Uopše me nije bolelo,

jer telo koje odraste u premalim cipelama

i nasleđenim haljinama

boli više od stakla u kolenima.

Telo nije glava da pobegne od sebe,

ono nema mašte da živi van kože

i skriva se pod finim kaputima prolaznika,

jer dobro raspoznaje razliku između

njihovog krzna i svoje sintetike.

I zato se guši u sopstvenoj odeći,

grči u pogrešnim konfekcijskim brojevima,

osipa od jeftinih materijala,

crveni zbog loših krojeva

i plaši se ogledala.

Telo je žrtva mode.

Iskrivilo je kičmu u neudobnom kalupu

i od muke mu je izbila grba na leđima.

Ali tuđe suknje mu i dalje lepršaju pred očima

i tuđe potpetice ga neprekidno gaze po prstima

i tuđe torbice ga uporno gurkaju u rebra

pa sve teže hoda,

sve sporije diše,

i sve ga jače bole

ubodi tih potpetica i udarci tih torbica

što ga nemilice pribijaju uz zidove,

to jest, uz izloge

gde ga baš svaka divno obučena lutka

podseća da nikad neće biti kao one,

jer izgleda užasno,

ka-ta-stro-fa-lno,

jer zapravo izgleda kao da je teško bolesno.

A teško bolesna devojka baš kao i svaki teško bolestan čovek

imala je prilike da porazmisli o životu s grbom na leđima

kao i o smrti sa staklom u kolenima,

uporedila je perspektive

i došla do zaključka da nikad neće biti

ni zdrava ni lepa ni od plastike,

NE KAO ONE,

zaključila je da nema talenta za velike ambicije

ni ideja za neki bolji plan.

Nema ni vremena.

Može samo jednom da se preobuče

i popravi šminku u retrovizoru

pa namesti svoju najbolju pozu,

na haubi automobila, na zadnjem sedištu,

i da mu veruje kad joj kaže da je predivna

dok okida slike kamerom na telefonu.

Sve što takva devojka može da učini je da ispadne do jaja,

ali stvarno do jaja na tim fotografijama.