Mediji moraju da dele moralnu odgovornost za srozavanje demokratskih vrednosti u onoj meri u kojoj je javnost odustala od ozbiljnog sadržaja u zamenu za banalnost.
Luis Alvin Dej, “Etika u medijima”
.
Najpre da kažem, ja sam sasvim navikla na ovo. Neetično ponašanje gotovo svih medija prema meni polazi i od činjenice da njihovu publiku mahom čini populistički deo Srbije, koja sve ono što ja govorim i radim jednostavno ne može da svari. Ta publika stvarno ne može da shvati kako to da ja, kao osoba koja zagovara evropske vrednosti i koja se rukovodi Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima, koja svoju literaturu i svoj život upravlja isključivo onako kako sama nalazi za shodno, a pre svega – kao žena koja ne pristaje na patrijarhalni obrazac koji upravlja društvom, u Srbiji uopšte smem da postojim. Kao takva, ja sam laka meta u svakoj orkestriranoj kampanji i sigurno donosim čitanost na jedan dan.
Publika najvećeg broja naših medija bi, da ima fizičku moć, veoma rado mene i još nekoliko stotina nas kratkim postupkom lišila svakog prava, ne samo onog na javnu reč ili državljanstvo, već prosto i na život. Kao osoba koja je, dakle, navikla na sve to, želim da naglasim da ovaj tekst ne pišem zbog sebe. Pojavu medijskog linčovanja kroz koje prolazim od juče smatram društveno važnom i osećam potrebu da je analiziram, a iz odgovornosti prema istini, da ostavim i nešto zabeleženo.
Povodom vesti koju sam pročitala u domaćim medijima da se Ban Ki-Mun izvinio bošnjačkoj zajednici zbog “Marša na Drinu” koji je beogradski hor izveo u Ujedinjenim nacijama, a na svečanosti koju je organizovao (a ne i platio) Vuk Jeremić, na Tviteru sam napisala svoje mišljenje. Za one koji nisu vični Tviter semantici, skrećem pažnju da u tekstu koji sledi ne treba da začudi lapidaran ton. Tviter je mikroblog platforma, koja dozvoljava iskaze od samo 140 karaktera; aktivni tviteraši imaju svoj specifični stil i žargon. Otud ovako spojeni tvitovi mogu delovati stilski skromno, kada se daju u formi kontinuiranog teksta, ali to je danak preštampavanja tvitova u tradicionalne medije. Transkribovan, tekst mojih tvitova glasi tačno ovako:
“Još jedna pobeda Vuka Jeremića: i od najbanalnije proslave uspeo je da napravi polemičku i problematičnu situaciju za Srbiju. Skupljajuci jeftine poene kod populista u zemlji, ponovo je Srbiju uvalio u problem: da se svađamo sa Ban Ki-Munom i polemišemo o glupostima. Ne kažem ništa novo ni bitno. Samo podsećam: čovek je kreirao polemiku, da bi sebi povećao rejting u Srbiji, istovremeno nanoseći štetu svima. Kako je preko leđa ionako bednog ugleda Srbije izmuvao da bude predsednik, tako sada valja zemlju u nepotrebnu polemiku zarad lične koristi. Ambiciozan, ali samo u svoju najličniju, najprivatniju korist. Koristi ime države da sebi napravi poziciju kod populističkih glasača. Što je najgore, u tome i uspeva. Evo ti malog ubrzo nazad, pa kad krenu da ga uzdižu u nebesa glasači. E za to služi ovaj cirkus sa UN.”
Usledila je zatim razmena mišljenja sa nekoliko tviteraša koji su se u tom trenutku zatekli na tajmlajnu. Jednom od njih sam, na opasku da je Jeremiću DS “matična stranka” odgovorila podsećanjem da je njegova matična stranka SPS, čiji je član bio 90-ih, o čemu su nezavisni mediji, verovatno podstaknuti okolnošću privilegovanog odrastanja u doba kada je otac bivšeg ministra bio istaknuti državni funkcioner – direktor moćnog monopola Jugopetrol, više puta pisali.
Nakon toga, napisala sam još nekoliko tvitova na ovu temu, koje integralno prenosim ovde:
“Slično bi bilo kada bi nemački predsedavajući odlučio da za novogodišnji koncert otpeva Lili Marlen. Lepa pesma, zloupotrebljena, aha. Aus dem stillen Raume, Aus der Erde Grund, Hebt mich wie im Traume Dein verliebter Mund. Nema ničeg lošeg u ljubavnim rečima, zar ne? Pa što to ne otpevaju za božićni koncert u UN? Bilo bi baš simpa. Može li iko da zamisli novogodišnji prijem u nemačkoj ambasadi na kojem svira Lili Marlen? Da ne govorim o UN-u. A ovoliko dranja nacionalista u odbranu pesme, samo govori o pravim razlozima njenog izvođenja. Da nam je svejedno, onda bi pevali Stonse. Znači, nije nam svejedno. I od toliko manje više lepih srpskih pesama, mora baš bojna. Malo vređa inteligenciju.”
Ukratko i da sumiram, smatrala sam da je posao diplomate da izbegava potencijalno problematične izbore i situacije, da Srbiji ne treba još jedna polemika u nizu, posebno ne na temu koja nije od suštinskog značaja i da fenomen nepravde prema pesmama postoji u istoriji: pesma može biti lepa, ali je zloupotrebljena u godinama ratova u bivšoj Jugoslaviji i pravi diplomatski potez je izbeći, a nikako ne otvarati potencijalni problem. Za mene je zloupotreba “Marša na Drinu” kao svojevrsnog soundtracka ratova devedestih, nesumnjiva. Lili Marlen ili Hajdnova Deutschlandlied su odlični primeri i uprkos masovnom neznanju, u intoniranju nemačke himne se, zbog zloupotrebe od strane nacističke vlasti, u savremeno doba izvodi samo treća strofa.
Tu se moj tvit rant na ovu temu okončao, diskusija se nastavila bez mene budući da, bez obzira na opšte uverenje, u životu imam i nekog drugog posla osim da visim na Tviteru.
Nepunih sat vremena kasnije, online izdanje Blica na naslovnoj strani objavljuje tendenciozni odabir moja tri tvita, sa senzacionalističkom opremom teksta i falsifikovanom izjavom u uvodu, i tada počinje ono što se u etici medija naziva opštom pomamom ili stampedom.
Blic, najpre sam pomislila iz neukosti, a do kraja večeri se uverila – s predumišljajem, falsifikuje moje reči dodajući im ono što nisam rekla i izdvajajući iz konteksta ono što doprinosi falsifikatu. Ovaj list, u nepotpisanom tekstu, piše:
“Dramska spisateljica Biljana Srbljanović oštro je kritikovala izbor pesme “Marš na Drinu” na proslavi Srpske nove godine u Ujedinjenim nacijama, kao i način na koji je Vuk Jeremić branio izbor ove pesme posle kritika koje su usledile od bošnjačkih udruženja u SAD.”
Način na koji je Vuk Jeremić “branio izbor pesme” nije mi poznat, jer me slabo zanima, ništa o tome nijednog trenutka nisam rekla, ali to postaje nevažno. Blic zatim citira samo jedan od mojih petnaestak tvitova: ” “Može li iko zamisliti novogodišnji prijem u nemačkoj ambasadi na kojem svira Lili Marlen? Da ne govorim o UN-u”, napisala je Srbljanovićeva u tvitu”. Ispod toga Blic navodi izjavu Vuka Jeremića koju do tada nisam pročitala i nisam komentarisala. Uz to dodaje i tvit o SPS-u (bez navođenja pitanja na koje je ovo bio odgovor).
Ovim jednopoteznim falsifikatom posao je obavljen, urednik, koji je prethodno na svom Tviter nalogu objavio divljenje i poštovanje za Vuka Jeremića, zbog svog ličnog neslaganja sa mnom odlučio je da me kazni uobičajenom metodom: senzacionalističkim falsifikatom nakon kojeg je mogao da se nasloni i sačeka stampedo. Koji je zatim i usledio.
Tokom čitavog dana, putem brojnih kanala komunikacije počinju da pljušte poruke, i to one koje sadrže najvulgarnije vređanje, direktne pretnje fizičkim nasiljem, ponižavanje sa aspekta polne diskriminacije, psovke, gadosti svake vrste. Zarad ilustracije i užitka u lepoti srpskog jezika, te slobodnom odnosu prema sintaksi, navodim samo nekoliko sa zvanične FB stranice Blica:
“Mamu joj jebem narkomansku!” “Budalo drogirana ne trebaš da živis u Srbiji” “Srbljanovićka, jedan propali abortus” “Katran i perje!”
Sa Blicove stranice vode direktni linkovi na Biljana Srbljanovic FB fan page, na kojoj su se našle reči kao:
“Kučko moji preci su ostavili kosti na Ceru i ti upoređujes hitlerovski marš sa našom bog ima da ti uzme dušu u mučiliste”,
“Pa ko je uređuje neka je pozdravi i neka joj kaže da začepi svoja usta… puno priča gluposti nemoj da je trazim po bg u”.
Istovremeno na Tviteru, novoregistrovani korisnici, direktno inspirisani tekstom u Blicu pišu:
“Popuše mi kurac i Biljana Srbljanović i Lili Marlen, kad već moram tako svedeno balkanski da se izrazim”,
“Mislim šta pametno može da kaže jedna narkomanka i prostitutka, ako si iz ds jeremiću ali svaka ti čast za ovo”,
“Alo bičarko jesi li ti normalna, šta trabunjaš više, idi u hrvatsku ili bih pa tamo živi, ostavi Srbiju i Srpski narod na miru!”
Stotine i stotine ovakvih komentara (iz poštovanja prema publici Peščanika ne mogu da citiram baš najodvratnije) počinju da me zatrpavaju. Aktivniji tviteraši primećuju da se broj novoregistrovanih korisnika Tvitera uvećava iz sata u sat, što bukvalno znači da ljudi čitaju tekst u Blicu, dolaze na Tviter da se prijave pod pseudonimom, a neki hrabro – imenom i prezimenom, samo da bi meni uputili prostačku uvredu ili direktnu pretnju. Isti aktivni tviteraši pokušavaju da skrenu pažnju uredniku online izdanja (koji je i sam aktivni tviteraš) na falsifikat u tekstu i na medijski linč koji je time provociran, kao i na pristrasnu moderaciju na samom sajtu Blica, ali bez ikakvog uspeha.
Možda najinferiornije od svega je besomučno šerovanje montiranog tona Marša na Drinu preko Karajanovog dirigovanja Radecki marša na bečkom božićnom koncertu 1987. godine. Obnevideli populisti poverovali su banalnom triku – lepljenje jedne muzike na drugu sliku, trik koji i minimum muzičke pismenosti demaskira, a za gluve, ako nisu slepi, ima i napismeno šta je Karajan dirigovao i da to nikako nije Binički. (Na stranu što nikad denacifikovan Herbert Fon Karajan koji je dirigovao Judenfrei orkestrima tokom godina nacističke vladavine, možda jeste moralni autoritet za Srbe na vlasti, ali ne i za mene.)
Do kraja radnog dana i ja sama ne mogu više, javno tražim od Blica da sporni tekst skine sa svog sajta i zaustavi talas pretnji od kojih počinje da me hvata malo ozbiljnija panika. Molim Tviter korisnike koji dele moje mišljenje, da isti zahtev upute redakciji Blic online, na šta se mnogo njih ljubazno odaziva. Sve je to bez uspeha.
Kasno uveče, urednik svih online izdanja u vlasništvu medijskog giganta Ringier, poznatog po tabloidnom novinarstvu koje krši brojne norme novinarske etike, ipak odlučuje da odgovari: odbija da sporni tekst skloni sa naslovne strane, jer “ne vidi šta je problem”.
A problem je sve: jer, kako Luis Alvin Dej navodi, laganje i obmana su dve srodne, ali ne baš sasvim podudarne kategorije. Urednik kao moralni agent snosi punu odgovornost zaobmanjivanje javnosti (tendencioznom selekcijom tvitova), čak i kada to tehnički gledano nije laž. Ako zanemarimo čist falsifikat u uvodu kratkog teksta, stav koji mi je pripisan – a koji nisam iznela, čitav tekst je obmana, rasturanje netačnih informacija sa jasnim ciljem i punom svešću da se u obmani učestvuje.
Sredstvo ove obmane je pre svega oprema teksta, osim što se kao i uvek ističe rodna neravnopravnost koju nominalno podržava zastareli Pravopis (ja sam “Srbljanovićeva”, a Jeremić nije “Jeremićev”), tu je i senzacionalistički naslov koji računa na mentalitet stada, stampedo koji će izazvati kod publike, koji je veoma pristrasnom moderacijom online komentara i te kako kontrolisan.
I inače, ne samo u ovom slučaju, iako svi internet portali imaju disklejmere kojima tvrde da nedopustivu vrstu komentara neće objavljivati, većina tabloida se čak ni nominalno ne drži sopstvenih pravila. Tako se u njima neretko nalaze komentari koji sadrže ne samo najobičnije uvrede, već i psovke, seksualno uznemiravajuće izjave i otvorene pretnje nasiljem. U medijima kao Blic online, komentari su nešto drugačije moderisani, nivo pismenosti je u ležernoj prednosti, ali je njihov kritički sadržaj predmet filtera moderacije: na ovom Blicovom tekstu velika većina komentatora osuđuje moje “stavove”, barem onakve kakvim su predstavljeni u tekstu, a da istovremeno moj lični, kao i nekoliko desetina komentara ljudi za koje znam da su pokušali da se pozitivno izraze o meni – jednostavno nisu objavljeni.
Ni danas, drugog dana ove medijske hajke, broj pretnji koje mi se upućuju se ne smanjuje. Ali na ovo, u trenutku dok ovo pišem, i dalje niti jedan učesnik u javnom diskursu nema šta da kaže. Jedini novinari koji su se ovim povodom oglasili su Brankica Stanković i redakcija Insajdera, te redakcije E-novina i B92, verovatno i zbog toga što i sami znaju kako izgleda i koliko je opasan medijski linč. EDIT: U međuvremenu mi je predsednik LDP-a veoma principijelno i oštro izrazio svoju podršku, na čemu sam mu iskreno zahvalna.
Istovremeno, mejnstrim novinari i mediji s prezrenjem ili indiferentno gledaju na taj Tviter te ne bi da se mešaju.
U Srbiji gotovo da ne postoje mediji, novinarstvo je na izdisaju. Novinarska udruženja i uticajnija pera nove medije ne smatraju dovoljno vrednima da bi bili predmet deontološkog promišljanja. Novinari tradicionalnih medija preziru Tviter, što je jednako kao kada bi prezirali radio talase ili blue ray diskove. Tviter je medij kao i svaki drugi. Ne može se preziratiplatforma već njen pojedinačni sadržaj. Lična neukost i neobaveštenost ne može biti pokriće za elementarno profesionalno ili građansko nereagovanje.
Teofil Pančić, na primer, ne propušta priliku da se pogrdno osvrne na Tviter (ironično ga nazivajući “uglednim beogradskim dnevnikom”), ne razumevajući da ta vrsta snobizma doprinosi opštem srozavanju i ovako veoma niskog nivoa etičnosti profesije. To što domaći tabloidi u svakoj redakciji imaju po nekog priučenog prepisivača tvitova, kojim urednici manipulišu usmeravajući odmazdu javnosti tačno onako kako oni hoće, upravo znači da građanska Srbija nema pravo i ne sme na to da ćuti.
U tradicionalnim medijima koji preziru net više kao i da nema novinara; svi su postali kolumnisti. Ti kolumnisti ne shvataju da su zapravo blogeri, jer kolumnistički osvrti na društvenu stvarnost imaju upravo blogersku metodologiju rada: kolumnista-bloger sedi kod kuće, čita novine i gleda TV, a ako je tehnički pismen i surfuje po netu, te tako stvara svoju sliku sveta, koju potom deli sa čitaocima putem svoga bloga/svoje kolumne.
Istraživačko novinarstvo, otkrivanje značajnih društvenih pojava i indikativnih događaja gotovo da više ne postoji, osim (začudo opet baš) Insajdera i još nekoliko časnih izuzetaka. Srpski tradicionalni mediji počivaju na informacijama koje vlast dojavi odabranoj redakciji u cilju dobijanja naručenog i kontrolisanog teksta.
U takvom svetu, a i u svetu u kojem ja, kao žrtva tabloidne mafije, uopšte više ne mogu da zauzmem mesto u regularnim medijima (poslednji primer je upravo Pančićevo “Vreme”; Teofil me je u svojoj kolumni kritikovao što se nisam oglasila nekim povodom, te što se oglašavam samo na Tviteru, iako je to isto “Vreme”, nakon što sam pre nekoliko meseci prihvatila poziv da dam intervju, taj poziv jednostavno povuklo). Internet kao slobodna platforma i socijalni medij ostaje poslednje mesto gde mogu da se oglasim i ja to mesto koristim.
I u tome ipak imam svoja pravila. Moj Tviter nalog je zatvoren za javnost, disklejmerom se ograđujem da su moji tvitovi – moje vlasništvo, ali u zemlji u kojoj pravo na privatnost nije čak ni zakonski regulisana, a kamoli običajno, nemam iluziju da moji tvitovi neće biti preštampavani. Ipak, zatvorenost mog naloga dovodi me u jasnu poziciju sa svojom publikom: umesto lažne slike koju i Blic online plasira, da ja sama namećem svoj stav u novinama (kako bi čitalac Blica slikovito rekao “Kakva smo mi država. Dajemo prostor narkomanki Srbljanović da iznosi svoje mišljenje. Ti pljujes nekog ološu odvratni.”), ja naprotiv, na zatvorenom nalogu svojoj publici nudim svoje tvitove, samo ukoliko prethodnosami i na sopstvenu odgovornost pošalju zahtev da ih čitaju.
Tako dolazimo do paradoksa koji ilustruje razočarani čitalac Blica iz naslova, što mi, gaduri, traži da otključam Tviter: ljudi koji mi prete ni ne znaju šta ja to pišem, ali im to nije ni potrebno. Članak iz Blica i slični tekstovi su ih naveli da misle da znaju te da treba da požure da se sa mnom svim sredstvima obračunaju.
Upravo zbog toga zaključan Tviter profil za mene jedino ima smisla. Obraćam se isključivo publici koja sama želi da me čuje, lapidarnim tonom, u mediju koji nameće satiričnu, aforističnu formu, čvrsto verujući u bahtinovsku misao da je karnevalizacija poslednje efikasno sredstvo u borbi protiv totalitarne misli.
U vremenu u kojem se ponovo prave spiskovi nepodobnih ljudi i medija, držim da je važno, da je jako važno podići svoj glas protiv, suprotstaviti se i reći DOSTA. Sve drugo je saučesništvo.
Biljana Srbljanović,
autorka s interneta
