Zašto jedan od osnivača Beogradskog kruga, Foruma pisaca i LDP-a poziva građansku elitu da stane iza Aleksandra Vučića i Ivice Dačića, lidera dve partije koje su donedavno bile otvoreno nacionalističke? Zbog povređene sujete, oportunizma ili kukavičluka, za šta će ga sigurno optuživati zbog takvih reči, ili saznanja da su upravo glavni protagonisti liberalnih ideja u Srbiji, bilo da je reč o onima koji su se borili za demokratske promene, iskorenjivanje korupcije, vladavinu prava ili prevladavanje ratnog nasleđa bili, svojim likom i delom, najveća prepreka za ostvarivanje onoga čemu su težili? To je velika tema u samopreispitivanju građanske Srbije u koje jedan od njenih protagonista ulazi bez prevelikog uzbuđenja: „Unutrašnji mir koji osećam, a koji tokom poslednje dve godine u LDP-u nisam uspevao da postignem, potvrđuje da sam doneo ispravnu odluku kada sam napustio tu stranku“, kaže na početku razgovora Nenad Prokić.

Na osnovu čega ste u to sigurni?

“Nisam se lako odlučio da odem. Osnovao sam tu stranku, prešao stotine hiljada kilometara po Srbiji tokom sedam godina i zajedno sa svima trpeo velike pritiske zbog politike koju smo vodili. Od kada smo ušli u manjinsku podršku vlasti u Beogradu, ništa više nije bilo kao što smo zamišljali kada smo osnivali stranku. A tokom poslednje dve godine je sve to eskaliralo do tačke na kojoj više nema povratka. Sve društvene grupe u Srbiji završe na takav isti način. Iskrsnu neke čudne ljudske osobine praćene psihologijom džeparoša i sve se rasturi.”

Ali vaše bivše stranačke kolege kažu da je to što govorite samo posledica besa i ljutnje što niste izabrani za poslanika LDP-a?

“Nema dobrog načina da se beznadežnim ljudima saopšte istine.Svesno sam sebe isturio zbog svih onih sjajnih ljudi koji nemaju hrabrosti da ama baš išta prvi kažu, a ipak imaju zasluge koje su u suštini besprekorne. Ako nešto nisam u životu, nisam bahat i nemam neki prenapregnuti ego, nisam ni naročito ambiciozan. U stanju koje je zavladalo u stranci ne bih se osećao nimalo dobro da opet budem poslanik LDP-a. Da pomenem samo neke poslednje, ne i najveće razloge: nesazivanje Predsedništva stranke tokom dve godine, predizborna koalicija o kojoj nije odlučivalo nijedno telo stranke, poslanička lista koja je kao volja jednog čoveka objavljena članovima u nedelju ujutro i predata u nedelju posle podne, kako bi svi bili dovedeni pred svršen čin i ostali bez mogućnosti da reaguju; činjenica da je jedan izabrani potpredsednik bio na 32. mestu, a drugi nije ni dospeo na listu, da je žena koja je osnovala prvi odbor LDP-a gurnuta na marginu, itd. Sve to u svrhu odstranjivanja onih koju gunđaju. Posle svega ni ja nisam poželeo da se nađem u poslaničkoj klupi. Na listi koja je lista podobnih i, da upotrebim petooktobarski, ali i đinđićevski rečnik: lista upotrebljivih ja nisam goreo od želje da budem.”

To što pričate zvuči kao da je Čedomir Jovanović autokrata koji je doveo u krizu ne samo LDP, već i tu samu političku opciju, što, zajedno sa ostalim optužbama koje se o njemu iznose u javnosti, zaista podseća na hajku?

“Prema van demokrata, unutra autokrata, česta pojava na ovim prostorima. Ukratko, glavni razlog mog odlaska, ili cilj moje borbe, nije toliko da se napadne lider ili neka grupa oko njega, odnosno unutrašnje institucije moći, koliko jedna naročita tehnika vladanja, jedan oblik moći. Nakazan u svojoj srži, još od stvaranja srpske države, taj oblik se primenjuje u svakodnevnom, neposrednom životu. On razvrstava pojedince u kategorije i sugeriše oblik moći koja podjarmljuje i potčinjava. Kao nekakva seoska zadruga u kojoj se trenutni gazda ama baš za sve pita. Nazvati seosku zadrugu liberalnom strankom, možda je mogućno u prvo vreme, ali nakon sedam godina je to manje-više smešno. Budući da u zadruzi nemaju pojma šta su to pravo i država, bilo bi nepravedno od njih nešto dalje očekivati. Tim načinom Srbija više nikuda ne može da stigne. Zapravo, jedini zaista važan politički zadatak u Srbiji, zadatak svih zadataka, jeste da se raskrinka do kraja takva tehnika vladanja – kao i svi njeni protagonisti, odnosno da to jednom zauvek postane neprihvatljivi način sprovođenja vlasti. Pokušao sam da budem racionalan. Odnos između racionalizacije i prekomernosti političke moći, ili ako hoćete jednog unutrašnjeg ludila, bio je očigledan unutar stranke – kao što je toliko puta bio očigledan i u okviru društva. Ne bismo smeli da čekamo birokratiju ili koncentracione logore kako bismo prepoznali odnose te vrste. No, postavlja se pitanje: šta uraditi s takvom očiglednošću? Za sada sve što sam mogao, a unutar stranke nije bilo mogućno ništa učiniti, iako je bilo pokušaja – bilo je da odem. I uopšte nisam bio usamljen u tom odlasku, što je ohrabrujuće. Neka se sve stranke sa takvom unutrašnjom tehnikom vladanja isto provedu i Srbiji će odmah biti bitno bolje. Uostalom, to je sve u stilu LDP-a, čak tipično eldepeovski. Zašto bismo sebi praštali ono što nismo praštali nikom? Nadam se da smo ohrabrili i druge da ne trpe samovlašće u svojim strankama i podstakli ih na kritički odnos.”

Da, ali zašto su vam bile potrebne godine da shvatite šta se dešava u toj stranci, zar vam to nije bilo očigledno ranije?

“Ne ulazim lako u grupe, a još teže iz njih izlazim. To učinim samo kad postane beznadežno. Sedam godina boravka znači i da nisam odustao na nekoj ranoj deonici, što je simptomatično za mnoge srpske intelektualce. Onakvo pismo članovima, uostalom, i nema pravo da napiše neko ko je proveo dva meseca u stranci ili dve godine. A zatim, poslednji izbori su označili konačni, apsolutni i zasluženi poraz 5. oktobra. Sad je jasno da ne samo da nije bilo 6, već da nije bilo ni 5. oktobra. Srbija se posle još jednog od sasvim imaginarnih datuma u sopstvenoj istoriji opet nije snašla, pogotovo to nisu uspeli njeni intelektualci. Danas je jasno da 5. oktobar nije uspeo da promeni ni svoje glavne protagoniste, pa kako onda da promeni društvo? Mnogi među tim protagonistima su se, za razliku od ostatka Srbije, veoma dobro snašli i 5. oktobar su pretvorili u sopstveni život na visokoj nozi, dok odgovor na pitanje odakle im toliki novac ne može biti dobar. Svi oni su restaurisali Miloševićeve izume, a kada je reč o unutrašnjoj organizaciji svojih stranaka i nadmašili su taj svoj uzor. Deset godina sam dokazivao da je 5. oktobar mogućan, učestvovao sam u njemu i posle sam dvanaest godina dokazivao da ga je uopšte bilo. Dvadeset i dve godine i ništa. Poraz i to definitivni, zbog svih tih petooktobarskih džeparoša koji nisu uspeli da se uzdrže skoro ni od čega. Podržavanje takve politike postalo je greh. Donedavno sam mislio da je mogućno barem nešto postići kroz formulu 5. oktobra. Neke stvari u životu dođu ili odmah ili nikad – pa je tako i sa 5. oktobrom.”

Mislite da je ta šansa definitivno propuštena?

“Ne vidim više nikakvu mogućnost da se život u Srbiji regeneriše idejama 5. oktobra. Samozvani nastavljači te ideje, i u mojoj bivšoj stranci, uglavnom društvu preporučuju ono što ni ne pomišljaju da primene na sebi kroz unutrašnje demokratske i liberalne procedure u stranci. U tom domenu u LDP-u za sedam godina nije bilo nikakvog napretka. Kao i svaka moć u Srbiji, i ta unutrašnja moć u LDP-u se panično čuvala od toga da ispita samu sebe. Smatrala je da je bolje da sebe ne dovodi u pitanje tim manevrom. A ni poslednji događaji u Demokratskoj stranci nisu ohrabrujući u borbi protiv te džeparoške psihologije. Sva nesreća u Srbiji dolazi upravo od sličnih bezgramotnih vlastodržaca i onih koji njihovu bezgramotnost uzdižu na rang nekakve mudrosti nedostupne drugima, a sve zarad vlastitih svakodnevnih interesa. Što se mene, dakle, tiče – kraj. Ne mogu više da čekam da se petooktobarci opoštene. Srbiji je potrebna nova ideja.”

Odakle će uopšte doći ta nova ideja kada gledamo ista lica na političkoj sceni već duže od dvadeset godina?

“Kao i svaki kopernikanski obrt i taj u Srbiji, eventualni i dugo očekivani, možda će stići iz neočekivanog pravca. Dve najveće stranke u Srbiji na proteklim izborima su zajedno osvojile oko 48 procenata glasova. To može da znači mnogo toga, ali jedno sasvim sigurno znači: otvorio se ogromni neupražnjeni politički prostor. Kako će se on popuniti to ne znam, ali pretpostavljam da će biti popunjen ili nekim novim snagama, ili onim snagama koje su za sada jedine pokazale želju, ali i sposobnost da se menjaju u jednom neuspešnom društvu. A to su SNS i SPS. Uostalom, i Evropski parlament je pozdravio proaktivnu ulogu Aleksandra Vučića i Ivice Dačića, zalažući se snažno da Srbija što pre dobije datum početka pregovora o članstvu Srbije u EU. Takvu podršku prethodna vlada nikad nije zadobila.”

Sa istaknutim kadrovima iz Miloševićevog režima?

“Problem u ovoj vladi jesu mnoga problematična imena koja pamtimo iz prošlosti, da pomenem samo Vulina, a ima ih puno. To je posledica manjka kadrova kojima raspolažu – oni to otvoreno i priznaju. Ako pronađu nove ljude, spremne da daju stručnu, ako ne i političku pomoć, taj problem bi lako mogao da bude prevaziđen. Milica Delević nije htela i mislim da je to greška, ne toliko njena, koliko društvena. U međuvremenu, dok očekujemo te neizvesne nove snage o kojima ništa još ne znamo, možemo da ne radimo ništa, ili da radimo jednu od dve sledeće stvari: prva bi bila da čekamo da se petooktobarci opoštene i prizovu pameti, u šta ja lično više ne verujem; a tu postoji i onaj za Srbiju previše bolni glagol čekati, što je za Srbiju već samim tim kobno. Drugi put je čak i donekle manje neizvestan i manje opasan, ali zahteva veću hrabrost, pogotovo među takozvanom građanskom elitom: a to je da se pruži podrška onima koji su jedini pokazali želju, ali i sposobnost da se menjaju. To su upravo oni koji su trenutno na vlasti. Ta podrška će svakako zavisiti i od vatrogasne sposobnosti Vlade da rešava sve te velike probleme sa kojima se Srbija suočava. Ali, i Vlada će lakše i efikasnije rešavati te probleme ako bude imala podršku u društvu, koja joj zasad ne nedostaje. Jednoglasna osuda u Srbiji povodom poslednjih odluka u Hagu joj ide na ruku. Takođe joj ide na ruku i što je prvih sto dana vladavine uspešno završeno, kroz pozicioniranje prema evropskim integracijama, strateški pristup borbi protiv korupcije, kroz realne osnove plana za rešavanje kosovskog pitanja, stabilizaciju dinara i kroz podršku iz sveta koju je Vlada sebi pribavila. Setimo se Đinđića: ono što je nedostajalo zove se pravovremena podrška.”

Nećete valjda da kažete da se umesto zalaganja za jačanje neke liberalne političke opcije treba okrenuti naprednjacima i socijalistima kada prvi, na primer, uporno negiraju da se u Srebrenici dogodio genocid i dovode Srbiju u sukob sa susedima, a drugi zagovaraju ideje o podeli Kosova i izazivaju podozrenje međunarodne zajednice?

“Kod nas je sve na antiliberalnoj osnovi i liberalne opcije u Srbiji nema, ona je diskreditovana od strane samih protagonista – tako da tu nema šta ni da jača. Možemo se samo nadati, ali nada nažalost nije nikakva strategija, da će se neko nov pojaviti, ili da će neko od postojećih sebe dovoljno preobraziti. U nedostatku tog novog, pretpostavljam da će naprednjaci i socijalisti pre prestati da negiraju da je genocida bilo, kao i da će pre prestati da svađaju Srbiju sa susedima, kao što su već prestali da zagovaraju ideje o podeli Kosova – nego što će ovi drugi promeniti stvari koje su ih odvele u propast.”

Na osnovu čega to zaključujete?

“Pa zato što su ovi prvi već naučili surove političke lekcije, i kroz to učenje pokazali sposobnost da se menjaju i obnavljaju, a ove druge taj bolni proces tek čeka. Uostalom, ni ti drugi nisu davali bitno drugačije izjave na sva ta pitanja, ako izuzmemo LDP. Ali, LDP ima svoj nepremostivi unutrašnji problem. Tamo je sve u stilu: ne gledaj šta ja radim, već slušaj šta ti govorim. Ako je reč o podozrenju međunarodne zajednice, svedoci smo zapravo suprotne situacije. Podozrenja prema novoj vladi ima manje nego pre tri meseca, i rekao bih da ga sada ima manje nego što ga je bilo prema prethodnoj vladi.”

I sada samo treba da poverujemo da je saslušanjem Miroslava Miškovića, privođenjem bivših ministara i najavama drugih slučajeva počela ozbiljna borba protiv krađe i korupcije?

“A čijim bi saslušanjem to trebalo da počne borba protiv korupcije da bismo bili zadovoljni? Ono što je ljudima u Srbiji sada preostalo jeste da zahtevaju od ove vlade sasvim drugačije ponašanje, da ni za jednog njenog ministra ne posumnjamo da je počeo da krade, pa bi već to bio značajan napredak. Želja mi je da u nekoj od naših političkih grupa jednom zateknem situaciju iz one Fukoove priče: čovek u grupi dolazi na sastanke sa Isusom i uvek pokušava da zauzme zadnje mesto u prostoriji. Ali nikada u tome nije uspeo, jer je ono uvek bilo zauzeto; Isus je bio na njemu. Na našim političkim sastancima samo su prednja mesta uvek zauzeta, jer oni koji su ih zauzeli nikad nisu ni pomislili da sa njih ustanu. Intelektualni integritet je postao prava retkost. Možda je vreme da baš to sad zatražimo. Dosta je bilo šarlatana i demagoga.”

I kako mislite da se oseća građanska Srbija koja je godinama verovala da se bori i glasa za demokratske vrednosti, da bi se sada ispostavilo kako je to sve bilo jedna velika iluzija, i da mora da čeka da se partije, protiv kojih se borila, vremenom promene, postanu prihvatljive i tako omoguće normalan život u zemlji?

“Onako kako i treba da se oseća: poraženo. Neka se preispita zašto je to tako. Kome je to davala poverenje i šta je sve gledala kroz prste onima kojima je to poverenje poklanjala? Niko ne bi trebalo da ima tapiju kao bogomdani predstavnik njene opcije, pogotovo kad je neuspešan, ili kada krade. Svet ide ka kapitalističkom postdemokratskom društvu. Kapitalizmu više nije potrebna demokratija, s kojom je ionako sklopio brak tek u 19. stoleću. I ako hoćemo demokratiju, nešto ćemo morati da uradimo sa kapitalizmom. Fašizam i nacizam bili su svojevrsni pokušaji kapitalizma da reši sopstvene protivrečnosti koje su mu pretile uništenjem. Sve što je bilo u 20. veku mrtvo je, sva ta velika rešenja ne vrede više ni po lule duvana: realsocijalizam, staljinizam, komunizam, socijaldemokratija, i sve te ideje o neposrednoj demokratiji. S novim situacijama moramo da se uhvatimo u koštac, odnosno sa jednom vrstom životinjskog kapitalizma, ako uopšte nameravamo da preživimo. Ne smemo više sebi da dopuštamo luksuz da se samo prepiremo oko starih potprdica, oko partizana i četnika i svih tih stvari koje su sada prah praha, dok se finansijska tržišta igraju sa nama kao lutkama na koncu. A o onom o čemu ne možemo pričati, o tome možemo ćutati. Naša brbljaonica je ionako nepodnošljiva. Poslednjih dvadeset godina u Srbiji dokaz su do kakvih se satanskih visina inferiornost može uzdići. Moramo konačno da se uozbiljimo i da više ne sanjamo blesave snove. Zemlja tvrda, a nebo visoko.”

Da li je neko od vas koji ste bili u vrhu LDP-a javno pitao Jovanovića za sve one sumnje koje se iznose po skupštinskim kuloarima: na šta se troše hiljade evra koje stranka dobija svakog meseca od države, od kog je to novca porodična firma uzela u zakup „Fidelniku“ ili da li je tačno da je kupio novi auto koji je skuplji od stana u centru Beograda?

“Pitanja su postavljana u domenu trošenja državnih para, a ni za čiji privatni novac me nije briga. Nezadovoljstvo izostankom odgovora bilo je i jedan od bitnih razloga za odlazak. Da je način upravljanja unutar LDP-a preseljen tokom poslednjih izbora u neko ministarstvo ili Vladu, bila bi to nova u nizu katastrofa za srpsko društvo. Nisam poželeo da budem odgovoran za neku novu orgiju samovlašća, pa nisam ni učestvovao u kampanji, za razliku od prethodne dve. Želimir Žilnik je jednom rekao da može sve, ali da ne može da trpi neistinu. Sebe doživljavam slično. U neku ruku, kao burlaka s Volge Ilje Rjepina. On ih je naslikao 47 godina pre revolucije. I veoma doprineo revoluciji. Naravno, ne doživljavam sebe kao Rjepina, već kao jednog od burlaka. Sve ovo doživljavam i kao lični poraz. Ali bolje i tako, nego da izbegavam da se suočim s njim i na taj način napravim tipičnu ovdašnju grešku. Neoprostivo je to što je Demokratska stranka radila od ubistva Zorana Đinđića do danas. Krađa koja se dogodila u Srbiji može se uporediti samo s genocidom. Demokratska stranka je izdala istraživački instinkt društva. Velika otkrića uma napravljena su od ljudi koji su bliske stvari posmatrali kao da ih nikada ranije nisu videli: Njutn jabuku, Galilej svećnjak obešen o tavanicu. Umesto da otkriju zakon gravitacije u Srbiji, oni su samo gledali kako da tu jabuku prožderu.”

Nenad Prokic, Danas, intervju, 08.12.