Tresla se Ravna gora, rodio se miš. Najnoviji odurni pokušaj istorijske revizije istine, dobra i zla, koji potpisuje Radoš Bajić a TV pretplatom plaćaju građani Srbije ispao je – mršav i dosadan. Od besmisleno dugih kadrova koji teraju na zimski san do jednodimenzionalnih, stereotipnih likova dobrih seljaka, podlih Hrvata i naivnih komunista.

Preko nerealističnih replika i jeftinih metafora (od kojih baš svaka mora da ima duboku istorijsku poentu), sve do zaustavljanja kamere na zabezeknuta lica po ugledu na indijske sapunice. S druge strane, Bajić, scenarista, reditelj, producent i One-Man-Army protiv razjedinjenosti srpstva, upravo insistira na filmskom kvalitetu šoua. Uzgred, ostaje nejasno čemu veliki budžet – svakako ne za sve one silne epske bitke između Nemaca i četnika koje se nikada nisu dogodile? Poenta u ovakvim raspravama ostaje promašena i podla poput strane koju su svesno odabrali ravnogorci. Samo zamislimo film iz 2013. godine u kojem se Adolf Ajhman prikazuje kao pomalo smotani i sasvim nevini ćoravko koji je “samo branio nemački narod”, a zatim režisera ovog filma koji se pred potomcima Ajhmanovih žrtava brani rečima “ali vrhunska produkcija, kostimi, gluma, pikseli, puno smo se trudili, verujte mi na reč!”. Ili, uostalom, Radio-televiziju Vojvodine kako snima nešto laloški srceparajuće o hortijevcima i banatskim Švabama koji su sarađivali sa okupatorom tokom Drugog svetskog rata (“Vratiće se Švabe”), kako je sugerisano na jednom internet forumu. Jer, uprkos sprdačini nad aktuelnim četnokičem, o jednom gorkom ukusu u ustima je reč. I to sa serijom i televizijskom kritikom više nema nikakve veze.

Vizija Radoša Bajića zapravo je bizarna želja da predstavi kako se Drugi svetski rat “zaista” odvijao i da uopšte lekcijaši unaokolo, kada je već spavao na času dok je trebalo da sluša. Za njega Draža Mihailović je bio nesrećna žrtva istorijskih okolnosti, “vrtloga događaja” i vlastite dioptrije, a kontrolisao je maksimalno osam ljudi koji nisu sarađivali ni jedan sa drugim, a kamoli sa fašistima. A i ako je saradnje pomalo i bilo, ona se ne zove saradnja sa okupatorom, već borba protivu komunističke pošasti što preti. Naime, pošto se argument o četnicima koji su nit’ klali nit’ luk mirisali obori brže nego što Usain Bolt istrči 100 metara, tada na scenu i filmsku traku stupa argument o Draži-naivku, blentavku i dopadljivku, figuri tužnog pogleda koga su svi prevarili, pop-legendi sa lenonkama i ZZ-Top bradom. Za Bajića Drugi svetski rat nije bio sukob između oslobodilaca i okupatora, fašista i antifašista, već rat između jugoslovenskih naroda u kojem su večito naivni Srbi izvukli najdeblji kraj. Jer biće tu i motiva mitološke srpske porodice koju nekakav belosvetski rat deli, razjedinjuje i uništava. Dakle, umesto da su se Srbi u svojevrsnom imaginarijumu sabornosti pritajili, složili, vodili ljubav a ne rat, mantrali o porodičnim vrednostima, te pustili da gužva prođe – baš poput ravnogorskih četnika, tih vrhunskih poznavalaca ritma istorije. I samo da nam je bilo više briljantnih stratega poput Draže, danas bismo imali srpske zemlje i spa-wellness centre sa četiri ocila na Mesecu. I Suvu Goru i Dražingrad, naravno.

Istovremeno, u pitanju je pre svega podla ideja da su pobednici napisali istoriju i zatim kolektivno hipnotisali narod “Bitkom na Neretvi” (1969) ili “Sutjeskom” (1973). Jer sram ih bilo, te pobednike Drugog svetskog rata. Međutim, ako bi zaista bilo moguće da život i istorija imitiraju filmsku umetnost, šta nam garantuje da i “Ravna gora” nije fikcija sa istovrsnim pretenzijama? Bajićevo “majke mi, bio sam objektivan”, dok subjektivnost i propaganda o dobrim i lošim momcima cure u potocima? On i kamarila oko njega, opijeni arbitarskim ulogama koju su sami sebi dodelili našim novcem, ne kapiraju da istina nema veze sa njenim kadriranjem iz više uglova, već da je ona jedna, jasna i dobro poznata. I da se zato – a ne zato što su neshvaćeni umetnici – suočavaju sa poplavom kritika. Istoriju pišu istoričari, a ne pobednici. Ponajmanje režiseri.

A u slučaju četnika, ta istina je i jednostavna. Draža Mihailović svojevremeno nije organizovao nikakvu vojsku, već njene rasturene ostatke uz mobilisane seljake i dobrovoljce željne pljačke. Ona je ubrzo obrukala sve što je navodno želela da predstavlja (i Jugoslaviju i vojsku i otadžbinu), a zatim se oglušila i o naređenje sopstvenog vrhovnog komandanta. Što, uzgred, neočetnike nije sprečilo da kukaju nad “nepravdom” jer su komunisti dotičnog kralja tretirali na isti takav način. Konačno, Mihailović ovu bandu nije ni organizovao da se tuče sa nacistima, već da postane oružana snaga koja će pomirljivo sačekati povratak monarhije. I razni poručnici i kapetani neskloni brijanju su se nadali da će tada, čim oslobođenje padne sa neba, postati ugledni đenerali i uopšte selebritiji opšte prakse. U međuvremenu, obavljala je zadatke koji su tipični za fašiste – genocid nad drugim narodima i neistomišljenicima. Jer su želeli da sve bude kao što je i bilo, samo sa većom Srbijom, u kojoj je manje ostalih i u kojoj su oni bitni. I ubijali bi oni i Nemce, samo da u blizini nije bilo toliko prokletih partizana i masona i čivuta i muslimana, a pošto ih je bilo, sukobi sa Nemcima su nekako misteriozno i stalno izostajali. Rečima prijatelja, četnici su protiv Nemaca i Gandija u mirotvorstvu nadvisili, ali su zato u borbi sa bezbožničkom muslimanskom i ateističkom decom bili nemilosrdni. Jednostavno, ovo je fašizam po sebi, sarađivao on sa okupatorom ili ne – a usput je i sarađivao. Prvo sa Italijanima, a zatim i Nemcima, bez naročitog blama – četnici partizanske ranjenike predaju Nemcima već u novembru 1941. godine. I zato je, blistavim rečima Mirka Tepavca, četništvo bilo “velika tuga i beda, srpska i ljudska”. I ovu “bedu lažnog ratovanja” vrhunski sažeo u “Oni mrze Nemce, a mi fašiste”.

S druge strane, partizani su tokom i nakon oslobođenja Srbije mobilisali skoro pola miliona vojnika. Da su četnici to bili u stanju, valjda bi oni oslobodili Srbiju od okupatora i usput uništili i partizane i manjine, kao što su u sopstvenom programu navodili. Partizani nisu pali sa Marsa, niti su bili uvezeni iz Kine. Beogradski univerzitet je bio jedan od najvećih rasadnika predratnih komunista, a i tadašnji ljudi su valjda mnogo bolje od nas znali ko je izdajnik, a ko ne. Dođavola, zašto je taj tradicionalni srpski seljak radije pristupao crvenim nekrstima nego vojsci u kojoj su mu služili i otac i deda? Jer, umesto posve herojske taktike tutanj-u-planinu-i-čekaj-da-prođe, začinjene povremenim terorisanjem stanovništva, partizani su bili ti koji su ponudili promenu. Revolucija nije bila obest šačice komunista, već kanalisanje masovne i istinski herojske gladi naroda za slobodom i pravdom. Hrabrosti je bilo, ali ne na Ravnoj gori, već po mnogim drugim šumama i gorama naše tada ponosne zemlje. Drugim rečima, srpskom narodu pušku u ruku u Drugom svetskom ratu nisu stavili ni Rusi ni Ameri, ni Englezi ni komunisti, šta god Bajić kadrirao sfumato efektom. Već nacisti, ljotićevci i četnici kada su ubijali starce, silovali žene i klali decu. Partizani su narodu samo pokazali gde da tu pušku upotrebi. I krivi su jedino zato što nisu sedeli na guzicama ili pomagali nacistima. U Srbiji je krenuo ustanak, u Srbiji je stvorena prva slobodna teritorija, a od bataljona iz Srbije i Crne Gore su stvorene prve proleterske brigade. I umesto da u toj Srbiji – od udžbenika do televizije – negujemo generacije koje će se ugledati na partizane, na slobodu i na jednakost, mi ih guramo u torove lažne sabornosti i bednog straha pred izazovom najvećeg zla koje je čovečanstvo videlo. I zato je “Ravna gora” naša zajednička sramota i beda. Ne zbog kadriranja.

Aleksej Kisjuhas, Kadar revizije, Danas, 23. novembar