Sta prvo pomislite kada čujete Zoran Đinđić?

– Pomislim na izgubljeno vreme. Na još jednu izgubljenu deceniju, još jednu izgubljenu generaciju, na to stalno odlaganje boljitka u zemlji u kojoj živimo, u zemlji u kojoj se svi ponašamo kao da imamo rezervne živote, pa je nevažno hoće li nam ovaj sadašnji proteći sa političarima bez vizije i sa narodom bez budućnosti.

Možete li bar da pretpostavite gde bi bila Srbija da je živ?

– Đinđić je žrtvovan da se Srbija ne bi promenila. Žrtvovala ga je naša mitska svest, viševekovne zablude o našoj prevelikoj važnosti. Žrtvovali su ga besramno bogati da bi mogli da budu još bogatiji. Kriminalci da ne bi isušio ovu močvaru u kojoj su navikli da plivaju, grizu i osećaju se nedodirljivim. Žrtvovala ga je crkva da ne bi od Srbije napravio građansku državu u kojoj će se neko zapitati zašto sluge božje voze blindirane „mercedese“, žive u pozlaćenim dvorovima i ponekad siluju malu decu. Žrtvovao ga je narod, besan u svojoj sirotinji na sve, osim na ono na šta bi trebalo da bude – na sebe samog. Mi smo ubili Zorana Đinđića da nas ne bi podsećao na to šta smo mogli da budemo.

Kokan Mladenovic, Blic, intervju, 10. mart