A razlozi što ni desnica ni levica ne vole feminizam su jasni, i govore samo o nelojalnoj političkoj konkurenciji. Feministkinje, za razliku od stranaka, ne zahtevaju nešto za svoje (i u obliku “naroda”), nego nešto za sve žene, i za sve ostale; nastupaju sa stanovišta ne velike manjine, nego apsolutne većine; nisu vernije svojim eventualnim strankama nego svojim idejama i ciljevima; ne isključuju nikoga – ni po etničkoj, ni po klasnoj, ni po rodnoj osnovi. Nisu uvek sklone da govore u formulama i stereotipima vladajućih političkih diskursa; i tvrdim, na osnovu višegodišnjeg iskustva sretanja i zajedničkog rada, da su mnoge izrazito sklone smehu. Priznajem da je mnogo stvari u govoru i javnome odnosu prema feministkinjama opredeljeno stilom, a ne nekim pravilima, i da je uistinu dobro pitanje treba li reagovati na svaki prostački ili tupavi ispad. No ta nedoumica dolazi upravo otuda što nema utvrđenih protokola, dogovora, kulture izražavanja, koji ne moraju biti izraženi ni u zakonskom ni u nekom drugom obliku. Rešenje je zapravo jednostavno: više feministkinja u javnome govoru!

Svetlana Slapsak, Peščanik.net, 13.03.2013.