Radnička klasa u Srbiji je danas nesvesna činjenice da je klasa. Nacionalizam je taj koji direktno radi na podrivanju te svesti, jer nacionalizam uvek insistira na nekakvom fantomskom „mi“ i govori da svi ti „mi“ imamo iste interese: i politička elita, i radnici, i žene, i umetnici. To jednostavno nije tačno, jer se na kraju dana vrlo dobro vidi nejednaka distribucija moći, vlasti i kapitala u društvu. Tako je i radnička klasa danas obespravljena, pre svega ekonomski, a dodatno i razjedinjena. Kada pogledamo na proteste i štrajkove, oni su pojedinačni, jednog dana će jedna fabrika blokirati Nemanjinu, sledećeg dana druga. Pritom je solidarnost u društvu na nuli. Država je omogućila nekontrolisano bogaćenje i malverzacije jednom malom broju ljudi, gde se ispostavilo da bilo kakvo pokretanje proizvodnje, stavljanje privrede na noge i socijalni programi, nikoga nisu zanimali i da je kompletna privatizacija bila jedna brutalna pljačka i obespravljivanje. Istovremeno niko ne dovodi u pitanje samu privatizaciju, ona se uzima kao neupitna vrednost koju neki zli ljudi nisu dobro sprovodili, nego je zloupotrebljavali. A zapravo je sam čin privatizacije problematičan do besvesti, jer dovodi, ne samo do propasti pojedinačnih fabrika i preduzeća, nego i do cepkanja radničke klase na pojedinačne kolektive koji su onda primorani da protestuju za bazične stvari, kao što su isplate zarada. Ja mislim da je jedina nada za radničku klasu obnavljanje solidarnosti, kao i pojava neke zaista leve opcije na političkoj sceni, opcije kakve trenutno nema ni u tragovima. Forma u kojoj sam odlučila da pišem o ovoj temi je, generalno, neka forma kojoj sam ja dosta sklona, zabavlja me da pišem tako, ja izuzetno volim melodramske zaplete i emotivnost mjuzikla. I najdraži mi je način kako melodrama i mjuzikli govore o socijalnim nejednakostima, iako na površini izgledaju pučki i možda banalno gledano po tim nekim standardima visoke umetnosti. Biram ih i zbog jednostavnosti, zato što je crno-belo i zna se ko je ko. Kada je ova tematika u pitanju, za mene su stvari izuzetno jasne. Komad se, između ostalog, bavi i drugim motivima neodvojivim od priče o opresiji radnika, kao što su odnosi između majki i dece, neofolk ikonografija i pitanja rodne ravnopravnosti. Što se tiče odnosa majki i dece, bilo mi je zanimljivo da se pozabavim pre svega time kako ekonomski raspad utiče na porodice, na mikrozajednice društva, kao i da se pozabavim time koliko su zapravo sve generacije napadnute i oštećene ovakvom ekonomsko-društvenom situacijom. Kada je u pitanju korišćenje neofolk pesama, ja želim da se igram i koristim stereotipom koji se provlači još od kraja osamdesetih, da samo široki narodni slojevi konzumiraju taj nekakav neofolk koji nema nikakvu umetničku i moralnu vrednost, iz čega proističe da su ti široki narodni slojevi degradirali sve vrednosti u zemlji i da su krivi za ovo što imamo danas. To je jedno pojednostavljeno i netačno viđenje iz nekoliko razloga, tako da u mojim dramama imamo neke predstavnike tih širokih narodnih masa uz koje je neizostavno vezan i neofolk kao saundtrek, a koje su obespravili pre svega ljudi na poziciji moći. Istovremeno, ja koristim taj neofolk zato što ga poznajem, a poznajem ga zato što volim da slušam tu muziku. Ne želim da ga parodiram niti ismevam, čak sasvim suprotno, pa pokušavam i na taj način da razbijem dihotomiju civilizovano/necivilizovano, gde su na necivilizovanoj strani uvek neofolk i nekakve narodne mase. A folk se u najvećem broju slučajeva zaista bavi najvažnijim društvenim pitanjima. U folku vidimo prelamanje klase, roda, seksualnosti na nizu pesama, koje na prvi pogled govore o nesrećnoj ljubavi. Iza toga stoji priča o rodnoj nejednakosti, siromaštvu, nasilju u porodici, kao na primer u Šemsinoj pesmi „Sirotinja ljude svađa“ na koju i referiram u jednom trenutku teksta. Naravno, to se ne odnosi na kompletnu folk scenu, jer su folk scena i prostor estrade, zapravo, najliberalniji prostori u ovom društvu, tu je dozvoljeno sve: i emancipacija žene, i gej teme, i levo, i desno; najpatrijarhalnije moguće poruke, kao i one najslobodnije i subverzivne. Tako iz tog korpusa gde ima za svakoga po nešto, ja biram onaj deo, koji nije uopšte mali već bih rekla da čini većinu pesama, u kom neka žena priča o tome šta ona hoće, a ne može da dobije zbog okolnosti. To je tačka u kom folk funkcioniše kao melodrama – ona voli, a nešto joj smeta, a to nešto je ono implicitno u melodrami, svet sam. Na umu sam dosta često imala predivnu Fasbinderovu rečenicu u kojoj kaže da je „ljubav najjači, najpodmukliji i najefikasniji instrument društvene opresije.“ Nacionalizam nam nije doneo samo uništenje radničke klase, nego i osnaživanje tradicionalnog patrijarhalnog modela. Iako je SFRJ dosta uradila na emancipaciji žena i rodnoj ravnopravnosti, dala ženama pravo da glasaju, da se obrazuju, rade, opismenila ih itd, ona suštinska patrijarhalnost nije bila dovoljno razgrađivana. I onda nas je sačekao backlash devedesetih, koji nije bio preispitivan do danas. Danas žena ne može da se zaposli ako nije udata, ne može ni ako je udata, jer niko neće da je primi pa da joj plaća porodiljsko. Niko neće da zaposli ni ženu u godinama. Društveno ekonomska situacija tera žene u onaj simbolički prostor kuhinje. Tako da mislim da mogućnosti za ravnopravnost u ovakvoj sredini nema, sredina prvo mora da se menja da bi se izborila ravnopravnost i to je neprestana borba. Patrijarhalni modeli se nikada ne menjaju sami od sebe. Samim tim, moje junakinje operišu uvek unutar tih patrijarhalnih modela i pokušavaju da nađu neki put za sebe, da sprovedu do kraja ono što one hoće, da sprovedu neku svoju malu mikro pobunu. Želim da verujem da ima mogućnosti barem za to.

Olga Dimitrijević, Sirotinja ljude svadja