Ono što je meni mnogo važnije jeste šta ovo svima nama znači. Očigledno da nam znači dosta, jer je podiglo tenzije i pažnju javnosti drukčije i više nego neka druga pitanja koja se čine više sudbonosnim za državu nego za pojedinca, kao što su pitanja pregovora sa Prištinom, pitanja dobijanja datuma itd. I da zapravo svako od nas oseća nekakvu potrebu da vidi koliko je čovek i da li je on ili ona čovek koji je u stanju da dođe u takvo jedno stanje svesti koje će omogućiti takvo ponašanje. I u odgovoru na to pitanje, izdvojila bih svoja dva opažanja, jedno je da se u Srbiji razvija, ispoljava i nekažnjeno, čak sa pohvalom demonstrira jedna vrsta represivne svesti. Podsetiću vas samo na jedan primer koji se desio pre nekoliko nedelja. Novine su senzacionalistički objavile da je jedna mlada devojka od 16 godina silovana u jednom od blokova na Novom Beogradu.
.
Pre nego što se utvrdilo da je to zapravo bila izmišljena priča, mogli ste čitati komentare čitalaca na pojedinim sajtovima i mene je zaista zaprepastio broj komentara i broj povoljno ocenjenih komentara koji glase ukratko ovako: ‘ubiti bez suđenja’. Posle nekoliko dana se ispostavilo da nikakvog krivičnog dela nema, da je to, dakle, bilo izmišljeno. I sad, zamislite da pustite taj duh ‘ubiti bez suđenja’, jedno ispoljavanje represivnog duha koje se toleriše ovde i čak se smatra pohvalnim, a vezuje se za odobravanje tzv. porodičnih vrednosti i domaćinskog pristupa politici, javnom životu uopšte. Otprilike, čovek privržen porodičnim vrednostima koji je domaćinski raspoložen mora imati, bogami, neko vatreno oružje, pa će on čast svoje porodice i svoju privatnu sferu braniti tim oružjem, bez obzira da li je realno napadnut ili ne. Takvi ljudi priznaju sebi svojstvo da budu sudije i da nekoga egzekutiraju bez vođenja ikakvog postupka i utvrđivanja istine.
.
Čini mi se da sve naše vlasti u poslednjih desetak godina vezuje verovanje u represiju, da je represija dovoljna da zaštiti društvo od opasnog ili opasnih pojedinaca. I mislim da se pokazalo da od toga nema ništa, da je to jedan potpuno pogrešan put, ali strašno je što mora da se desi jedno ovoliko masovno i teško ubistvo u kome strada dete koje nema dve godine. Pustili smo taj represivni duh iz boce, šta smo uradili sa tim represivnim duhom – pa, nismo uradili ništa.
. . . . .
.
Ceo ovaj period koji je iza nas je u jednom dramskom smislu, ali opet vodviljsko-dramskom smislu, kulminirao u toj rečenici o ‘11 dana pakla’. Ta rečenica je jedan strašan bezobrazluk. Političari koji su se toliko borili za vlast imaju 11 dana pakla i mi moramo da saučestvujemo u njihovoj duševnoj boli. Ma, neka idu dođavola! Koliko dana pakla imaju ljudi koji su morali da pobegnu sa Kosova u Srbiju 1999. godine, pa ponovo 2004. godine? Njihov pakao traje od tada do danas. Koliko dana pakla su trpeli Albanci koji su bili izbačeni iz njihove države, je l’ tako, Savezne Republike Jugoslavije, pa nit’ su hteli da ih prime u Crnoj Gori, nego su morali da odu ili u Albaniju ili u Makedoniju? Koliko je to dana pakla? I koliko je to dana pakla za najslabije pojedince u društvu, kao što su mala deca, starci i žene u jednom patrijarhalnom sistemu vrednosti? I onda čujete, lepo uhranjene, Dačića, Vučića, ne znam, neke savetnike, kako oni žive u paklu. Pa, neka idu dođavola i neka žive u paklu i dalje.
.
A taj pakao, znate, za nekoga je jedan vrlo udoban život. To je besramno, to je nedopustivo. Toliko podizanje tenzije za koju možete da opazite da je veštački podignuta da bismo imali empatiju prema njihovim danima pakla ili da bi nekakav mali šminkerski pomak koji će verovatno biti učinjen oni slavili kao svoju veliku pobedu. Koliko takvo jedno ponašanje utiče na ljude? Pa, ja verujem da utiče. I imala sam prilike da vidim i u svojoj vrlo bliskoj okolini taj strah koji sada prati okolnost da se verovatno taj datum koji je očekivan u junu neće dobiti i koji će dovesti do toga da bolnice nemaju konce, a već ih nemaju, da nemaju nekakve najosnovnije lekove, sprave od kojih zavisi, ne svakodnevni udoban život, nego goli život.
.
I ljudi jednostavno počinju da se boje, osećaju se frustriranim, mislim tu pre svega na ljude koji su bolesni, koji prvi na svojoj koži osete posledice nekog dramatičnog ekonomskog sunovrata, koji se jednostavno uključuju u tu dramu, koju nisu sami prouzrokovali i za koju nisu odgovorni i koliko frustracija imaju zbog toga. Naravno, ne mogu ništa da kažem o tome kako je ta proizvedena drama uticala na ovog čoveka koji je izvršio veliki broj ubistava, ali mogu da kažem da ta drama na ljude koji su zavisni od lekarske pomoći, koji su slabi i nemoćni utiče veoma mnogo, mnogo više nego na ljude koji još uvek mogu da se kreću na sopstvenim nogama i koji su, da kažemo, zdravi ili relativno zdravi i ne toliko zavisni od nekakvih skupih medikamenata.
Vesna Rakic-Vodinelic, Pescanik