koji su tada uglavnom naseljavale manjinske, radničke porodice i dobrostojeći jevrejski penzioneri. Stariji od dvoje dece, Grinvald je odrastao u maloj kući u jeftinijem delu grada, gde je njegova majka – „tipična domaćica 60-ih i 70-ih koja se udala mlada i nikad nije otišla na koledž“ – ostala da izdržava svoje sinove radeći između ostalog i kao kasirka u Mekdonaldsu.

Idol Grinvaldovog detinjstva bio je njegov deda sa očeve strane, Luis “L.L.” Grinvald, lokalni gradski većnik i „neka vrsta tipičnog jevrejskog socijaliste iz 30-ih“, koji se u ime siromašnih žestoko borio protiv pohlepnih „stanodavaca-bosova“ koji su kontrolisali grad. U srednjoj školi Grinvald se upustio u donkihotsku kampanju za mesto u gradskom veću, koju je izgubio – ali ne pre nego što je osvojio „moralnu pobedu“ samim izazivanjem protivnika. „Najvažnija stvar koju sam od dede naučio jeste da će odbrana slabih od onih koji imaju svu moć, biti najplemenitiji način da iskoristim veštine, pamet i snagu koje imam – i da će mi neprijateljstvo moćnih biti medalja časti.“

Bio je to koristan savet za gej tinejdžera koji je odrastao sredinom 80-ih, na početku epidemije side, kada se o „homoseksualnosti stvarno razmišljalo kao o bolesti, pa ste se prosto već osećali osuđeno i izolovano.“

Naravno, gej tinejdžeri se na različite načine nose sa svojom seksualnošću. „Jedni će pristati na osudu i reći će sebi, ‘pobogu, pa ja sam odvratna, bolesna, defektna osoba’ – što je i uzrok velikom broju samoubistava među gej tinejdžerima“, kaže Grinvald. Drugi je, dodaje, potpuno izmicanje osudi stvaranjem alternativnog sveta – „što je mesto odakle dolazi veći deo gej kreativnosti, jer te ovaj svet ne želi“. Grinvald je odabrao treći put. „Odlučio sam da povedem rat protiv sistema i institucionalne vlasti koja je htela da me isključi. Umesto da pustim da oni osuđuju mene, rešio sam da ću ja njima da sudim, jer ne prihvatam činjenicu da su uopšte u poziciji da mi sude.“

Tako je otpočela životna borba protiv struktura vlasti, počev od nastavnika s kojima bi se hvatao u epske bitke zbog „nepravednih pravila“. „Glen je bio prepametan a užasno nepodnošljiv, ekscentričan klinac pa ste ga, u zavisnosti od vašeg smisla za humor, ili voleli ili mrzeli“, seća se njegov prijatelj Norman Flajšer. „Verovatno je bio najpametniji klinac u školi, ali je pravo čudo da je maturirao.“

Grinvaldova tvrdoglava priroda učinila ga je zvezdom debatnog tima, gde je tukao oponente do nogu i osvojio državni šampionat. Upisao se na Univerzitet Džordž Vašington 1985. i toliko vremena provodio u debatama da mu je trebalo pet godina da diplomira. Pošto je položio prijemni za prava s gotovo savršenim rezultatom, upisao je Pravnu školu na njujorškom univerzitetu gde je kao već odrasli gej aktivista odlučio da „isproba autentičnost“ liberalne reputacije njujorškog univerziteta, predvodeći pokazaće se uspešnu kampanju da se kompanijama iz Kolorada zabrani regrutovanje na kampusu – pošto je u toj državi usvojen amandman kojim se povlače postojeći antidiskrimacioni zakoni.

Pošto je diplomirao, prihvatio je posao u parničnom odeljenju firme Wachtell, Lipton, Rosen & Katz, „najžešće američke advokatske firme“ koja je zastupala takve gigante kao što su Bank of America, JPMorgan i AT&T. Već prve godine Grinvaldova zarada premašila je 200.000 dolara, više para nego što je ikad video u životu. Ali je život korporativnog prava za njega bio „tup i poguban po dušu“, kaže. „Nisam mogao da se razvijam, čak ni da funkcionišem u takvom ambijentu kontrole. Ogromna je razlika između ljudi koji odrastu izolovani, što je za mene bilo neprocenjivo, i onih koji rastu tako potpuno privilegovani da postanu konformisti, bez želje da preispitaju, provociraju ili učine bilo šta značajno. Takvi postanu partneri u firmama koje se bave korporativnim pravom.“

Početkom 1996. tada 28-godišnji Grinvald rešava da bi radije da podriva moćne nego da brani njihove interese na sudu, pa napušta Wachtell Lipton i pokreće sopstvenu praksu. Iako su ga velike firme uporno potcenjivale, dobijao je parnicu za parnicom – često pošto bi potopio protivnike prigovorima i stotinama stranica depozicija; od svog malobrojnog osoblja tražio je da stalno nose odela, čak i u kancelariji, kako bi praksi usmerenoj na ustavno pravo i parnice vezane za građanske slobode, nametnuo korporativnu disciplinu. Pet godina je branio prava neonacista na slobodu govora i okupljanja. Bilo je to jedno od postignuća kojima se Grinvald najviše ponosi u svojoj advokatskoj karijeri. „Za mene je herojski atribut biti toliko posvećen principu da ga primenjujete ne onda kad je lako, kada ide u prilog vašem stavu ili štiti ljude koje vi volite – već kada brani i štiti ljude koje mrzite.“

Pravo se, međutim, čak i u svojoj najčistijoj formi okrenutoj građanskim slobodama, na kraju pokazalo kao frustrirajući poduhvat, s puno „nepravednih pravila“ a premalo razumnih ishoda. Zanimljivije su bile egalitarijanske rasprave na internetu, naročito posle 11. septembra. Grinvald je taj svet otkrio sredinom 90-ih kada je, dosađujući se na poslu, počeo da prati diskusije na CompuServe, uključujući Gradsku kuću, konzervativni forum koji su pokrenuli fondacija Heritage i časopis National Review. Smesta očaran prilikom da raspravlja sa protivnicima abortusa i drugim socijalnim konzervativcima, Grinvald je uskoro počeo da provodi sate u žučnoj debati s bestelesnim strancima. Čak je, na svoje iznenađenje, sklopio prijateljstva sa nekoliko njih. Shvatio je da je internet možda jedino mesto gde pravila naprosto ne važe. „Verujem u sukob ideja, a moje su tu bile smisleno proveravane.“

Debate u slobodnoj formi odvijale su se u virtuelnom svetu baš u isto ono vreme kada su iščezavale iz opšteg diskursa, potpopljenog pod talasom „nacionalizma i šovinizma“ posle 11. septembra. Koliko su se stvari zapravo promenile u političkoj kulturi Grinvald je najpre počeo da uviđa posle hapšenja „prljavog bombaša“ Al Kaide, Hozea Padilje. „Sama pomisao da bi američki građanin mogao biti uhapšen na američkom tlu, i onda godinama sedeti u pritvoru bez optužnice, sa odloženim pristupom advokatu, uvek je izgledala kao linija koju nije moguće preći“, kaže Grinvald. „Bilo je više nego očigledno da se upravo to dešava, činjenica koju niko ne dovodi u pitanje. To je za mene bio momenat uvida, ‘šta se to zaboga dešava u Americi?!’“

U zimu 2005. Grinvald smišlja kako da napusti advokaturu i odlazi u Brazil. Drugog dana svog sedmonedeljnog odmora u Riju upoznao je Mirandu, zgodnog 19-godišnjeg Brazilca koji je igrao odbojku na plaži nedaleko od njegovog peškira. Od tada su nerazdvojni. „Kad dođete u Rio kao gej muškarac, monogamna veza vam je poslednja stvar na pameti“, kaže Grinvald. „Ali, znate, ljubav ne pita za dozvolu.“

Tokom narednih godinu dana Grinvald rešava da se preseli u Brazil gde se, u nemogućnosti da se bavi pravom, okušao u blogovanju. Njegovu prvu blogersku nedelju, oktobra 2005. obeležilo je podizanje optužnice protiv Skutera Libija u okviru istrage protiv Valerije Plejm. Grinvald je napisao poduži tekst protiv Libijeve optužnice sa pravne tačke gledišta, pomno razgrađujući konzervativni argument; blog je linkovao The New Republic preusmeravajući hiljade čitalaca na njegov sajt, Unclaimed Territory. Grinvald je potom usmerio pažnju na razorno otkriće da NSA špijunira Amerikance u okviru tajnog programa „prisluškivanja bez sudskog naloga“, uz odobrenje Bušove administracije.

Program je razotkriven 16. decembra 2005. u članku objavljenom u The New York Times a koji su napisali istraživački novinari Džejms Rajsen i Erik Lihtblau. Ispostavilo se da je Timespod pritiskom Bušove administracije i samog Buša odlagao objavljivanje teksta duže od godinu dana. List je konačno pustio priču 13 meseci pošto je napisana, godinu dana posle Bušovog reizbora. „Bilo je to nešto najnečasnije što je Times ikada uradio u smislu izdaje svega što je trebalo da budu kao novinarska institucija“, kaže Grinvald. „Tada sam rešio da mi treba razjašnjavanje šta je stvarno istina a šta ne.“

Još je nekom smetalo kako je Times tretirao priču o prisluškivanju bez sudskog naloga – i niz drugih, zasnovanih na curenju poverljivih informacija; bio je to Edvard Snouden, mladić koji je gajio patriotska osećanja i sanjao o životu špijuna u inostranstvu. „Te ljude treba gađati u jaja“, pisao je 2009. na jednom internet forumu Edvard Snouden, tada 25-godišnji kompjuterski tehničar, kritikujući i anonimne izvore koji su dostavili informacije i medije koji su ih objavili. „Objavljuju poverljive stvari. To se ne stavlja u novine… te stvari su poverljive s razlogom.“

Snouden je rastao u senci najveće organizacije za prikupljanje obaveštajnih podataka na svetu – Nacionalne bezbednosne agencije (NSA) – u Kroftonu iz okruga Anne Arundel, u državi Merilend. Dobrostojeća, planski uzgojena zajednica srednje klase sa 27.000 stanovnika koju je časopis Money svrstao među „100 najboljih mesta za život“ – Krofton je, kao i gradovi u okolini, davao radnu snagu za preduzetnike u oblasti odbrane i obaveštajnih službi iz tog kraja. NSA koja zapošljava na desetine hiljada ljudi iz javnog i privatnog sektora, nalazila se samo dvadesetak kilometara dalje, u Fort Midu, čija se srednja škola ponosi „programom domaće bezbednosti“ kroz koji priprema decu za ovu industriju.

Tu je doslovno svako radio za vladu ili u „kompjuterskim tehnologijama“, seća se Džošua Stjuart (30) koji se u Krofton doselio 1999. „Nikad niste tačno znali šta odrasli u stvari rade za platu“. Bilo je kuća sa posebnim obezbeđenim telefonskim linijama, „betmen telefonima“ kako ih je zvao Stjuart, danas reporter slobodnjačkog dnevnog lista Orange County Registeriz Kalifornije. Neki su u svojim kućama imali čak i sopstvene „gluve sobe“.

Sin opštinskih službenika – otac Lon je radio u obalskoj straži a majka Vendi je službenica u oblasnom sudu u Baltimoru – Snouden je bio mršav, tih dečko koji izgleda nije ostavio poseban utisak na svoje nekadašnje drugove iz škole i nastavnike. Internet je bio njegov univerzum, reći će kasnije Grinvaldu. Redovno je objavljivao na Ars Technica, sajtu za vesti i tehnološku kulturu, gde je pod korisničkim imenom „TheTrueHOOHA“ komentarisao video igrice i zapitkivao iskusnije gikove kako da unapredi svoje kompjuterske veštine. „Stvarno hoću da znam ‘kako’ radi pravi web server“, pisao je kada mu je bilo 18. Bavio se i filozofskim pitanjima o životu. „Sloboda nije reč koja se može (pardon) slobodno definisati. Mislim da postoji izreka ‘živi slobodan ili umri’. To izgleda sugeriše uslovnu zavisnost od slobode kao pretpostavke sreće.“

Iako odličan u svim predmetima, Snouden je bio ravnodušan đak koji je u 10. razredu napustio srednju školu. Posle je povremeno pohađao opštinski koledž, ali nikada nije stigao do diplome. U svojim kasnim tinejdžerskim godinama provodio bi dane surfujući internetom, vežbajući kung fu i igrajući Tekken, pokušavajaći usput da smisli šta bi mogao da radi. „Uvek sam sanjao da ‘budem neko’ u Japanu“, rekao je u jednom četu 2002. „Po nekim analizama, od više kvalifikovanih kandidata oni češće biraju plavokose… baš bi mi legao neki .govposao tamo.“

Put do uspeha nije bio lak. U 20. godini napisao je u jednom postu da živi „bez diplome i bezbednosne dozvole“ u oblasti kojom dominira NSA sa svojim privatnim ograncima. „Drugim rečima, nezaposlen.“

Kao i Bredli Mening čiji će slučaj kasnije pomno pratiti, Snouden je imao idealizovan pogled na Sjedinjene države i njihovu ulogu u svetu. Takođe je imao onaj gejmerski utisak da je u stanju da savlada slabe šanse – kasnije će ispričati Grinvaldu da mu je moralni stav formiran na videoigricama koje je igrao kao klinac, a u kojim običan čovek ratuje protiv zastrašujućih i naizgled nesavladivih sila nepravde da bi na kraju ipak pobedio. Tragom tog etosa i duboko potrešen napadom 11. septembra, Snouden se prijavio u vojsku 2004. s nadom se da će se priključiti specijalnim jedinicama i otići da se bori u Iraku. „Verovao sam da je ono što radimo dobro. Verovao sam u plemenitost naših namera da oslobodimo porobljene narode u svetu“. Iluzije su ubrzo razbijene – „izgledalo je da su ljudi koji su nas trenirali više napaljeni na ubijanje Arapa, nego da nekome pomažu“; tokom višemesečne obuke za specijalne snage u Fort Beningu, ispričaće kasnije Snouden, slomio je obe noge pa je otpušten.

Po povratku kući, Snouden je dobio posao čuvara u Centru za napredne studije jezika Univerziteta u Merilendu, ustanove koju finansira ministarstvo odbrane i koju će kasnije opisati kao „tajnu“ – mada na svom sajtu, kako to ističe The Washington Post, „ima mapu sa ucrtanom adresom“. Takođe se vratio na opšinski koledž i usavršio kompjuterske veštine. Posao kompjuterskog tehničara u CIA dobio je 2006.

U vrhu elitnih vladinih agencija, CIA odiše atmosferom ovlašćenja i tajni. Lepota njenog IT sektora, bez obzira gde se nalazite, bila je u egalitarijanizmu, kaže Snouden. „Nikog tu nije briga u koju si školu išao… Ja nemam ni diplomu srednje škole“, pisao je 2006. „Pa ipak, imam 0 dolara studentskog duga, zarađujem 70.000 dolara, morao sam da odbijem ponude za 83 i 180 hiljada… poslodavci se otimaju o mene. A imam samo 22 godine.“

Tokom 2007. raspoređen je u ispostavu CIA u Ženevi. Mavani Anderson, mlada pravnica takođe u Ženevi, sprijateljila se sa Snoudenom i seća ga se kao promišljenog ali nesigurnog momka. „Često je pominjao da nije završio srednju školu“, pisala je kasnije Anderson u tekstu za Chattanooga Times Free Press. „Ali je IT majstor; u stvari, uvek sam ga doživljavala kao IT genija.“

Snoudena je počelo da nervira mnogo toga što je video u CIA. Kasnije će pomenuti operaciju regrutovanja nekog švajcarskog bankara kao špijuna, zbog čega su udesili da ga policija uhapsi zbog vožnje u pijanom stanju. U razgovoru sa Rajsenom iz The New York Timesopisaće osvetu višeg menadžera čiji je autoritet jednom doveo u pitanje. Incident je nastao zbog greške koju je Snouden našao u nekom softveru CIA, na šta je skrenuo pažnju nadređenima. Umesto da ga pohvali zbog inicijative, jedan menadžer koji nije cenio takvo preduzimljivo ponašanje uneo je kritiku u njegov kadrovski dosije, što mu je praktično onemogućilo dalje napredovanje. Na kraju će agenciju napustiti „u nekoj krizi savesti“, seća se Anderson. Snouden je ipak naučio važnu lekciju: „Ako pokušaš da radiš kroz sistem“, rekao je Rajsenu, samo ćeš „biti kažnjen“.

Dok se Snouden snalazio u zamršenom svetu američke špijunaže, Grinvald je rešetao Bušovu administraciju i njene politike, povremeno ciljajući i na demokratski kongres jer je odbio da zaustavi rat u Iraku. U javnim nastupima, sve češće na televiziji, sprovodio je svoju strategiju podrivanja statusa quo obučen u odelo i savršenom i neoborivom retorikom iznosio radikalne ideje, ističući uzročno posledične veze između američke spoljne politike i terorizma – što bi svakog drugog osudilo na brbljanje po zabavnim emisijama. Grinvald je, međutim, bio redovan gost na MSNBC kanalu.

„Morate naučiti pravila igre. Obučem odelo. Govorim u kratkim frazama. Znam o čemu govorim, i ne mrmljam bezveze. Jedna od mojih glavnih zamerki Noamu Čomskom jeste što je dozvolio da ga marginalizuju, jer nikad nije osmislio strategiju kako da to spreči. Ako zastupate i verujete u političke vrednosti, vaša je obaveza da smislite kako da maksimalno pojačate svoj uticaj. U osnovi, moja strategija je bila ‘upašću u svako prokleto mesto i omogućiti sebi pristup’.“

Posle izbora Obame, mnogi od njegovih ranijih liberalnih saveznika udaljiće se od Grinvalda zbog obećanja da će prema novom predsedniku biti oštar kao što je bio i s njegovim prethodnikom. Posebno je kritikovao Obamin „Gledaj unapred, ne unazad“ mandat, kojim je praktično uručen imunitet državnim službenicima za krivična dela počinjena tokom Bušove ere, dok je u isto vreme ministarstvo pravde revnosno započelo sopstveni „rat“ protiv uzbunjivača u oblasti nacionalne bezbednosti.

Taj „dvostruki pravni sistem“, kako ga Grinvald opisuje, bio je upadljiv i u slučaju bivšeg službenika NSA Tomasa Drejka, o kojem je Grinvald pisao 2010. Drejk je u krugovima uzbunjivača poznat po dostavljanju podataka Kongresu o programima nadzora pokrenutim posle 11. septembra, kao i listu Baltimore Sun o primerima lošeg upravljanja u okviru NSA, uključujući i skupi a propali projekat pod nazivom Trailblazer. Protiv njega je 2010. podignuta optužnica prema zakonu o špijunaži iz 1917. za propuste u rukovanju poverljivim materijalom, ali se proces koji je vlada pokrenula protiv njega na kraju raspao. Ipak, istraga ga je koštala posla, ispraznila je njegovu ušteđevinu i uništila mu reputaciju. Danas radi u Eplovoj prodavnici u Betezdi, u državi Merilend. Za Grinvalda i Snoudena, Drejk će biti poučno upozorenje o tome kako prolaze odmetnici koji pokušaju da rade u okviru sistema.

Drejka sam upoznala u kancelariji njegovog advokata u Vašingtonu. Visok je i snažan čovek, sa iskrenim ali ciničnim držanjem razočaranog izviđača. Bivši oficir mornaričke obaveštajne službe, Drejk je proveo 12 godina u privatnom sektoru po ugovoru, radeći između ostalog i kao inženjer za testiranje sistemskog softvera. NSA ga je zaposlila 2001. i rasporedila u svoj direktorat za obradu elektronskih i komunikacionih signala, što je bio deo poduhvata koji je inicirao novi direktor NSA, general Majkl Hajden, „da osveži genetsku bazu“, kako to Drejk kaže, i ovu instituciju Hladnog rata unapredi za 21. vek.

Mada je NSA nekada bila vodeća u oblastima kao što su kriptologija i elektronsko prisluškivanje, posle raspada Sovjetskog saveza ostala je srezanog budžeta i bez jasne misije. Njena okoštala uprava nije uspela da predvidi napredak u optičkim vlaknima i celularnoj tehnologiji, koja će dovesti do revolucije u ostatku sveta a agenciju ostaviti „bezmalo gluvom, nemom i slepom“, po rečima istoričara NSA Metju Aida. Potpuno je propustila da shvati značaj interneta, dodaje Drejk. „Stav je bio da na internetu nema ničeg bitnog pošto je otvoren, jel da? Hteli su da znaju samo ono što je zatvoreno.“

Jednačinu je promenio 11. septembar, što je Drejku bio i prvi radni dan u Fort Midu. Drejk objašnjava promenu na dva nivoa: prvi je masivna ekspanzija mogućnosti za špijuniranje pošto se agencija „oslobodila ustava“ i počela da špijunira američke i strane državljane, kod kuće i u inostranstvu. Druga promena koju je osetila čitava obaveštajna zajednica bila je ubrzana ekspanzija same agencije.

„Ogromne količine novca slivale su se u NSA posle 11. septembra dok je kongres samo pitao koliki iznos hoćemo da upišu na ček“, kaže Drejk. Sa doslovno svakom agencijom uključenom u praćenje komunikacije terorista za njen SIGINT, odnosno prikupljanje podataka iz elektronskih signala, NSA je proširila svoje operacije na Teksas, Džordžiju, Havaje, Kolorado i Jutu, kao i centre za prisluškivanje u inostranstvu, a takođe se dala u građevinske poduhvate u Fort Midu, gde se kampus NSA prostire oko 20 kvadratnih kilometara, gotovo deset puta veći od Pentagona. Do 2013. prema navodima Washington Posta, NSA je povećala svoju radnu snagu za trećinu, do oko 33.000 ljudi. Broj privatnih kompanija pod ugovorom za to vreme se više nego utrostručio.

Zahvaljujući ovom prilivu novca i sve većem učešću privatnog sektora u vođenju čak i osetljivih poslova, samo srce američke obaveštajne infrastrukture praktično je iznajmljeno preduzetnicima. „U suštini 11. septembar je bio masivni program za zapošljavanje, gde je ulaznicu za žurku činila bezbednosna provera“, kaže Drejk. „Tone ljudi su dobijali ta odobrenja. Tako ste imali taj ogromni aparat u izgradnji, i vladu koja time samo upravlja. A u nekim slučajevima nisu radili ni to.“

Snouden koji je 2009. napustio CIA bio je kao stvoren za NSA, koja je oberučke prihvatila njegovu incijativu u rešavanju problema, prezrenu kod bivših šefova. „NSA je bila daleko praktičnija, utilitarnija od CIA“, kaže Drejk. „Ako ste mogli da dokažete da ste vešti za kompjuterom, nije bilo važno odakle dolazite ili kakve su vam ocene. Imali smo mnogo ljudi kao što je Snouden u NSA, koje sam zaposlio. Tu nije bilo ograničenja.“

Snoudena je u početku zaposlila kompanija Dell koja je držala velike ugovore za održavanje unutrašnjih IT mreža u NSA. Takođe će raditi i za megapreduzimača Booz Allen Hamilton, kompaniju koja je prošle godine zaradila 5,76 milijardi dolara gotovo isključivo na ugovorima sa vladom, i smatra se da učestvuje bukvalno u svakom aspektu obaveštajnog rada i praćenja.

Unutar NSA sveta malo je razlike između onih koje zapošljava agencija i onih iz privatnog sektora. Međutim, tipovi iz konvencionalne uprave jasno su se razlikovali od raščupanih hakera i IT genija. „Bio je to uvrnut svet; bilo je tih klinaca po hodnicima, nikad nisam znao kakve će im boje kosa biti kad ih opet sretnem“, kaže Ričard „Diki“ Džordž, 40-godišnji veteran NSA koji je, pre nego što se penzionisao 2011. vodio direktorat za obezbeđenje informacija tokom 2000-tih i zapošljavao gomile mladih hakera. „Imali su ideje koje nama matorcima nisu padale na pamet, i računali smo na to.“

Za neke obaveštajne insajdere to je bio i rizik. „U početku se postavljalo pitanje kako ćemo znati da će hakeri koje inače progonimo, sad biti dobri momci?“, kaže Džejms Luis, direktor Programa tehničkih i javnih politika u Centru za strateške i međunarodne studije. „Problem je u generacijskom jazu. U NSA ste imali okamenjenu kulturu i sad odjednom dovodite te klince spolja, koji imaju sasvim drugačiji odnos prema informacijama.“

Do trenutka kada je Snouden došao u agenciju, opšti nadzor koji je kasnije razotkrio nije bio samo institucionalizovan – već je postao ozbiljan biznis. „Bilo je to već 2009. ili 2010. kada ste mogli videti bogate plodove tog džinovskog balona od para“, kaže Drejk. „Ljudi su išli do krajnjih granica.“

Sistem je međutim imao unutrašnje probleme. „Kada unajmite sve te preduzetnike da rade ono što su u suštini vladini poslovi, potrebna su vam posebna ovlašćenja za njihov pristup i učešće u operacijama“, kaže Drejk. Papirologija je stvarana rekordnom brzinom. Nekad tajni dokumenti kao što su odluke FISA suda, pohranjivane u posebnim sefovima kojima su samo malobrojni imali pristup, sada su digitalizovani i sakupljani u ogromne kolekcije elektronskih podataka koje su držale čitavu arhitekturu države nacionalne bezbednosti.

Snouden je svoju NSA karijeru započeo u Japanu gde mu je dodeljen relativno običan posao nadgledanja unapređenja NSA kompjuterskih sistema. Kasnije će se vratiti u Ameriku – gde će dati i prilog za kampanju bivšeg kongresmena Rona Pola, marta 2012. – i doseliti se na Havaje. Radio je kao sistem administrator a zatim i kao analitičar infrastrukture, uključujući i onu posebnog agencijskog centra za pretnje (NTOC) na havajskom ostrvu Oahu. Iako nije bio jedan od elitnih hakera, imao je pristup vrlo poverljivim kompjuterskim mrežama, a verovatno je bio odgovoran i za sastavljanje lista ciljeva u pripremi budućih sajber konflikata i istraživanje elektronskih upada u inostrane mreže. Prema Aidu, koji je razgovarao sa više izvora upoznatih sa Soudenovim radom, „on je imao pristup stvarima kojima niko iz havajskog dela NSA nije mogao da pristupi“. Nikome to nije bilo čudno, naprotiv, „to samo Ed radi svoj posao“.

Snouden je i pre 2009, dok je bio u CIA, razmišljao o otkrivanju vladinih tajni ali se suzdržao, kasnije će ispričati, jer nije želeo da našteti agentima na terenu a nadao se i da će Obama reformisati sistem. Njegov optimizam nije potrajao. „Gledao sam kako Obama razvija upravo one politike za koje sam mislio da će biti zauzdane“. Što je više gledao kako NSA radi – a posebno što je više čitao „istinite informacije“, uključujući i izveštaj generalnog inspektora o programima za nadzor bez sudskog naloga iz Bušove ere – bilo mu je sve jasnije da zapravo postoje dve vlade: jedna izabrana i druga tajna, režim koji upravlja iz mraka. „Ako najviši predstavnici vlasti mogu da krše zakon bez straha od kazne ili bilo kakvih posledica, tajne moći postaju strahovito opasne.“

Zabrinulo ga je i kada je video spremnost s kojim se veliki biznis angažuje na unapređenju vladine tajnovitosti. Snouden je ovako 2010. odgovorio na jedan post na forumu Ars Technica o ranjivosti sistema firme Cisco za prisluškivanje koji je dizajniran za potrebe američke policije: „Stvarno me brine koliko malo ova vrsta korporativnog ponašanja smeta ljudima izvan tehnoloških krugova. Izgleda da je društvo stvarno razvilo neupitnu poslušnost prema jezivim likovima“. Pitao se: „Da li smo ovde stigli nizbrdicom samo zato što nismo iskoristili svoju moć da zaustavimo propast, ili je reč o trenutnoj promeni koja nam se neopaženo desila zahvaljujući vladinim tajnama?“

Snouden se od tada kretao ka naprednijim nivoima sajberbezbednosti. U 2010. je pohađao kurs „etičnog hakovanja“ koji radnike u kompjuterskoj bezbednosti uči kako hakeri upadaju u velike kompjuterske sisteme i operišu nevidljivi. Ova veština se visoko vrednuje u modernizovanoj NSA gde je Hajdenov naslednik, general Kit Aleksandar – uglađeni promoter programa sajberbezbednosti koje bukvalno niko u Kongresu nije razumeo – neumorno pritiskao vladu da mu odobri više špijunskih ovlašćenja i više sredstava. „Imao je neoborivi kredibilitet i prosto su mu prepustili da radi šta hoće“, kaže jedan bivši službenik Bele kuće kojeg je uznemirila Aleksandrova soposobnost da spinuje i poslanike oba doma i predsednika. „Donedavno je sajberbezbednost bila magija, a Kit Aleksandar je bio čarobnjak iz Oza.“

Zahvaljujući tome, Aleksandar je bio u mogućnosti da potpuno realizuje koncept koji je prvi promovisao Hajden, da „NSA poseduje internet“ – ostvarujući pristup doslovno svemu. Februara 2012. agencija je izložila stratešku viziju u svojoj izjavi o misiji na pet strana, obznanjujući nameru da prikuplja podatke od „bilo koga“. Program osmišljen u te svrhe, poznat pod nazivom „Mapa blaga“, bio je tako sveobuhvatan da je pretendovao da mapira informacije sa „bilo kog uređaja, bilo gde, sve vreme“. Agencija je sadašnjicu opisivala rečima „zlatno doba SIGINT-a“.

„Izgradili su tajni sistem nadzora koji je pokidao tkivo našeg društva i Snouden je to video“, kaže Drejk koji je razgovarao sa Snoudenom i opisuje ga „kao Trona iz istoimene igrice: tumara mrežama i ulazi u različite sisteme, iz legitimnih razloga. Ali tokom svojih putovanja shvata da i on omogućava takav sistem. Kako će tako da radi i živi sam sa sobom?“

Snouden nejasno govori o trenutku kada je odlučio da objavi informacije, ali je vrlo precizan o tome šta ga je navelo na akciju. „Slušati neprestane litanije laži visokih službenika pred kongresom, a time i pred američkim narodom; shvatiti da kongres… u stvari podržava laži. Videti nekog u pozciji Džejmsa Klapera – direktora Nacionalne obaveštajne službe – kako nevešto laže javnost bez posledica, dokaz je podrivene demokratije.“

Aprila 2012. dok je radio za Dell, Snouden je navodno počeo da skida dokumente od kojih se mnogi odnose na programe za prisluškivanje koje je vodila NSA i njen britanski ekvivalent, vladin centar za komunikacije (GCHQ). Jedanaest meseci kasnije, napustio je posao i prihvatio drugi, u firmi Booz Allen koju je tražio upravo zbog šireg pristupa obilju informacija vezanih za američku sajberšpijunažu. „Položaj u Booz Allen Hamilton mi je omogućavao pristup listama mašina širom sveta koje je NSA hakovala“, rekao je Snouden za The South China Morning Post. Naredna tri meseca je skidao dokumente, kojih je prema kasnijim procenama nadležnih bilo više od 50.000, podeljenih u četiri kategorije: NSA potencijali, partnerstva sa privatnim tehnološkim kompanijama i stranim obaveštajnim službama, zahtevi za informacijama iz drugih američkih agencija, i obaveštajni izveštaji zasnovani na njenoj kolekciji presretnutih elektronskih signala. Trebalo je još da smisli kako da objavi čitav materijal.

Znao je da neće ići tragovima Tomasa Drejka, čiji je slučaj brižljivo proučio, uz mnoge druge uzbunjivače iz NSA tokom 90-ih i ranih 2000-tih koji su svoje brige, često nedokumentovane, iznosili kongresu ili štampi. „Pogledajte, za proteklih 12 godina nekoliko nas je već govorilo o dobrom delu Snoudenovih otkrića“, podseća Drejk. „Na osnovu onoga što se nama desilo, znao je da će morati da pruži nekakvu dokumentaciju, ako uopšte računa na priliku da ga javnost čuje. Ali ni to možda neće biti dovoljno. Sada je čitav sistem postao do kraja institucionalizovan.“

Snouden je takođe znao da ne bi bilo dobro da dokumenata preda Vikiliksu ili da ih prosto sam objavi negde. „Ne želim da pružim povoda za argument korišćen u slučaju Bredlija Meninga da su dokumenti pušteni nesmotreno i bez provere“, objasniće Snouden kasnije. „Pažljivo sam procenjivao svaki dokument ponaosob koji sam otkrio kako bih osigurao da je svaki od njih u legitimnom javnom interesu. Bilo je svakakvih dokumenata koji bi imali snažan uticaj a koje nisam predao, jer mi nije cilj da nanesem štetu ljudima. Cilj mi je transparentnost.“

Mejnstrim štampa, što je bila jedna opcija, izgledala je još riskantnije. Prisećajući se kako jeThe New York Times pod pritiskom vlasti sedeo na Rajsenovoj priči o prisluškivanju bez sudskog naloga, Snouden je strahovao da bi se isto moglo desiti i njemu. „Kada je predmet novinskog istraživanja institucija tako daleko izvan zakonske kontrole kao što je američka obaveštajna služba, čak i najbolje namere The New York Timesa ne znače ništa“, napisao mi je u mejlu. „Ne možete primorati špijunsku agenciju da ustukne a da niste spremni da spržite sopstveni život i zbog najsitnije mrve istine, jer je istina jedino čega se plaše. Istina znači odgovornost, a odgovornost užasava one koji su prešli granice nužnog.“

Sredinom maja, Snouden je uzeo kratko odsustvo s posla u Booz Allenu da bi se vratio na kopno gde je, kako je rekao nadležnima, išao na terapiju za epilepsiju, stanje koje mu je dijagnostifikovano godinu dana ranije. Umesto toga seo je na direktni let za Hong Kong gde se smestio u butik-hotel Mira u kome prenoćište sa pogledom na Kowloon Park košta 300 dolara, i stupio u kontakt sa Glenom Grinvaldom. Bila je to njihova prva direktna prepiska od prošlog decembra, kada je Snouden digao ruke od pokušaja da ga ubedi da nauči šifrovanje i okrenuo se Lauri Poitras za koju je znao da „razume rizike loše bezbednosti“.

Autorka dva vrlo kritična filma o američkoj antiterorističkoj politici i ratu u Iraku, Poitras se našla u središtu pažnje američkih vlasti 2006. posle premijere njenog dokumentarca „My Country, My Country“, nominovanog za Oskara, a koji se bavio iskustvom Iračana pod američkom okupacijom. Ministarstvo unutrašnje bezbednosti navodno ju je stavilo na listu za nadzor da bi tokom narednih šest godina, prema njenoj proceni, bila zaustavljena i pritvarana gotovo 40 puta na američkim graničnim prelazima. Sve to je učinilo da Potrais postane izuzetno paranoična (odbila je da razgovara za ovaj tekst). Kako bi sprečila špijuniranje svog rada, naučila je enkripciju. To je omogućilo Snoudenu, koji joj se obratio anonimno, da u nekoliko mejlova skicira brojne vladine programe za nadzor.

Poitras je neke od mejlova pokazala Grinvaldu koji je odmah nanjušio da su osnovani. Instalirao je softver za enkripciju i po uputstvima Laure Poitras počeo sopstvenu razmenu sa izvorom koji je bio voljan da se sa novinarima sretne i uživo. Grinvald je oklevao: „Rekao sam mu da mi treba neki uzorak dokumenata kako bih proverio da je on stvarno taj za koga se izdaje i da ima nešto vredno“. Tako je Snouden poslao Grinvaldu nekoliko desetina dokumenata, uključujući PowerPoint prezentaciju programa PRISM kroz koji je NSA preko američkih internet kompanija kao što su Google, Facebook i Apple, mogla da preuzima gomile podataka o korisnicima, uključujući poštu, podatke o četu i istoriju pretrage.

Sedeo je na tremu pred kućom, dok su mu se psi motali oko nogu, kada je otvorio dokumente i ostao bez daha. „Mislim, ludilo, jel da? Niotkuda, odjednom mi je u ruke palo 25 dokumenata s najvišom oznakom poverljivosti iz NSA, agencije iz koje su tajne retko ikada procurile“. Otrčao je da kaže Mirandi: „Ne mogu da verujem šta sam dobio.“

Grinvald je odmah odleteo za Njujork gde se sreo sa Poitras da bi sa njom i još jednim novinarom, dugogodišnjim dopisnikom Gardijana Ivanom Mekaskilom kao zvaničnim predstavnikom lista, krenuo za Hong Kong. U taksiju na putu do njujorškog aerodroma Poitras, kojoj je Snouden već slao mnogo veće količine dokumenata, objasnila je Grinvaldu kako da otvara i čita fajlove sa njenih memorijskih stikova. Čim je avion poleteo, uključio je laptop i počeo da iščitava materijal. „Odmah sam shvatio da su onih 25 dokumenata koje je meni poslao, za koje sam mislio da je najbolje što ima, u stvari izabrani nasumice. Gledao sam u hiljade dokumenata na svaku zamislivu temu, ogromnu gomilu tajni od kojih su mnoge bile daleko bolje od onih koje mi je poslao.“

„Koliko dugo je izvor ovo planirao?“, pitao se Grinvald. Mora da je samo organizacija materijala trajala mesecima, ako ne i više. Svaki memorijski stik imao je složenu arhitekturu. „Na naslovnoj je bilo, na primer, 12 fajlova. Klikneš jedan od njih i dođeš do još 30. Klikneš na neki od tih, otvori se još šest, i onda konačno dođeš do dokumenata. I svaki je prokleti dokument koji nam je predao bio izvanredno elegantno i predivno organizovan“. Grinvald nije sumnjao da je izvor pročitao svaku stranicu; nijedna nije pogrešno sortirana. „Bilo je potpuno jasno da je iščitavao i vrlo brižljivo obradio svaki dokument koji nam je predao u tom svom nezamislivo pedantnom, urnebesno elaboriranom sistemu.“

Čitavim putem do Hong Konga tokom 16 sati leta, Grinvald je prekopavao po materijalima. „Bilo je stvari o Iraku, Avganistanu, programu bespilotnih letelica, špijuniranju naših saveznika, o tehnologiji kojom se to radi, obaveštajnom budžetu, svemu mogućem – a sve je to vrhunska državna tajna i ja je čitam zavaljen u avionu“. Memorandumi i prezentacije do u detalj su opisivali razmere globalnih operacija NSA: kolekcije metapodataka o američkim i stranim državljanima; špijuniranje komunikacije i internet saobraćaja svetskih lidera; obaveštajne operacije usmerene na naftne i ostale kompanije. Poitras koja je sedela nekoliko sedišta iza, povremeno je dolazila da ga obiđe, a on bi skočio sa sedišta i saletao je pitanjima, kao da ne veruje sopstvenim očima.

„Samo smo sedeli tako u transu“, kaže Grinvald. „To je za nas oboje bio jedinstven životni trenutak.“

Grinvald je već imao neku predstavu o tome koga može da očekuje u Hong Kongu: „Sedokosi, 60-godišnji proćelavi veteran obaveštajne službe kojem je upravo dozlogrdilo da trpi razočarenja“. Umesto njega, ispred restorana u šoping centru čekao ga je momak jedva dorastao jutarnjem brijanju. Bled, mršav, u farmerkama i majici koje nije danima presvlačio. „Izgledao je kao klinac koji dangubi po tržnom centru.“

Grinvald je pomislio da je u pitanju greška: „Nema šanse da ovaj klinac ima pristup kakav me je ubedio da ima. Jednostavno se ne uklapa; možda je bio sin ili pomoćnik pravog izvora? Izgledao je tako totalno drugačije od onog što sam očekivao, da sam pomislio da je čitavo putovanje bilo gubljenje vremena.“

Pa ipak, iscrpljeni letom, novinari su dopratili Snoudena do hotelske sobe iz koje je izašao svega par puta otkako je stigao, u strahu da će ga služba otkriti. Po sobi su na sve strane ležale tacne od obroka koje su mu donosili u sobu. Odeća razbacana po podu. Zabrinut da bi ga mogli špijunirati, ni hotelskom osoblju nije dozvoljavao da ulaze u sobu da mu promene posteljinu. Pre nego što je progovorio, Snouden je naslagao jastuke na vrata kako bi otežao prisluškivanje. Grinvaldu su ove mere predostrožnosti zvučale paranoično, ali je rešio da sačeka sa osudom. Zauzeo je stav parničara. „Bilo je to pravo unakrsno ispitivanje“, opisuje Snouden. „Strože od brifinga agenata CIA kad se vrate sa terena. Ali je bilo korisno, jer je uspostavljeno apsolutno poverenje: nije ostalo mesta za laži.“

Grinvald je shvatio da je Snouden vrlo bistar momak i da je njegova priča, ma kako neverovatno zvučala u početku, bila koherentna. Posle pet, šest sati ispitivanja „bio sam prilično uveren da govori istinu“. Ipak još mnogo toga nije imalo smisla. Na Havajima je ostavio devojku s kojom je bio osam godina, prelepu plesačicu Lindzi, koju je očigledno voleo. Zarađivao je šestocifrenu platu i imao karijeru čiji su izgledi, čak i bez srednjoškolske diplome, bili bezgranični. Sve je oko njega govorilo da je bio srećan i stabilan. „Dugo sam pokušavao da shvatim zašto je u stvari uradio to što je uradio, svestan da će najverovatnije završiti u zatvoru do kraja života.“

Snouden nije želeo da potraga za izvorom ovih informacija ometa sveopštu raspravu koju bi trebalo da izazovu, pa je novinare i pre nego što su stigli u Hong Kong obavestio da planira da istupi u javnost. Ideja o otkrivanju izvora poverljivih materijala protivila se svakom instinktu, i novinarskom i ljudskom. Mekaskil koji ima tri sina sličnog uzrasta kao Snouden, kaže da ga je čitav dan ubeđivao da odustane. Izgledalo je da je Snouden sve isplanirao. Namerno nije preduzeo mere da prikrije svoje tragove pre svega, kako je objasnio, da zaštiti svoje kolege od dugotrajne istrage. „Nisam mogao da budem saučesnik nekome ko upropašćava svoj život ako nisam bio uveren da to radi uz potpunu svest o svojim postupcima“, kaže Grinvald. „Tako sam proveo sate s tim pitanjem: O čemu se ovde radi? Odakle mu ideja da je u obavezi da žrtvuje svoj život za dobrobit drugih?“

Na kraju je Grinvald shvatio da se Snouden rukovodi istim moralnim kodeksom koji ga je, u uzrastu od 20 godina, naveo da se prijavi u vojsku i ode u rat za koji je verovao da treba da „oslobodi“ porobljene. Ono što NSA radi, kazao je Snouden, predstavlja „egzistencijalnu pretnju demokratiji“; osećao je da je njegova dužnost da nešto preduzme. Objasnio je Grinvaldu da je postavio svoj web sajt za koji je pripremio manifest sa objašnjenjem neslućenih razmera sistema nadzora koji je konstruisala NSA. Nameravao je da objavi tih par stranica teksta na sajtu, u nadi da će to dopreti do stotina hiljada, čak miliona ljudi koji bi potpisali peticiju za okončanje države nadzora.

Međutim, manifest je imao „prizvuk Unabombera“, kaže Grinvald koji ga je sa Laurom Poitras uveravao da bi takvo nešto bilo pogrešno shvaćeno u javnosti. „Tekst je bio prilično melodramatičan i uzrujan, što je i razumljivo jer kad je neko spreman da baci svoj život kako bi se borio protiv nepravde, on razmišlja u prilično ekstremnim okvirima. Ali običnom čoveku kojem želi da se obrati to može zvučati jezivo“. Snouden je na kraju odustao.

Naredne dve nedelje Grinvald je svakog jutra razgovarao sa Snoudenom, zatim pravio pauzu za pisanje da bi se vratio tokom dana, a često nastavljao razgovor i online. Snouden bi svake večeri legao oko 10:30 ili 11 sati, usput bi novinarima javio da „ide u krpe“. Dok je Grinvald jedva hvatao poneki sat sna, Snouden bi ga ujutru dočekao odmoran i svež. „Samo što nije postao najtraženiji čovek na planeti“, pričao je Grinvald, „a spava kao da nema nijedne brige u životu“. I on i Poitras su bili „zaraženi“ mladićevim idealizmom i entuzijazmom, priznaje Grinvald, pa i njegovi urednici u Gardijanu koji je prvu priču o otkrićima objavio u sredu 5. juna. Posle izveštaja o tajnom sudskom nalogu kojim je aprila 2013. kompanija Verizon primorana da podatke o svojim korisnicima preda nacionalnoj bezbednosnoj agenciji, 6. juna je usledila priča o programu PRISM a zatim još jedna, 7. juna, kojom je objašnjeno kako je britanski GCHQ imao pristup programu PRISM za prikupljanje podataka o korisnicima američkih kompanija. Narednog dana, 8, juna, Grinvald i Mekaskil su u Gardijanu objavili reportažu o internom alatu NSA pod nazivom „Beskonačni obaveštajac“ koji je snimao, analizirao i pratio podatke koje prikupi agencija – iz čega je sledilo da je direktor nacionalne obaveštajne službe Džejms Klaper lagao kongres kada je tvrdio da NSA ne prati komunikacije miliona američkih građana.

Od tada se Grinvald ne odvaja od paketa dokumenata, pohranjenih na različitim nosačima, koje je u svom rancu nosio svuda sa sobom. Snoudenov najveći strah, navodi Grinvald, bio je da će otkriti sav taj materijal ali da nikog neće biti briga; međutim, desilo se upravo suprotno. Obama je 7. juna bio prinuđen da prizna da je njegova administracija prikupljala ogromne količine obaveštajnih podataka od običnih građana, ali je tvrdio da je reč tek o „skromnom prekršaju“ nad privatnošću. „Ne možete imati stoprocentnu bezbednost a da imate stoprocentnu privatnost i nimalo neugodnosti“, kazao je predsednik.

Zatim je 8. juna NSA zvanično predstavila „kriminalni izveštaj“ o objavljivanju svojih osetljivih podataka, i pokrenula krivičnu predistragu o tome šta je sve moglo procuriti. Sledećeg dana Snouden je istupio u javnost preko videa koji je snimila Poitras, objavljenog na Gardijanovom sajtu. Pošto je unajmio dva honkonška advokata, koje je prvo proverio Gardijanov pravni tim, sa svetskom štampom za petama, Snouden je 10. juna u pratnji advokata napustio hotel „Mira“ kroz zadnji izlaz, i nestao. Poitras se pitala da li će ga ikad ponovo videti. Grinvald je verovao da neće. „Stvarno sam mislio da ćemo ga sledeći put verovatno videti na televiziji dok ga, obučenog u narandžasto zatvorsko odelo i u lancima sprovode u sudnicu.“

Obamina administracija je 21. juna podigla krivičnu prijavu protiv Edvarda Snoudena za tri dela, od kojih su dva iz starog zakona o špijunaži, koji je za nešto manje od sto godina u federalnim optužnicama korišćen svega devet puta – od čega je čak šest podignuto u proteklih šest godina. Snouden je postao sedma osoba pod optužbom iz ovog zakona koju je pokrenula Obamina Bela kuća, koja je ujedno pokrenula više istraga protiv uzbunjivača nego bilo koja administracija u američkoj istoriji. Brojni američki zvaničnici, uključujući državnog sekretara Džona Kerija, proglasili su Snoudena izdajnikom. Na konferenciji o sajberbezbednosti održanoj jesenas bivši direktor NSA Hajden zbijao je šale o stavljanju Snoudena na listu za odstrel. „Pomoći ću vam oko toga“, uzvratio je kongresmen Majk Rodžers, šef komiteta za obaveštajne službe.

Praćen teškim osudama zbog blokbaster izveštaja Grinvalda, Poitras i Bartona Gelmana izWashington Posta – koji je od Snoudena, preko Laure Poitras, takođe dobio svoj komplet dokumenata – Snouden je započeo svoje putovanje, kako je to nazvala jedna od njegovih pravnih savetnica Džeslin Radak, „podzemnom mrežom“ zastupnika zviždača i simpatizera u planetarnoj drami kojom upravlja Džulijan Asanž.

Nedugo pošto je Snouden napustio hotel „Mira“ i prešao u sigurnu kuću u Hong Kongu, njegovi advokati su dobili poziv od Kristin Hrafenson, novinarke i predstavnice Vikiliksa sa Islanda. Hrafenson je čula da bi Snouden mogao zatražiti azil na Islandu. „Bilo je logično da nas prihvati za saveznike“, kaže mi Hrafenson. „U tom trenutku ih nije imao mnogo.“ Ubrzo potom, 31-godišnja Britanka Sara Harison, dugogodišnja Asanžova saradnica, stiže u Hong Kong da izveštava za Vikiliks i isprati Snoudena iz grada. Neće se odvajati od njega naredna četiri meseca.

Asanž živi u egzilu u ekvadorskoj ambasadi u Londonu više od godinu dana, i tu je 24. juna održao konferenciju za štampu na kojoj je preuzeo odgovornost za uspešno sprovođenje Snoudena iz Hong Konga u Rusiju gde mu je, posle 39 dana provedenih na međunarodnom aerodromu u Moskvi – i zahteva za azil podnetih 21 državi – Vladimir Putin odobrio privremeni jednogodišnji azil.

Bio je to važan trenutak za Asanža koji, kako primećuje jedan izveštač, „mora da je izludeo dok je gledao kako sva ta otkrića idu Glenu i Lauri“ a koji ih nisu podelili sa Vikiliksom već ih objavljivali u mejstrim medijima poput Gardijana. U telefonskom razgovoru Asanž optužuje Gardijan, s kojim je u neskrivenom sukobu od 2010, da je „napustio“ Snoudena u Hong Kongu. Ovu tvrdnju je Asanž, preko Vikiliksa, više puta ponovio na Tviteru, iako Grinvald kao i drugi zaposleni u Gardijanu, tvrde da je to potpuno pogrešno predstavljanje činjenica. „Snouden je jasno rekao da ne želi da uključi novinare u svoje buduće planove i to, koliko sam shvatio, zato što nije želeo da ih dalje upliće u nevolje“, kaže jedan viši urednik u Gardijanu.

Vikiliks se ipak držao svoje verzije. „Razumeli smo situaciju“, kaže Asanž. „Radili smo preko diplomatske mreže i postarali se da prava gospodina Snoudena budu zaštićena. Time smo pokazali da Vikiliks kao medijska institucija ima resurse, kapacitet i volju koju mnoge medijske organizacije nemaju.“

Snouden je bio nesumnjiv blagoslov za Vikiliks koji od 2011. posrće zbog nedostatka finansija (prošle godine je, navodno, dobio samo 93.000 dolara donacija što nije pokrilo ni petinu godišnjeg budžeta od 530.000 dolara). Pošto je Snouden istupio u javnost, donacije su počele ponovo da stižu i do 1.300 dolara dnevno. Vikiliks sada prodaje majice, šolje i torbe sa Snoudenovim likom (nestao je profil Bredlija Meninga koji je nekada ukrašavao sličan pribor).

Grinvald ima komplikovan odnos sa Vikiliksom i Asanžom, kog smatra saveznikom mada s obzirom na Asanžovu kontroverznu reputaciju u Sjedinjenim državama kaže da „Džulijanov nastup u čitavoj priči nije baš najbolji za Snoudena“. Složiće se, međutim, da je Asanž spasao Snoudena gotovo izvesnog izručenja u Ameriku. Snouden ipak nikada nije želeo da ode u Rusiju, što priznaje i Asanž. „Verovao je da bi najbolje bilo da iz Latinske Amerike vrši pritisak za promene u SAD“, kaže mi Asanž. „Nije želeo da mu se prilepe političke optužbe da je prebegao.“

Asanž se nije složio. „Dok su Venecuela i Ekvador mogli da ga zaštite kratkoročno, na duge staze treba misliti o mogućoj promeni vlasti. U Rusiji je bezbedan, o njemu vlada povoljno mišljenje i to se verovatno neće menjati. To je bio moj savet Snoudenu, da će fizički biti najbezbedniji u Rusiji“. Asanž takođe tvrdi da je Snouden dokazao da se može „ne samo preživeti uzbunjivanje javnosti oko nacionalne bezbednosti, već i napredovati.“

Nepoznato je koliko Snouden napreduje u Rusiji. Prema rečima njegovog ruskog advokata, Anatolija Kučerena, uči jezik i čita rusku literaturu (nedavno je završio „Zločin i kaznu“ Dostojevskog). Navodno je počeo da radi u nekoj ruskoj internet kompaniji. Grinvald kaže da redovno razgovara sa Snoudenom preko šifrovanog četa, ali dodaje da zna vrlo malo o njegovom svakodnevnom životu: „To su pitanja kojih se klonim i zbog njegove i zbog svoje bezbednosti“. Radak i Drejk su ga nedavno posetili kao članovi delegacije uzbunjivača; sproveli su ih na tajni sastanak i večeru s njim u raskošnoj kući u blizini Moskve. Tamo su ih odvezli u kombiju zatamnjenih stakala, noću, pa nisu imali pojma gde idu. Radak ipak tvrdi da Snoudena ne kontroliše ruska obaveštajna služba, FSB, i da nije postao ruski špijun. „Rusija bi svoje špijune tretirala mnogo bolje nego da ih ostavi zarobljene u tranzitnoj zoni na aerodromu više od mesec dana“, seća se Radak turobne Snoudenove šale.

Međutim, to što možda nije ruski špijun, kaže Andrej Soldatov, jedan od vodećih ruskih istraživačkih novinara, ne znači da je slobodan. „Sasvim je jasno da Snoudena štiti FSB“, kaže Soldatov, koautor knjige Novo plemstvo: Obnova ruske državne bezbednosti i trajno nasleđe KGB-a (2010). To znači da je svaki Snoudenov kontakt, svaki njegov korak, pod nadzorom ruskih bezbednosnih službi. „Kuća u kojoj se sreo sa uzbunjivačima? Iznajmljuje je ruska vlada. Sve te sigurne kuće, stanovi i dače gde su nekad boravili prebezi, u vlasništvu su ruskih bezbednosnih službi. Niko nije uspeo da otkrije gde je zaposlen, ako stvarno ima taj posao. FSB ga nikad ne bi pustio da radi ako ne može da nadzire njegovu komunikaciju“. Čak i ako Snouden poželi da ode u američku ambasadu i preda se „ne bi mu bilo lako da nađe potpuno nekontrolisan kanal komunikacije sa Amerikancima“, kaže Soldatov.

Soldatov veruje da Snouden možda potcenjuje stepen nadzora kojem je podvrgnut. „U kojoj se meri promenio do sad? Snouden nije treniran obaveštajac. A oni koji jesu mogu vam reći da ako živite u kontrolisanom okruženju, prestajete da budete mentalno nezavisni jer je sve i svako oko vas takođe pod kontrolom. Nema veze da li imate svoj laptop.“

Što se Grinvalda tiče, tokom poslednjih šest meseci je postao međunarodna zvezda i kada smo se sreli već je jahao na talasu dotad neviđene slave. Davao je izjave za bukvalno svaki oblik medija poznat čovečanstvu, ispričao je priče od ogromnog značaja ne samo u medijima na engleskom jeziku, osvojio je brazilski ekvivalent Pulicera za priču koju je uradio u saradnji sa brazilskim listom Globo o razmerama špijuniranja koje NSA sprovodi u toj zemlji.

Kako bi zaštitili dokumentaciju – i izbegli ozbiljne pravne implikacije – Grinvald i Poitras su se dogovorili da niko sem njih nikada neće dobiti pristup celokupnoj kolekciji dokumenata (Gelman iz Washington Posta ima sopstveni primerak). Distribuiraju relevantne informacije u zasebnim tekstovima, uvek pod svojim imenom, kako bi „držali medijske organizacije na odstojanju“. Iako neki kritičari i dalje tvrde da je Snouden, koji je u Hong Kong poneo četiri laptopa, sigurno ustupio tajne Rusima ili Kinezima, on insistira da nije. Ne samo da u Rusiju nije poneo ništa sa sobom – „to ne bi služilo javnom interesu“, kaže – on čak više ne može ni da pristupi dokumentaciji. „Izgradio je zasebno šifrovane ćelije ali tako da nema lozinke za pristup; drugi ljudi imaju lozinke“, kaže Grinvald koji dodaje da će se arhiva kojom se „osigurao“ otvoriti samo ako se Snoudenu nešto desi. Grinvald ne kaže koji su ti „drugi ljudi“. Američki zvaničnici preteće pominju ovu arhivu, verovatno pohranjenu na cloud, kao štek za „smak sveta“.

U avgustu je Grinvaldov partner David Miranda zadržan na londonskom aerodromu zbog Snoudena. Miranda je bio na putu kući u Rio, posle nedelju dana odmora u Berlinu gde se sreo sa Laurom Poitras, koja mu je predala neke Snoudenove dokumente za Grinvalda. Britanska policija ga je zaustavila na ulazu u tranzitnu zonu. Vlasti su mu oduzele materijal kao i laptop, mobilni telefon i druge elektronske sprave, i zahtevali lozinke za šifrovanu elektroniku. Držali su ga i ispitivali devet sati, pre nego što su mu konačno omogućili da nastavi put za Brazil.

Grinvald koji je od Mirande tražio da mu donese dokumente, bio je van sebe od besa. „Bio je to prokleti napad na slobodu štampe. Novinarstvo nije zločin ni terorizam. Nenormalno je da svaki novinar na svetu ne bude besan zbog ovog agresivnog napada.“

Mnogi su bili zaprepašćeni zlostavljanjem ali su Grinvaldove metode i neskriveno denuniciranje kritičara doveli u pitanje njegovu agendu. „To je pažljivo izgrađen narativ“, kaže Džejms Luis iz CSIS. „Imaju dokumente koji se odnose na inostrano špijuniranje Amerike, ali nijedan nije objavljen. Umesto toga, ovo je smišljeno tako da javnost navede na određen zaključak, da samo Amerika špijunira. Činjenica je da nisu pustili i te druge dokumente, što sve to čini vrlo sumnjivim. Spinuju baš kao i američka vlada.“

Pitanje je da li američke vlasti smatraju Grinvalda pretnjom. Mada je izvesno da živi daleko bolje nego Snouden, i Grinvald je, kako kaže Radak, „slobodan ali neslobodan“. Živi udobno u Riju ali ne zna kada će moći da se vrati kući. Iako je glavni pravobranilac Erik Holder nedavno rekao da nije „siguran da tu postoji osnova za tužbu“, Grinvald nije ubeđen da će proći lako. Verovatno ga neće izvući iz aviona i uhapsiti na granici – bar zbog loše reputacije u štampi, ako ništa drugo – ali nikad se ne zna. „Mogu podići tajnu zapečaćenu optužnicu i nema načina da ih prisilite da kažu da li nameravaju da vas uhapse. Tako da teoretski možete zauvek biti u limbu.“

Situacija s kojom je Edvard Snouden trenutno suočen takođe je neizvesna. Koordinator njegovih advokata, Ben Vizner iz američke unije za građanske slobode (ACLU) sastavio je tim za koji se nada da može omogućiti neki dogovor kako bi Snouden dobio azil u nekoj otvorenijoj zemlji, kao što je Nemačka, a možda čak „jednog dana, kad klima bude povoljnija“, da se vrati u Ameriku bez straha od progona. Ali taj dan još nije osvanuo, priznaje Vizner. „Neće se desiti preko noći.“

Snouden zasad ostaje u Rusiji. Živi u stanu ili kući koju do sada niko nije uspeo da otkrije; možda je zaposlen, zaštićen od javnosti državnim bezbednjacima, komunicira preko šifrovanih mejlova i četa sa šačicom ljudi od kojih niko ne zna kako živi. „On je za mene mnogo više od običnog izvora“, kaže Grinvald. „Smatram da je junački hrabar. Stalo mi je do njega i ne želim da ga vidim u zatvoru – bila bi to užasna travestija i šteta.“

Grinvald kaže da je Snouden stekao „ogromnu popularnost“ u Rusiji gde ljudi nagađaju kakva su mu kretanja, pitaju se šta mu je sledeći korak. Ruski paparaci, frustrirani pokušajima da ga pronađu, prodaju lažne slike Snoudena u supermarketu. „On je tamo kao Elvis“, kaže Grinvald. Ali ipak je to Rusija. „Čini mi se da Sjedinjenim državama u stvari baš odgovara da on bude u Rusiji jer im je tako lakše da ga satanizuju. Ako uzbunjivač postane heroj, ljudi počnu da misle kako mora da je video neke strašne stvari kad je odlučio da rizikuje sopstveni život da bi dunuo u pištaljku. Ali ako ljudi misle da je lud, nestabilan, da je ruski špijun, to delegitimiše premisu čitavog čina – a koja glasi da je zaista video nešto tako temeljno pogrešno da je njegova savest zahtevala da preduzme nešto.“

Grinvald kaže da je i dalje pod uticajem Snoudenovog herojstva, i kaže da je odlučan da radi u njegovo ime. Prvi korak će biti da preuzme ostatak dokumenata, kojih ima preko 10.000, i započne novi medijski poduhvat sa Laurom Poitras i istraživačkim novinarom Džeremijem Skahilom, sa investicijom od 250 miliona dolara od tehnološkog milijardera Pjera Omidjara, osnivača eBaya, a koji se Grinvaldu i obratio zbog Snoudenovih otkrića. Poduhvat pod radnim nazivom „NewCo“ biće posvećen istraživačkom novinarstvu i promišljeno će ulaziti u sukob s vlastima. „Tako ćemo raditi novinarski posao i reći vlastima, okej, dođite po nas“, kaže Grinvald, očito oduševljen idejom.

Još nije poznato kako će ovaj poduhvat izgledati. Grinvald je u oktobru napustio Gardijan i kaže da planira da otvori kancelarije u Njujorku i Vašingtonu, kao i jednu u Brazilu koja će verovatno biti njegova. „Neću sebi dozvoliti da budem prognan iz sopstvene zemlje zato što sam se bavio novinarstvom, ali sve dok postoji osnovana sumnja da ću biti uhapšen i osuđen zbog svog posla, ne mogu da se kockam“, ističe Grinvald. „A to je po sebi moćna optužnica.“

Janet Reitman, Rolling Stone, 04.12.2013.

Prevela Milica Jovanović

If you want the audience, get out there, and grab it!

A hteo sam, jos kako sam hteo; dok sam trazio posao, zakljucih: nemam ja nista protiv niskosti; uvidjavan sam prema gluposti; sili se s puta uklanjam; i laz umem da podnesem; nisam protiv svakog kukavicluka; sve to neka bude, ako mora; samo, da i ja u tome kakvo takvo mesto nadjem; na sve sam bio spreman; cak i da se ozenim; braka se gnusam, ali sam onih meseci postao popustljiviji; ozenim li se, uvericu ih da sam ozbiljno resio; sve za njima, po njihovom primeru; ono, kad krenu, nedeljom pre podne; dan suncan, ali nije vreo, mirise pileci paprikas; bracni parovi, neki u godinama; snaga mrznje, koja ih u zajednici drzi; ruku pod ruku, da se koje ne bi otelo i pobeglo; dosada i zloba, slika dovrsene bezizlaznosti; sto godina, svako svoje tera; da popusti, nijedno; on voli neslano, ona mu stalno presoljava, resila da ga navikne, bubice iz glave da mu istera; cita mu clanak iz novina, o potrebi unosenja soli u organizam; ali on se ne predaje; jednom nedeljno, odgurne tanjir; jednom mesecno, prolije supu u lavabo; da se vidi, kako je musko; zivot im u naganjanju oko soli prolazi; i u neverstvima; sveti plamen ljubavi ugasi se posle dva ili tri meseca; zasiceni, odgurnu jedno drugo; onako kao sto se na ognjistu dve dogorele cepanice odjednom razdvoje; trgnu se, u stranu odskoce; a privencavaju se na veke vekova; po tri dana i tri noci svadbe im traju; na vecnost racunaju; to je kao kad bi se pas u vecnost kleo; ljudi su stvorenja pre svega prosta i u prostastvu dosadna; vuku se, lesevi zivi; s vremenom se naviknu na mrznju; kako im je u brakovima, i u drugom im je tako; povremeno, jedan od supruznika prikolje onog drugog; sekirom u lobanju; ona sto soli, predje na misomor; ili se on razbesni, pa redom; zenu, decu, tastu; o tome novine svakodnevno pisu; narocito su opasni mirni sluzbenici; isticu se i vojni penzioneri; zatim kasapi, zbog izvezbanosti u transiranju; kad se ostrve, macku u kuci ne postede; najvise je mirnog roblja; onoga, koje tegli bez roptanja; kako da ubiju, kad su sami ubijeni; svako, u kome je malo zdravlja i snage ostalo, gleda kako da zadavi svog bracnog druga; valjda mu se tako sveti za onu teskobu sto ga je za vreme zaljubljivanja namucila; ljubav pocinje strahom i osecanjem nesigurnosti i losim snom; ljubav se objavljuje kao rat; zver zverku gleda kako da ukroti, usvoji i okuje; na vernost pred opstinskim vlastima da mu se zakune; da obeca, da je niko drugi nece zaskakivati, pa makar on sam ne hteo i ne mogao; sve sam to znao, a opet sam hteo; srecom, ne uspedoh; zene narocito zaziru od onih koji mnogo uzdisu; ti, kojima grudi u zanosu bukte, posle se najvece hulje pokazu; da bismo se otrgli od samoce i bede, varamo sebe i druge; lazemo se, nepromisljeno i strasno, i tako zapadamo u konacnu, nepopravljivu sramotu.

Milovan Danojlic, TO, Prosveta, 1972.

If you say no to pornography, what is that you say yes?

Pornography is our sex culture, if you don’t like it create something new.

Diana Torr

Gender activist Diane Torr’s worldwide appearances and workshops are now legendary. For the past thirty years, the main focus of this performance artist’s work has been an exploration of the theoretical, artistic as well as the practical aspects of gender identity. Katarina Peters’ documentary observes a Diane Torr workshop in Berlin in which a group of open-minded women come together to discover the secrets of masculinity. What makes a man a man and a woman a woman? Precisely when and where is gender identity formatted? How much is nature and how much nurture? Each of Torr’s workshops represents an open-ended laboratory experiment in social behaviour in which the question is posed: is it possible to deliberately play out different roles and create a space in which to transgress both masculine and feminine characteristics?

Man for a day
Režija: Katarina Peters
Nemačka, 2012
Dokumentarni film
Trajanje: 96 min.

Nedelja, 15. decembar, 19h, Dom Omladine, Merlinka festival

The documentary Die Jungs vom Bahnhof Zoo is a compelling weave of authentic stories about rent boys that manages to illuminate the phenomenon of male prostitution whilst carefully avoiding the clichés that surround the milieu.

The film focuses on the biographies of five rent boys, three of whom are Roma. We follow Ionel back to his village in Rumania and learn of the impoverished lives that lads like him have left behind. Nazif is a former civil war refugee from Bosnia who came to Germany as a child. He was still very young when he began working as a prostitute and taking hard drugs at Bahnhof Zoo. Romica, a young Romanian, has founded a family that has long relied on prostitution to make a living.

Some of the rent boys are under age lads who were once abused by pedosexuals and later wound up as sex workers. One such individual is Daniel-René, a young man who, even today, still suffers deeply as a result of his traumatic experiences.

The film’s main protagonist is Daniel, who began working as a male prostitute at the age of sixteen. His life makes abundantly clear the kind of social context which can pave the way for a life of prostitution.

The film also features conversations with social workers as well as owners of bars frequented by prostitutes and johns, such as Austrian actor-director Peter Kern.

Die Jungs vom Bahnhof Zoo
Režija: Rosa von Praunheim
Nemačka, 2011
Dokumentarni film
Trajanje: 84 min.

Subota, 14. decembar, 19h, Dom Omladine, festival Merlinka

Pokusaji bekstva, zivot Mira Sabanovica

„Dete moje“ je dokumentarac o veoma hrabroj i inspirativnoj grupi majki i očeva u Turskoj koji su roditelji dece koja su LGBTI. Ne samo što su svi oni prešli težak put u prihvatanju svoje dece već su preduzeli sledeći korak u tome da svoja iskustva dele sa ostalim LGBTI familijama kao i sa samom javnošću. U dokumentarcu „Dete moje“ sedmoro roditelja intimno dele svoja iskustva sa gledaocima dok redefinišu pojmove toga šta znači biti roditelj, porodica, i aktivista u konzervativnom, homofobičnom i transfobičnom društvu.

Režija: Can Candan
Turska, 2013
Dokumentarni film
Trajanje: 81 min.

Petak, 13. decembar 2013. 19:00h, Dom Omladine, Merlinka festival

– Ko god živi u Hrvatskoj, zna koliko je teško izboriti se za život dostojan čoveka. Ovde živimo poput stoke koja je srećna dok vuče kola jer zna da će, kad prestane vući, biti pretvorena u kobasice. Gadi mi se život u Hrvatskoj. Jutros sam šetala Opatijom i razgovarala s prijateljicom. I jedna i druga mnogo smo putovale, sigurne smo da je Hrvatska prekrasna zemlja, pa ipak bismo se i jedna i druga sutra iselile da imamo love. Živeti u vremenu koje je kombinacija feudalizma i fašizma polako postaje nepodnošljivo

Otkud Avganistan? Je li vam dojadio Balkan?

– „Amaruši“ je knjiga o velikoj ljubavi i životu u Hrvatskoj danas. Junak iz moje knjige odlazi u Avganistan da bi tamo zaradio dovoljno za krov nad glavom. Naravno da će tamo izgubiti glavu, ali mu to niko ne govori. Našim vojnicima koji odlaze u Avganistan prodaju priču kako će biti samo u „pratnji“. Oni neće pucati, oni će „pratiti“ one koji pucaju. Naša će deca platiti skupu ulaznicu jer smo mi odlučili ući u NATO pakao. Naravno da mi je dojadio Balkan, ali mi Todorić nije tata pa ostajem. Doduše, da mi je Todorić tata, ne bih živela na Balkanu.

Jesu li književnica i blogerka Vedrana Rudan na istom zadatku?

– Zanimljivo pitanje. Nisam i nikad neću biti na zadatku. Sebe ne doživljavam poput mesije koji će ovcama pokazati pravi put. Ja samo želim napisati koji ja put držim pravim. Veseli me kad neku zabludelu ovcu skrenem na pravu putanju. Da sam bar predsednica Evrope. Ne bih širila mir i dobro, nego potpaljivala lomače na kojima bi se urlajući pržili… Neću vam reći ko jer je pečenje političara, popova i kapitalista zločin. Nažalost.

Niste više Hrvatica? Je li to konačna odluka?

– Pozivate se na tekst objavljen na mom blogu, naslov mu je NISAM HRVATICA. Pročitan je 70.000 puta u samo dva dana. To pokazuje koliko se ljudi na ovim našim prostorima još uvijek pale na naciju. Ja sam u mom tekstu, malo je čitalaca na to obratilo pažnju, Hrvate podelila na Hrvate (pripadnike određene nacije, normalne ljude) i hrvate, divljake koji na stadionima urlaju ustaške pesme i pozivaju na klanje. Ne pripadam takvim hrvatima, ali me kao čoveka ne definiše to što sam Hrvatica. Nikoga nacija ne određuje. Ili jesi čovek ili nisi.

Je li na Balkanu vrag odneo šalu?

– Svi znamo da ovi „naši“ prostori već preko dvadeset godina više nisu „naši“, pa možda zato ovako hladno gledamo na sve što se oko nas dešava. Vrag je očito prevelik, naš smisao za zajebanciju davno se izgubio, blago svima koji su na vreme otišli iz „naših“ prostora. Crkavaju od gladi, rade poput robova, nade u njima nema, ali su bar daleko od besne gomile koja se valja i Hrvatskom i Srbijom. Jedni su za dom spremni, drugi pozivaju četnike da se spreme. Kakvi smo kreteni, još nam je i dobro.

U poslednje vreme izgleda da su Hrvatska i Srbija sve dalje?

– Meni se čini da su Hrvatska i Srbija sve bliže jer je normalnim ljudima u našim zemljama sve jasnije da jednako patimo. I vi i mi imamo političare lažove, banke koje nam deru kožu, licemerne popove koji nam stalno zaviruju među noge i određuju kako se moramo je…ti. Naravno da pevamo iste pesme, naravno da čitamo iste knjige, naravno kad govorimo istim jezikom. I Srbi i Hrvati, tu mislim na siromašne i obespravljene, danas su više braća nego su to bila onda kad su se tako morala zvati.

Vedrana Rudan, Blic, intervju, 5. dec