Dojučerašnji prvi žandar Srbije, na vest o smeni, zavapio je: “Građani Srbije, braćo i sestre, očigledno je da nekome smeta moj starosrpski način ophođenja i moje izjašnjavanje kao Srbina u svojoj i našoj zemlji Srbiji. Doći će vreme kada će se i to promeniti.” To je izjavio Bratislav Dikić za B92 i automatski se kandidovao za eksponat u Etnološkom muzeju.

Tu bi mogao da demonstrira “starosrpski način ophođenja”, ma šta to značilo. Već samom tom izjavom narečeni se preporučio za Noć muzeja gde bi jednom godišnje demonstrirao takvo ophođenje. S vrata bi još, u zavisnosti od situacije, govorio “Ljubim ruku, gospođo” ili “Gde se guraš, marvo”, a u praktičnom delu programa mogao bi vaspitno da raspali ponekog po turu.

Drugo nešto, međutim, zanimljivije je od “starosrpskog ophođenja”. To je uobrazilja svakog ko se dočepa vlasti, makar bila i žandarska, a svaka je pomalo takva, da je postao neka vrsta oca nacije, pa nam se i Dikić obraća retorikom kojom se javnost obaveštava o početku rata, državnog udara ili neke druge opšte nesreće. Šta mu znači ono: “Građani Srbije, braćo i sestre?” Ta patetika plaćenog činovnika jednog ministarstva govori o veri te vrste ljudi da kad se dočepaju neke sile misle da su bogomdani i da sa njihovom smenom počinje i smak sveta, mada Dikić, sudeći po izjavi, veruje da će “doći vreme kada će se i to promeniti” pa će žandari biti nesmenjivi, ukoliko vole Srbiju, ma šta Srbija mislila o njima.

*  *  *

Povodom moje prošlonedeljne kolumne, dela koji se odnosi na nasušnu potrebu srpskih privrednika da s Bogom sklapaju rezervni strateški plan, javio mi se čitalac koji me je upozorio da sam izostavio važan deo saopštenja o poseti patrijarha Irineja srpskom Poslovnom klubu “Privrednik.”

Tačno je i evo dopune saopštenja: “Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Irinej se podsetio i na značajnu pomoć koju su kompanije članova Kluba pružile u akciji prikupljanja pomoći za obnovu Hilandara 2004, kao i na doprinos članova Kluba radu Skupštine Društva za podizanje Hrama Svetog Save, u kome aktivnu ulogu imaju gospoda Miodrag Babić, Miodrag Kostić, Slobodan Petrović, Dušan Stupar, Milan Beko, Zoran Drakulić, Milija Babović, Obrad Sikimić i Ilija Šetka.”

Zašto je ovaj deo saopštenja važan. Zato što je izostavljen Miroslav Mišković, najveći pojedinačni donator Srpske pravoslavne crkve i inicijator Društva za podizanje Hrama Svetog Save.

Čitalac me pita: Nije li to licemerje i bezobrazluk? Eh, gospodine moj, mislim se, kad bi barem jednom bili u prilici da Boga koji sve vidi pozovemo za očevica, makar kao “zaštićenog svedoka”, sve bi bilo jasnije.

Dragoljub Zarkovic, Vreme, 18. jul