Stampedo koji je krenuo prema Biljani Srbljanović ličio je na onu veliku seobu životinja (koju često svrstavaju u svetska čuda), kada se životinje iz sušnih krajeva istočne Afrike skupljaju u krda i kreću ka zelenim pašnjacima. U toku ove seobe životinje se samo kreću napred prelazeći reke i ignorišući grabljivice i grubitke, a uvek pod pritiskom krda iza sebe. One koji na kraju stignu u nacionalni park Masai Mara čeka nagrada u vidu zelene trave. Za razliku od ovih divnih životinja, za one koji koji su uputili komentare mržnje Biljani, nagrada je taj važan osećaj da su i oni bacili makar mali kamen i time “doprineli da joj se stane na put”. Mora se priznati da su motivi životinja svakako bolji.

Kao i uvek u Srbiji, problem je mnogo veći. Građani niti razumeju ljudska prava niti žele da ih razumeju. Oni koji su sasvim sigurni da ih razumeju (jer zaboga koriste google pa su “pročitali”), u stvari izvrću reči napisane u brojnim udžbenicima, a omiljeni sport im je citiranje onih koji u ljudska prava ne veruju. Za pametne, to deluje kao da 30 godina stojiš na ćošku i vičeš “Dole EU”, a tokom sve te tri decenije EU (uz sve svoje mane) postoji i razvija se mimo tebe. Međutim, sve je veći broj onih koji su u najopasnijoj kategoriji – onih koji koji otvoreno podržavaju gaženje ljudskih prava.

Srbi još nisu raščistili ni sa činjenicom da je pravo na život neprikosnoveno, budući da ubistva drugih (naroda) i drugačijih (novinari) očigledno nisu nikakav prioritet bilo koje vlasti u Srbiji, a da se medijima baš finom učinila ideja nekakvog lokalnog sudije da vratimo smrtnu kaznu. Dat mu je priličan prostor, bez ikakvog objašnjenja da je ukidanje smrtne kazne civilizacijsko dostignuće, a i da Srbija to naprosto ne može da uradi zbog međunarodnih obaveza. Nema veze, krdo je podržalo druga sudiju u svojim komentarima.

Srbija i Srbi ne veruju ni u ono što zovemo “sloboda od torture”. To je dakle osnovno ljudsko pravo da ni pod kojim uslovima ne budeš izložen prebijanju, nehumanom i degradirajućem tretmanu. Građani veruju da kriminalce vredi malo “pritisnuti”, da određene društvene grupe moraju da se “sklone sa puta” onima koji se grupišu da bi tukli ili da je nasilje u nekim odnosima “normalno” (žena-muž, roditelj-dete, nasilje u školskim dvorištima itd). Čitav je set opravdanja za nasilje (a to je u stvari tortura za koju je država odgovorna da je kazni u svakom slučaju koji se desi). Od desetina mogućih, meni su omiljena opravdanja za torturu “bio je pod uticajem alkohola/droge” (setite se najnovijeg primera sa Trga Republike i 7 izbodenih ljudi), da je napao žrtvu zato što je žrtva NEŠTO (dakle, žrtva je npr. gej, Rom, žena u mini suknji – pa je to onda valjda okej) ili da “toga ima svuda” (Amerika je uvek omiljena). Upravo ovo treće je ključni “stampedo-argument” u brojnim pokušajima pristojnih ljudi da se krdu objasni da nekog možeš ne voleti, ali ga ne smeš udariti. Naravno, saglasnosti po ovom pitanju ima, ali se krdo nikad ne slaže da je tortura zabranjena uvek i u svakoj prilici.

Ako ne veruju u život i fizički integritet, kako onda da očekujemo da veruju u slobodu okupljanja, slobodu izražavanja i slobodu misli. Kada počne priprema Prajda, svi nacionalni radnici iz krda se pretvaraju u neviđene pravne eksperte koji tumače samo jedno – da je potpuno u redu to što država zabranjuje šetnju ili što neće da zaštiti učesnike. Suština je da krdo prezire Prajd i gejeve. Ako neko i pokuša da se zamisli i sabere dva i dva u ovoj priči, ostatak krda iza njega ga gura ne dopuštajući mu da promeni mišljenje. Slično je bilo i sa izložbom “Ecce Homo” u toku Prajda – čak i neki za koje se ne bi reklo da su deo krda nisu razumeli slobodu izražavanja, ono šta je umetnica htela da kaže i slično.

U slučaju Biljaninih tvitova stvar je otišla još dalje. Ona je svoje mišljenje izrazila polu-javno (samo određenoj grupi ljudi koja je izrazila želju da njeno mišljenje čuje). Da Srbi žele da pravilno pročitaju sadržaj određenih ljudskih prava, znali bi da sloboda mišljenja podrazumeva da to mišljenje izražavaš javno i slobodno. Biljana nije koristila govor mržnje niti je pozivala na nasilje. Štaviše, njeni tvitovi su bili više u stilu “ne sviđa mi se”, “mislim da” ili “samo podsećam”.

Posle objavljivanja njenih tvitova u “Blicu”, krdo je krenulo u svoju veliku seobu. Porukama mržnje i pretnjom nasiljem, oni su galopirali po Biljaninom pravu da kaže to što misli. Što je najgore, ona je “mislila” o stvarima od javnog interesa o kojima i treba da postoji otvorena debata. Krdo je reagovalo još gore nego kada prosečnom Srbinu kažeš da te ne zanima što je Novak Đoković prvi na listi. Oni najgori, valjda nervozni jer ne mogu da uzmu čekić i odu da razbiju spomenik u Preševu (a baš bi to voleli), svoje verbalne & virtuelne čekiće su iskoristili na Biljani. Među članovima krda kao da se pronosila mantra “kako se samo usudila” i “kako može da ne voli Marš na Drinu”, koja je doprinosila da se što jače zamahne i udari.

Kao što rekoh, biće još gore.

Goran Miletic, Krdo
Autor je programski direktor Civil Rights Defendersa za zapadni Balkan.