Umesto kurca, imam dušu crnca
Umesto velikog i opasnog kurca
Ja imam napaćenu dušu crnca
Nisam skupljao pamuk, ali brao sam kupus i celer
Za par engleskih funti osetih kako je
Kad neko u mozak jebe

Radio sam i za dnevnicu od 3,5 evra
Kod ovih domaćih biznismena
E, to je tek beda
Kad te takav lopov opominje zbog nerada

Bio sam i u liftu jedne od poslovnih zgrada
Svi ćute i drhte, otkazi se dele svakog dana
Neka hvala, neka hvala

Umesto kurca, imam dušu crnca
Umesto velikog i opasnog kurca
Ja imam napaćenu dušu crnca

Zbog jedne devojke umalo mi se nisu smučile sve
Toliko me je iscrpila da sam pomislio
Da je bolje da umrem nego da se ponovo zaljubljujem
Projekcije, laži, Vlado Georgijev, TV-e serije
Nije znala kome da veruje
A ja, zbunjen, sluden, poremećene hemije
Poželeh ni manje ni više nego da je ubijem

Umesto kurca, imam dušu crnca
Umesto velikog i opasnog kurca
Ja imam napaćenu dušu crnca

Bio sam i na psihoterapiji
Nagutam se pre seške trodona
Pričam kao razvaljen
A, doktorka kaže
Eto, Aleksandre vidiš kako lepo napreduješ
Sad sam čist, tri meseca i četri dana
Ostavio sam sve
Ne znam ko tu koga i zbog čega vara
Pišem pesme, sviram bluz
Radost i tugu na stihove lomim
Otišao je još jedan voz
do sledećeg nema potrebe bilo gde žurim

Umesto kurca, imam dušu crnca
Umesto velikog i opasnog kurca
Ja imam napaćenu dušu crnca

Goribor, St bluz

Sri Lanka, 17-21. jun, velikodusnoscu Qatar Airwaysa

I am John and I was born in the London
I am no vulture, this is my culture
The laws of nature, we are lawless and free
We come from chaos, you cannot change us
Cannot explain us and that’s what makes us
We are the ageless, we are teenagers
We are the focused out of the hopeless
We are the last chance, we are the last dance

John Lydon, Beograd, 13. jun, SKC

Ne osvrći se. Velika se tajna

iza tebe odigrava. Ptice gnjiju

visoko nad tvojom glavom dok beskrajna

patnja zri u plodu i otrovne kiše liju.

Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna

ona ide tvojim tragom, al od sviju

jedini je ne smeš videti. O sjaj

na tebe njen dok pada nek je i sakriju

ti ćeš naći ulaz dva mutna psa gde stoje.

Spavaj, zlu je vreme. Zauvek si proklet.

Zlo je u srcu. Mrtvi ako postoje

proglasiće te živim. Eto to je

taj iza čijih leđa nasta svet

ko večita zavera i tužan zaokret.

Kao psihijatrijski pacijent lečen sam od svoje 18. godine, sada imam 51, što znači da sam lečen 33 godine. Od toga, 15 godina proveo sam kao pacijent u bolnici u Palmotićevoj, a 18 godina u bolnici “Laza Lazarević”. Moja lična iskustva, s jedne strane su iskustva stradanja i mučenja, a s druge strane, neka lepa iskustva koja sam doživeo tokom lečenja, jer postoje i lepa iskustva, dobri ljudi i dobri lekari.

Više od 20 puta, nisam brojao, hospitalizovan sam na zatvorenim odeljenjima u psihijatrijskim bolnicama i preko 30 puta u dnevnim bolnicama. Ružna iskustva potiču samo sa lečenja na zatvorenim odeljenjima, a sva moja lepa iskustva potiču iz dnevnih bolnica. Šta sam tamo doživeo? Kao prvo, dok sam na zatvorenom odeljenju bolnice, na šta se svodi moj dnevni ritam 24 sata? Ili ću da ležim u krevetu, ili ću da šetam po hodniku od kraja do kraja zida, ili da sedim u trpezariji, da udišem duvanski dim a nisam pušač, jer nema mesta za nepušače. I to je celokupan moj sadržaj na zatvorenom odeljenju. Zatim, fizička i hemijska sedacija. Prvo o fizičkoj: svaki put, a to sam čuo da je praksa, pošto imam preko 100 kilograma, dakle svaki put na prijemu na bolničko lečenje mene vežu. U bilo koje doba dana da budem primljen, ja sam vezan do sutradan ujutro. Čuo sam da pacijenti koji imaju 60–70 kilograma ne budu vezani, a ja koji imam preko 100 kilograma uvek sam vezan, valjda je to praksa. Delujem im kao opasan za sebe i druge i tehničari me vežu iako ničim nisam provocirao lekara, sam sam se javio na lečenje, sam sam svojom voljom došao, nisam počinio nikakav delikt, došao sam da se lečim u ustanovu i oni mene vežu. Ja sam pitom čovek i nikad u životu nisam bio agresivan. Pitam “doktore, kada ću biti odvezan”, on kaže “za sat vremena”. I slaže me. Bio sam vezan do sutradan ujutro. Dva puta sam doživeo da budem vezan po tri dana, zamislite da vas neko veže na tri dana.

Postoji i hemijska sedacija. U našim velikim bolnicama se pre svega daje ogromna količina lekova. Možda je potrebna veća količina lekova kad sam ja baš u šubu, kad sam baš bolestan, ali ne toliko velika da ne znam za sebe, da ne znam gde se nalazim. Ja se zaista ne razumem u terapiju, ni u hemiju, ni u medicinu, ali znam šta znači biti bolestan, znam šta znači biti odbačen od društva, diskriminisan, stigmatizovan i znam šta znači biti maltretiran. I to maltretiran od tehničko-bolničkog osoblja. Doživeo sam kažnjavanje injekcijama, što su iskusili i mnogi drugi.

Higijenski uslovi su ispod svakog nivoa. U “Lazi” svi pacijenti imaju vaške. A kako bi i bilo drugačije kad se ćebad nikad ne peru. Peru se čaršavi i jastučnice, a ćebad nikad. Vaške žive s nama, one su naši sugrađani u “Lazi”. Mogu li da pitam nešto: da li smo mi ljudi? Ako smo ljudi, onda imamo pravo na intimu. E sad, da li je normalno da bolnica “Laza Lazarević”, i u Padinskoj Skeli i u gradskom delu, i u zatvorenom i u otvorenom odeljenju, na toaletima nema vrata i svako ko prođe može da vas vidi, može da vas gleda? Je li to normalno? Opravdanje je da pacijent iza zatvorenih vrata može da dobije napad i da učini nešto, ali to vas užasno ponižava kao čoveka. U Gornjoj Toponici, na jednom odeljenju su bili najgori pacijenti i tamo su ih šmrkom prali kad se unerede. U “Lazi” toga nema, ali ima na primer kolektivno kupanje. Na zatvorenom odeljenju dobijemo par minuta za kupanje dva puta mesečno. I da pitam još nešto: zašto ja kao psihijatrijski pacijent na prijemu u bolnicu nosim pidžamu? Razumem da sam ja hirurški pacijent, ako sam operisan, ako sam somatski bolesnik, pa je to potreba, možda primam infuziju… Zašto ja kao psihijatrijski pacijent ne nosim svoju ličnu garderobu u kojoj se osećam kao čovek, nego nosim pidžamu? Od 2006. ja sam skoro redovan član dnevne bolnice u isturenom odeljenju “Laze Lazarevića” u Padinskoj Skeli, zahvaljujući doktoru Milanu Davidoviću, čoveku širokih vidika koji nas pacijente tretira kao ljude. Doktor Davidović je skinuo beli mantil i rekao da ne nosi beli mantil na poslu. Sestre nose, a on doktor ne nosi.

DNEVNE BOLNICE: I sad jedna lepa tema, a to je prelazna faza ka deinstitucionalizaciji, to je sistem dnevne bolnice. Mi pacijenti dnevne bolnice tu dolazimo kada smo već u prilično dobrom psihičkom stanju posle lečenja, i tu se nešto drugo dešava. Tamo, u zatvorenoj bolnici, ja nisam čovek i ne tretiraju me kao ljudsko biće. Ne poštuju moje dostojanstvo ličnosti. U dnevnoj bolnici sam dobrovoljno, idem tamo pre podne a po podne se vraćam kući, slobodan sam i osećam se kao čovek. Na grupnoj terapiji radimo socijalne veštine, obučavaju nas da živimo samostalno. Obučavaju nas kako da se ponašamo, kako da živimo sa bolešću, kako da prihvatimo lečenje, uče nas kako da izgledamo. Lako je prepoznati takvog pacijenta, nekad je malo zapušten… Doktor Davidović je u dnevnoj bolnici uveo školu kuvanja, da naučimo da kuvamo, pa imamo školu kompjutera, školu engleskog jezika, literarnu sekciju, dramsku… Za dnevne bolnice mogu da kažem samo svaka čast, tu sam doživeo najlepša iskustva. Ali dok dođete u dnevnu bolnicu, vi mora da ste dobro oporavljeni… Kad se razbolite, idete na zatvoreno odeljenje, ne vi nego ja (smeh)…

STIGMA: Prvo sam razbio autostigmu. Zapravo, ja sam prvo sam sebe stigmatizovao, krio sam se, nisam smeo nikome da kažem da se lečim, bilo me sramota. To sam razbio, pa sam tek onda išao u javnost. Mnogi moji prijatelji do tada nisu ni znali da se lečim, krio sam.

Bio sam u četvrtom razredu Matematičke gimnazije kada sam se prvi put razboleo. Proveo sam mesec dana u Palmotićevoj, i tad su mi psihijatri savetovali da ne kažem drugovima da se lečim na psihijatriji, nego da kažem da imam srčanu manu jer je to bolest koja se leči mesec-dva u bolnici. Posle sam upisao elektrotehniku, smer tehničke fizike, dao sam 19 ispita, ali zbog bolesti nisam uspeo da završim. Bolest utiče na slabost volje, psihička bolest napada mnogo toga, inteligenciju, pamćenje, ali volja je ta zbog koje ne mogu da učim. Ne mogu da sednem da učim, sve bih drugo radio, to je problem i kod zdravih a naročito kod bolesnih. Mada, ima i bolesnih ljudi koji studiraju, daju magisterije, ali ja to nisam mogao. Volja mi je načeta i ne mogu da se naprežem, a spremiti ispit je jako teško.

Kada uporedim lečenje u Palmotićevoj i u “Lazi”, razlike su velike. Palmotićeva je malo elitistička bolnica. Oni biraju lakše pacijente, koji se prvi put leče i koji se ne leče dugo. U Palmotićevoj nema vezivanja, nisam doživeo traume, lepo sam tretiran i mogu da kažem da je tamo gospodska sredina. Posle 15 godina lečenja i jedne teške epizode bolesti poslat sam u “Lazu”.

Bolest sam krio dok posle 15 godina lečenja nisam jednog leta izašao, doduše u osam ujutro, na ulicu u zimskoj bundi, a bio je jul. Zvali su hitnu pomoć da me odvedu u bolnicu, i tada me komšiluk video kao bolesnog. Tad su saznali da se lečim i tad sam prestao komšiluku da krijem. Ni svi moji drugovi nisu znali. Pa znate šta, mene su roditelji krili kad se razbolim. Budem u bolnici pa niko ne zna gde sam, na putu sam, negde sam, ne znam… Zatim, dođem kući, pa ne izlazim iz kuće. Tek kad uđem u remisiju, stabilno stanje, onda idem u društvo. Lečenje traje mesec-dva, nije to neki problem, mesec dana u bolnici je kritično, a mesec dana mogu i da se sakrijem. Kako da pričam o tome, to je stigma, nisam ni želeo da drugi znaju. O tome se ne priča, to je sramota. Ja sam mnogo kasnije razbio autostigmu. Drugo, moji najbolji prijatelji su i onda znali. Oni su meni prvo postali prijatelji pa su onda saznali da sam bolestan. A da su prvo saznali da sam bolestan, ne bi mi ni postali prijatelji. Zbog bolesti uglavnom nisam izgubio te prijatelje iz prvog kruga, možda neke pojedince, ali samo pojedince.

Pošto postoji predrasuda o nama, savetujem mladom čoveku: kada upozna prijatelja, devojku ili mladića s kojim želi da ima vezu, da u početku ne kaže da se leči, nego da ta osoba otkrije u njemu ljudske vrline, njegovu dušu i karakter. Prvo da ga prihvati kao prijatelja ili kao partnera i posle tri meseca da mu kaže. Onda se lakše može reći “ja se lečim”, jer ako odmah kaže bilo kome, u startu će biti odbačen.

U mom životu nikada mi niko u lice nije ništa ružno rekao. A znam da ružno pričaju iza leđa. Znate ono, “tamo u onoj zgradi na četvrtom spratu živi ludak”, idem ulicom i čujem “eno ga onaj tamo”, to nije paranoja. To se neko vreme može kriti, ali kad dođe do javnog ekscesa kao što sam ja imao, to se onda više ne može sakriti.

DISKRIMINACIJA: Evo sad po zakonu, na svakih 20 zaposlenih poslodavac mora da zaposli jednog invalida, a neće psihijatrijskog pacijenta. Zašto? Mi često, recimo, idemo na bolovanje, nekad su nam davali četvoročasovno radno vreme, sad je to ukinuto. Većina nas je penzionisana, a oni koji su radno sposobni teško mogu da nađu posao. Jako teško. Na samom razgovoru za posao pitaju “jesi išao u vojsku”, “nisam”, “zašto”, “pa, oslobođen sam”, “zašto”, “pa, imam psihozu” – i niko sa mnom više neće da razgovara.

Ja sam na sreću držao časove matematike i fizike privatno, pa sam se izdržavao sam. Na crno sam radio. Trideset godina sam držao časove, od 17. do 47. godine. Pa sam posle dobio porodičnu penziju i prestao da radim. Časove sam držao kad sam dobrog zdravlja i niko nikada nije posumnjao da sam lečen. Ipak sam ja đak Matematičke gimnazije, i matematiku i fiziku znam, znam svoju struku a malo sam talentovan i kao pedagog. Znam da objasnim, znam da priđem detetu, imam strpljenja, nikad ne gubim živce, lepo sam to radio i imao sam uspeha. To je zato što sam radio samo onda kada sam dobrog zdravlja. A da kažem roditelju da sam pacijent?! Odmah bi mi dao otkaz. U trenutku. Nikada nijednom roditelju nisam rekao da sam pacijent.

LJUBAV: Moja žena se takođe leči od psihoze, imamo 10 godina braka, sami živimo u stanu. Pošto smo oboje bili bolesni i pre naše veze, tu je sve okej. Mi znamo tu bolest. Bez moje supruge, čini mi se, više ne bih mogao da živim, kako da vam kažem, kao da ne funkcionišem bez nje. Nije to samo emotivna veza, to je ljubav. Upoznali smo se na jednoj žurki, da kažem zdravih, normalnih ljudi. Ona je mene prepoznala kao pacijenta, ali ja nju nisam. Na prvom sastanku mi je rekla “znaš ja se lečim”, rekao sam – “i ja”. I njoj nije smetalo da bude sa mnom, u meni je prepoznala čoveka s kojim može da živi.

BORBA ZA HUMANOST: Kada napustite dnevnu bolnicu i dođete kući, tek onda nemate nikakav sadržaj. Vratite se svom klišeu bolesnog života koji vas je i doveo do bolnice i niko se vama ne bavi. Tek onda nemamo nikakvo lečenje, jednom mesečno se javimo na kontrole koje traju pet minuta dok se ne propišu recepti. Znate šta, nama fali sadržaj u životu. Jer ako je moj život postavljen na bolesnim osnovama, bez obzira na to da li je moja bolest potekla iz porodice ili je stečena nekom traumom, meni treba zdrav sadržaj. A ja bez pomoći ne mogu do njega da dođem. Bez pomoći psihologa, psihoterapeuta, socijalnog radnika, psihijatra, lekara, medicinske službe – ne mogu.

Suština deinstitucionalizacije je da živimo život dostojan čoveka, da živimo kao svi normalni građani. Da nismo “bolnica na kraju grada”, da živimo kao i svaki slobodan građanin koji nije učinio krivično delo. Zašto da budem u zatvoru ako nisam kriminalac? Recimo, na celoj teritoriji Trsta nekad je bilo 1300 kreveta za ležanje, sada je samo 25 kreveta. Onda se postavlja pitanje da li je potrebno ležanje u bolnici po mesec, dva. Ja samo želim ljudski pristup, da me prihvate kao čoveka, a ne kao dijagnozu. Human pristup, licem u lice, čoveka sa čovekom, zato se više i ne kaže psihijatrijski pacijent nego korisnik psihijatrijskih usluga. Ali za samu deinstitucionalizaciju možda će biti potrebno i 20 godina, ne verujem da ću to doživeti, sad imam 51 godinu. Doktor Bazalja se u Italiji izborio da zakon bude donesen 1979. godine, a bolnice u Italiji su zatvorene tek 1999. Dug je to put.

Žarko Korać: Gledao sam prenos uživo saopštavanja presude i bio sam zgranut kad je na kraju sudija rekao da su oslobođeni i da mogu odmah da idu kući, da se spreme. To je zapanjujuća presuda, ona se ne može drugačije tretirati. Zloglasni šef Miloševićeve državne bezbednosti i njegov glavni pomoćnik, koji su nedvosmisleno organizovali parapolicijske jedinice, slali naoružane grupe, sasvim sigurno tim grupama obezbeđivali logistiku i sve što ide s tim, dakle, da su oni nevini. Ispada da to nikakve veze s time nema, jer ako su ove grupe činile zločine, da oni to nisu znali ili ako su znali čak nisu mogli da spreče. To su neverovatne konstatacije. Moram da priznam da sam stvarno zgranut i da sam uvek smatrao da je državna bezbednost, da upotrebim jedan izraz Džozefa Konrada, srce tame. Znači, to je srce tame Miloševićevog režima, sad je ispalo da zloglasni šef te službe i njegov glavni pomoćnik sa tim nemaju veze, a oni su po sveopštem znanju do kraja umešani u slanje paravojnih i parapolicijskih jedinica, Arkanovi Tigrovi, Škorpioni, Jedinica za specijalne operacije, dakle, sve što je išlo tamo imalo je veze sa državnom bezbednošću.

                                                                                                                                         .

Nikakva tajna nije da je Jedinica za specijalne operacije osnovana od strane državne bezbednosti koju su tada vodila ta dva čoveka. Mislim da ovo prvi put ozbiljno dovodi u pitanje kredibilitet tog suda. Meni je žao što taj sud završava na ovakav način, on uskoro prestaje sa radom. Naravno, ostaje da se vidi kakve će presude biti Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću. Ja posle ove presude više ni u šta nisam siguran. Dakle, ovo je, ako mogu tako da kažem, praktično opravdavanje Miloševićeve politike tokom tih ratova, jer je srž te politike bilo nasilje dobrovoljačkih ili poludobrovoljačkih jedinica, silovanja, monstruozna ubistva, proterivanja, pljačke.

                                                                            .

Bilo je primetno da je Stanišić u šoku, Simatović je vidno bio zadovoljan presudom, radosan, ali Stanišić mi je delovao kao čovek u šoku koji ni sam ne veruje u ono što čuje. Sud je praktično odbacio celokupnu logiku optužbe protiv ove dvojice ljudi, ja ne vidim kako se to drugačije može shvatiti. Dakle, ne može da se dokaže da su oni uopšte imali ikakve veze sa zločinima koji su se dešavali u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Po toj logici, moram iskreno da kažem, onda je mogao biti oslobođen i Milošević, jer tamo ćete još manje dokazati takvu vezu. Siguran sam da Milošević nije potpisivao dekrete o upućivanju tih jedinica ili nešto slično.

                                                                                                                                        .

Naravno, u pravosuđu je sve moguće i postoje sudske greške i sudske zablude, i sudije su ljudi i sudovi su ovozemaljski, prave greške, ali osloboditi potpuno ljude koji su suvereno vodili instituciju koja je odlučivala o životu i smrti od 1991. do 1995. godine u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, za mene je to ravno naučnoj fantastici. Sudija je rekao, dok je obrazlagao presudu, ‘niste za ovo odgovorni’, ‘nije se moglo dokazati’, ja sam video da to ide ka jednoj blažoj kazni, ali kad je na samom kraju rekao ‘dakle, ja vas oslobađam i možete tehničke stvari da završite, od ovog trenutka ste slobodni, možete ići kući’, moram da priznam da mi je to izgledalo potpuno onako ljudski neverovatno.

                                                                                                   .

Svetlana Lukić: U presudi kažu da nisu mogli da utvrde da su njih dvojica odgovorni za organizovanje, obučavanje i naoružavanje jedinica državne bezbednosti koje su onda operisale u Bosni i Hrvatskoj. Ali ono što je takođe zanimljivo, nisu mogli da utvrde da su njih dvojica Miloševićeva veza sa Karadžićem, Mladićem i Milanom Martićem. I sad sam gledala jedan dokumentarac, ima jedan deo o operaciji Pauk gde svi govore, od generala Milovanovića pa nadalje: “I onda je došao Stanišić i rekao”, dakle, on je bio fizički prisutan na terenu.

                                                                                                       .

Žarko Korać: Jedinica za specijalne operacije je deo državne bezbednosti tadašnjeg ministarstva unutrašnjih poslova republike Srbije. Morali biste nekom neverovatnom pravnom logikom da pokažete da ona nikakve veze nije imala sa državnom bezbednošću, pa je naknadno kooptirana ili uključena u ministarstvo unutrašnjih poslova, odnosno u ovom slučaju tada su i državna bezbednost i javna bezbednost bile u ministarstvu unutrašnjih poslova. Dakle, ako je ta jedinica DB-u pripadala organizaciono, ko je osnovao nju, ona je od samog početka bila naoružana jedinica. To je zapravo bila kadrovska jedinica, da mi budemo načisto, mnogi ljudi su kroz nju prolazili i obučavali se. Ona je bila u Kninu, ona je tamo obučavana, kapetan Dragan je bio saradnik državne bezbednosti. On je uhapšen kad je prvi put došao u našu zemlju zbog šverca, čini mi se, cigareta u barskoj luci. On se tada prvi put pojavljuje u novinama. Njega oslobađa služba državne bezbednosti. Dakle, oni niti su učestvovali u osnivanju, niti su znali šta rade te jedinice, niti su ikakav uticaj imali na te jedinice. A istovremeno svi ti ljudi dolaze u Srbiju, ta jedinica, bar jedna od njih postaje deo službe državne bezbednosti.

                                                                                                                               .

Navešću samo jedan primer, možda vrlo banalan, vila Željka Ražnatovića Arkana, ova koja se nalazi prekoputa Zvezdinog stadiona, ona je podignuta, tako je bar bilo 2001. kad je naša vlada dobila te podatke, na zemlji koja je tada pripadala ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije. Kako možete da dignete zgradu na zemljištu ministarstva unutrašnjih poslova ako niste u bliskoj vezi ili nemate odluku nekoga ko je na samom vrhu ministarstva unutrašnjih poslova Srbije? To bi sad značilo da je i Željko Ražnatović Arkan na svoju ruku otišao, a da Stanišić i to ministarstvo nikakve veze nisu imali sa tim šta je on radio, govorim sada o njegovim Tigrovima.

                                                                                                                                       .

Ovo je težak, težak udarac kredibilitetu suda, ova presuda će izazvati mnogo reakcija. Moram reći da će sigurno tipična reakcija biti, s kojom se ja inače ne slažem, da je to zato da Srbija sada dobije datum početka pregovora i da je to neka velika zavera Evrope da omogući Srbiji da čista ulazi u Evropu, a ne kao zemlja u kojoj je svemoćni šef državne bezbednosti organizovao jedinice koje su počinile nečuvene zločine. Stanišić i Simatović su uhapšeni tokom Sablje, posle toga je sticajem okolnosti Hag podigao optužnicu, čovek koji je mnogo podataka tada dao haškim istražiteljima, odnosno kancelariji Haškog suda u Srbiji, bio je Stanišić, on je jako mnogo podataka izneo. Čovek koji je bio svemoćni šef negde do pred sam početak rata na Kosovu, kada je smenjen od strane Miloševića, po nekim navodima zbog sukoba sa Mirjanom Marković, ali svakako čovek koji je vrlo brižljivo gradio svoju sliku u javnosti i eto kao on je razuman čovek, profesionalac.

                                                                                                                                             .

Sećate se 1996. godine kad su bili oni protesti, pričalo se da je policija bila tako uzdržana baš zato što Stanišić nije dao da dođe do nekog konflikta, da je on glas razuma. Dakle, on je vrlo, vrlo brižljivo negovao tu sliku o sebi, plaćajući očigledno mnoge novinare i medije koji su direktno bili pod upravom i plaćani od strane službe državne bezbednosti, kao uostalom i danas. Ali ono što je više nego očigledno, to je da se bez službe sva ta ubistva u Srbiji nisu mogla dešavati. Naravno, Rade Marković je osuđen, Stanišićev naslednik i onda se to ne vezuje direktno za Stanišića. Ali verovati da je ta služba navodno promenila karakter onda kada je Rade Marković postao šef, a Stanišić smenjen bilo bi zaista naivno. Sve su to isti ljudi, a rukovodstvo se praktično nije ni promenilo.

                                                                                                             .

Nama ostaje užasno gorko osećanje da ne samo da će ovo imati ogroman odjek u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, nego je to jedna poruka i samoj Srbiji da je to što su ta dvojica ljudi radili od ’91. do ’95. godine, protiv čega sam se borio kao jedan od ljudi u političkom životu na toj demokratskoj strani, da u stvari oni nisu ništa uradili, da su naša protivljenja njihovom ponašanju bila u stvari pravno neosnovana. Zloslutna je poruka ove presude. Vidim da je premijer već rekao da je to odlična vest, što me ne čudi. Ovo je težak udarac za sve ljude koji su bili protivnici rata i koji su se borili za ljudska prava devedesetih godina. Ja ovo moram reći iskreno, ovu presudu prvi put doživljavam kao lični poraz.

                                                                                                                    .

Svetlana Lukić: Tužilac Vladimir Vukčević je nešto natuknuo da će tražiti od Haškog tribunala dokaze koje su oni tamo prikupljali, koji bi mogli da pomognu ovde u nekim predistražnim radnjama za činjenje ratnih zločina. Da li uopšte postoji mogućnost da njih dvojica kada se vrate u Srbiju budu pozvani od domaćeg pravosuđa da se priupitaju o nekim stvarima koje je služba državne bezbednosti radila za vreme rata, a i posle rata?

                                                                                                                     .

Žarko Korać: Ako je Haški sud deset godina radio na tom slučaju, na neutralnom terenu u Holandiji, pod međunarodnom paskom, i ako on nije smogao snage ili našao dovoljno argumenata za osuđujuću presudu, onda kako očekujete da će to uraditi sud u Srbiji. Ovde imamo primere da je jedan od ljudi koji je bio zaštićeni svedok na jednom suđenju neprekidno tvrdio obraćajući se svima, uključujući i mene, da je njegov identitet provaljen, da mu prete, da mu je život ugrožen. Dakle, da li mislite da će svedoci u Srbiji imati više hrabrosti, biti više spremni da govore o tome šta je radila ta jedinica nego u Holandiji, gde ruka bivše državne bezbednosti Srbije ipak ne može tako lako da dođe do njih.

                                                                                                                             .

Greše oni koji su ovo videli kao pravnu stvar, pravosuđe je ljudski proizvod i ono nečemu služi. U ovom slučaju desilo se ono što verovatno niko živ nije očekivao, da pred našim očima, oni koji su vodili te službe, koji su formirali jedinice u stvari ništa nisu učinili. Ostaje da tretiramo sve što se dešavalo u ratu kao slučajne zločine, kao posledice činjenja psihopata, ljudi izopačenih moralnih kriterijuma. I to je najstrašnija poruka, znači ovo što se dešavalo u ratu nije ništa sistematsko, političko, organizovano, ne, to su nekakvi ljudi koji su sami otišli i ako je bilo zločina, to je neko pojedinačno radio, iza toga ne stoji nikakva politika i ideologija – iako mi svi odlično znamo da su taj rat i zločini itekako ideološki pripremani.

.

Pescanik.net, 31. maj

Nekadašnja portparolka bivše glavne haške tužiteljke Karle del Ponte, Florans Artman, ocenila je da je oslobađajuća presuda za bivše šefove srpske Službe državne bezbednosti Jovice Stanišića i Franka Simatovića Frenkija “najvidljiviji u nizu udaraca na kredibilitet Haškog tribunala u završnoj fazi njegovog rada”.

“Haški sud je potvrdio da teži da ukine, iz međunarodnog krivičnog prava, (instituciju) zapovedne odgovornosti kao i koncept saučesništva vojnog i civilnog vrha u slučaju sistemskog nasilja. Time su nagrađeni mozgovi sistema koji su obmanom uspeli da planiraju i organizuju masovno nasilje, a sve preko paravana organizacije, pazeći da ne napišu direktno naređenje”, rekla je Artmanova za agenciju Anadoliju.

Prema njenim rečima Haški tribunal je “naglo ušao u proces ukidanja Ženevske konvencije i, time, uništava sve što je napravljeno posle Drugog svetskog rata da bi se zaštitili civili u ratu”.

“Događa se u Hagu jedan preokret koji žrtve poslednjeg rata u Evropi, osećaju na svojoj koži, ali koji ima i dalekosežne posledice i to širom sveta”, naglasila je Artmanova.

Ona je dodala da posle ovakvih odluka Tribunala ostaje samo osećaj izneverenosti.

“Mogu zamisliti reakcije žrtava čija su deca direktno stradala od ‘duhova tame’ koji su bili otelotvoreni u likovima Stanišića i Simatovića, sada već slobodnih ljudi. Po svemu sudeći, nažalost, odgovornost za zločine (koji sud ne poriče) se svodi na lokalne igrače, a ne na mozgove”, rekla je Artman.

Ona ističe da se stiče “gorak osećaj prevare, jer nije ni istina i nije ni pravda”.

Haski tribunal je presudio da Stanisic i Simatovic nisu odgovorni za usmeravanje, organizovanje, opremanje, obučavanje, naoružavanje i financiranje jedinica Državne bezbednosti Srbije, koje su, kako se navodi u optužnici, ubijale, progonile i deportirale hrvatske, bošnjačke i civile bosanske Hrvate i druge nesrbe iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske od 1991. do 1995. godine.

“Najviše onespokojava osećaj bespomoćnosti i gašenja ikakve nade za istinu, pravdu za žrtve i uspostavljanje nekog mira. Izgleda da nam je Haški sud želeo pred kraj (rada) reći da je sve u što smo verovali bila samo utopija”, primetila je Artman.

B92

Umro je, pre tri dana, don Andrea Galo, poglavar crkvene opštine (reći ćemo bolje, hrišćanske komune) Svetog Benedikta u Đenovi. Ali, kao što rukopisi ne gore, tako ni sveci ne umiru. Naime, ako i gore tomovi knjiga, ne može biti spaljen inkarnirani duh teksta. Dakle, umro je don Galo, ali ne i njegova svetost.

Prezviter pločnika, kako je za sebe govorio, pater stranputica i prezrenih na svetu, koji bi rado da „sve sveštenike protera iz Vatikana i veru preseli na ulice, gde i valja propovedati“, don Andrea Galo niti će biti proglašen svecem, niti bi trebalo da bude kanonizovan, jer njega posvećuje sama njegova zajednica ubogih, u kojoj je bio prvi među jednakima, a tome je izlišan i sraman svaki žig stroge i premoćne crkvene birokratije koja, kako govori vodeći teolog današnjice, Hans King, sasvim podseća na politbiroovsku administraciju nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Istinskoj svetosti nije potrebna overa pod kupolom od zlata i dijamanata, s koje zastrašuje preteći lik Hristosa Pantokratora, kao generalissimusa i svedržitelja, jer, kako je govorio sveti Andrea Galo, prezviter i razgaljivač lučke sirotinje, narkomana, prostitutki, lezbejki i gejeva, prestupnika i pokajnika, u dve reči, otpadnika i izmetnika: „Od dijamanta se ne rađa ništa, a od izmeta cveta cveće.“

Kad smo kod cveća i cvetanja, lako se i razgaljujuće sećamo kako je, od visokog klera već uveliko optužen da je pao u najstrašniji greh komunizma, don Galo, potkraj prošle godine, Svetu misu, u znak i čast proslave četrdesetdvogodišnjice svoje katoličke komune San Benedetto al Porto – tu gde propoveda jevanđelje i ponavlja reči apostola Jovana da je Bog ljubav, i da je ljubav Bog, da Isus upozorava kako je Carstvo nebesko među nama i u nama, te ako nije u nama i među nama, onda ga i nema, onda nema budućnosti – samo pola godine pre svoje smrti, završio pevajući uglas sa drugima revolucionarnu, antifašističku pesmu italijanskih partizana, koju su pevali i komunisti i anarhisti, Bella ciao (snimak te autentične svečanosti postoji na youtubu), pesmu koja se završava stihovima koji govore da je onaj procvetali prelepi cvet na grobu poginulog partizana, u planinama, cvet onoga koji je umro za slobodu: „il fiore del partigiano, morto per la libertà”. Jer, uvek je reč o slobodi.

Ovim činom, kao i potonjim opelom za Uga Čavesa, učešćem na gej paradi, izjavom da bi bilo sjajno da novi papa bude homoseksualan i da to javno istakne, jer „postoji jednakost dece Božje, to je suština jevanđelja“, kao i onda kad je ispred Gradske kuće, u znak protesta protiv novog zakona o zabrani marihuane i lakih opijata, javno duvao, kad se zalagao za pravo žena u crkvi na sveštenički čin, te za pravo na kontracepciju i abortus, kad je govorio, sasvim u duhu teologije oslobođenja, da „danas Crkva više ne predstavlja ono što bi trebalo da predstavlja, jer je preuzela dominantnu ulogu u društvu i stoji na poziciji izvanredne moći“, da je „crkveni vrh toga svestan, ali da o tome ćuti“, i da je „Crkva, na taj način, napustila svoja proročanstva i zaboravila na subverzivnu snagu jevanđelja“, u svim tim i takvim činovima slobode i pozivima na jednakost i bratstvo, don Galo nam je bolje nego iko drugi od savremenika demonstrirao bitan i zaboravljen nauk, da nema svetosti bez ludičkog osmeljavanja, kao što nema ni prodorne, revolucionarne misli bez neustrašive ludosti mislioca!

Pomenuli smo da je don Galo blizak južnoameričkoj teologiji oslobođenja. Treba pri tom reći da je on teologiju studirao u Brazilu, pedestih godina prošlog veka, i da je iz te zemlje, tada pod diktatorskim režimom, proteran zbog svog slobodoumlja. Tu je, dakle, on osetio onaj jevanđeoski duh interpretacije koji povezuje učenje i praksu Isusa iz Nazareta sa anarhokomunističkom idejom, i pojam Carstva božjeg sa pojmom utopije, iz kojeg će, nepunu deceniju potom, buknuti teologija oslobođenja kao Duh sveti, a preko koje se, danas, istinski re-kreira, od svih drugih odbačen, obesmišljen i izigran, upravo duh komunizma i utopije. Nije stoga ništa čudno da je, upravo sledeći primer Isusa, kao radikalnog čoveka, sveti don Galo licemerno optužen za komunizam, i to od strane onih koji su od Hrista napravili glavnicu potom nepojamno umnoženog kapitala i moći. Razlog je providan, i precizno ga je, na ličnom primeru, opisao nekadašnji brazilski nadbiskup, Elder Kamara: „Kad hranim siromašne, kažu da sam svetac. Kad pitam zašto su siromašni, kažu da sam komunista.“

Već pomenuti Hans King, ispisnik don Galov, kaže: „Isusov prvi pogled nije bio usmeren na greh drugih, nego na trpljenje drugih… Iz religije koja je u prvom redu osetljiva na trpljenje, hrišćanstvo se preobrazilo u religiju pre svega osetljivu na greh. Prevashodni pogled tu sad ne ide za tim da uoči trpljenje stvorenja, nego njegovu krivicu. Međutim, nije li to paralisalo elementarnu osetljivost za tuđe trpljenje i zamračilo biblijsku viziju velike Božje pravednosti koja, prema Isusu, pripada svima onima koji trpe glad i žeđ?“ Te reči precizno opisuju ono u šta je verovao i što je celog svog dugog svešteničkog života činio don Andrea Galo. Na tom i takvom religioznom temelju, on je, kako bi rekao teolog praxisa, Johan Baptist Mec, još jedan vršnjak, ostvario „sosptveni psihički identitet protiv svih zarobljenosti u strah, ali, takođe, i društvenu solidarnost protiv svih rezignacija, u koje čoveka bacaju razne prisile okolnosti“.

Na kraju, pod senkom procvetalog cveta na don Galovom grobu, a u duhu njegovog radikalnog, antiklerikalnog hrišćanstva i komunizma, ispišimo nekoliko rečenica koje ova dva pokreta povezuju u njihovim najboljim pisanim izdancima – u slobodnoj integraciji Jevanđelja po Jovanu i Komunističkog manifesta, započevši frazom Milana Kangrge, završivši parafrazom Žaka Lakana:

U početku je budućnost, i budućnost je u ljubavi, i ljubav je budućnost. Sve kroz nju postaje, i bez nje ništa nije postalo što je postalo. U njoj je život, i život je videlo ljudima. I videlo se svetli u tami, i tama ga ne obuzima. Sve sile starog sveta sjedinile su se u svetu hajku protiv tog videla, a istorija svakog dosadašnjeg društva jeste istorija klasnih borbi. Zato je u početku budućnost, a budućnost u ljubavi. Jer, ako nema ljubavi, ništa nije dozvoljeno!

Zlatko Pakovic, Sveti don Galo, prezviter i razgaljivac, Danas

Piedad piedad para el que sufre

Piedad piedad para el que llora

Un poco de calor en nuestras vidas

Y una poca de luz en nuestra aurora

Have mercy mercy mercy on those who cry

Have mercy mercy mercy on those who suffer tonight

Bring a little light to our days, bring a little warmth to our lives