Posle 72 godine u Srbiju, ili preciznije u Beograd jer iz Srbije nije ni otišao, vratio se poslednji jugoslovenski kralj (ili kako neki kažu srpski, i time se unapred odaju), Petar II Karađorđević. Ovaj događaj izazvao je pažnju medija, ali je čini se ostao bez većeg odjeka u samoj javnosti ili preciznije, među običnim narodom. Vest nije mnogo komentarisana ni na društvenim mrežama, a nije pokrenuta ni veća polemika, što bi bilo očekivano za srpsku političku scenu na kojoj se uvek nađu dežurni kritičari i apologete. Kao da je zamor političkim i istorijskim temama uticao i na prećutno registrovanje samog događaja kao nečeg što se desilo, što je tu i sa čim ne znamo šta ćemo. Zbunjenost naše javnosti pomešana sa ravnodušnošću bila je očigledna i posle povratka posmrtnih ostataka (ili kako su neki mediji preneli: moštiju) kneza Pavla Karađorđevića. Na stepen zbunjenosti ukazivale su i ankete u kojima ni natpolovična većina nije mogla da pogodi o kome se tu tačno radi. Međutim, koliko god da je sa jedne strane u redu što se nekadašnji vladari sahranjuju po hrišćanskim i državnim običajima u zemlji u kojoj su želeli da budu sahranjeni, toliko se sa druge strane u prvi plan mogu staviti njihove biografije i može se ući u dublju analizu (ne)opravdanosti ovakvih aranžmana. Ali to bi nas udaljilo od suštine koja se najbolje očitava kroz pitanje – zašto se u Srbiju vraćaju samo mrtvi?

Dobrica Ćosić je svojom novogodišnjom poslanicom, pored svih zanimljivih opservacija, ipak u jednoj stvari bio u pravu. Prepoznao je na početku 2013, gotovo senzacionalno, da se mladi više ne vraćaju u Srbiju. Ono što nije podvukao, a što ne bismo ni mogli da očekujemo od njega, jer u Ćosićevoj paradigmi ima mesta samo za piščeve prijatelje i njihov svet, jeste da se u Srbiju ne vraćaju mladi, tačno, ali još preciznije, Dobrice – u Srbiju se ne vraćaju živi. Time je dubina naše tragedije (nije mi namera da zvučim patetično, ali ovde se zaista radi o tragediji) potpuna. Ne postoji indikativniji pokazatelj propasti jednog naroda ili države, od progresivnog biološkog i duhovnog propadanja.

O tome je, negde pred Ćosićevu objavu, govorila i Latinka Perović. S tim što se njeno viđenje, oslonjeno na tumačenje očiglednih indikatora, svelo na dijametralno suprotan zaključak Ćosićevom. I dok bi on makar još jednom da upotrebi srpski biološki materijal, pa ma gde on bio rasut, dotle Perović jasno prepoznaje istorijske procese i jednosmerna kretanja u kojima posle serije poraza i pogrešnih poteza nema nazad. Duboko dezorijentisano društvo, bez ideje vodilje, na nivou predindustrijske zajednice, duboko tradicionalističko, isfrustrirano i uplašeno, srpsko društvo danas je upravo ono kome su glavne vesti grobovi. Bilo novootkopani za davno umrle, ili novopreorani za skoro umrle. I dok se druga evropska društva, sa kojima nam nekada padne na pamet da se poredimo, bave visokotehnološkim temama, unapređenjem medicinskih dostignuća i ulaganjem u novitete svake vrste, dotle se srpsko društvo nalazi u živom blatu, gotovo doslovno, iz koga izlaza kao da nema. Pored teške ekonomske situacije, najviše stope nezaposlenosti i razorene privrede, srpsko društvo baulja i na drugim poljima. Kriza identiteta, nekada potisnuta, opet je oživela, pa mi tako danas nismo istok zapada i zapad istoku, kako smo nekada ponosno isticali, već smo pre ni istok zapadu ni zapad istoku. Učaureni, okrenuti sebi, ispuštamo priliku za prilikom, a utehu tražimo u mazohističkoj samodovoljnosti. Evroskepticizam jača iz dana u dan, opšte nepoverenje u međunarodne insitucije je na najvišem nivou, a potreba za unapređenjem samih sebe obuzdava se posprdnim odnosom prema evropskim vrednostima i standardima. Nekontrolisani odliv visokoškolovanih ostavlja dalekosežniji trag od ratova, a negativnom selekcijom oblikovana Srbija ostaje bez perspektive. U takvoj situaciji, povratak mrtvih vladara u Srbiju simbolično podvlači potrošenu i obesmišljenu sadašnjicu, u kojoj se za jedini oslonac, klimav kao starčev zub, uzimaju temelji kolevke srpstva, ili makar njenog severnog dela. Ideja o srednjovekovnom poimanju razmene teritorija (feudalnih dobara), kao da dodaje još jednu nijansu tamno sive na tragično pogrešno poimanje međunarodne politike i uopšte sveta oko sebe.

U opštoj deluziji, jedino što nam još ostaje jeste da proglasimo stečaj i zatvorimo firmu, a za stečajne upravnike postavimo arapske šeike. Jer ako nekada gladni Arapi iz pustinje znaju ono što mi ne znamo, da preoru i zaseju Vojvodinu, zašto da ne. Srbija je ionako zrela za penziju.

Sanja Radovic, zasto se u Srbiju vracaju samo mrtvi, Peščanik.net, 24.01.2013.