I guess, it’s easier to take things for granted.

Dynamo, magician impossible

A slave is one who waits for someone to come and free him.

Ezra Pound

Postovani hipohondre,

Menstruacija mi kasni nekoliko dana. Da li postoji mogucnost da sam trudna iako sam proslog meseca dva puta spavala sa svojim deckom, a oba puta smo koristili zastitu. Decko i ja imamo po 23 godine, da li je ovo doba rano da postanemo roditelji?

Ivana (23), Smederevo

Draga Ivana, to sto vas muskarac insistira na zastiti siguran je pokazatelj da on nimalo ne prizeljkuje potomstvo sa vama. Ipak, vrlo je verovatno da jeste trudni. To znaci da cete tom i takvom coveku roditi dete, zivecete u nesrecnom braku samo zato da dete ne pati, a ono ce u jednom trenutku najverovatnije otici od kuce bez trunke zahvalnosti.

hipohondar@njuz.net

Jedan od razloga zbog kojih sam prestao da pišem satirične programe za televiziju je stvarnost koja se toliko iskrivila da je postalo nemoguće karikirati je. Kao što bi projekcija porno-filma jednog vladike za članove Svetog sinoda bila za većinu publike neuverljiva i najverovatnije uvredljiva metafora o stanju u Crkvi, tako bi i navijačka grupa po imenu „Hijene” u nekakvoj satiričnoj fikciji bila dokaz previše banalnog rukopisa autora. Ipak, prošle srede, na čardi u Segedinu, sreo sam tu grupu navijača Crvene zvezde koji su svoj ogranak, po sopstvenoj želji i odnosu prema spoljnom i unutrašnjem svetu, krstili – „Hijene”.

Na čardu sam došao s najboljim prijateljem, njegovom suprugom i prijateljicom. Prvo smo sreli prijateljski nastrojenu grupu momaka u crveno-belim dresovima. Mahnuli smo uz osmeh i pošli u drugi deo restorana gde nas je sačekalo srce tame. Odvojeni od navijačkog plebsa,tu su sedeli članovi uvaženog kružoka „Hijena”. Čedomiru je prišla ćelava prilika inešto mu tiho govorila na uvo. Ispostavilo se da je to Velibor Dunjić. Četrdeset krivičnih prijava, pokušaj ubistva i, pogađate, predsednička abolicija. Odjednom oko njih dvojice stvorila se grupa od desetak ljudi. Pogađate kakvih. I tada je, potpuno neočekivano, ćelavi udario Čedu u potiljak.

Tuča s tridesetak ovakvih ljudi nikako nije spadala u vrh moje must do liste,ali je strah da će ga ubiti bio veći od bilo koje druge misli. To je vrsta ljudi koja je ubijala i za manje nego što ima da zameri mom prijatelju: zbog pogrešnog dresa, jezika ili na kraju, just for fun.

Nebitno je što su u vreme dok se naša tuča dešavala predsednici stranaka koje su Srbiju vukle u sve izgubljene ratove, stranaka iz kojih je patriotizam curio na sve rupe, potpisivali papir kojim je Srbija na Kosovu dobijala mnogo manje od onoga što je bilo moguće pre pet ili deset godina, da se na Kosovu vodila racionalnija politika, za kakvu su se zalagali mnogi, među kojima i moj prijatelj. Mislim da im je bio kriv za silne druge stvari. Što su debeli, nesposobni da se promene, što im se ne sviđaju sopstvene žene, što imaju problem da stignu do bilo kakvih žena. Kriv za sve.

Moj plan je bio jednostavan. Zaleteo sam se među njih, odgurnuo nekog, sumnjam da sam bilo koga stigao da udarim, sa idejom da na sebe preuzmem cirka 50 odsto batina. E onda je počelo bombardovanje. Mi protiv trideset. Trajalo je, čini mi se, beskrajno. Ista uvreda i ista psovka ukrug. Nekoliko puta stampedo me je naneo pored prijateljica koje su lavovski otimale da nas izvuku napolje, pri tom zaradivši po nekoliko masnica, Jelena i ozbiljan udarac u glavu. Ne znam tačno ni kako se sve završilo. Možda mozgovi kriminalaca ipak imaju neki osigurač koji im dojavi da su ušli u crveno i da će ako nastave dalje platiti previsoku cenu. Kao eto, gotovo, bilo je dosta pa da se raziđemo. Izgleda da nas ne poznaju dovoljno. Nije dosta i nije gotovo.

Dok sam hodao ka kolima s dve frakture lobanje, slomljenim nosem, rasečenom usnom i nekoliko slomljenih zuba,po glavi su mi se vrtele čudne misli. Srećna okolnost je što smo ih sreli u Segedinu gde nisu mogli da nose pištolje i drugi uobičajeni asesoar. Srećna okolnost je bila što ih je bilo previše pa od guranja nisu stigli da biju kako treba. Srećna okolnost je što nas strah nije paralizovao. Znamo kako s hijenama.

Najveći broj priča o ovom događaju u sebi ima neko „ali”. Ali,šta su tražili tamo? Ali,što nije imao obezbeđenje? Ali,neka –on je zaslužio. I toliko „ali” da suština ostane zaboravljena u magli. Suština je sasvim jednostavna. Može da vam se ne sviđa nečija politika, nečiji vicevi, nečija religija. Ali niko ne sme nikog da bije ni u kakvim okolnostima. Inače, danas je meta neko ko vas nervira zbog politike, sutra neko ko ima džak brašna ili nove cipele. A onda ćeš meta biti ti. Ili tvoje dete. Zato ako uz priču o nasilju imaš da dodaš neko „ali” ti nisi deo rešenja. Ti si deo problema.

Mislim da Srbija nema veliki potencijal da postane društvo kakvo bismo želeli. U Srbiji ima jedna ili dve partije, nekoliko neformalnih grupa, nekoliko pojedinaca i organizacija koje će naći način da se zajedno suprotstave raspadu pred nama ili će i današnje vreme ubrzo izgledati kao lepa prošlost. Ili ćemo svi zajedno probati da budemo malo bolji nego što jesmo ili ćemo sedeti na rukama i čekati da nas hijene pojedu.

Dok sam pisao ovaj tekst pojavilo se zvanično saopštenje „Delija”. U njemu je nekako ispalo da su neki dobronamerni ljudi rekli Čedomiru da nije dobrodošao na tom mestu (u Segedinu) i ljubazno ga ispratili,ne povredivši pri tom ni njega ni suprugu, dok je njegov kum, ja, izazvao tuču i ostao da se bije u kafani, protiv trideset ljudi bez vrata. Do ovog trenutka sam mislio da niko glupošću neće pobediti saopštenje sudskog veštaka koji je tvrdio da vladika Pahomije nije mogao nikog seksualno da zlostavlja jer je impotentan. Ali u takmičenju u gluposti, kao i u propadanju, linija cilja ne postoji.

Srdjan Cesic, Zasto sam se tukao sa ‘Hijenama’, Politika, 21. april

TVOJA LEPOTA NE ZNAČI NIŠTA (2012), Austrija, 85`

Ono što je meni mnogo važnije jeste šta ovo svima nama znači. Očigledno da nam znači dosta, jer je podiglo tenzije i pažnju javnosti drukčije i više nego neka druga pitanja koja se čine više sudbonosnim za državu nego za pojedinca, kao što su pitanja pregovora sa Prištinom, pitanja dobijanja datuma itd. I da zapravo svako od nas oseća nekakvu potrebu da vidi koliko je čovek i da li je on ili ona čovek koji je u stanju da dođe u takvo jedno stanje svesti koje će omogućiti takvo ponašanje. I u odgovoru na to pitanje, izdvojila bih svoja dva opažanja, jedno je da se u Srbiji razvija, ispoljava i nekažnjeno, čak sa pohvalom demonstrira jedna vrsta represivne svesti. Podsetiću vas samo na jedan primer koji se desio pre nekoliko nedelja. Novine su senzacionalistički objavile da je jedna mlada devojka od 16 godina silovana u jednom od blokova na Novom Beogradu.

                                                                                                                                                .

Pre nego što se utvrdilo da je to zapravo bila izmišljena priča, mogli ste čitati komentare čitalaca na pojedinim sajtovima i mene je zaista zaprepastio broj komentara i broj povoljno ocenjenih komentara koji glase ukratko ovako: ‘ubiti bez suđenja’. Posle nekoliko dana se ispostavilo da nikakvog krivičnog dela nema, da je to, dakle, bilo izmišljeno. I sad, zamislite da pustite taj duh ‘ubiti bez suđenja’, jedno ispoljavanje represivnog duha koje se toleriše ovde i čak se smatra pohvalnim, a vezuje se za odobravanje tzv. porodičnih vrednosti i domaćinskog pristupa politici, javnom životu uopšte. Otprilike, čovek privržen porodičnim vrednostima koji je domaćinski raspoložen mora imati, bogami, neko vatreno oružje, pa će on čast svoje porodice i svoju privatnu sferu braniti tim oružjem, bez obzira da li je realno napadnut ili ne. Takvi ljudi priznaju sebi svojstvo da budu sudije i da nekoga egzekutiraju bez vođenja ikakvog postupka i utvrđivanja istine.

                                                                                                                                            .

Čini mi se da sve naše vlasti u poslednjih desetak godina vezuje verovanje u represiju, da je represija dovoljna da zaštiti društvo od opasnog ili opasnih pojedinaca. I mislim da se pokazalo da od toga nema ništa, da je to jedan potpuno pogrešan put, ali strašno je što mora da se desi jedno ovoliko masovno i teško ubistvo u kome strada dete koje nema dve godine. Pustili smo taj represivni duh iz boce, šta smo uradili sa tim represivnim duhom – pa, nismo uradili ništa.

. . . . .

                                                                                                                                                 .

Ceo ovaj period koji je iza nas je u jednom dramskom smislu, ali opet vodviljsko-dramskom smislu, kulminirao u toj rečenici o ‘11 dana pakla’. Ta rečenica je jedan strašan bezobrazluk. Političari koji su se toliko borili za vlast imaju 11 dana pakla i mi moramo da saučestvujemo u njihovoj duševnoj boli. Ma, neka idu dođavola! Koliko dana pakla imaju ljudi koji su morali da pobegnu sa Kosova u Srbiju 1999. godine, pa ponovo 2004. godine? Njihov pakao traje od tada do danas. Koliko dana pakla su trpeli Albanci koji su bili izbačeni iz njihove države, je l’ tako, Savezne Republike Jugoslavije, pa nit’ su hteli da ih prime u Crnoj Gori, nego su morali da odu ili u Albaniju ili u Makedoniju? Koliko je to dana pakla? I koliko je to dana pakla za najslabije pojedince u društvu, kao što su mala deca, starci i žene u jednom patrijarhalnom sistemu vrednosti? I onda čujete, lepo uhranjene, Dačića, Vučića, ne znam, neke savetnike, kako oni žive u paklu. Pa, neka idu dođavola i neka žive u paklu i dalje.

                                                                                                                                                .

A taj pakao, znate, za nekoga je jedan vrlo udoban život. To je besramno, to je nedopustivo. Toliko podizanje tenzije za koju možete da opazite da je veštački podignuta da bismo imali empatiju prema njihovim danima pakla ili da bi nekakav mali šminkerski pomak koji će verovatno biti učinjen oni slavili kao svoju veliku pobedu. Koliko takvo jedno ponašanje utiče na ljude? Pa, ja verujem da utiče. I imala sam prilike da vidim i u svojoj vrlo bliskoj okolini taj strah koji sada prati okolnost da se verovatno taj datum koji je očekivan u junu neće dobiti i koji će dovesti do toga da bolnice nemaju konce, a već ih nemaju, da nemaju nekakve najosnovnije lekove, sprave od kojih zavisi, ne svakodnevni udoban život, nego goli život.

                                                                                                                                                 .

I ljudi jednostavno počinju da se boje, osećaju se frustriranim, mislim tu pre svega na ljude koji su bolesni, koji prvi na svojoj koži osete posledice nekog dramatičnog ekonomskog sunovrata, koji se jednostavno uključuju u tu dramu, koju nisu sami prouzrokovali i za koju nisu odgovorni i koliko frustracija imaju zbog toga. Naravno, ne mogu ništa da kažem o tome kako je ta proizvedena drama uticala na ovog čoveka koji je izvršio veliki broj ubistava, ali mogu da kažem da ta drama na ljude koji su zavisni od lekarske pomoći, koji su slabi i nemoćni utiče veoma mnogo, mnogo više nego na ljude koji još uvek mogu da se kreću na sopstvenim nogama i koji su, da kažemo, zdravi ili relativno zdravi i ne toliko zavisni od nekakvih skupih medikamenata.

Vesna Rakic-Vodinelic, Pescanik

Jednoga jutra Dnevnik je izašao u svom uobičajenom izdanju, dakle kao ubedljivo najkvalitetnija dnevna novina u Srbiji, drugoga dana je izašao onakav kakav će ubuduće izlaziti – kao polupismeni džumhurbaškanov, Vulinov, Bajatovićev i Sahibijin bilten. Redakcija, nota bene, nije smenjena. Promenila se samo takozvana uređivačka politika. Što je, po svemu sudeći, najava promene svih politika. Tačnije najava kraja svih racionalnih politika. Ali koga ovde briga za politiku ili za kvalitet. Veži konja gde ti gazda kaže i u pokornosti čekaj svoju porciju hleba i zejtina. Tako razmišlja čuveni slobodarski narod.

Prva žrtva, po već ustaljenom običaju, bio je Teofil Pančić i njegova redovna nedeljna kolumna – poveliki i vrlo neprijatan trn u narodnjačkom oku. Taman me Teofil bio navukao na nedeljnu supu, pohovano, štrudlu i panonsku melanholiju, kad odjednom – čiča miča i gotova priča. Ništa zato! Umesto Teofila, Randelja i drugih Dnevnikovih kolumnista svaka budala koja izdvoji trideset pet dinara imaće priliku da čita smorna i otrcana palamuđenja i proseravanja nacionalno svesnih „intelektualaca“, ljubi ih majka. Ali kad bolje razmislim – ništa bolje nismo ni zaslužili. Mislim na nas, takozvanu tobožnju nepopulističku Srbiju na čelu sa našom uzdanicom – tobožnjom Demokratskom strankom, koja se već mesecima raspada u velikom stilu, da baš ne kažem – smradu. Ta stranka, koja je tokom nekoliko dugih godina imala isto onoliko vlasti koliko danas ima overlord Vučić, tokom svih tih godina nije našla za shodno da uradi ništa pametnije osim da se uvlači u dupeta Vučićeve glasačke mašinerije i njenih dodola i šamana.

I sada ta mašinerija – kojoj je ex-Sijatelstvo blagonaklono išlo niz dlaku, pa joj čak i čistilo dvorišta – glasno traži smrt Bojana Pajtića, rekao bih najmanjeg krivca za spektakularnu propast DS-a. Za to vreme nacionalni šamani i dodole u svojim brlozima i mutlacima žderu sarme i seire. Dolazi njihovih pet minuta. Tako oni misle, ali tako ne mora da znači. Miloševićev, u kadrovskom i svakom drugom smislu neuporedivo ozbiljniji populistički projekat, jedva da je potrajao desetak godina, a u međuvremenu se sve dodatno ubrzalo. Tako će i ovo čudo potrajati tri dana i proći. Hoće li, međutim, posle toga biti moguće srediti krš i nered, to je već filozofsko pitanje na koje niko na ovdašnjoj političkoj sceni nema spreman odgovor. Niti ikoga boli Crven Ban da ga traži! Zato i kažem da smo zaslužili sve što nam se događa. Bujrum!

Svetislav Basara, Dnevnik lopova, Danas, 15. april

Dvanaestorica optuženih terete se za krivično delo izazivanje opšte opasnosti. Oni se terete da su 21. februara 2008. godine oko 18.30 u Ulici kneza Miloša u Beogradu organizovano došli do ambasade SAD i gađali je kamenicama, bakljama i drugim predmetima i tako izazvali požar, kao i za napad na ambasade Hrvatske i Nemačke.

Advokat optuženog Aleksandra Ercega Veljko Delibašić rekao je novinarima u pauzi suđenja da odbrana traži da se iz dokaza izuzmu svi snimci i video-zapisi.

U vreme izvršenja krivičnog dela, na snazi je bio član zakona koji je predviđao da optičko snimanje lica može da se izvrši isključivo na osnovu naredbe istražnog sudije, objasnio je Delibašić.

– S obzirom na to da ne postoji naredba istražnog sudije, ti snimci moraju biti izdvojeni, ne mogu se koristiti kao dokaz. To je, kako je rekao, praksa suda, jer je, prema njegovim rečima, “svojevremeno, kada je Nataša Kandić u centru Beograda šamarala Srbe proterane sa Kosova”, sud izdvojio iz tog predmeta snimke koje su načinile TV kamere.

– Očekujem da će i ovog puta sud da se drži te prakse – naveo je Delibašić.

Advokat Veljko Delibasic

a piece of time
you’ve been given
a piece of time
to believe in
got to find
peace of mind

got to find
Morpheus Secrets
can it be:

beauty’s bleeding
days receding
empty feeding
brute force leading
side by side
one by one
side by side
each and only
one by one
crowd of lonelies
drift awake
sleep awaits
light years from here
the cry of mutes leaves us speechless

Samo nekoliko sati nakon masakra u Velikoj Ivanči, ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović nepokolebljivo je utvrdila da post-traumatski ratni sindrom nikako ne može biti uzrok zločina. Đukić Dejanović je, podsetiću, lekar, specijalista psihijatrije, doktor medicinskih nauka i redovni profesor Univerziteta. Sa te odgovorne pozicije, a da nije imala nikakav uvid u anamnezu očevidno bolesnog čoveka, koji je za manje od pola sata ubio 13 ljudi, nepobitno je odbacila moguću dijagnozu, što je neobičan postupak sa plana lekarske etike i stručnosti, ali nije sa političke pozicije ministarke zdravstva.

Dr Đukić Dejanović, umesto da pozove na odgovorno ponašanje i poštovanje dostojanstva ljudskog života, pa i ubice, smatrala je dozvoljenim da se uključi u medijske spekulacije, preskačući korak utvrđivanja porodične anamneze Bogdanovića, i to u trenutku kada su ti isti mediji već objavili da su ubičini krvni srodnici registrovani duševni bolesnici i samoubice – te da presudi šta nikako nije mogao biti motiv zločina.

Ljubiša Bogdanović je pištolj, kojim je dvadeset godina nakon svog ratovanja izvršio masovni zločin, posedovao legalno. Pribavio ga je na samom početku osamdesetih, u doba kada lično naoružavanje nikako nije bilo opšte rasprostranjen običaj. Čemu mu je pištolj služio i zašto ga je pribavio u epohi zanemarljive delikvencije i gotovo nepostojećeg teškog kriminala, važan je element u sklapanju ovog mozaika, posebno uzimajući u obzir da ljudi koji poseduju lično naoružanje smatraju da im je ono neophodno za zaštitu porodice.

Od čega je to Bogdanović 1981. živeći na kraju sela Velika Ivanča imao potrebu da se štiti? Pre je ta zaštita i to od njega samog bila potrebna članovima njegove porodice, jer, kako svedočenja rođaka potvrđuju, Bogdanović je od rane mladosti bio nasilnik koji se sadistički obračunavao sa svojom nezaštićenom ženom – tukao je mokrim konopcem, što implicira promišljenu nameru da nanese što veću povredu, te “lancem za pse”. Sama činjenica da osoba lancem vezuje životinje ne govori u prilog prvobitnom portetu ubice kao dobroćudnog komšije, ali pristajem da prihvatim da moja savremena shvatanja o etičkom tretmanu životinja ne samo da nisu dobacila do Velike Ivanče, već ne vladaju ni na primer Vračarem, gde su slučajevi teškog mučenja životinja sve brojniji i češći. Ipak, i još samo trenutak da se zadržim na torturi nad životinjama, žive odrane mačke, psi sa odsečenim šapama i uronjeni u sonu kiselinu, u Srbiji su gotovo sistematski delo mlađih tinejdžera svih socijalnih statusa, uglavnom iz većih gradskih sredina. Biće da ideologija nasilja sa kojom se dnevno susreću u udžbenicima istorije, vesti o neuhvatljivom Urošu Mišiću, državna propaganda o borbi protivotimanja Kosova, u kojoj se poziva i na epsko nasilničko ponašanje, ipak ostavlja neke posledice na sve.

Drugim rečima, ako jedva punoletna tviterašica smatra potpuno normalnim da javno poziva da se sjuri metak u čelo osobi koja nešto drugačije misli, čemu toliko zapanjenje kada “monstrum iz Ivanče” tako nešto zaista i napravi? Zapanjeni policajci anonimno svedoče da je Bogdanović pucao “čak i dvogodišnjem detetu” iz velike blizine i pravo u glavu, onim metkom u čelo na koji se anonimni omladinci na internetu toliko lako pozivaju.

Nasilje rađa nasilje i to je jedino što je jasno. Koji god od motiva da mediji i stručnjaci na radu u vlasti traže, ovu pistu za sada ne istražuju. Naprotiv, nude nam sve druge hipoteze: opskurnu motivaciju u porodičnom prokletstvu, narativ koji proširuje čak i seoski sveštenik, te najrasprostranjenije i čini se najprihvaćenije verovanje da je za masakr – ipak kriva žena.

U ova tri dana, koliko se mediji utrkuju da iscede i poslednju kap iz krvave tragedije, jedan motiv se polako uobličuje. Bogdanovićev sin, koji je pao kao prva žrtva očevog ubilačkog pohoda, imao je ljubavnu vezu sa “sumnjivom devojkom” iz susednog sela. Otac se protivio ovom odnosu govoreći da ga ova “moralno posrnula” devojka “iskorištava”, da je sa njim zbog novca, a seljani su smatrali da je prostitutka. Devojci su u novinama naveli ime i inicijal, mesto stanovanja, razgovarali sa njenim ocem zadovoljno objavljujući da ona ne sme napolje iz kuće. Jer ona ne samo da negira vezu sa Bogdanovićevim sinom, nego svakako negira i svoje “moralno posrnuće”, beleg kurve kojom je najozloglašeniji (a ujedno i najčitaniji) mediji otvoreno nazivaju, a koji je ova mlada žena prisiljena da nosi kako sama zna i ume. Sasvim sličnu neetičku logiku, koja iza zločina traži odgovornost neverne žene, viđamo već mesecima, u najmanje tri poslednja brutalna ubistva prebijene manekenke, udavljene doktorke i spaljene studentkinje.

Bogdanović dakle nije monstruozno ubio 13 ljudi jer je psihopata koji 30 godina nosi oružje, sadista koji porodičnom nasilju daje impresivnu dimenziju, ludak na ratištu i povratnik sa istog, patrijarhalni “otac porodice” koji smatra da ima pravo da odlučuje o ličnom životu svog četrdesetogodišnjeg sina, ne, sve to nisu mogući razlozi, već je razlog posrnula žena, kurva, ona što je svojom gramzivošću i nemoralnim ponašanjem narušila porodični mir i, logično, Bogdanovića navela da mu “kvrcne u glavi”, pa da puca u čelo usnulim seljanima uključujući i nečije dvogodišnje dete.

Šta se zaista dogodilo niko i dalje ne zna. Sam ubica je nažalost četrnaesta žrtva ovog stravičnog događaja i sada je sve teže utvrditi prave razloge zločina. Ali i ako prihvatimo ministarkinu hipotezu da ubica nije patio od ratnog sindroma i stvar postavimo drugačije – da je jednostavno oduvek bio takav, pažnja bi morala biti skrenuta na jednu još ozbiljniju stvar: ako je Bogdanović zapušteni duševni bolesnik sa sadističkim sklonostima, šta to govori o profilu ljudi koji su odlazili na ratište tih devedesetih? Podsetiću, koliko god da je to ovih meseci nepopularno i demode, da je Dr Đukić Dejanović bila sastavni deo ratne vlasti od njenih samih početaka, istaknuti član Miloševićevog SPS-a od 1990. godine, kome je pristupila pravo iz raspalog Saveza komunista, te da bi morala biti odlično upućena u psihološko-psihijatrijski profil ljudi koji su pohodili ratne zone. Drugim rečima, ako je čovek već bio lud, zašto ga je ova zemlja obukla u uniformu i poslala u Slavoniju s puškom, pištoljem i kamom u ruci? I šta je tačno nameravala sa njim kad se vrati?

Ratni veterani države koja nije zvanično ratovala, možda nisu svi poludeli na ratištu, niti su svi, kao Bogdanović, već bili ludi kad su tamo kretali, ali su, sva je prilika, na ozbiljnom putu da sada polude, zanemareni i odbačeni od države koja ponovo udara u ratne bubnjeve, istovremeno dozvoljavajući da oni budu zdravstveno zapušteni, socijalno na dnu, nevidljivi sve dok se ne desi neki ovakav zločin. Zapaljiva retorika koja normalizuje nasilje, posebno prema ženama, odgaja nove generacije na odbranu spremnih, sa kojima će ovo društvo tek morati da se suoči.

Biljana Srbljanovic, Zena je kriva za sve, Peščanik.net, 12.04.2013.

Festival Igre, JDP, 8. april

BALET PRELJOKAŽ
Eks an Provans, Francuska
Ono što zovem Zaborav

koreografija: Angelin Preljocaj
saradnik koreografa: Youri Van den Bosch
koreolog: Dany Lévêque
dizajn svetla: Cécile Giovansili-Vissière

igrači: Aurélien Charrier, Fabrizio Clemente, Baptiste Coissieu, Carlos Ferreira Da Silva, Liam Warren, Nicolas Zemmour
narator: Laurent Cazanave

produkcija: Ballet Preljocaj
koprodukcija: Biennale de la Danse de Lyon, Théâtre de la Ville (Paris), Théâtre de Saint-
Quentin-en-Yvelines

Po knjizi Lorena Movinjea „Ono što zovem Zaborav“

Otkrio sam knjigu Lorena Movinjea  „Ono što zovem Zaborav“, čim je izašla iz štampe. Fascinirala me je svojevrsna forma teksta. Ona je sazdana od samo jedne rečenice, dugačke nedokučive rečenice koja spaja telesnu interakciju i literarnu strukturu, na posve radikalan način. Ova materijalizacija mesa, čini tekst senzualnim. U okviru jednog ljudskog korpusa, nastanjene su različite vrste građe: agresivni, živahni, nasilni komadi, i oni mnogo lascivniji, senzualniji, nezdravi, ljubavni delovi. Ipak, telo je i političko po Movinjeu. Nekoliko pitanja se otvaraju, nad bezdanom u kome se ogleda izuzetak, marginalizacija, društvo i konzumerstvo – a sve kroz nečujan dijalog tela. Razmišljao sam da se igra može nadviti nad temom otvarajući priču u formi pogleda u daljinu, primenom koreografskog rukopisa koji će je iznova posebno odrediti. Upravo zbog toga, ovaj tekst se mora čuti, jer je krajnje radikalan u svojoj neumoljivosti, u svojoj lepoti i emociji.

.
Angelin Preljocaj

… Kada je ušao u super market, uputio se ka delu gde stoji pivo. Otvorio je i popio sadržaj jedne limenke. Ne znam o čemu ili o kome je razmišljao gaseći žeđ. Siguran sam, međutim, da od trenutka kada je stigao do trenutka kada su ga zaustavili čuvari, niko nije mogao da zamisli da on neće više izaći napolje.

Laurent Mauvignier

Pisac je inspiraciju našao u kratkoj vesti o istinitom događaju, u Lionu 2009. godine. Dvadesetpetogodišnji mladić, umire od posledica gušenja u Karfur supermarketu, ubijen od strane četvorice čuvara „zbog jedne limenke piva“ koju je ispio, a nije platio. Snimak sigurnosnih kamera posvedočio je o brutalnom ubistvu, jer je smrt snimljena uživo. Posle nekoliko obimnijih romana, koji su pobrali odlične kritike, pisac se odlučio da upakuje ovu knjigu u samo 60-ak strana. Jedna jedina rečenica lebdi bez početka ili kraja, kao i život koji se nastavlja uprkos smrti. To je nasilna, a opet nežna rečenica, korišćena u formi nostalgičnog ubrzanja, da bi razotkrila čulne interpunkcije koje se često mogu naći u delima Movinjea. Mladi čovek koji je nepravedno ubijen i njegov brat, jesu li oni belci? Crnci? Stranci? Iz siromašne porodice? Žrtve rasizma? Predrasuda? Sve što saznajemo jeste da im otac poseduje kasapnicu i da je sin tamo radio u pauzi između dva posla, da se možda jednostavno zaljubio, da je možda bio na putu da se ponovo sastane sa tom devojkom, onom koja će mu možda pomoći da izađe iz zaborava koji sugeriše već sam naslov dela. Mnogo „možda“ koji nestaju zajedno sa glavnim junakom. Pisac zamišlja život, obećanja koja ostaju neispunjena, nade za koje nije bilo smelosti. On predstavlja činjenice: zaprepašćenje žrtve i pesnice četvorice čuvara, mladih ljudi njegovih godina, u magacinu supermarketa. Kako se osećao dok su pesnice kao kiša pljuštale po njemu? O čemu je razmišljao, šta je video? Vikanje, ruganje? Čega se sećao – saveta svoje majke? Dana koji tek dolaze? Da li je uopšte imao vremena da se zapita, zašto? U svemu je bilo samo ludila, neobuzdanog i varvarskog ponašanja četvorice čuvara. A onda je nastala tišina, pa ponovo reči: policije, javnog tužioca, novinara i na kraju postiđenih mušterija u kasapnici mladićevog oca. Više se govorilo o ovom čoveku sada kada je mrtav, nego ikada dok je bio živ. Movinje priča umesto njega, stvarajući lik posve sličan ljudima iz naše okoline, jedina razlika je da oni ne doživljavaju tako tragičnu sudbinu. U vremenu koje je potrebno da bi se pročitala jedna rečenica, pisac uzdiže lik iz zaborava i svakodnevne beznačajnosti, kakvu brak, očinstvo, prijateljstvo, pa čak i posao mogu stvoriti…. „Uveravam vas da sve ovo nije tužno kao gubitak ukusa vina i piva, želje za poljubcima, za izmišljanjem priča o prolaznicima u metrou, kao gubitak doživljaja neumornog lutanja, osećaja vezanog za gomilu stvari koje neću imati priliku da radim, koje možda nikada ne bih ni uradio, ali koje su mi se dopale već zbog same činjenice da su moguće, tu negde u mojoj blizini, i za svaki slučaj“.

Ove godine, premijer Dačić i njegov prvi potpredsjednik Aleksandar Vučić položili su vijenac na mjesto gdje je 12. marta ubijen Zoran Đinđić. Neko je rekao kako im to nije trebalo dozvoliti. Šta vi mislite?

Zoran Đinđić je odavno postavio ogledalo u kome se svi mi povremeno ogledamo. I u smrti, Đinđić Srbiji pomaže da vidi kakva je i gde je. Da li će neko nekome da oprosti, to je stvar moralne odluke svakoga od nas… Ono malo Jevreja koji su preživeli holokaust, recimo, nikada više nisu hteli da odu u Nemačku. Sećam se da sam kao dečak, razgovarajući o automobilima sa kolegom mog oca, profesorom koji je čudom preživeo nacistički logor, pitao zašto ne kupi “folksvagen”.

“Nikada ne bih kupio nemački auto!”, planuo je iznenada. “Nemcima dobro ide i bez mojih para!”

To je, dakle, stvar svakog pojedinca.

Nećete da odgovorite?

Hoću. Nisam bio Đinđićev intimni prijatelj; bio sam mu lojalni saradnik… Ali, evo, reći ću vam: ne mogu da oprostim zbog toga što je upravo politika koju su zastupali oni koji danas vode Srbiju dovela do smrti tako mnogo ljudi. Svojim očima sam gledao sarajevsku decu-invalide… Zoran Đinđić je bio poslednja žrtva; to je isti metak… ne mogu, znate… Iza te politike je ostalo previše leševa.

Zarko Korac, Vreme, intervju, 21. mart

Young & Rubicam is 6.500 people in 186 officies in 90 countries

all on a mission to Resist the Usual for our clients.

Y&R  –  Who We Are

“Kad hranim siromašne, kažu da sam svetac. Kad pitam zašto su siromašni, kažu da sam komunista“. Tako je govorio brazilski nadbiskup Elder Kamara. Njegova izreka otkriva jedan od velikih razdora u katoličkoj crkvi i svu prazninu tvrdnje novog pape da je na strani siromašnih.

Najhrabriji ljudi koje sam upoznao su katolički sveštenici. Radeći u Zapadnoj Papui pa zatim u Brazilu, upoznao sam ljude koji su bili spremni da redovno stavljaju glavu u torbu za druge. Kada sam prvi put pokucao na vrata manastira u Bakabalu, gradu u brazilskoj državi Maranjao, sveštenik koji mi je otvorio mislio je da sam poslat da ga ubijem. Tog jutra je dobio još jednu u nizu pretnji smrću od lokalnog udruženja rančera. Ipak je otvorio vrata.

U manastiru je bila grupa seljaka. Neki su plakali i tresli se – tela su im bila prekrivena modricama od kundaka, a zglobovi su im bili odrani od vezivanja konopcem. Sveštenici su pokušavali da spasu hiljade ljudi, jer su im zemljoposednici – uz podršku policije, lokalnih političara i korumpiranih sudija – spaljivali kuće, terali ih sa imanja i mučili i ubijali one koji su se opirali. Naučio sam nešto o strahu u kojem su sveštenici živeli kada me je pretukla i umalo ubila vojna policija. Ali za razliku od njih, ja sam mogao da odem. Oni su ostali da brane ljude za koje je borba da sačuvaju vlastitu zemlju često bila pitanje života i smrti: izgon je značio glad, bolest i smrt u sirotinjskoj četvrti ili rudniku.

Ovi sveštenici su pripadali pokretu koji je zahvatio Latinsku Ameriku nakon objavljivanja knjige „Teologija oslobođenja“ Gustava Gutiereza 1971. godine. Teolozi oslobođenja nisu samo stali između ubica i siromašnih, nego su i mobilisali vernike da se suprotstave otimačini, da nauče svoja prava i sagledaju svoju borbu u svetlu duge istorije otpora koja je počela bekstvom dece Izraela iz Egipta.

Do mog dolaska 1989. bilo je ubijeno sedam brazilskih sveštenika; mnogi drugi širom kontinenta su hapšeni, mučeni i ubijani; Oskar Romero, nadbiskup San Salvadora, bio je pogubljen. Ali diktatori, zemljoposednici, policija i dželati nisu bili njihovi jedini neprijatelji. Sedam godina posle mog prvog dolaska u Bakabal, vratio sam se i sreo sa sveštenikom koji mi je otvorio vrata. Nije mogao da razgovara sa mnom. Ućutkan je u okviru velike čistke koju je crkva sprovodila nad buntovnim sveštenicima. Božje lavove vodili su magarci. Seljaci su izgubili svoje zaštitnike.

Napad je počeo 1984, kada je Kongregacija za versku doktrinu (organ koji se ranije zvao Inkvizicija) objavila dokument svog poglavara Jozefa Racingera, koji će kasnije postati papa Benedikt. U ovom dokumentu on je osudio „devijacije, i rizike od devijacija“ teologije oslobođenja. Nije poricao, kako sam piše, „preuzimanje ogromne većine bogatstva od strane posedničke oligarhije… vojne diktatore koji se rugaju najosnovnijim ljudskim pravima i divljačko ponašanje nekih predstavnika stranog kapitala“ u Latinskoj Americi. Ali je insistirao da se „spasenje i isceljenje može očekivati samo od Boga. Bog, a ne čovek ima moć da ispravi patnju.“

Jedino rešenje koje je predložio bilo je da sveštenici pokušaju da preobrate diktatore i plaćene ubice i privole ih da ljube svoje bližnje i da se kontrolišu: „Samo se apelovanjem na ‘moralni potencijal’ osobe i na neprekidnu potrebu za unutarnjim preobraćenjem može postići socijalna promena“. Generali i njihovi odredi smrti su se sigurno tresli od straha.

Ali Racinger bi makar mogao da se pravda, budući da je bio izolovan u Vatikanu, da nije znao šta tačno uništava. Dok je u Rimu bila u toku inkvizicija jednog od vodećih teologa oslobođenja, oca Leonarda Bofa, nadbiskup Sao Paula pozvao je Racingera da poseti Brazil i sam vidi situaciju. On je odbio – a zatim je nadbiskupa lišio velikog dela njegove dijeceze. Racinger je izabrao da ništa ne zna. Ali sadašnji papa nema čak ni takvo opravdanje.

Papa Franja je znao kako izgledaju siromaštvo i ugnjetavanje: nekoliko puta godišnje držao je misu u sirotinjskoj četvrti Buenos Ajresa Vila 21-24. Međutim, kao poglavar argentinskih jezuita, osudio je teologiju oslobođenja, zahtevajući da se sveštenici koji brane i mobilišu siromašne uklone iz sirotinjskih naselja i da obustave političku aktivnost.

Sada tvrdi da želi „crkvu koja je siromašna i koja je za siromašne“. Ali da li to podrazumeva hranjenje siromašnih ili postavljanje pitanja zašto su siromašni? Latinoamerički diktatori vodili su rat protiv siromašnih, koji je na mnogim mestima nastavljen i posle rušenja tih sistema. Različite frakcije katoličke crkve različito su se opredeljivale u ovom ratu. Kakve god bile namere onih koji su napadali i gušili teologiju oslobođenja, u praktičnom smislu ti ljudi su bili saveznici tirana, otimača zemlje, dužničkih robovlasnika i odreda smrti. Uprkos svojoj pretencioznoj skromnosti, papa Franja je bio na pogrešnoj strani.

George Monbiot, Papa Franja u ratu protiv siromasnih, The Guardian, 19.03.2013.

Preveo Ivica Pavlovic