To su iskusili grcki filozofi vec na pocetku filozofije, Platon i Aristotel, naime, izvoriste filozofije prepoznaju upravo u covekovom, odnosno nasem cudjenju nad tim da stvari uopste jesu, da imaju bivstvovanje.To je ono cudjenje koje je potom novovekovni filozof Lajbnic izrazio pitanjem: Zasto je nesto, a ne radije nista? Zasto su stvari a ne radije nistina? Posredi je pitanje koje je Hajdeger kasnije preoblikovao: Zasto je bivstvujuce, a ne Nistina? Za filozofiju kao filozofiju dakle nista nije samo-razumljivo, ponajmanje pak nistina sama.

Filozofija dakle pocinje filozofskom zacudjenoscu nad cudom bivstvovanja. Zasto filozofskom? Jer se svakidasnja svest zaustavlja samo pri samim stvarima, pri razlicitim vrstama bivstvujuceg, a samu stvar, dakle bivstvovanje, obicno previdja. U brizi za svakidasnje stvari zaboravi se (za)cuditi nad tim da te stvari uopste jesu, da imaju bivstvovanje. Filozofski nacin misljenja izricito se otvara tom cudu nad cudima: da stvari jesu, da imaju bivstvovanje. I stoga obicna, svakidasnja svest u filozofskoj zacudjenosti nad cudom da stvari jesu vidi nesto neuobicajeno i stoga cudacima svojstveno. Iz zacudjenosti nad bivstvovanjem svih bivstvujucih proistice izvorno znacenje grcke reci philo-sophia. Tu rec obicno prevode kao ljubav spram mudrosti ili znanja. Doslovno nije rec o drugom do rado-znalosti ili ljubo-pitljivosti. Drugim recima, ljubiti, to je u filozofiji sve. Pocetak pocetka, ishodiste bez kojega ne mozemo nista poceti. Ljubiti sve i svaku stvar, svako bivstvujuce u njegovom bivstvovanju.

Filozofima je stalo pre svega i iznad svega do bivstvovanja stvari. Nije im kao filozofima stalo niti do menjanja niti do interpretacije, tumacenja stvari, nego do razumevanja bivstovanja sveta, tacnije receno, do razumevanja bivstvovanja coveka u svetu. Ne nosi ih znati-zeljni, spoznajno-teorijski, niti prakticni, polit-ekonomski interes. Sledili su i slede kao filozofi rado-znalost, radoznalost koja je na izvoristu filozofije i u srzi umetnosti. Otuda blizina filozofije i umetnosti. Filozofska radoznalost, naime, ne znaci prisvajanje (niti teorijsko niti prakticno), nego dopustanje stvari. Znaci povratak ili obracanje stvarima samim. Ukljucuje priblizavanje stvarima, no samo do one granice dok ih – zbog prevelike blizine – jos ne ugrozavamo u njihovom bivstvovanju. Jer preveliko priblizavanje znaci nasilje nad stvarima, nad svakim drugim i drugcijim od nas.

Mario Kopic, Misljenje