Povremeno je iz Zagreba dolazio Miodrag Racković romanopisac koji je iz ratnog Beograda pobegao u Zagreb. Branio me je u novinama svuda posle fizičkog nasrtaja na mene u vezi s nekim mojim esejima o Nikolaju V. Bila su to opasna vremena. Hodali smo a Racković je bio opsednut samo jednim pitanjem, kuda vodi ovo srbovanje, hrvatovanje i divlji nacionalizam koji je već posejao grobove širom Balkana. Umro je uskoro u Zagrebu – pošao je liftom i nije se vratio – našli su ga kasnije pred vratima lifta. Odlazimo i povratka nema. Mirko Kovač je išao ispred nas s nekim čovekom, a Racković večito samo ono svoje pitanje. Nešto sam promrsio – hitao sam na autobus – da što se mene tiče „ja sam više običan čovek i republikanac a manje Srbin“ – tada se Kovač okrenuo. Ja sam ono što ste preveli iz L. Šestova uzeo i to kao svoju devizu, da pisac treba tragom intuicije sve da kaže pa makar izgubio zbog toga i čast i ime, i porodičnu i druge naklonosti ili bio proglašen za izroda. Onda se još jednom okrenuo prema meni i Rackoviću i rekao: kako ste to dobro rekli, zapisaću. Nisam ja to rekao, nego Romen Rolan. Gde, kada bože, nisam znao a celog sam R. Rolana rekao bih čitao. Ja sam tu frazu Romena Rolana celu tada naveo: „Ja se mnogo više osećam republikancem nego Francuzom, ja bih izdao i svoju domovinu u ime Republike“. Vratio se nazad i stavio mi šaku na rame, široku, meni se činilo sveg me je pokrila – šaku punu Isusa i neke topline. I danas osećam tu široku šaku Kovačevu na oznojenom ramenu. Krenuo je dalje ali me je gledao i tako koračao u pravcu kafane London. Nisam mu zapamtio lice, ali toga Isusa na koži i danas osećam s onom njegovom šakom tako širokom kao da nije ljudska…

Mirko Đorđević, Isusova šaka na mom ramenu, Pescanik.net, 28.08.

Naravno, žene danas nisu ono što su bile pre jednog ili dva veka, ali i dalje naivno pristaju na neka pravila tog muškog sveta, misleći da će se na taj način s njima izjednačiti. Jedna od tih kovanica iz muškog podsmešljivog sveta je i chick lit, papirna romantika, čime nisu samo degradirane ozbiljne književnice, već je na neki način ismejana i sasvim normalna ljudska i ženska potreba za romantičnim sadržajem. To su istinski opasne stvari, takve poruke. Knjige iz ove kategorije mogu biti tanka literatura, ali potreba za romantikom je autentična i važno je razumeti da je ona normalna, zdrava ljudska potreba. Naravno da ja sebe ne smatram predstavnicom chick lita, ali nikada ne bih rekla da je njeno postojanje besmisleno i nepotrebno. Slobodno, bez stida, unesite u svoj život onoliko romantike koliko vam je potrebno, a ko god to ne razume, proglasite ga za zombija i idite dalje!

Well, all right, why is life worth living? That’s a very good question… Ummm… Well, there are certain things I — I guess that make it worthwhile. Uh, like what? Okay. Um, for me . . . oh, I would say . . . what, Groucho Marx, to name one thing . . . uh, ummmm, and… Willie Mays, and um, uh, the second movement of the Jupiter Symphony, and ummmm… Louie Armstrong’s recording of “Potatohead Blues” …  umm, Swedish movies, naturally … Sentimental Education by Flaubert . . . uh, Marion Brando, Frank Sinatra…  ummm, those incredible apples and pears by Cezanne . .. uh, the crabs at Sam Wo’s .. . tsch, uh… Tracy’s face . . .

Man: Are you a man or a mouse?

Groucho: Put a piece of cheese on the floor and you’ll find out!

Ako se dobro secam, i za Milosevicevog vakta su u opticaj pustani ambiciozni projekti temeljnog preuredjenja Beograda – u koji se iz unutrasnjosti stizalo brzim prugama Srbije – ali od citavog posla nije bilo nista, a ovaj me Djilas-Vucicev projekat podseca upravo na taj posao. Zato bih visokim neimarima savetovao da uzmu knjigu u sake i da se iz knjiga obaveste sta je drzava, kako se organizuje i kako se razvija. Ako nemaju vremena, a verujem da su u stisci, ja cu ima to ukratko prepricati. Najpre se konsoliduje sistem fortifikacija i komunikacija. Potom se zavede vladavina prava i (koliko je moguce) iskorene korupcija i lopovluk. A onda – gle cuda – kad se ti poslovi obave, gradovi se razvijaju i cvetaju sami od sebe.

Svetislav Basara, Beograd, grad na vodi, Danas, 17-18. avgust

kad na mlado poljsko cvijece

biser nize ponoc nijema

kroz grudi mi zelja lijece

sto te nema

sto te nema

kad mi sanak pokoj dade

i dusa se miru sprema

kroz srce se glasak krade

sto te nema

sto to nema

vedri istok kad zarudi

u trepetu od alema

i tad dusa pjesmu budi

sto te nema

sto te nema

i u casu bujne srece

i kad tuga uzdah sprema

moja dusa pjesmu krece

sto te nema

sto te nema

E, moj konjicu bijeli
moje desno krilo
gdje je doba ono?
gdje su dani oni?
Kad je srce puno rahatluka bilo.
Znas li case one?
Pozno sunce sije
vrhovi munara kao vatra gore
a svuda iz basca miris djula vije.
Mi se povracamo iz lova
iz gore
a ona na svojim demir pendzerima stoji
ljepsa i od veceri i od sabah zore
na me ceka
gleda i casove broji kad cu proci
a ja, kad bih blizu bio
slao bih joj pozdrav kuburlija svojih
ona sa pendzera djul i behar mio
prosula bi hitro
i kao snijeg na me
pahuljice meke padale su tiho
kao da su sevdah cutale i same.
Oh, kako je tada puno sunca bilo
a sada svuda mutni oblaci i tame.

Kako mi je srce jadno
kao da ga neko bode
te sve place i sve pita
kuda moja Zejna ode

Je li grijesna sabah zora
il’ nebeska sjajna zvijezda
je li grijesna ljubav moja
k’o glas ptice iz gnijezda

Aleksa Santic i Branimir Dzoni Stulic, sto te nema

U cast vojvode od Vindzora, kad je ostavio kraljevstvo zbog zene

A ja novine zbog alkohola

Tako rade prava gospoda

Fadil Hadzic, Novinar, 1979.

Konjuh planinom vjetar sumi, bruji

lisce pjeva zalovite pjesme

nasega drugara, husinskog rudara

sahranjuje drugar do drugara

Konjuh stenje, rusi se kamenje

jablani i breze, cempresi i smreke

svijaju se jedan do drugoga

a na vrh planine, zastava se vije

crvena od krvi proletera

Milos Popovic Djurin, partizani i Branimir Dzoni Stulic, Konjuh planinom

Bolje ikad nego nikad, to nije istina, kad je kasno, kasno je.

Pretpostavimo, naime, da je točno sve što piše u debelim katalozima hrvatskih predrasuda: pretpostavimo da na ljetovanje u Dalmaciju iz nekog razloga dolaze samo bosanskohercegovački kokuzi, pretpostavimo da dolaze u Dalmaciju samo zato što im je najbliža, dovoljno blizu da mogu sjesti u stari “golf” ili autobus, okupati se u moru i vratiti kući, sve u jednom danu, posve besplatno i bez marke troška, ili barem bez marke knjigovodstvenih prihoda hrvatske ekonomije.

Ključno je pitanje: pa šta?

U čemu je, naime, suštinski problem da netko, bilo tko – makar, eto, i Bosanac iz Olova ili Hercegovac iz Vitine – dođe u Dalmaciju na jedan dan, tek da se okupa u moru? Pa šta da je došao?

Kako smo, pička nam materina, postali takva čudovišta, pa nam smeta da Mujo i Suljo, što su sebi od usta uzeli da napune rezervoar dizelom, potrpaju ženu i djecu u “golf” i priušte im jedan jebeni dan posve bezazlenog brćkanja u moru? Kako smo postali takve odljuđene nakaze, pa nam smetaju njihova djeca, što na plaži grickaju mlaku lubenicu, kupljenu na štandu uz cestu u Vrapčićima i prošvercanu pod sjedištem, umjesto da su kupili deset puta skuplju na plaži? A da pritom nije riječ niti o tome da se ne daju zajebavati od gramzivih preprodavača, već jednostavno nemaju para da bi ih se zajebavati uopće moglo.

Kako smo postali takva stoka da nam smetaju ljudi bez para?

Boris Dezulovic, Kako je propala Hrvatska, Oslobodjenje.ba 19. 08.

Jung carved a Latin inscription above the door of his house in Kusnacht, Switzerland:

“VOCATUS ATQUE NON VOCATUS DEUS ADERIT.”

In English translation, the inscription reads: “Called or not called, the god will be present.”

In a letter of November 19, 1960, Jung explains the inscription:

By the way, you seek the enigmatic oracle ‘Vocatus atque non vocatus deus aderit’ in vain in Delphi: it is cut in stone over the door of my house in Kusnacht near Zurich and otherwise found in Erasmus’s collection of Adagia (XVIth cent.).  It is a Delphic oracle though. It says: yes, the god will be on the spot, but in what form and to what purpose? I have put the inscription there to remind my patients and myself: Timor dei initium sapiente [“The fear of the Lord is the beginning of wisdom.”] Here another not less important road begins, not the approach to “Christianity” but to God himself and this seems to be the ultimate question.

Ono sto su oni znali i sto su prenijeli svim generacijama ljudi iz Sarajeva nakon njih je, da covjek kad se na kraju guravog zivotnog puta (potpuno nepotrebno) okrene za sobom, neminovno skonta da nije uradio nista posebno, dobro je ako ga nije stid, a ako je nesto i uradio, onda je to sigurno neka fukara i lohotinja popisala i uprznila. Na kraju se vazda skonta da je zivot samo saka jadno izgubljenog vremena. Pametni ljudi to skontaju jos u najranijoj mladosti i svjesno se predaju gubljenju vremena, uzivajuci, kao da je posljednja, u svakoj kafi, u svakoj cigari, u svakoj zeni koja prodje. Svi znaju da sve prolazi, pametni ljudi znaju da stalno prolazi, a budale se grce da ucole ono sto prolazi i, ko jedan, ne mogu. Pametan svijet lijepo ceka dok vrijeme, istorija, vojske, fukare, zivot i ostala govna prodju, znajuci da ce se sve to ponovo iza nekog coska, ali da nikad nece biti kao sto je nekad bilo, kako god da je bilo…

(…)

Svi ljudi iz Sarajeva su svjesni da tu ipak nema pomoci, da ce kurva istorija doci po svoje, da ce donijeti neku smrtonosnu bolestinu, da ce jednom metak doci sa neke papanske planine, da ce more kafe poroditi srcani udar i da ce se na kraju stici tamo odakle se poslo – nigdje. Ali oni znaju da su svojevoljno i svjesno izgubili svoje vrijeme, znaju da nisu ni za sta krivi, da nikog nisu uvrijedili i da fukari istoriji nisu dali ni dukata zivota. I nije ih sramota, jer marljivim ljudima nije bilo mrsko da prave konc-logore, marljivim ljudima nije mrsko da prave unaprijed propale drzave. Da od marljivosti ima neke koristi magarac bi bio lord, a mrav bi pusio malboro. Nista ne raditi je najpametnije i najpostenije u svijetu u kojem svi rade pogresne stvari.

Aleksandar Hemon, U gubljenju izgubljenog vremena, Hemonwood

Postio je veliki post i cekao kaznu od svetog Trojstva, a to sveto Trojstvo niko ne razume – osim pape, patrijarha i ostalih crkvenih velikodostojnika, koji kako otvore oci odmah shvate sveto Trojstvo i sastave mu pesmu. A meni je bilo preko glave hriscanstva i islama koji nude rajske livade svakom ko ima obraz viska, novcani prilog ili makar guzicu. I Srbiji su se smucile crne mantije i sto svake godine bozicna poslanica salje u pakao zene koje abortiraju svoju decu. Muskarcima koji su ih posejali svi pozele ugodne praznike.

But she expressed herself in many different ways

Until she lost control again

Zanimljivo je to: preko dve decenije od njenog krvavog i gnusnog raspada, drzava koje niti vise ima niti postoje bilo kakve stvarne indicije da ce je u sagledivoj buducnosti opet biti, izaziva ogromno interesovanje, pa makar i negativno, i to ponajvise kod – nacionalista. Neobicno, apsurdno? Ma, jok: upravo je Jugoslavija, dok je postojala u svom vrlo materijalnom i opipljivom obliku, bila zlatni majdan za nacionaliste svih vrsta, jer je mogla da funkcionise kao zivi i prisutni, otuda i unutar tog diskursa ubedljivi krivac-za-sve; sad kad je nema, sve to nekako deluje jadno, bas svaki i bas svaciji nacionalizam se sveo na svoju mizernu i duhomornu sustinu, i jedino sto bi ga moglo oziveti jeste – vaskrs Jugoslavije! Avaj, kako toga nema, onda se valja obracunavati s avetima u nedogled, mada to dzilitanje privlaci sve manje i manje publike. To znaci da je i sama Jugoslavija zapravo, jednom istorijskom transmutacijom, pobegla od pogibelji i nasla sigurno skloniste u onim podrucjima nase svesti i samoosecanja, nasih privatnih i drustvenih istorija, nasih opredeljenja i ukusa, gde joj ovi vise ne mogu nista.

Teofil Pancic, Golgota i vaskrs Jugoslavije, Vreme, 8. avgust

Na danasnji dan rodjen je Zoran Djindjic

Najsmrtini od svih grehova psihologije jesto njeno zanemarivanje lepote. Zivot je, na kraju krajeva, nesto veoma lepo. Samo sto to citajuci knjige iz psihologije nikada ne biste pomislili. Jos jednom psihologija izneverava svoj predmet proucavanja. Za estetsku dimenziju neke zivotne price nema mesta ni u socijalnoj ni u eksperimentalnoj psihologiji, kao ni u terapeutskoj praksi. Zadatak ovih disciplina sastoji se u vodjenju istrazivanja i u objasnjenju; ako bi u slucaju kojim se one bave i iskrsao neki estetski fenomen obrazlagala bi ga psihologija lisena od samog pocetka minimuma estetskog senzibiliteta.

Za svaki obrt sudbine moze se naci odgovarajuce objasnjenje: on, medjutim, ima i svoju lepotu. Samo posmatrajte prizor: Menjuhin besno okrece ledja violini s metalnim zicama; “Mekusac” Stefanson upravlja brodicima u kadi punoj vode: mali, koscati i klempavi Gandi bori se sa svojim strahovima. Zivotu shvacenom kao niz prizora nisu potrebne porodicna dinamika i genetske predispozicije. On se nudi pogledu pre no sto se moze ispricati. Pre svega, on zahteva da ga posmatramo. Kada brzopleto tumacimo prizore zivota – koliko god svaki od njih bio krcat smislom i podlozan minucioznom rasclanjivanju – a da nismo osetili njihovu punu estetsku vrednost, mi gubimo zadovoljstvo koje ni najbolje tumacenje nije u stanju da nadoknadi. Pored toga, iz zivota koji pomno ispitujemo odstranjujemo zadovoljstvo: u poredjenju s njegovim znacenjem, lepota kojom zraci postaje sasvim beznacajna.

Smrtni greh psihologije – to je, po meni, umrtvljivanje uma i srca, ona tupost koja nas obuzima dok citamo njenu strucnu literaturu i slusamo njen govor, njen jednolicni, monotoni glas, to je glomaznost njenih udzbenika, njena ustogljena nadmenost i pompezne objave novih “otkrica” koja jedva da mogu biti banalnija, to su placebo sedativi psiholoske samopomoci, spoljasnji znaci njenog dostojanstva i njen snobizam, njeni strucni skupovi i njene umirujuce ordinacije i ambulante – te ustajale bare u koje dusa polazi da bi se napojila, poslednje pribeziste isprazne kulture, bajate i istrosene, ali uvek spremne da ponudi laznu nadu.

Zanemariti lepotu znaci zanemariti boginju. Ona je tada prinudjena da se vraca na fakultete prerusena u seksualno uznemiravanje, da se uvlaci u laboratorije u formi eksperimentalnih ‘istrazivanja’ o seksualnom ponasanju i polnosti, da krisom ulazi u ordinacije u vidu zavodnickih sastanaka. Dotle psihologija koja se odrekla lepote postaje zrtva sopstvenih kognitivnih cenzura, a svaka njena strast iscrpljuje se u laktanju za objavljivanjem naucnih radova i trci za polozajem. Bez lepote malo je zadovoljstva i jos manje humora. Najuzviseniji motivi samo su mrtva slova za psiholoske kategorije kao sto su ‘manija velicine’ i ‘inflacija ja’, dok se avantura ideja svodi na dimnzije eksperimentalnog nacrta. Ono malo romantizma sto uspe da prezivi javlja se u vidu zelje da se pomogne ljudima koji pate, zelje koja vodi ukljucivanju u program obuke za psihoterapeute. Ali ako je pomaganje bliznjem vase pozvanje, tada je bolje da segrtujete kod Majke Tereze nego da cekate da vas psihologija lisena duse, osecanja za lepotu i zadovoljstvo obuci da olaksate neciju patnju. Ta psihologija nema prirucnik samopomoci ni za vlastite jade.

Dzejms Hilman, Kod duse, Fedon