Moj te zivot udario
Ako neces da me shvatis
Jakov Grobarov, 1938. – 27. jul 2013.
* * * *
Ne znam vise granice ludila
moc zivota beskrajno me mami
barustina mi postade idila
uzet vetrom pokorih se tami
Krvopad u mome telu raste
isao bih dalje al me umor steze
istinu mi otpevale laste
pa umorne ruke za lastama beze
Zar se zivot tako bedno izli
ko ratovi puni teskih mana
kurjaci su moje snove grizli
zastava je moja ogolela grana
Nekada sam celivao senku
sto je vece pored reke pravi
sada mrzim i senku i reku
jer mi raste pustinja u glavi
Grudi male a daljina gladna
zahvatila misao mi ludu
pa je vitla dok postane hladna
bezivotno umiruce na sprudu
O dani grozni moji dani
nemojte me vise prepadati
sta mari sto trezan u kafani
zovem majku da mi ime vrati
* * * *
.
Glavni stab beogradske boemije i njihovih pratecih odreda po svu noc je zasedao u podrumu “Presernove kleti.” Jakov Grobarov je najcesce tu izvodio svoje performanse i vec je slovio kao autor slavnog poklica: “Zaustavite pohlepu, hocu da sidjem!” Tom recju se i proslavio i ostvario svoj dar i vise nista nije morao ni da pise ni da govori. (…)
.
Ziveo je javno, na gradskim trgovima se budio i zaspivao, pa ipak kada se planeta zaustavi da i Jakov Grobarov sidje, nece se znati ko je bio i odakle je banuo medju nas ovaj covek, koji nam je ostavio svoje oziljke kao jedine isprave koje je imao. To su oziljci za sva vremena i mi cemo ih lakse tumaciti i bolje razumeti kada im ne bude smetao onaj koji ih je nosio.
.
Matija Beckovic