Dragi Ivice Dačiću,
Možda će vam izgledati neobično to što vam se, nepoznat, pismom obraća jedan mađarski, levo orijentisani intelektualac. Ali pretpostavljam da ste se u svojoj karijeri javnog delatnika navikli na razna iznenađenja.
Predmet mog pisma, međutim, jedva da bi mogao da bude iznenađenje: želim da podsetim da u Vojvodini, pokrajini koja čini deo vaše domovine i koja trenutno još uživa autonomiju, sve češće zlostavljaju ljude na ulici ili u kafani zato što govore mađarski, ili zato što za njih znaju da su Mađari. Vašoj vladi su već zbog toga upućene određene zamerke. Zamereno vam je i to što se pokazalo da vlasti, u procesu ispitivanja ovakvih slučajeva nisu nepristrasne, odnosno, da su bile sklone da za izazivanje incidenata okrive manjinske Mađare. Mada iz viševekovnih iskustava znamo da konflikte između većine i manjine, po pravilu, inicira jača strana – ni nekadašnje pogrome u Rusiji nije protiv Rusa organizovalo manjinsko stanovništvo. Vama su, verujem, već dojadile ove kritike i optužbe. One i jesu dosadile.
Čitava ova tema je krajnje monotona. Razbiju čoveku nos, jer pripada nacionalnoj zajednici koja je za neke ostrašćenije elemente većinskog življa nepopularna, neobična ili antipatična. Razbijeni, raskrvavljeni nos je bolan, poniženje je traumatično. Zastrašujući je osećaj da čovek može da bude pretučen samo zbog toga što govori maternjim jezikom. A strah je stanje bolesti. Takav je svet – mogao bi reći neko mrzovoljno, ali ja se nadam da vi ne mislite tako.
Mogli biste da me upitate: a vi, gospodine, kad se već ovako zdušno zalažete za svoje sunarodnike, gde ste bili, kad je grmelo, i kad je NATO bombardovao Srbiju? Srećom, mogu da kažem da sam bio tu – i na istočnoj obali Sjedinjenih Američkih Država – i javno sam protestovao. Ne pominjem vam ovo zbog toga da bih sad podneo račune. Nisam tada protestovao da bih jednom time iznudio određene pogodnosti – ili makar samo pravedan tretman – za one koji su mi prirodno bliski: manjinskim Mađarima. Jer i ja sam taj, odrastao sam u Erdelju, u još mračnijim vremenima no što su današnja.
Pominjem ovo da biste videli: obraća vam se iskreni prijatelj srpskog naroda (a sve do nedavno nije bilo baš prijatno biti na glasu kao „prijatelj Srba”, verujte mi), koji je povrh toga i ubeđeni internacionalista – a to, kao što vidite, ne znači da nema ljudi, u ovom slučaju Mađara, a i među njima onih transilvanskih, za koje me vezuje zajedništvo uspomena i prisna toplina koja proističe iz međusobnih sličnosti, i to mi, naravno, nije žao. Ni ovo pismo nije više od neke vrste captatio benevolentiae, mada bi nam vaša dobronamernost i te kako dobrodošla.
Glavni uzrok svih tih nedaća je to što je raspad Jugoslavije: tragedija. (I u tome se slažem sa Rastkom Močnikom, čuvenim slovenačkim sociologom.) Tragedija za izranjavljene, ogorčene narode nekadašnje Jugoslavije. Mnogi misle, ili bolje reći: mnogi su mislili, da će Evropska unija doneti spokojnu, mirnu, „normalnu” građansku demokratiju. Dovoljno je baciti pogled na demonstracije u Grčkoj, Bugarskoj, Sloveniji, na teške ustavne i državno-pravne probleme u Mađarskoj i u Rumuniji, na etničke konflikte i na ekspanziju etnicističko-rasističke ekstremne desnice skoro svuda, pa čak i u Austriji (sve su to države-članice Evropske unije), da bi postalo jasno: Evropska unija sama po sebi ništa ne rešava. U pravoj Evropskoj uniji nalaze se samo one zemlje koje su članice i šengenske, i evrozone (to su dva minimalna uslova koja samo zajedno znače nešto), ali i to unutrašnje jezgro nazaduje, sve je manje demokratsko. Male istočno-evropske države skoro da i nisu u stanju da stanu na sopstvene noge, ali Evropska unija ne može da nadomesti slogu, saradnju siromašnih, poluperifernih zemalja i naroda.
Ona arogancija s kojom je Zapadna Evropa odgurnula Rumuniju i Bugarsku od šengenske zone (dok na zapadnom delu kontinenta sve više buja etnicistička netrpeljivost prema istočnoevropskim radnicima koji traže posao), samo pojačava utisak da ni odugovlačenje pregovora o ulasku Srbije i Makedonije u Evropsku unije ne nagoveštava ništa dobro. A uz sve to još nisam ni pomenuo onu ekonomsku politiku koju Evropska unija i Međunarodni monetarni fond pokušavaju da nametnu zemljama regiona.
Obično se kaže da demokratija ima izvesne šanse samo u etnički jedinstvenim državama, jer ako je politička manjina ujedno i etnička manjina (i obrnuto) onda afirmacija većinskog principa u praksi, skoro neizbežno, vodi ka diskriminaciji (nedozvoljeno razlikovanje pojedinaca i grupa). Za ovo postoje, nažalost, mnogi empirijski dokazi. I federativno-autonomistički sistem stare Jugoslavije mogao je da garantuje samo titoistička varijanta „prosvećenog apsolutizma” – kombinacija tržišnog ultrakapitalizma i liberalne demokratije razvalila je tu državnu tvorevinu; potom su – nakon jezivog rata – nastale nestabilne etničke državice, a manjine koje su ipak preostale, bile su primorane ili da pobegnu, ili su oterani (kao što se dogodilo Srbima iz Krajine, u Hrvatskoj). Čak su i u Sloveniji, koja je važila za uzor-državu, pokazali vrata ljudima koji su bili poreklom iz ostalih eksjugoslovenskih republika. Čini se da ideal državljanstva, neutralnog u pogledu etničkog porekla – koji je u tzv. građanskoj demokratiji nužna pretpostavka društvene pravednosti – posvuda uvenuo. Treba samo pogledati ograde i zidove koji se dižu na granicama Izraela i Sjedinjenih Američkih Država.
Ako je politička zajednica (nacija) formirana u pojedinim državama prevashodno etničkog karaktera, onda su društvena pravednost i građanska pravna jednakost nemoguće.
Ali ni stabilnost, ni javni red i mir.
Jaka je ona država koja je, s jedne strane, u stanju da bez ostatka obezbedi poštovanje važećih zakona na čitavoj teritoriji koja je pod njenom jurisdikcijom, i koja je, s druge strane, u stanju da zaštiti od nelegitimnih prinuda (u ekstremnim slučajevima: od nasilja) svoje, iz nekih razloga ugrožene državljane. Mi u Mađarskoj zamišljamo da je naša država jaka – neki se na to i žale – premda ova država nije u stanju da spreči već sudski zabranjene fašističke, paramilitarne jurišne jedinice da marširaju po romskim naseljima i romskim kvartovima. Otvoreni simpatizeri i sponzori ovih nezakonitih poluvojničkih jedinica sede u mađarskom parlamentu.
U Srbiji, dragi gospodine predsedniče vlade – da ostavimo po strani zamršenu problematiku Sandžaka – srpska država očito nije u stanju da spreči antimađarske incidente u Temerinu, Starom Bečeju, Subotici i Novom Sadu. Osim toga što biste beskompromisno zaveli red – i u svojstvu ministra za unutrašnje poslove – u lokalnoj policiji, i postigli, u saradnji sa vlastima pokrajine Vojvodine, da se policija pridržava zakona i da sprovodi zakon, i – zajedno s drugim organima države – udovolji međunarodnim obavezama Srbije, bilo bi neophodno da posetite, recimo, Temerin, da se sastanete s tamošnjim Mađarima, da im izrazite svoje saučešće i da im saopštite: vojvođanski Mađari su ravnopravni i voljeni građani srpske domovine, i da će lično sa vama imati posla onaj ko se usudi da digne ruku na lojalnog državljnina Srbije mađarske nacionalnosti. Nije dovoljno da uopšteno osudimo nasilje nad bilo kim, nije dovoljno da izdeklamujemo nekoliko dirljivih sentenci o javnoj sigurnosti.
Ako biste zbog toga izgubili nekoliko šovinističkih glasova, to će samo uvećati naše poštovanje prema vama i vašoj političkoj porodici.
I s obzirom na to da je ovo pismo otvoreno, ne obraćam se samo vama, već i srpskom civilnom društvu, srpskim intelektualcima i srpskim medijima. Dragi prijatelji, vaša situacija nije ni malo laka. Zbog zla počinjenog u vaše ime, ali bez vašeg pristanka – i, ne retko, pod izgovorom tih zala – već puna dva desetleća Srbe, „Balkan”, „Vizantiju” i ortodoksiju demonizuju oni koji za sebe smatraju da pripadaju „Zapadu”, i koji pretvorno tvrde da je „demokratija” tekovina katoličkog i protestantskog Zapada, te da su potomci pravoslavnih (grčkoistočnih) „seljačkih” društava kojekakvi divljaci, i da su isterani iz liberalnog raja. I uprvo zgranutost ovakvim pogledima opravdava preterivanja takvih vrsnih ljudi, kao što je Peter Handke. Ali to je oprostivi greh, kao što je svaki greh počinjen u odbrani slabijih uvek oprostiv. U jugoslovenskom ratu Srbija je bila poražena strana. Šta god da je zgrešila, poraženi je uvek slabiji. Bolje da budemo u zabludi kao Peter Handke, nego onako kako je u zabludi Alen Finkelkraut.
Vi biste morali da ustanete u odbranu zlostavljanih vojvođanskih Mađara ne zbog toga što biste time popravili sliku Srbije u očima međunarodne javnosti – na to, osim nas, ionako niko neće obratiti pažnju – već zato što bi to moralno bilo ispravno. Rane će zaceliti kad vi budete pokazali da koheziona snaga političke zajednice (nacije), kojoj pripadate, nije etnička sebičnost, već univerzalistički etos društvene pravde i pravne jednakosti. Ako niko ne sme da bude izložen bilo kakvim atrocitetima zato što je ono, što jeste.
Vi, gospodine predsedniče Vlade, možete učiniti i to da ne pomognete. Možete da odmahnete rukom, rekavši, čemu ovoliki cirkus zbog nekoliko šamara. I da ni temerinski, ni starobečejski mađarski momci nisu baš neke cvećke.
Ali, ako to ne budete učinili, Srbija će ostati slaba. Slaba država, koja nije u stanju, ili naprosto neće da zaštiti sopstvene građane. Ako to ne uradite, niste dobar rodoljub.
U interesu je svih nas da delujete.
Za to vam želim mnogo hrabrosti i mnogo sreće.
S istočno-evropskim pozdravom,
Gašpar Mikloš Tamaš, Nepsabadšag, 9. mart 2013.
