Postoji jedna zgodna brojčana simetrija koja je doprinela neuspehu evropskog samita. Predloženi budžet je bio za 50 milijardi evra veći nego što je britanska vlada mogla da prihvati. Toliko se svake godine daje evropskim poljoprivrednicima. Britanski sporni „budžetski povraćaj“ iznosi oko 3,6 milijardi evra godišnje: malo manje od našeg doprinosa evropskim poljoprivrednim subvencijama.

Nad glavom prošlonedeljnog samita, zagađujući sve pregovore, visila je ogromna kanta svinjske masti zvana zajednička poljoprivredna politika. Pregovori su propali delimično zato što je predsednik Saveta Evrope, pod pritiskom Fransoa Olanda, predložio da se kanta poveća za još 8 milijardi evra u narednih šest godina. Retko kad se slažem s njima, ali britanska i holandska vlada imale su pravo kad su to odbile.

Neverovatno je što narod Evrope toleriše ovu pljačku. Poljoprivredne subvencije su savremeni ekvivalent harača: poreza koji su srednjevekovni vazali morali da plaćaju svojim gospodarima za privilegiju što ih neko tlači. Sistem jedinstvenog plaćanja, iz koga se obezbeđuje najveći deo novca, predstavlja nagradu za posedovanje zemlje. Što više zemlje posedujete, toliko ćete više dobiti.

Nekom čudnom koincidencijom, najveći zemljoposednici su neki od najbogatijih ljudi u Evropi. Svaki poreski obveznik u EU, uključujući i one najsiromašnije, subvencioniše ovu gospodu: ne jednom, kao kad smo spasavali banke, nego neprestano. Svako britansko domaćinstvo godišnje prosečno plaća 245 funti da bi milioneri mogli i dalje da žive životom kakvim su navikli. Na ovom kontinentu nije bilo regresivnijeg oblika oporezivanja od svrgavanja starih autokratskih režima. Pustite francuske poljoprivrednike koji posipaju ulice balegom: mi bi trebalo da pospemo balegom njih same.

Ne bi bilo pošteno zaustaviti se na njima. Ima mnogo ljudi u Britaniji koji zaslužuju isti tretman. Prošle godine, parlamentarni Odbor za ekologiju, hranu i ruralne poslove, u svom bizarno subjektivnom izveštaju, zaključio je da sistem poljoprivrednih subvencija ne ide dovoljno daleko. Taj odbor želi da se uz isplate za posedovanje zemlje obnove i isplate za stočna grla: novac za svaku životinju koju poljoprivrednik istera na livadu.

Sa ovom budalaštinom ne mogu da se mere ni Francuzi. Isplate za stočna grla ukinute su iz vrlo dobrih razloga 2003. To su bili novčani podsticaji da se po brdima razmili što više životinja (uglavnom ovaca), bez obzira na uticaj na okolinu i zdravlje ovaca. Ove dodatne ovce preplavile su tržište i finansijski upropastile poljoprivrednike kojima su isplate navodno pomagale. Predlog odbora u skladu je sa starim idiotskim evropskim principom: što je neka oblast manje pogodna za stočarstvo, utoliko se više novca troši da se stočarstvo tamo očuva.

Ovakav pristup opravdava se jednom neutemeljenom tvrdnjom: da je poljoprivreda, pogotovo u planinskim oblastima, neophodna za zaštitu životne sredine. Evropska komisija tvrdi da je poljoprivreda nužna za „borbu protiv gubitka biodiverziteta“ i smanjenje emisije štetnih gasova. Parlamentarni odbor tvrdi da je manji broj goveda i ovaca u brdima doveo do „nedovoljne ispaše“, koja izaziva takve užase kao što je rast trave. Kako je priroda uspevala da preživi tri milijarde godina pre nego što su ljudi počeli da se brinu o njoj, ostaće večita misterija.

Ove izjave retko su propraćene bilo čime što liči na naučne dokaze. U njima se ogleda biblijsko shvatanje čovekove uloge u prirodi. Lepo je misliti da poljoprivrednici u brdskim krajevima, tj. zemljoposednici sa kojima je najlakše saosećati, rade samo korisne stvari, ali prosto nije tako.

Poplave novog tipa koje sada pogađaju Britaniju pogoršavaju se zbog ispaše u brdima, koja sprečava rast drveća i šipražja. Što je vegetacija koja pokriva brda ređa, utoliko voda brže otiče. Drveće i šipražje zadržava više ugljenika – i iznad i ispod zemlje – nego pašnjaci. U prethodnih nekoliko decenija došlo je do katastrofalnog izumiranja divljači u poljoprivrednim oblastima, što je rezultat ispaše, odvodnjavanja, insekticida koji truju potoke i poljoprivredničkog raščišćavanja staništa. Prošle nedelje je šokantni izveštaj o stanju ptica u Britaniji otkrio da je od 1966. izgubljeno 20 odsto svih ptica, dok u poljoprivrednim oblastima ta stopa iznosi preko 50 odsto.

Sistem subvencionisanja ne samo što podstiče ovo uništavanje: on ga uslovljava. Jedan evropski uslov za isplatu najveće svote novca jeste da poljoprivrednici moraju da spreče „rast neželjene vegetacije na poljoprivrednom zemljištu“. Drugim rečima, moraju da poseku drveće i grmlje. Ne moraju da gaje useve ili da drže stoku da bi dobili pare, ali moraju da kose travu. Širom Evrope uništavaju se važna prirodna staništa – često na poljoprivredno beskorisnoj zemlji – samo da bi se proširila zemlja za koju može da se dobija subvencija.

Evropska komisija tvrdi da su subvencije neophodne kako bi pomogle poljoprivrednicima da „daju doprinos u rastućoj potražnji hrane, za koju se očekuje… da će porasti 70 odsto do 2050. godine“. Ali ako se očekuje da će svetska potražnja hrane porasti 70 odsto, šta će nam subvencije? Ne tako davno, poljoprivredne isplate pravdane su time da je svetska potražnja niska. Sada se pravdaju time što je svetska potražnja visoka. Prvo se donose uredbe, pa se izgovori smišljaju kasnije.

Iako Dejvid Kameron ima pravo što traži krupne rezove, istovremeno se protivi jedinoj iole progresivnoj meri u reformskim predlozima Komisije: da se novac koji jedno gazdinstvo može da dobije ograniči na maksimalnih 300.000 evra. Ovo bi, žali se naša vlada, destimulisalo „konsolidaciju“ zemlje. Britanija već sada ima jednu od najviših koncentracija vlasništva nad zemljištem u celom svetu. Koliko nam još „konsolidacije“ treba? I koliko besramno Kameron može da zastupa interese svojih aristokratskih drugara?

Evropa je u krizi. U krizi je zato što novca više nema. Ključne javne usluge se krešu (često nepravedno i nepotrebno), dok se u isto vreme zemljoposednicima isplaćuje 50 milijardi evra. Ova potrošnja je tako skandalozna, toliko očigledno neodbranjiva, da je neshvatljivo zašto se njome ne bave aktivisti širom političkog spektra: od UK Uncut do Saveza poreskih obveznika. Retko su u istoriji ljudskih sukoba toliki ljudi davali toliko mnogo šačici pojedinaca.

George Monbiot, Evropske subvencije za bogate zemljoposednike,

The Guardian, 26.11.2012. Preveo Ivica Pavlović