Miloseviceva “Ako ne umemo da radimo i proizvodimo, umemeo da se bijemo” bila je stvarni hit na top listama. Umesto u radnu akciju, trecerazredni drzavnici pozivaju u ratnu. Ali ovde se radi o svima nama koji smo se tom poklicu odazvali.

Usponom nacionalizma i Slobodana Milosevica, ono sto se tada prema zvanicnoj propagandi “dogodilo” bio je “narod”, a ne radnici. Rad vise niko nije spominjao. Jer, rat je bila rec na ceni. Na 600. godisnjicu Kosovske bitke, Milosevic je na Gazimestanu izgovorio i “Opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oruzane, mada ni takve jos nisu iskljucene”.  Ovo je dobro poznato, iako je kontekst malo drugaciji, ali je replika ostala nepoznata. Naime, Ibrahim Rugova je na sve to rekao da je Gazimestan bio jedna sovinisticka manifestacija, jer se protiv Turaka nisu borili samo Srbi, vec i Albanci, Hrvati i Bosanci, te da je to dogadjaj od vaznosti za sve jugoslovenske narode. I tada je upozorio da “uvek kada je neki mali narod, a Srbi jesu mali narod, pokusavao da nametne svoju prevlast na Balkanu, to se zavrsavalo njegovom licnom tragedijom”. Odabrali smo da cujemo samo Milosevica. Pa smo umesto Rugove morali da slusamo Tacija i Haradinaja.

Aleksej Kisjuhas, Postmoderni proletarijat, Danas, 30. april

Bili ste psihoterapeut, a onda ste napisali prvi roman „U potrazi za knjigom“. Danas se vaše knjige objavljuju u velikim tiražima, ne samo u Poljskoj nego i u Nemačkoj, Francuskoj… Prevedene su na 34 jezika. Da li je bilo teško objaviti prvu knjigu?

– Teško, veoma teško. U vreme kad sam je pisala, nije bilo kompjutera. Rukopis sam otkucala u četiri primerka od kojih je poslednja kopija bila potpuno razmazana. Tri kopije sam poslala na adrese različitih izdavača, a tu poslednju ostavila sebi. Dva izdavača su me odmah odbila, a treći je, kad sam ih nazvala, potvrdio da je rukopis dobio i da će ga razmotriti u nekom doglednom vremenu. Taj izdavač je bio u Varšavi, a ja sam u to vreme živela daleko od glavnog grada. Sela sam u voz, putovala celu noć, a kad sam stigla, primila me je sekretarica izdavačke kuće. Ona me je obavestila da nisu zainteresovani da objave moju knjigu, a meni je bilo važno samo da mi vrate kopiju rukopisa koja je čitljivija od one moje razlivene. Sprovela me je u ogromnu prostoriju punu ormana sa policama na kojima je bilo hiljade rukopisa. „Ovde negde je i vaš rukopis“, rekla je sekretarica. Bila je to inicijacija u književnosti. Shvatila sam da je takvih kao ja čitavo mnoštvo i da kad stupam na taj put književnosti – stupam na vrlo rizično tlo. Tu, u toj prostoriji sam shvatila koliko je to težak put. I nisam našla svoj rukopis tada.

Ko vas je, na kraju, prvi objavio?

– Dakle, ostala sam sa mojom razlivenom kopijom. Jedan čovek, hipik, imao je svoju izdavačku kuću. Zajedno smo radili na tekstu, da ga dešifrujemo, popravljamo… bila je to knjiga U potrazi za knjigom, koja je na sreću dobila veoma važnu nagradu i ta mi je nagrada bila ulaznica za druge izdavačke kuće. Ali, često mislim na sve one ljude čiji su rukopisi čamili u onom ormanu zajedno s mojim i pitam se šta je bilo sa njima.

Smenjuju se samo Kurta i Murta. Jer oni ispod njih mrze promene.

Premijer Dačić uradio je najbolju stvar koju je mogao uraditi. Oni koji poznaju moju otvorenost ne bi bili iznenađeni da sam rekao: uradio je fantastičnu stvar. Evo zašto: suočio se sa realnim okolnostima na Kosovu, prihvatio činjenice, i krenuo da iz stvarnosti takve kakva jeste izvuče najviše što može za Srbe i Srbiju. To nije laka politika, ali uspeo je. Zaboravite istoriju, govorio sam kad sam pre dvadeset godina stao na čelo vlade Jugoslavije. Uglavnom nisam bio dobro shvaćen, moji kritičari pripisivali su mi da sam izgubio nacionalni osećaj i ponos. Ne kažem da je Dačić ignorisao istoriju, ali da je više mislio o budućnosti nego o staroj srpskoj slavi, izvan je sumnje. I to je ono što ja vidim kao ključno u činu koji se odigrao u Briselu. Srpska politika i srpsko mišljenje okrenuli su se, i uzeli drugi pravac od onoga kojim su obično do sada išli. Suštinski, Srbi su u Briselu pokazali da znaju da racionalno procene dobitke i gubitke iz dijaloga sa Kosovom, i sledili su tu procenu.

Gde bi nam bio kraj da sam ja na Londonskoj konferenciji avgusta 1992 – koja je odlučivala o miru – pored sebe imao nekoga drugog a ne Miloševića. I nekoga odlučnijeg nego što su to bili moji tadašnji saveznici i prijatelji iz srpske politike.

Briselski sporazum zato ocenjujem kao dokument koji ima mnogo šire značenje nego što je samo ono njegovo literalno. Posle njega na Srbiju se u svetu gleda bitno drugačije, mogu biti dobar svedok. Nije reč o tome da se nekome dopadnemo, radi se o pragmatičnom odnosu prema onima u svetu sa kojima moramo da izgrađujemo partnerske odnose, da bismo se izvukli iz živog blata u kojem se kao nacija nalazimo. Ako bi nekome sve ovo ličilo na preterivanje, recimo onda samo toliko: da je u Briselu stvorena jedna nova šansa za Srbiju.Amerikanci na ovakvim mestima manje-više imaju onaj standardni izraz: momentum. Sad je taj momentum, i treba napraviti nacionalni plan o tome kako ga iskoristiti.

Zapravo, važno je ne stati, ne zaustaviti jednu energiju koja se stvorila. Važno je imati inicijativu.

Važno je, štaviše, naći se na mestu lidera nekih procesa, i u regiji, i dalje od nje. Čini mi se da Dačić dobro uočava tu potrebu Srbije, i sa impresivnim političkim talentom nastoji da trasira taj novi put. Ovo nije vreme za srpske nacionaliste, ali jeste za srpski „nacionalizam“ onako kako sam uvek o njemu govorio: da pokažemo da smo vredni i sposobni ljudi, ponosni i miroljubivi, sa divnim igrama i kulturom, sa lepim jelima, sa velikim sportom.

Da bi se osigurali dogovori koje srpska vlada pravi sa Prištinom, i da bi se postavila stabilna platforma za nove društvene inicijative, neophodna je, po mom mišljenju, međunarodna konferencija o Kosovu. Briselskim sporazumom, naime, nije se došlo do konačnog rešenja, moraju se pronaći još neki odgovori, i – što je najbitnije – utvrditi snažne međunarodne garancije.

Konferenciju o Kosovu predlagao sam još kao premijer, prvi put mislim leta 1992, prilikom posete Grčkoj i Albaniji. Posle toga, još u nekoliko navrata, sa ciljem da se deluje preventivno, napravi pravni i bezbednosni okvir, i tako učvrsti mir u regionu, kao uslov svih uslova. Bila je to moja mirovna politika u destilisanom vidu. Prošla je od te inicijative eto ravno dvadeset i jedna godina, a problem je još uvek na stolu.

Dopustite mi nekoliko narednih rečenica za jednu ekskurziju, da pokažem kako moralna indolencija može imati fatalne posledice: moj tim istraživača, naime, otkrio je 1971. jedan – pokazaće se – epohalni lek. Agenciji za lekove trebalo je, međutim, sedamnaest godina da ga odobri za lečenje opake virusne bolesti. U međuvremenu, umiralo je na hiljade ljudi. Uzalud sam ja agenciju blamirao najgorim rečima ( i za to plaćao ozbiljne penale), ona je bila užasno komotna. I bez ikakvog osećanja krivice.

Podsećam na ovu frustrirajuću priču iz mog farmaceutskog biznisa da simbilički ukažem na to kako je previše komfora bilo i u vezi sa Kosovom. Trebalo je da se desi jedan tragičan i strašan rat, da ljudi na obe strane prođu kroz ubistva, torture, mržnje i neprijateljstva, pa da se krene ka pomirenju. To je groteskno shvatanje odgovornosti. Opozitno od toga, Dačićevo liderstvo – ako dobro vidim – ima tu osobinu koja ne dopušta da se ono što se mora uraditi danas odlaže za sutra. Takvi koji mu prete zato što je doneo teške odluke radili su to isto i meni pre dve decenije. Nikad im nećemo moći dovoljno brutalno reći koliko su njihova gledišta pogrešna, a njihovo postupanje jadno.

Primetio sam da oko međunarodne konferencije već ima suprotstavljenih gledišta. Jeste danas drugi politički kontekst od onoga u kojem sam je ja 1992. inicirao. Ali, njen smisao nije promenjen. Kažem to jer imam i iskustva koja nisu negativna. Inicirao sam jednu drugu konferenciju – onu u Dejtonu – koja je, kao što se zna, bila od nesumnjivog uspeha. (Kad objavim moju prepisku sa američkim predsednicima naćićete zahvalnost predsednika Klintona za moj predlog da se ratujuće vođe zatvore u jedan kamp dok ne sklope mir). Zato verujem u ultimativnu korisnost visokog međunarodnog skupa koji bi stavio tačku na srpsko-albanski spor.

U Briselskom sporazumu posebno jak utisak na mene je ostavio paragraf u kojem se kaže da se dve strane neće međusobno ometati u poslovima evropskih integracija. To nije malo, ali za mene bi bolji, i prirodniji, bio stav ne da se ne ometaju nego da jedna drugu pomažu u tome procesu. Na linji onoga što je do sada uradila, od srpske vlade bi trebalo očekivati jednu takvu inicijativu. Srbija Kosovu treba da ponudi pomoć u tome poslu, i da od Prištine traži čvrsto savezništvo za ideju da po ubrzanoj proceduri i zajedno uđu u Evropu.

U tome smislu, jedna uzgredna napomena. Kao nekadašnji sportista, jugoslovenski reprezentativac, teško razumem glasove naših sportskih saveza koji kao jedan od svojih zaveta vide to da kosovskim sportistima ne dopuste da se takmiče na međunarodnim takmičenjima. Treba da se upitaju, zar je Britanija manje Britanija ako Engleska, Vels, Irska i Škotska pojedinačno nastupaju sa svojim reprezentacijama? Ne smemo biti uski, samo će širina u postupcima obezbediti divljenje za Srbe.

Hoću da kažem – Evropa odmah, dok me moji savetnici podsećaju da su tu parolu već imali Slovenci. U Evropu sa Kosovom odmah, to bi trebalo da bude naša parola, danas. Mnogi bi se problemi lakše rešavali ako ne bismo imali granice sa Kosovom. Ako Srbi sa Kosova Kosovo ne bi razlikovali od Srbije, ni po čemu.

Takav evropski put morao bi se odraziti i na našu ekonomsku budućnost. U nacionalnom planu koji zamišljam da je potrebno napraviti imajući u vidu momentum stvoren Briselskim sporazumom, ekonomija i njena obnova suštinski su cilj. Ekonomija nije samo naš problem, malo gde je dobro, posebno u ovom regionu gde je razaranje Jugoslavije dovelo do stvaranja jedne skupine malih, invalidnih država. Investitori nisu lakomisleni ljudi, njihovi su dolari skupi, ali Srbija koja je dala znak da hoće da misli moderno mogla bi za njih postati izazov. Dakle, Evropa i ekonomija, to su dve magične reči ovoga srpskog trenutka. Plan dva E, oko koga bi trebalo okupiti celu naciju.

Milan Panic, Danas, 30. april