Baviću se time kako se ta ideja o Draži Mihajloviću, koja nema nikakvo istorijsko utemeljenje, a postaće osnova jedne sudske odluke – kako je ta slika o Draži Mihajloviću, dakle, menjala svoj žanr. I taj žanr ja ću danas da zovem agregatno stanje. Dakle, kako smo mi na raznim mestima javnih sfera, kroz razna agregatna stanja stigli do situacije u kojoj to izgleda kao jedina moguća istina. I da mi ovde izgledamo kao neka grupica koja ima neki lični problem.

                                                                                                                                                .

Prvi put se zapravo ta slika o Draži Mihajloviću pojavila javno 1982. godine u Draškovićevom romanu ‘Nož’. I ta slika koju je Drašković stvorio u književnosti, dakle, u fikciji, u jednom prostoru gde možemo da kažemo da je to dozvoljeno, jer je u književnosti i umetnosti sve dozvoljeno – ta slika koju je on formirao menjala je svoju poziciju od tog trenutka do danas, i ja ću pokušati taj ceo put da ovde rekonstruišem.

                                                                                                                                                 .

To je ta slika gde je Draža Mihajlović prvi gerilac Evrope, oni ga tako zovu. Druga stvar je ta teorija o dva pokreta otpora, dakle, o Mihajloviću kao antifašisti, o Mihajloviću kao borcu i o Mihajloviću kao zaštitniku onoga što oni zovu biološka supstanca srpskog naroda. Dakle, čoveku koji se ne bori da ne bi došlo do odmazde itd. Tu sliku ja mislim da je stvorio Vuk Drašković u književnosti i ona se onda premeštala na mesta gde njoj nikako nije mesto. Od tog prvog trenutka, problem sa tom slikom su uvek dva ključna pitanja. Prvo je pitanje ratnih zločina nad Srbima i nad nesrpskim narodima u Srbiji, u Bosni i u Hrvatskoj. Dakle, to je jedno pitanje, a drugo je pitanje kolaboracije. To su ta dva pitanja na koja pristalice pokreta Draže Mihajlovića nemaju nikakav odgovor. Usledilo je delo Veselina Đuretića iz 1985. ‘Saveznici, jugoslovenska ratna drama’. Jedan mogući pristup je da se negiraju ratni zločini i kolaboracija, a druga mogućnost je da se kaže da je to u redu, da su i ratni zločini i kolaboracija u redu. I sada ću ja pokušati da pokažem kako su zapravo te strategije tokom vremena primenjivane.

                                                                                                                                                 .

Posle Đuretićeve knjige iz 1985. godine većina istoričara je prestala da se bavi Drugim svetskim ratom. Dakle, već negde od osamdesetih godina mi sve do dana današnjeg nemamo nijedan ozbiljan ni magistarski, ni doktorski rad, jer su verovatno ljudi bili prezasićeni tom temom. Smatrali su da je ta tema suviše politički kompromitovana u prethodnom razdoblju. I mi skoro 30 godina nemamo nijedan ozbiljan rad i to je veliki problem Srbije. Tek je sredinom devedesetih ova grupa ljudi koju stalno pominjemo uradila svoje magistarske i doktorske radove na temu Drugog svetskog rata. Dakle, Kosta Nikolić na prvom mestu, nešto kasnije i Bojan Dimitrijević.

                                                                                                                                               .

I sada ćemo videti da se uvek radi isključivo o tim imenima, o vrlo malom broju ljudi koji sa stručne strane iza toga stoje. U tom trenutku kada su oni to uradili sredinom devedesetih, niko se od istoričara nije mnogo potresao zato što je to delovalo vrlo neozbiljno, te njihove knjige. I te njihove knjige su zapravo bile to drugo agregatno stanje, kako ih danas na taj način zovem. Odnosno, oni su na Draškovićev roman i na njegovu fikciju dodali naučni aparat i tako su taj lik Draže Mihajlovića i tu predstavu o četnicima zapravo prebacili u nauku stavivši fusnote, neke arhivske dokumente, pozivajući se na nešto što kao nauka treba da radi. Ali to nije bila nauka upravo zbog toga što nauka pre svega mora da iznese sve podatke do kojih dođe, što oni u svojim knjigama nisu uradili, odnosno i oni su prećutali ova dva ključna pitanja, pitanje kolaboracije i pitanje ratnih zločina.

                                                                                                                                                 .

E, onda je došlo do promene vlasti 2000. godine. Na vlast je kao što svi znamo došla vrlo raznorodna koalicija, ali ono što je držalo tu raznorodnu koaliciju, sa izuzetkom vrlo malih stranaka, jeste taj, što Todor Kuljić zove, anti-antifašizam. Dakle, to je bilo ono što je sigurno zajedničko tlo, oni su zajednički bili protiv svih koji su bili antifašisti u Drugom svetskom ratu. I to možemo da vidimo već po prvim merama preduzetim posle dolaska na vlast, kao što su recimo promene imena ulica. Dakle, u jednoj potpuno razvaljenoj Srbiji, koja nema ni aerodrom i koja je pod sankcijama i koja nije ni članica UN, prvo što rade to je da menjaju imena ulica. Dakle, potpuno je jasno koja je osnovna ideologija stranaka koje su došle na vlast 2000. godine.

                                                                                                                                               .

I sada dolazimo na udžbenike koji su pravi dokaz da se radi o državnoj politici. Ja sam se najviše bavila tim aspektom, sada neću mnogo o tome govoriti, ali reći ću da je prvi udžbenik Koste Nikolića objavljen 2002. godine. To je ponovo jedna od prvih mera koja se dešava uopšte u toj Srbiji. E, u tim udžbenicima je promenjen baš samo Drugi svetski rat. Sama sam bila svedok tih događaja tako da prosto mogu vama, pošto me sud ne zove, da svedočim da se radilo o jednom stručnom puču. To je bio zaista jedan udar u okviru tadašnjeg ministarstva. Tadašnji ministar bio je Gaša Knežević, radi se dakle o vladi Zorana Đinđića. I ja sam bila u jednoj maloj stručnoj grupi koja je trebalo da pripremi nove programe za predmet istorija. I mi smo rekli put je takav, idemo prvo na promenu programa, pa kada ti programi budu usvojeni onda će se raspisati normalno slobodni konkursi na koji će se javiti autori sa svojim udžbenicima. I posle dva-tri meseca pojavili su se ti udžbenici i mene je čak zvao tadašnji ministar Gaša Knežević da me pita kako je ovo moguće, šta se desilo. Prema tome, radilo se zaista o jednom udaru, gde je ova grupa istoričara predvođena Kostom Nikolićem zapravo preko Zavoda za izdavanje udžbenika proizvela te udžbenike.

                                                                                                                                                .

I time je istina o Draži Mihajloviću, ta istina njihova, prešla u treće agregatno stanje. Dakle, ona je prvo bila književnost, pa se onda našla u toj nekoj njihovoj nauci, i ona je sad prešla zapravo u mejnstrim. Ušla je u najvažniji segment, zato što je na tim udžbenicima vaspitano deset generacija u Srbiji, dakle od 2002. do 2012. Oni su još uvek na snazi, mada sad ima i nekih drugih, ali deset godina su to bili jedini udžbenici i za osmi razred osnovne i za treći gimnazije. Prema tome, sve te generacije koje su išle tada u školu imaju samo tu sliku Drugog svetskog rata.

                                                                                                                                                 .

I sada je zanimljivo šta se tu radilo sa ovim pitanjem ratnih zločina i kolaboracije, jer u prvom izdanju udžbenika iz 2002. godine kolaboracija se u potpunosti negira, dakle, nje apsolutno nema, kao ni četničkih ratnih zločina. Na to se ipak podigla neka galama u javnosti i u sledećem izdanju tih udžbenika, sledeće godine, 2003. imamo jedan zanimljiv slučaj gde je dodat antrfile, ovako u onom kvadratiću i sada tu piše da je bilo kolaboracije, ali samo sa Italijanima. Oni sad tu prave neku poželjnu kolaboraciju, kao sa Italijanima je to valjda fino, a ovo sa Nemcima nije. Ali se odmah uz to priznanje kolaboracije sa Italijanima dodaje, evo, ja čak imam i citat ‘da je italijanska okupacija bila najbolje ratno rešenje za očuvanje golog života Srba, a italijanski vojnici najmanje zlo’. Dakle, time je sada stvar još i gora, jer sada kada su priznali kolaboraciju, rekli su da je to u stvari bilo pravo rešenje.

                                                                                                                                                 .

I to je ono što sam rekla na početku, dakle, ona se ili negira ili se čak na kraju kaže da je to baš najpametnije rešenje. Što se ratnih zločina tiče, njih uopšte u udžbenicima nema i čak ima rečenica meni vrlo draga gde se kaže da su ‘partizani za sobom ostavljali, pasja groblja, dok su četnici šamarali svoje protivnike’. Ovo je bio citat iz udžbenika. Odatle su udžbenici iz obrazovanja prešli u novo agregatno stanje: to je onaj zakon iz 2004. godine, dakle, sada je ta istina o Draži Mihajloviću prešla na novi nivo, postala je zakon kojim su zapravo izjednačena, kako oni kažu, dva pokreta otpora. I ponovo je čitav ovaj deo ključnih pitanja, zločini i kolaboracija, ostao potpuno nepomenut: oni su ispali pokreti otpora.

                                                                                                                                                .

Tu je bio jedan vrlo zanimljiv detalj, meni takođe vrlo drag, gde se vidi kako se ta agregatna stanja pretvaraju jedno u drugo i kako je zapravo to postala istina u kojoj mi danas živimo kao jedinoj mogućoj istini. Kada su poslanici izlazili iz skupštinske sale u kojoj je izglasano to izjednačavanje dva pokreta otpora, novinarka je pitala poslanika DSS-a kako on sad to objašnjava, zar to nije kontraverzno pitanje, na šta je on vrlo suvereno rekao ‘pa čekajte, to već piše i u udžbenicima’. I sad vi, dakle, stvarate jednu novu iluziju pozivajući se na staru iluziju i proizvodite jednu atmosferu u kojoj na kraju ta rehabilitacija postaje jedino moguća.

                                                                                                                                                 .

Još jedno agregatno stanje bilo je nešto što bismo mogli da nazovemo grobarsko agregatno stanje ili grobarski aktivizam ove iste grupe istoričara, koji su onda u poslednjoj vladi DS-a, želim da naglasim, i na čelu sa državnim sekretarom Homenom iz DS-a, napravili niz onih komisija koje su, sećate se, kopale, pa su se malo suzdržale posle onog otkrića da se radilo o kostima psa. I sada stižemo na najnoviji oblik i na najnoviji udar i na najnovije agregatno stanje, odnosno to će biti ova sudska rasprava i ta odluka verovatno o njegovoj rehabilitaciji. Pročitala sam, ja sam zaista bila zapanjena da sud tako izgleda, i bila sam zapanjena da ti tobožnji svedoci istoričari na taj način pred sudom svedoče, gde prosto Kosta Nikolić kaže, kao što kaže i u svom udžbeniku, kao što Vuk Drašković kaže u književnosti, da kolaboracije nije bilo i da zločina nije bilo i tačka. To je njegovo viđenje i sud na tome staje.

                                                                                                                                                 .

Ja samo hoću da kažem da mislim da ovo obrazovanje kakvo je danas u Srbiji, da je ono daleko više zloupotrebilo istoriju nego što je to ikad bilo posle ’45. Kao što mislim da je ovaj sud daleko više politički nego što je bio sud iz 1946. godine. Kada govorimo o tome koja je sada njihova strategija, dakle strategija najčešće upotrebljavana je da se negiraju zločini i da se negira kolaboracija. Međutim,u slučaju sa recimo knezom Pavlom primenjena je druga strategija, i kao što smo mogli da vidimo u javnosti kada se pominjalo odobravanje kneza Pavla pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu – niko to nije negirao, već naprotiv, svi su govorili da je to bilo baš najpametnije rešenje.

                                                                                                                                                 .

Prema tome, ja mislim da će sledeći korak posle rehabilitacije biti da se to kaže i za četnike, dakle, da se prestane sa tim negiranjem i da se kaže – da, to je zaista bilo najbolje rešenje. Prvo kolaboracija, a onda će se s vremenom i ti ratni zločini normalizovati. Ono što sam htela da postignem ovom analizom agregatnih stanja je da pokažem kako smo mi došli u to stanje da sa svih strana to izgleda potpuno normalno i kao jedina moguća istina. Zato što se ta, ne mogu da kažem ni polovična, nego taj segment na kojem oni zasnivaju čitavu svoju teoriju o Draži Mihajloviću, prebacivao s tačke na tačku. I danas će vam, kao što je onaj poslanik rekao ‘piše u udžbeniku’, danas će vam neko reći ‘pa takav je i zakon, pa to je odlučio i sud, pa šta sad mi dalje imamo da se pitamo’. Jer, to je prosto postala jedna opšta stvar i drugi argumenti se i ne čuju. Ja se samo bojim da će poslednje agregatno stanje i definitivno ustoličiti tu njihovu istinu kao jedinu moguću i da će to poslednje agregatno stanje biti televizijska serija Radoša Bajića koja će preko javnog servisa za sva vremena i u poslednjem zaseoku proširiti tu njihovu ni na čemu zasnovanu istorijsku istinu.

                                                                                                                                                 .

Meni je krajnje bilo zanimljivo ovo svedočenje Veselina Đuretića. Tačno je da je on lukavo izbegao da ne kaže ovo što je Kosta Nikolić rekao. I Đuretić se tu bavi isključivo ideologijom i mislim da je on baveći se ideologijom i stajući na stranu četničke ideologije zapravo i dao pravi odgovor, odnosno da to nije ni samoodbrana interesa današnjih vlasti, nego da je to pre svega odbrana te ideologije, jer je Đuretić rekao da se Mihajlović borio za, kako je rekao, zapadnoevropsku srpsku ideologiju, nasuprot avnojevskoj antisrpskoj federativnoj jugoslovenskoj ideologiji. I mislim da taj Đuretićev iskaz zapravo daje pravu sliku o čemu se radi, odnosno da se svim ovim agregatnim stanjima koja nas zapljuskuju sa svih strana pre svega rehabilituje ideologija devedesetih godina prošlog veka, jer je to ta ideologija zapravo. To je ta ideologija protiv Federativne Jugoslavije, i da ovom rehabilitacijom mi zapravo po ko zna koji put opravdavamo ratni program Srbije, koji je odveo u kolaboraciju u Drugom svetskom ratu, i odveo u genocid u ratovima devedesetih.

                                                                                                                                                 .

Dubravka Stojanovic, Peščanik, 25. januar, 2013.