Naučio sam da je fundamentalna kontradiktornost kapitalizma ona između proizvodnje koja ima društveni karakter i raspodele rezultata rada koja je zasnovana na privatnom vlasništvu nad sredstvima za rad. Radnici se okupe i na organizovan način kolektivno proizvedu neku robu. Ali kapitalisti su vlasnici te robe, ne radnici koji su je proizveli. Kapitalisti plate radnicima izvesnu količinu novca, to jest samo deo vrednosti robe koju radnici proizvedu. Radnici nikada ne mogu da otkupe od kapitaliste sve što za njega proizvedu. Stvoreno tržiše za proizvedenu robu među radnicima je uvek manje od vrednosti proizvedene robe. Ukupno tržište među masama, uključujući sve radnike i njihove porodice, kao i ostatak nižih klasa, će uvek biti manje od ukupne proizvodnje celokupne radničke klase. Kako onda prodati tu robu? Kako nastaviti sa produkcijom?

.
Naučio sam da je teorija ekonomske krize u kapitalizmu detaljno istraživanje pitanja – kako nastaviti proizvodnju kad kapitalisti plaćaju radnicima samo deo vrednosti koju radnici proizvedu? Postoje načini da se ovo postigne – ali samo na neko vreme. Problem je u tome što sva ta rešenja u nekom trenutku dovedu do drugih ozbiljnih problema, toliko ozbiljnih da neizbežno rezultiraju u velikim prekidima u proizvodnji, to jest rezultiraju u ekonomskoj krizi. Ovo sam naučio o kapitalizmu iz teksta Scott-a H. «The Basic Contradictions Underlying Capitalist Economic Crises» Da bi se profit nastavio, naučio sam da su kapitalisti primorani da negde pronađu tražnju za deo viška vrednosti koji su radnici proizveli a ne mogu ga konzumirati, usled eksploatatorskog karaktera robne proizvodnje. U težnji da realizuje ovaj višak, kapital se širi prostorno – prodirući u zemlje i narode koji ranije nisu bili izloženi kapitalističkim društvenim odnosima (restauracija kapitalizma u Istočnoj Evropi, na primer), i dubinski, u okviru društva koje je već prožeto kapitalom – u vidu komercijalizacije životnih sfera koje su do tada bile izuzete iz tržišne logike (privatizacija obrazovanja, pripremanje hrane, razonoda itd). Ovo sam o kapitalizmu naučio iz teksta Gorana Musića «Istorija ekonomskih kriza u kapitalizmu».

Naučio sam da poslednji uzrok svih stvarnih kriza ostaje uvek siromaštvo masa i ograničenje njihove potrošnje, naspram čega stoji nagon kapitalističke proizvodnje da proizvodne snage razvije tako kao da njenu granicu sačinjava samo apsolutna potrošna sposobnost društva. Ovo sam o kapitalizmu naučio iz Kapitala, tom III, Karla Marxa.

.
Naučio sam da kapitalista ima dva načina na koja može raspolagati sa viškom vrednosti koju radnik proizvede. Može je koristiti za lične svrhe – kuće, skupocena kola itd ali to je daleko manji procenat ukupnog viška vrednosti. Ili može ulagati u dalji razvoj svojih proizvodnih kapaciteta. Iz konstantnog straha od konkurencije, kapitalisti sve više razvijaju kapacitet za proizvodnju. Preterane investicije se sprovode i zbog toga da bi korporacije bile u stanju da brzo prošire proizvodnju (i tako ne propuste prilike za profit), ali uglavnom zbog toga što korporacije imaju na rasplaganju ogromne količine kapitala, sa kojim ne znaju šta da rade. Ali što se više razvijaju, profit je sve manji. I u nekom trenutku, menadžeri će izjaviti, «ovo je smešno» i prestati da investiraju. A kada se ovo simultano dogodi u velikim obimu u ekonomiji, događa se kriza hiperprodukcije. Dakle, naučio sam da su krize u kapitalizmu takođe rezultat svesnog odbijanja kapitalista da dalje investiranju u proširivanje prozivodnje. Oni ovo odbijaju iz vrlo dobrog razloga: ne vide kako mogu da ostvare profit kroz dalje inverstiranje, jer ne vide tržište za proizvode, zato što ne mogu potpuno da koriste fabrike koje već poseduju. Ovo sam naučio o kapitalizmu iz teksta Scotta H. “The Basic Contradictions Underlying Capitalist Economic Crises”. Kako je glavni uzrok krize prekomerna akumulacija kapitala, u vidu napuštenih fabrika, zaliha robe koja se ne može prodati i nataloženih akcija i nekretnina, najefikasniji način za njeno razrešenje jeste uništenje vrednosti ovog kapitala radikalnim snižavanjem njegove knjigovodstvene vrednosti kroz seriju bankrota ili fizičko uništenje putem ratova i prirodnih katastrofa. Pojeftinjenje radne snage kroz kreiranje masovne nezaposlenosti takođe igra bitnu ulogu u procesu povratka profitnih stopa. Kroz koju god od ovih metoda privreda uspe da se oporavi, cena koju plaća stanovništvo je više nego visoka. Ovo sam naučio o kapitalizmu iz teksta Gorana Musića «Istorija ekonomskih kriza u kapitalizmu».

Naučio sam da se trenutno nalazimo u svetskoj krizi koja je započela 1970ih i koja će se verovatno završiti 2050ih. Ovo sam naučio od Immanuela Wellerstein-a. Naučio sam da je prosperitetni zapadni demokratski kapitalizam nakon Drugog svetskog rata ušao u prvu krizu nakon 1960ih. Industrijski oporavak Nemačke i Japana značio je konkurenciju hegemoniji SAD, ali takođe i to da je svet bio preplavljen fabrikama i alatima. U drugoj polovini šezdesetih godina prošlog veka inflacija je počela naglo da raste širom zapadnog sveta a usporavanje ekonomskog rasta počelo je da otežava održavanje političko-ekonomske formule mira između rada i kapitala (formule koja je ugušila unutrašnje sukobe nakon pustošenja Drugog svetskog rata) i posleratni demokratski kapitalizam ušao je u svoju prvu krizu. U suštini, ta formula je podrazumevala da je organizovana radnička
klasa prihvatila kapitalistička tržišta i imovinska prava u zamenu za političku demokratiju, čime su obezbeđeni socijalna sigurnost i stalni rast životnog standarda. Ovo sam o kapitalizmu naučio iz teksta Wolfgang Streeck-a «Kriza demokratskog kapitalizma».

Naučio sam da postoji ogromno trenje, kontradikcija i antagonizam između kapitalizma i demokratije.

Naučio sam da je tokom četiri decenije nakon završetka posleratnog rasta, epicentar tektonske tenzije unutar demokratskog kapitalizma migrirao od jedne institucionalne lokacije do druge, dovodeći do niza različitih, ali sistematski povezanih ekonomskih poremećaja. Tokom 1970-ih, konflikt između demokratskih potraživanja za socijalnom pravdom i kapitalističkih zahteva za raspodelom na osnovu marginalne produktivnosti, ili „ekonomske pravde“, uglavnom se odigravao na nacionalnim tržištima rada, gde su sindikalni pritisci na zarade, pod političkim garancijama pune zaposlenosti, izazvali ubrzanje inflacije. Kada je ono što je, u stvari, bila redistribucija putem  snižavanja vrednosti valute postalo ekonomski neodrživo, primoravajući vlade da uz visoki politički rizik to okončaju, konflikt se ponovo pojavio u političkoj areni. Ovde je on doveo do porasta razlike između javne potrošnje i javnih prihoda, što je za posledicu imalo brzi rast javnog duga, kao odgovor na zahteve birača za javnim davanjima i uslugama, većim nego što je „poreska država“ mogla da izvuče iz svoje demokratsko-kapitalističke ekonomije. Međutim, kada su napori da se javni dug zauzda postali neizbežni, kako bi se održao socijalni mir morali su da budu propraćeni finansijskom deregulacijom, olakšavajućitako pristup privatnim kreditima, kao alternativnom načinu za zadovoljavanje normativno i politički moćnih zahteva za sigurnošću i prosperitetom od strane građana. Ovo je, takođe, trajalo ne duže od jedne decenije, sve dok globalna ekonomija nije gotovo posrnula pod teretom nerealnih obećanja o budućim otplatama za sadašnju potrošnju i investicije,
omogućenim od strane vlada kao kompenzacija za fiskalnu štednju. Od tada, sukob između popularnih ideja socijalne pravde i ekonomskog insistiranja na tržišnoj pravdi, još jednom je promenio svoje sedište, pojavljujući se, ovoga puta, na međunarodnim tržištima
kapitala i u složenoj borbi koja se trenutno odvija između finansijskih institucija i birača, vlada, država i međunarodnih organizacija. Sada se postavlja pitanje koliko daleko mogu da idu države u nametanju imovinskih prava i profitnih očekivanja tržišta svojim građanima, dok istovremeno izbegavaju da proglase bankrot i pokušavaju da očuvaju ono što je ostalo od njihovog demokratskog legitimiteta. Tolerisanje inflacije, prihvatanje javnog duga i deregulacija privatnih kredita bila su samo privremena sredstva za vlade suočene sa očigledno neuništivim sukobom između dva kontradiktorna principa alokacije unutar demokratskog kapitalizma: socijalnih prava, sa jedne strane, i marginalne produktivnosti, ostvarene na tržištu, sa druge. Svako od ova tri sredstva je funkcionisalo u nekom periodu, ali su onda počeli da izazivaju više problema nego što su rešavali, dokazujući time da trajno pomirenje između društvene i ekonomske stabilnosti unutar demokratskog kapitalizma predstavlja utopijski projekat. Sve što su vlade mogle da ostvare u suočavanju sa krizama svoga vremena, jeste da ih premeste u nove arene, gde su se one ponovo pojavljivale u novim oblicima. Nema razloga da verujemo da bi ovaj proces – sukcesivnog manifestovanja kontradikcija demokratskog kapitalizma, u uvek novim vrstama ekonomskih poremećaja – trebalo da bude okončan. Ovo sam o kapitalizmu naučio iz teksta Wolfgang Streeck-a «Kriza demokratskog kapitalizma».

.
Naučio sam o TINS-u i TINI. Da bi razrešila tenziju između demokratskog društva i kapitala, Margaret Thatcher je rekla “There is no society” (Ne postoji društvo) ili TINS nastavila, «postoje individualni muškarci i žene i postoje porodice». Gospođa Thatcher je skovala i slogan “There is no alternative” (Ne postoji alternativa) ili TINA. Da bi osigurali da zaista ne postoji alternativa, Međunarodni monetarni fond, uz podršku Ministarstva finansija S.A.D. kao uslove za finansijsku pomoć zemljama u budžetskoj krizi postavili su strogo pridržavanje uslovima neoliberalizma. Naučio sam da je u neoliberalizmu ključna reč «globalizacija» zamenila prethodnu ključnu reč «razvoj». Globalizacija je u stvari optimistični eufemizam za krizu. Takozvani Vošingtonski konsenzus je skup deset ekonomskih propisa koji čine standardni neoliberalni reformski paket koji podrazumevaju privatizaciju državnih proizvodnih preduzeća, smanjenje državnih davanja, otvaranje granica za nekontrolisan protok robe i kapitala, orijentaciju kao proizvodnji za izvoz itd. Primarni cilj je bio da se preokrene i ukine sve što su ostvarile niže klase tokom posleratnog perioda rasta. Svetska desnica je tražila načine da se smanje svi troškovi proizvodnje, da se uništi socijalna država u svim svojim verzijama i da se uspori pad moći SAD u svetskom sistemu. Vošingtonski konsenzus je obećao ekomski rast svima i izlazak iz globalne stagnacije profita. Politički, pobornici neoliberalne globalizacije su bili jako uspešni. Vlada za vladom – u zemljama globalnog Juga, u socijalističkom bloku i u jakim Zapadnim državama – je privatizovala industrije, otvarala granice za trgovinu i finansijske transakcije, i smanjila davanja socijalne države. Socijalističke i kejnzijanske ideje su potpuno disrkreditovane u javnom mnjenju i političke elite su ih se odrekle. Najdramatičnije vidljive posledice ovoga su pad komunističkih režima u istočnoj i centralnoj Evropi i bivšem Sovjetskom savezu kao i usvajanje tržišne politike u nominalno još uvek socijalističkoj Kini. Ovo sam naučio iz tekstova Immanuela Wellerstein-a “Structural Crisis” i “The Demise of Neoliberal Globalism”

.
Naučio sam da je finansijski kapitalizam uvukao široke slojeve stanovništva u ostvarivanje dela dohotka putem zaduživanja, špekulacije na berzi i privatizacije državne imovine, usađujući tako individualizam i princip lične odgovornosti kao kulturnu normu svim društvenim slojevima. Preliminarna istraživanja u SAD pokazuju da mnogi od ljudi pogođenih pucanjem balona cena nekretnina ne okrivljuju sistemska rešenja već sopstvenu nesposobnost da ispune norme dobrog poslovanja koje se navodno očekuju od privatnog posednika. Ovo sam naučio o kapitalizmu iz knjige Davida Harvey-a Enigma of Capital and the Crises of Capitalism citirane u tekstu Gorana Musića. Naučio sam da je uspon neoliberalizma označio intenziviranje klasne borbe na globalnom planu, pri čemu je vladajuća klasa ovoga puta vukla inicijativu. Kriza kejnzijanizma i reformističkog socijalizma na Zapadu, a potom i slom planskih ekonomija u Istočnoj Evropi, otvorili su vrata za interpretacije koje su privrednu stagnaciju i političku autoritarnost vezivale za državni intervencionizam (socijalizam), a individualnu slobodu i prosperitet povezivali sa
slobodnim tržištem (kapitalizam). Kapital se osnažio kroz procese porasta nezaposlenosti, privatizacije, deindustrijalizacije, ukidanja barijera za protok kapitala itd. Levica je, na drugoj strani, ostala zatečena promenama koje niko nije očekivao i okrenula se „alternativnim životnim stilovima“, politici identiteta i multikulturalizmu. I ovo sam naučio o kapitalizmu iz knjige Davida Harvey-a Enigma of Capital and the Crises of Capitalism citirane u tekstu Gorana Musića.

.
Naučio sam da se upitam: ako se ekonomska kriza, može brojčano meriti i opisati izrazima poput recesija i depresija, kako nazvati represiju političke imaginacije, kojoj sve što je ozbiljan otklon od neoliberalne agende predstavlja nerealnu alternativu postojećem? Političke stranke, u svom impozantnom pluralističkom kvantitetu, služe, još samo tome da monistički zatru ideje diskusije o mogućim političkim ideologijama u množini, koje su na istorijskom dnevnom redu. Izreka da su sve stranke iste ne znači samo da sve one imaju i provode kada god mogu istu neoliberalnu ekonomsku politiku. One zajedno čine sve – to je smisao pojma hegemonije, sada na desnici – da se na političkom horizontu jedna stvarna alternativa postojećem ni ne pojavi. Ovo sam naučio iz teksta Srećka Puliga «Propadanje centra, napokon».

.
Naučio sam da će se pod kapitalizmom krize stalno ponavljati i da će kraj nejednakosti i siromaštva i prosperitet za većinu doći samo kroz zamenu privatne prozivodnje za profit sa proizvodnjom za potrebe. Ovo sam naučio o kapitalizmu iz teksta Michaela Robertsa «The Profit is the Key».

.
Naučio sam da alternativa kapitalizmu može biti kategoričko odbijanje ekonomskog razvoja kao cilja i zamena ciljem maksimalne dekomodifikacije – ono što starosedelačke nacije u Amerikama zovu buen vivir. Ovo ne znači samo opiranje povećanoj komodifikaciji iz poslednjih trideset godina – obrazovanja, zdravstvenih struktura, tela, vode i vazduha. Već dekomodifikaciju i poljoprivredne i industrijske proizvodnje. Kako se ovo postiže, nisam naučio, ali to možemo naučiti kroz eksperimentisanje. Ovo sam naučio o kapitalizmu iz teksta Immanuela Wellersteina “Structural Crisis in the World System”.

.
Naučio sam da je kapitalizam tokom istorije pokazao zapanjujuću moć prilagođavanja i preskakanja granica koje mu unutrašnje kontradikcije nameću. Ne postoji konačna kriza kapitalizma koja bi ga automatski zamenila drugom društveno-ekonomskom formacijom. Dok ne bude bio svrgnut osmišljenom akcijom većine eksploatisanog čovečanstva, kapital će nastaviti da nalazi kreativne načine da se akumulira i tako produži život sistemu koji je po marksistima odavno prestao da igra pozitivnu istorijsku ulogu, koju je nekada imao. Ovo sam naučio iz teksta Gorana Musića.

Bojan Djordjev, ŠTA SAM NAUČIO O KAPITALIZMU
scenario za performans-predavanje

Zovem se Sasa Markovic Mikromladozenja. Borim se protiv usamljenosti i da imam malo vise para, vidim se pod mikroskopom. Krecem se po tajnim mestima, mogu neprimecen da se zavucem u intimne delove zena i da boravim tamo po vise dana, ili neopazen da operism po vasem frizideru… palim se i gasim, rastem i opadam…. ljubav mi je jaca strana… kruzim nocu oko izdvojenih zgrada… zbogom andergraund! hocu da pravim jednu knjigu, malo da crtam malo da pisem, malo da se zezam a sve da vam kazem. Dajte mi svi po 10 (deset) dojcmaraka, dobicete knjigu i ponesto pride… imam jedan poduhvat: da ostanem ovde a odem daleko, da izadjem iz kanalizacije i da ne budem mikrob. I da ne budem vise mladeozenja. BUDUCNOST JE NENAPISANA!

Sasa Markovic Mikrob, 1995.

It’s better to try and fail, than is to fail to try.

Pročitao sam vaše pismo. Obraćate se studentima, doduše onima koji su već u inostranstvu, ali pretpostavljam da i ja, bedni student iz Srbije, imam pravo da vam na pismo odgovorim. Utoliko pre što planiram da iz ove zemlje odem, ne zbog ‘ljubavi prema profesiji’ kako vam se jadno pravdaju studenti okupljeni u fantomskoj Organizaciji srpskih studenata u inostranstvu, već upravo da pobegnem od vas, vama sličnima i posledica do kojih je vaša politika dovela i učinila život u ovoj državi nepodnošljivim.

U prvoj rečenici svog pisma kažete: “Pretpostavljam da vi očekujete od mene istinu o stanju srpskog naroda danas i viziju njegove budućnosti”. Ne. Tako nešto ni u ludilu od vas ne očekujem, ali vi ipak verujete da je to istina. Iako vaša zaljubljena obraćanja sebi samom nisu novost, ovakve me rečenice uvek nasmeju. Ostatak pisma je ozbiljan, mračan i turoban, liči na svog pisca, a vi ste takav patetični utisak očigledno želeli da ostavite.

Zašto me ne zanima nijedna reč koju ste u ovom pismu napisali, a koje vidim kao deo vaše nepotrebne borbe za promociju, vaše osvajanje javnog prostora koji vam se ionako decenijama nudi? Prvo, dela pisaca rasista ne čitam. Čoveka koji, navešću samo jedan primer, kosovske Albance naziva političkim, socijalnim i moralnim talogom Balkana, posle terora koji je nad njima sprovela država na čiju je politiku imao odlučujući uticaj – ne treba pitati za sudbinu studenata, ne treba ga pitati ni za šta, osim ukoliko se taj razgovor ne odvija u sudnici.

Drugo, pogubni uticaj koji ste imali na stanje srpskog društva u kome sam imao nesreću da se rodim, neki od nas nisu zaboravili. Iako ste se, u cilju rehabilitacije svoje biografije, u javnosti nedavno samoproglasili disidentom, što je – možda toga niste svesni – izazvalo salve gorkog smeha u publici, vi ste saučesnik u zločinima koji je ova država činila prema drugima i prema sopstvenim građanima. Vi ste deo intelektualne vertikale koja je podupirala genocid i etnička čišćenja.

Vaša karijera je višedecenijska, uvek ste se isticali – od delovanja u komunističkoj partiji Jugoslavije, preko pisanja manifesta srpskog nacionalizma – Memoranduma SANU, koji je bio ideološka osnova za ratove koje je vaše rukovodstvo vodilo na prostoru bivše Jugoslavije, potom na položaju Miloševićevog predsednika ratne SRJ, pa sve do današnjih dana, svojim uticajem na sve izabrane lidere – od Đinđića, koji vam je uvek bio sumnjiv, preko Koštunice, u koga ste polagali najveće nade, zatim Tadića, vašeg miljenika koji vas je, ako ćemo pošteno, najviše slušao, do Tomislava Nikolića, na kome biste imali još da poradite.

Vi, kako poetično u pismu studentima kažete, i vaša “duga senka” ste odgovorni za stanje u kome se ovo društvo decenijama davi. Vi ste, naime, odgovorni jer studenti i drugi mladi ljudi, često i sa kompletnim porodicama, beže glavom bez obzira iz ove zemlje. Licemerno je i perverzno da se baš vi javljate sa savetima studentima, prekornim tonom, da ih učite pameti i pozivate da se vrate. Sebi ste dodelili pravo koje vam ne pripada, i ja vam to pravo ovim putem oduzimam. Vi to nećete ni osetiti, iza vas stoje hiljade ljudi, mediji koji vas promovišu, visoka politika, akademija. Jedini ispravan razlog za studentske proteste u Srbiji danas bila bi borba protiv vas i nasleđa vaše politike. Nikakvi bolonjski bodovi, stanje u menzama ili visoke školarine, već laži i mržnja koju prema pripadnicima drugih naroda i dalje u svom delovanju prosipate i otkrivanje istine o najstrašnijim zločinima koje je rukovodstvo čiji ste guru bili počinilo na teritoriji bivše Jugoslavije.

Vi ste, to priznajete, čovek prošlosti. Ja dodajem, najmračnije prošlosti moderne srpske istorije. Zvučaće vam čudno, ali ovim pismom sam u stvari hteo da vas ohrabrim da se opustite i ne brinete za nasleđe svoje politike. Ono je duboko ukorenjeno, posebno među mladima, o čemu govore sva istraživanja koja su prethodnih godina sprovodile brojne organizacije. Kada dođe i vaš čas, za vama će ostati stotine hiljada mladih koji skoro jednakom žestinom kao i vi mrze kosovske Albance. Isti broj nikada neće saznati odgovornost sopstvene države za genocid u Srebrenici, za hiljadu šesto i jedno ubijeno sarajevsko dete, ni za masovne grobnice u njihovoj lepoj Srbiji u kojima su i dalje stotine neotkrivenih leševa kosovskih Albanaca. Neće saznati ni ko je odgovoran za poslednji ratni zločin, atentat na Đinđića.

To su rezultati vašeg višedecenijskog delovanja, i treba da budete zadovoljni, postigli ste svoj cilj. Vaš zločin je savršen. Zar vam nije dosta, Ćosiću?

Odgovor studenta Dobrici Cosicu na njegov poziv studentima da se vrate iz inostranstva

slepiputnik.com

Ne interesuju me Dačićeve gluposti, brine me nemoć DS da vodi zemlju na ozbiljan način. Niko normalan ne podržava nasilje i ne može da se složi sa vladom koja je brutalnija prema bibliotekaru nego prema bilo kom kriminalcu. Osećanje nepravde nanete jednom vrednom ali politički neiskusnom čoveku ne opravdavaju ni banjalučki incident ni potreba da se on u potpunosti reši. Posledice rata sa neprijateljima koji su naoružani knjigama neće biti besmislene kao argumentacija kojom se tako nešto obrazlaže. Prva je poistovećivanje vlasti sa državom i građanina sa činovnikom klimoglavcem. Da je bio blizak sa Šarićevim klanom umesto sa Forumom pisaca, Ugričić bi bolje prošao. U tišini bi ga Vlada iz policije prekomandovala u diplomatiju.

Cedomir Jovanovic, Blic, intervju, 27. jan 12

Sometimes I wonder if my whole life has been an illusion. But, if there is one thing I’ve learned is that reality is only what you make it.

Dynamo magician impossible

– And do you have any regrets about things you might have done other…

– You mean about writing?

– Writing or family, I mean you are clearly such a family man, you write about family with huge tenderness, and do you regret not having family on your own?

– I don’t seem to regret that. It’s a fact in my biography, well I… I have some regrets, but it wouldn’t be a life without regrets. I used to have a friend who is a dead now, American writer, her name is Josie Hurst.. I remember Josie saying to me, the first time I met her, that’s one reason I liked her so much, I was complaining about huge mistake I’ve made in my life around that time, and Josie said to me, if it weren’t for my mistakes I’d still be back in Sioux City, Iowa… and I thought, that is true… so your mistakes propel you forward.

Philip Roth, interview, bbc

sine moj kog nisam rodila

ja

ne ljuti se sto ti kazem sine

nisi

poslusaj me

idi iz tog kraja

idi iz grada

idi iz zemlje

lose je to mesto

tamo dede u odelima sa rupama

setaju unuke

tamo zive ocevi, deca i unuci

u istim kovcezima

u velikim zgradama

tamo silno cekaju da im pocne zivot

veruj mi znam

i ja stalno cekam da mi pocne zivot

idi

i radi sve ono sto nismo mogli

tvoj otac i ja

zavrsi skole na vreme

nemoj se zeniti rano

putuj

mi nismo mogli

bio je rat

putuj po divnim pevajucim gradovima

vodi ljubav sa devojkom crne puti

vodi ljubav sa devojkom kosih ociju

ne preteruj sa picem i hranom

i drogom

ne pravi decu rano

radi sve onako kako mi nismo

radi sve ono sto mi ne mozemo

radi sve ono stao nikad nece moci moj sin

koga sam rodila

ja

nosi kartu u rancu

ne trosi pare na budale

vodi racuna kod koga ces da

prespavas

vodi racuna ko ce kod tebe da

prespava

misli o sebi dobro

nemoj da budes umetnik

uzivaj

popni se na najvisu planinu

stavi noge u okean

upecaj veliku ribu

pa je vrati

neka zivi

nemoj da imas pse i macke

bice ti zao kad odu

nemoj da mrzis one kojima treba da budes

zahvalan

nemoj da budes zahvalan

nikom

uradi sve sam

budi naucnik

budi koristan

i idi idi

idi tamo gde je svet mlad

Milena Markovic, Mali

Bojan Đorđev je dobro poznat redatelj u hrvatskim i srpskim kazalištima. Rođen 1977. u Beogradu, kazališni je autor koji je aktivan jednako u institucionalnom kao i nezavisnom kazalištu. Suosnivač je i član uredničkog odbora kolektiva TkH (Teorija koja hoda). Njegov interes za kazalište i performans uključuje kolektivno autorstvo, rad s eksperimentalnim dramskim pismom i postdramsko kazalište. Uz njega ovu predstavu supotpisuje glumac Stipe Kostanić. Predstava Psi koja je rađena po tekstu poznatog francuskog autora Herve Guiberta bit će predstavljena na ovogodišnjem Queer Festivalu. Mjesto radnje: Kazalište Gavella. Vrijeme radnje: 28.04.2012 /20h. Najavljena predstava povod je ovog intervjua.

Q.hr Guibertovi Psi koje uprizorujete za Queer festival kao i ostatak autorova djela- otvoreno provociraju i promoviraju seksualnost koja je tada, prije trideset godina kao i danas pod upitnikom institucija poput države, poput Crkve. Do kada mislite da će seks i seksualnost biti tabu? Što im osigurava tu poziciju?

B.Đ. Seks i seksualnost postaju tabu onog trenutka kada o njima počinje ozbiljno govoriti u javnosti. Kada izađu iz sfere privatnosti ili spektakla. Naš kulturni kontekst (ovdje mislim i na Srbiju i na Hrvatsku) vapi za emancipacijom erotike i seksualnosti od neke provincijske skarednosti, podsmijeha, skandala. Pogotovo iz današnje perspektive, poslije kraha ideja modernizma i opće klerikalizacije društva. Psi nastaju na krilu osvojenih seksualnih sloboda nakon 1968., a neposredno prije epidemije HIV-a, kao neka vrsta pornografskog fantazmagoričnog krika slavljenja te privremeno osvojene slobode. Tradicionalno, erotika i pornografija u francuskoj književnosti, umjetnosti, i (građanskom) društvu zauzimaju važno mjesto. 1980.-ih postoji tržište za Guibertovu književnost koja je objavljivana kod mainstream izdavača. Ipak, Psi se pokazuju provokativni, nesvarivi za Guibertove prijatelje Foucaulta i Chéreaua, ili majstoricu erotskog pisma Duras.

Q.hr Što je politički važno čitati u Guibertovom djelu? Je li jedina relevantnost njegova djela upravo osobno svjedočanstvo?

B.Đ. Ja u Guibertovom djelu prije svega čitam jedno marljivo bilježenje, pisanje tijela, erotiku pisma, tako karakterističnu za francusku književnost: od dječačke fascinacije higijenskim ritualima sa ocem, do projekcije svog i drugih tijela u erotske fantazije, do dokumentiranja biološkog propadanja tijela oboljelog od side, Guibert u svom opusu sprovodi nešto što bismo mogli nazvati body art pismom. Naravno, nezaobilazna je činjenica da je Guibert jedan od prvih književnika koji je bilježio svoje borbe sa AIDS-om u nekoliko romana, javno govorio o svojoj bolesti čuvenim TV nastupima i ozloglašenom filmu snimljenom pred sam kraj života, u kojem autor čak pokušava samoubojstvo – sve ovo je doprinjelo promjeni stavova francuskog društva prema sidi. Tako ozbiljan i temeljan pristup autofikciji je mnogo više od osobnog svjedočanstva – to je i neka vrsta pseudo-svetačke žrtve.

Konačno, ono što je političko u ovom djelu jest onaj, rast, emancipacija, koja se događa Stipi Kostaniću i meni dok radimo na njemu. I on kao glumac i ja kao redatelj značajno napredujemo radom na Psima. To je politika koja me jako interesira..

Q.hr Što mislite o poziciji u koju si Guibert stavio odabravši se kao “gay autor”? Koliko su, po Vama, takva svrstavanja bitna a koliko opasna ili to ne ide jedno bez drugoga? I mislite li da je moguće “nadići” identitet koji nije baš-pitanje odabira (poput seksualnog, npr.)?

B.Đ. Povijest književnosti i umjetnosti uči nas da je osjećanje ugroženosti, stvaranje sa margine snažan generator. Mislim da je jako važno producirati LGBT književnost, a u isto vrijeme inzistirati na njenoj apsolutnoj integraciji u mainstream. Dakle imenovati je, izbjeći upražnjeno mjesto koje građansko društvo čuva za neimenovanu «dekadenciju», «perverziju», «slobodoumnost» i slične cenzorske eufemizme. Na promociji prijevoda odabranih Guibertovih dela, Gordan Bosanac je rekao da je krajnji cilj borbe za ravnopravost između ostalog i da Lud za Vincentom bude uvršten u srednjoškolsku lektiru. Ja se s tim slažem. Pitanje nadilaženja identiteta je malo kompliciranije – ja mislim da je pogrešno uspostavljati vezu između seksualne preferencije i identiteta – te stvari se samo nekad poklapaju.

Q.hr Vaš režijski rukopis se da (ponekada možda prvoloptaški suđeno) svrstati u ono što bi se zvalo “queer autorstvo”. Zanima nas kako vi mislite queer, u kojemu ključu ga je danas važno misliti i postoji li neka linearnost (evolucija) “queera” ili su mu teme i dalje “iste”?

B.Đ. Queer je za mene politička platforma subverzije mačoističkog, patrijarhalnog, heteronormativnog društva, njegova destrukcija i dekonstrukcija. Queer mi je važan i kao kritika esencijalizma gay aktivizma (pa i «biologiziranja» identiteta), opasnog pokušaja komplicitnosti sa društvom koje je u svakom svom segmentu pogrešno postavljeno i koje treba uvijek i iz svake pozicije kritizirati.

Moja praksa je informirana queer teorijom, ali ne bih se svrstavao u queer autore – to je pozicija (čitanja) koju mogu zauzimati po potrebi. Bavio se eksplicitno gay tematikom ili ne, uvijek mi je važno da koristim scenu i poquee(kva)rim sliku svijeta koji sa svojim suradnicima i čitam i proizvodim.

Q.hr Čest ste i dobro primljen gost u Hrvatskoj. Što vas (osim pretpostavljenog: posao) vodi ovdje i možete li usporediti kazališne estetike koje se nude u ovim, uvjetno rečeno mainstream teatrima i da ne zaboravimo, naravno- off teatrima? U Beogradu i Zagrebu? Postoji li danas nešto se još može misliti pod off teatrom u programskom smislu (naravno, ovdje ne govorimo o financijski ne podržanim teatrima)?

B.Đ. Svojim čestim boravcima i radom u Hrvatskoj prije svega pokušavam nadoknaditi jednu nevjerovatnu tjeskobu koju osjećam u vlastitom gradu, koji je velik, divan i divlji, puca po šavovima, ali je i periferan, zabačen. Tek kada dovoljno često putujem na liniji Beograd, Zagreb, Ljubljana, Skoplje… osjećam neku logiku, kauzalnost, pa ako hoćemo i moć kulturnog konteksta iz kojeg potičem. Kazališne estetike Beograda i Zagreba se razlikuju taman onoliko koliko je «seksi» za razmjenu. Zagreb i Beograd su prije svega male sredine, i osuđene su na kopiranje uzora iz neke od velikih europskih kazališnih tradicija. Trenutno mi je zagrebačka scena bliža – uzori nam se poklapaju. Nisam siguran kako bi mogli definirati off teatar – osim po financijskom kriteriju – dakle postoje velika državna ili gradska kazališta koja se mogu baviti ozbiljnom produkcijom, i nezavisna scena na kojoj se događaju veći pomaci i u političkom, i u estetskom, ali ono što je trenutno najvažnije u etičkom smislu, ali, nisam siguran koliko će akteri nezavisne scene izdržati genocidni odnos koji njihove sredine prema njima imaju. Zaista, trenutačna slika europskog društva i mjesta koje je namijenjeno kritičkoj umjetnosti je krajnje apokaliptična.

Q.hr Kakav prijem očekujete s Psima i koji su vam sljedeći projekti?

B.Đ. Kada radim na predstavi volim misliti o publici kao inteligentnoj, radoznaloj, neustrašivoj. Volim vjerovati da svaki projekt koji radim kreira neku zajedničku situaciju u kojoj se nalazimo mi koji radimo predstavu i publika, neku situaciju koja stimulira dijalog koji je i sama predstava, a koji se i nastavlja poslije. Takvom se prijemu nadam – dijaloškom. Moji sljedeći projekti zadržavaju mali format Pasa – u pitanju je nekoliko eksperimentalnih radova koji pokušavaju izvući (dramski) tekst iz neke institucionalne produkcijske mašine, i ponude ga kao povod za bivanje zajedno, druženje – između umjetnika samih i između umjetnika i publike. Radujem se novim pisanjima Gorana Ferčeca, i novim suradnjama sa vizualnim umjetnikom Sinišom Ilićem. Nadam se da ću 2013. uspjeti da postavim drugu trilogiju («… o neposluhu») Ivane Sajko čiji tekstovi već godinama iznova bude u meni ljubav prema kazalištu.

Bojan Djordjev, intervju, Vazno mi je da koristim scenu i poquee(kva)rim sliku svijeta, Queer.hr

Sudbina postoji, ali pod uslovom da se dogadja.

That was a movie, this is real life!

What is the difference?

Pociniti kriminalno delo je cist luksuz u ovoj zemlji sa toliko rupa u zakonu.

Erik Šmit, predsedavajući kompanije “Gugl”, juče je izjavio da je “veoma ponosan” na razrađenu šemu koja je ovom gigantu internet pretrage pomogla da tokom prošle godine plati porez za 200 miliona funti (247 miliona evra) manji od predviđenog, odnosno da za ostvareni promet od 2,6 milijardi funti u državnu kasu uplati samo 6 miliona funti. Britanski poslanici u sastavu uticajnog Komiteta za javne izdatke prošlog meseca su “Guglove” metode u izbegavanju poreza okarakterisali kao “nemoralne”, i otada se ova kompanija našla na velikom udaru kritika u britanskoj javnosti.

Na pitanja o sistemu u uokviru kojeg “Gugl” milione funti svojih prihoda prebacuje na Bermude, jedan od poznatih poreskih rajeva, predsednik kompanije Erik Šmit je, međutim, samozadovoljno odgovorio: “To se zove kapitalizam! Mi plaćamo puno poreza i plaćamo na zakonski predviđen način. Veoma sam ponosan na sistem koji smo uspostavili. To smo učinili na osnovu podsticaja za poslovanje koje nam je britanska vlada ponudila. Mi se ponosimo time što smo kapitalisti! Oko toga nemam dilema”.

Britanski ministar ekonomije Vins Kejbl nije, međutim, bio impresioniran ovakvim stavom: “Možda se i zove kapitalizam, ali vlade to ne treba da tolerišu” – izjavio je Kejbl.

Ovakav stav rukovodioca “Gugla” svakako će ozlojediti i milione britanskih porodica koje pogađaju mere štednje i najveći pad životnog standarda koji je ova generacija imala prilike da doživi.

Suma koju je Gugl ove godine prebacio na Bermude je gotovo dvostruko veća od one koju je na sličan način “sklonio” pre tri godine, a ukupan iznos poreza koji ova kompanija izvrdava u svom poslovanju širom sveta procenjuje se na više od milijardu evra.

Blic, To je kapitalizam, šef Googla ponosan na šemu za izbegavanje plaćanja poreza, 13. dec

Ja sam donela jedan spisak ovde koji cirkuliše nešto internetom, dakle, sa sve tim da smatram da je presuda Haškog tribunala apsolutno skaredna, ali samo u poslednjih godinu dana kakve su presude našeg apelacionog suda i ustavnog suda. Znači, naš apelacioni sud je ukinuo presudu vođi Obraza, Obradoviću, pa je zatim prepolovio kaznu ubicama Brisa Tatona, pa je ukinuo presudu konzulima u Njujorku koji su pomogli Miladinu Kovačeviću i lažni pasoš dali da pobegne iz zemlje. To je koštalo državu milion dolara, to je koštalo međunarodnog ugleda. To je jedna stvar u kojoj su učestvovale diplomate ove zemlje i njima je apelacioni sud ukinuo presudu.

.

Pa je ukinuo presudu Ivanu Bogdanovu, onom čoveku u Đenovi koji je napravio onaj haos, koji se predstavlja kao Zver, pa je oslobodio vođu Alkatraza, to su oni ljudi koji prete Insajderu. Pa je oslobodio Palmu optužbi za homofobiju. Da ne bih zabavljala narod, svi znamo šta je govorio Palma, on je oslobođen optužbe za homofobiju. Pa je apelacioni sud oslobodio Marka Miloševića optužbe za prebijanje članova Otpora. Ti ljudi sada idu u Strazbur i traže zaštitu svojih prava. Ta žena koja je sudija, neka Gordana Vićentijević, znači dopustila je da zastari taj proces. Marko Milošević sada sedi na dnevniku ruske televizije i on sad nešto tu komentariše kakva je situacija u Srbiji itd, to je čovek čiji su telohranitelji, a i on lično, mlatili ljude Otpora 2000. godine, koji su nakon toga uhapšeni, tako premlaćeni odvedeni u zatvor i tamo mlaćeni. Ti isti policajci su ostali da rade u policiji Požarevca, ovaj bogataš je ukrao sve pare ove države. Znači, penzioneri, vi ne primate plate jer vam Marko Milošević troši vaše penzije u Belorusiji.

.

Pa onda su oslobođeni optužbe za paljenje ambasada, dečko jedan jedini je osuđen zato što je ukrao jednu jaknu i jedan par rukavica. Ustavni sud je odbio da zabrani 1389 i Naše, iako nam je potpuno svima jasno koja je vrsta to ekstremističkih opasnih desničarskih organizacija. Onda čak i onaj Čume je oslobođen optužbi da je tukao ženu. Mislim, nije gotovo, Apelacioni sud je smanjio kaznu pripadnicima interventne brigade zbog ubistva na Novom Beogradu. Ljudi se više toga ne sećaju, jer je to bilo 2011. godine, ja ću podsetiti ljude, neka dva tipa iz Jakova vozili su ne znam u koliko ujutru, posle kafane, kola neka po Novom Beogradu, prošli su kroz crveno, za njima je pojurila interventna policija. Oni su nagazili na još jedno crveno, njima je džip interventne policije preprečio put, izleteo je interventni policajac od 25 godina, suvozača je izvukao u pucao mu u glavu. Dečko je bio nenaoružan i nije on ni vozio. Taj policajac je na samom suđenju rekao da se ne kaje zbog toga i da smatra da je on izvršavao svoju dužnost. Gotovina je ništa, čoveče, taj se vratio kod nas, to se sve vraća, on ima 24 godine, on će za neku godinu izaći, ne znam da li njega amnestija kači ili ne.

.

Biljana Srbljanovic, Pescanik.net, 07. dec

Ako sam ja mogao da se sastanem sa Tačijem, mogu i oni da očiste sneg.

Ivica Dačić, premijer, 11. decembar 2012.

Zašto jedan od osnivača Beogradskog kruga, Foruma pisaca i LDP-a poziva građansku elitu da stane iza Aleksandra Vučića i Ivice Dačića, lidera dve partije koje su donedavno bile otvoreno nacionalističke? Zbog povređene sujete, oportunizma ili kukavičluka, za šta će ga sigurno optuživati zbog takvih reči, ili saznanja da su upravo glavni protagonisti liberalnih ideja u Srbiji, bilo da je reč o onima koji su se borili za demokratske promene, iskorenjivanje korupcije, vladavinu prava ili prevladavanje ratnog nasleđa bili, svojim likom i delom, najveća prepreka za ostvarivanje onoga čemu su težili? To je velika tema u samopreispitivanju građanske Srbije u koje jedan od njenih protagonista ulazi bez prevelikog uzbuđenja: „Unutrašnji mir koji osećam, a koji tokom poslednje dve godine u LDP-u nisam uspevao da postignem, potvrđuje da sam doneo ispravnu odluku kada sam napustio tu stranku“, kaže na početku razgovora Nenad Prokić.

Na osnovu čega ste u to sigurni?

“Nisam se lako odlučio da odem. Osnovao sam tu stranku, prešao stotine hiljada kilometara po Srbiji tokom sedam godina i zajedno sa svima trpeo velike pritiske zbog politike koju smo vodili. Od kada smo ušli u manjinsku podršku vlasti u Beogradu, ništa više nije bilo kao što smo zamišljali kada smo osnivali stranku. A tokom poslednje dve godine je sve to eskaliralo do tačke na kojoj više nema povratka. Sve društvene grupe u Srbiji završe na takav isti način. Iskrsnu neke čudne ljudske osobine praćene psihologijom džeparoša i sve se rasturi.”

Ali vaše bivše stranačke kolege kažu da je to što govorite samo posledica besa i ljutnje što niste izabrani za poslanika LDP-a?

“Nema dobrog načina da se beznadežnim ljudima saopšte istine.Svesno sam sebe isturio zbog svih onih sjajnih ljudi koji nemaju hrabrosti da ama baš išta prvi kažu, a ipak imaju zasluge koje su u suštini besprekorne. Ako nešto nisam u životu, nisam bahat i nemam neki prenapregnuti ego, nisam ni naročito ambiciozan. U stanju koje je zavladalo u stranci ne bih se osećao nimalo dobro da opet budem poslanik LDP-a. Da pomenem samo neke poslednje, ne i najveće razloge: nesazivanje Predsedništva stranke tokom dve godine, predizborna koalicija o kojoj nije odlučivalo nijedno telo stranke, poslanička lista koja je kao volja jednog čoveka objavljena članovima u nedelju ujutro i predata u nedelju posle podne, kako bi svi bili dovedeni pred svršen čin i ostali bez mogućnosti da reaguju; činjenica da je jedan izabrani potpredsednik bio na 32. mestu, a drugi nije ni dospeo na listu, da je žena koja je osnovala prvi odbor LDP-a gurnuta na marginu, itd. Sve to u svrhu odstranjivanja onih koju gunđaju. Posle svega ni ja nisam poželeo da se nađem u poslaničkoj klupi. Na listi koja je lista podobnih i, da upotrebim petooktobarski, ali i đinđićevski rečnik: lista upotrebljivih ja nisam goreo od želje da budem.”

To što pričate zvuči kao da je Čedomir Jovanović autokrata koji je doveo u krizu ne samo LDP, već i tu samu političku opciju, što, zajedno sa ostalim optužbama koje se o njemu iznose u javnosti, zaista podseća na hajku?

“Prema van demokrata, unutra autokrata, česta pojava na ovim prostorima. Ukratko, glavni razlog mog odlaska, ili cilj moje borbe, nije toliko da se napadne lider ili neka grupa oko njega, odnosno unutrašnje institucije moći, koliko jedna naročita tehnika vladanja, jedan oblik moći. Nakazan u svojoj srži, još od stvaranja srpske države, taj oblik se primenjuje u svakodnevnom, neposrednom životu. On razvrstava pojedince u kategorije i sugeriše oblik moći koja podjarmljuje i potčinjava. Kao nekakva seoska zadruga u kojoj se trenutni gazda ama baš za sve pita. Nazvati seosku zadrugu liberalnom strankom, možda je mogućno u prvo vreme, ali nakon sedam godina je to manje-više smešno. Budući da u zadruzi nemaju pojma šta su to pravo i država, bilo bi nepravedno od njih nešto dalje očekivati. Tim načinom Srbija više nikuda ne može da stigne. Zapravo, jedini zaista važan politički zadatak u Srbiji, zadatak svih zadataka, jeste da se raskrinka do kraja takva tehnika vladanja – kao i svi njeni protagonisti, odnosno da to jednom zauvek postane neprihvatljivi način sprovođenja vlasti. Pokušao sam da budem racionalan. Odnos između racionalizacije i prekomernosti političke moći, ili ako hoćete jednog unutrašnjeg ludila, bio je očigledan unutar stranke – kao što je toliko puta bio očigledan i u okviru društva. Ne bismo smeli da čekamo birokratiju ili koncentracione logore kako bismo prepoznali odnose te vrste. No, postavlja se pitanje: šta uraditi s takvom očiglednošću? Za sada sve što sam mogao, a unutar stranke nije bilo mogućno ništa učiniti, iako je bilo pokušaja – bilo je da odem. I uopšte nisam bio usamljen u tom odlasku, što je ohrabrujuće. Neka se sve stranke sa takvom unutrašnjom tehnikom vladanja isto provedu i Srbiji će odmah biti bitno bolje. Uostalom, to je sve u stilu LDP-a, čak tipično eldepeovski. Zašto bismo sebi praštali ono što nismo praštali nikom? Nadam se da smo ohrabrili i druge da ne trpe samovlašće u svojim strankama i podstakli ih na kritički odnos.”

Da, ali zašto su vam bile potrebne godine da shvatite šta se dešava u toj stranci, zar vam to nije bilo očigledno ranije?

“Ne ulazim lako u grupe, a još teže iz njih izlazim. To učinim samo kad postane beznadežno. Sedam godina boravka znači i da nisam odustao na nekoj ranoj deonici, što je simptomatično za mnoge srpske intelektualce. Onakvo pismo članovima, uostalom, i nema pravo da napiše neko ko je proveo dva meseca u stranci ili dve godine. A zatim, poslednji izbori su označili konačni, apsolutni i zasluženi poraz 5. oktobra. Sad je jasno da ne samo da nije bilo 6, već da nije bilo ni 5. oktobra. Srbija se posle još jednog od sasvim imaginarnih datuma u sopstvenoj istoriji opet nije snašla, pogotovo to nisu uspeli njeni intelektualci. Danas je jasno da 5. oktobar nije uspeo da promeni ni svoje glavne protagoniste, pa kako onda da promeni društvo? Mnogi među tim protagonistima su se, za razliku od ostatka Srbije, veoma dobro snašli i 5. oktobar su pretvorili u sopstveni život na visokoj nozi, dok odgovor na pitanje odakle im toliki novac ne može biti dobar. Svi oni su restaurisali Miloševićeve izume, a kada je reč o unutrašnjoj organizaciji svojih stranaka i nadmašili su taj svoj uzor. Deset godina sam dokazivao da je 5. oktobar mogućan, učestvovao sam u njemu i posle sam dvanaest godina dokazivao da ga je uopšte bilo. Dvadeset i dve godine i ništa. Poraz i to definitivni, zbog svih tih petooktobarskih džeparoša koji nisu uspeli da se uzdrže skoro ni od čega. Podržavanje takve politike postalo je greh. Donedavno sam mislio da je mogućno barem nešto postići kroz formulu 5. oktobra. Neke stvari u životu dođu ili odmah ili nikad – pa je tako i sa 5. oktobrom.”

Mislite da je ta šansa definitivno propuštena?

“Ne vidim više nikakvu mogućnost da se život u Srbiji regeneriše idejama 5. oktobra. Samozvani nastavljači te ideje, i u mojoj bivšoj stranci, uglavnom društvu preporučuju ono što ni ne pomišljaju da primene na sebi kroz unutrašnje demokratske i liberalne procedure u stranci. U tom domenu u LDP-u za sedam godina nije bilo nikakvog napretka. Kao i svaka moć u Srbiji, i ta unutrašnja moć u LDP-u se panično čuvala od toga da ispita samu sebe. Smatrala je da je bolje da sebe ne dovodi u pitanje tim manevrom. A ni poslednji događaji u Demokratskoj stranci nisu ohrabrujući u borbi protiv te džeparoške psihologije. Sva nesreća u Srbiji dolazi upravo od sličnih bezgramotnih vlastodržaca i onih koji njihovu bezgramotnost uzdižu na rang nekakve mudrosti nedostupne drugima, a sve zarad vlastitih svakodnevnih interesa. Što se mene, dakle, tiče – kraj. Ne mogu više da čekam da se petooktobarci opoštene. Srbiji je potrebna nova ideja.”

Odakle će uopšte doći ta nova ideja kada gledamo ista lica na političkoj sceni već duže od dvadeset godina?

“Kao i svaki kopernikanski obrt i taj u Srbiji, eventualni i dugo očekivani, možda će stići iz neočekivanog pravca. Dve najveće stranke u Srbiji na proteklim izborima su zajedno osvojile oko 48 procenata glasova. To može da znači mnogo toga, ali jedno sasvim sigurno znači: otvorio se ogromni neupražnjeni politički prostor. Kako će se on popuniti to ne znam, ali pretpostavljam da će biti popunjen ili nekim novim snagama, ili onim snagama koje su za sada jedine pokazale želju, ali i sposobnost da se menjaju u jednom neuspešnom društvu. A to su SNS i SPS. Uostalom, i Evropski parlament je pozdravio proaktivnu ulogu Aleksandra Vučića i Ivice Dačića, zalažući se snažno da Srbija što pre dobije datum početka pregovora o članstvu Srbije u EU. Takvu podršku prethodna vlada nikad nije zadobila.”

Sa istaknutim kadrovima iz Miloševićevog režima?

“Problem u ovoj vladi jesu mnoga problematična imena koja pamtimo iz prošlosti, da pomenem samo Vulina, a ima ih puno. To je posledica manjka kadrova kojima raspolažu – oni to otvoreno i priznaju. Ako pronađu nove ljude, spremne da daju stručnu, ako ne i političku pomoć, taj problem bi lako mogao da bude prevaziđen. Milica Delević nije htela i mislim da je to greška, ne toliko njena, koliko društvena. U međuvremenu, dok očekujemo te neizvesne nove snage o kojima ništa još ne znamo, možemo da ne radimo ništa, ili da radimo jednu od dve sledeće stvari: prva bi bila da čekamo da se petooktobarci opoštene i prizovu pameti, u šta ja lično više ne verujem; a tu postoji i onaj za Srbiju previše bolni glagol čekati, što je za Srbiju već samim tim kobno. Drugi put je čak i donekle manje neizvestan i manje opasan, ali zahteva veću hrabrost, pogotovo među takozvanom građanskom elitom: a to je da se pruži podrška onima koji su jedini pokazali želju, ali i sposobnost da se menjaju. To su upravo oni koji su trenutno na vlasti. Ta podrška će svakako zavisiti i od vatrogasne sposobnosti Vlade da rešava sve te velike probleme sa kojima se Srbija suočava. Ali, i Vlada će lakše i efikasnije rešavati te probleme ako bude imala podršku u društvu, koja joj zasad ne nedostaje. Jednoglasna osuda u Srbiji povodom poslednjih odluka u Hagu joj ide na ruku. Takođe joj ide na ruku i što je prvih sto dana vladavine uspešno završeno, kroz pozicioniranje prema evropskim integracijama, strateški pristup borbi protiv korupcije, kroz realne osnove plana za rešavanje kosovskog pitanja, stabilizaciju dinara i kroz podršku iz sveta koju je Vlada sebi pribavila. Setimo se Đinđića: ono što je nedostajalo zove se pravovremena podrška.”

Nećete valjda da kažete da se umesto zalaganja za jačanje neke liberalne političke opcije treba okrenuti naprednjacima i socijalistima kada prvi, na primer, uporno negiraju da se u Srebrenici dogodio genocid i dovode Srbiju u sukob sa susedima, a drugi zagovaraju ideje o podeli Kosova i izazivaju podozrenje međunarodne zajednice?

“Kod nas je sve na antiliberalnoj osnovi i liberalne opcije u Srbiji nema, ona je diskreditovana od strane samih protagonista – tako da tu nema šta ni da jača. Možemo se samo nadati, ali nada nažalost nije nikakva strategija, da će se neko nov pojaviti, ili da će neko od postojećih sebe dovoljno preobraziti. U nedostatku tog novog, pretpostavljam da će naprednjaci i socijalisti pre prestati da negiraju da je genocida bilo, kao i da će pre prestati da svađaju Srbiju sa susedima, kao što su već prestali da zagovaraju ideje o podeli Kosova – nego što će ovi drugi promeniti stvari koje su ih odvele u propast.”

Na osnovu čega to zaključujete?

“Pa zato što su ovi prvi već naučili surove političke lekcije, i kroz to učenje pokazali sposobnost da se menjaju i obnavljaju, a ove druge taj bolni proces tek čeka. Uostalom, ni ti drugi nisu davali bitno drugačije izjave na sva ta pitanja, ako izuzmemo LDP. Ali, LDP ima svoj nepremostivi unutrašnji problem. Tamo je sve u stilu: ne gledaj šta ja radim, već slušaj šta ti govorim. Ako je reč o podozrenju međunarodne zajednice, svedoci smo zapravo suprotne situacije. Podozrenja prema novoj vladi ima manje nego pre tri meseca, i rekao bih da ga sada ima manje nego što ga je bilo prema prethodnoj vladi.”

I sada samo treba da poverujemo da je saslušanjem Miroslava Miškovića, privođenjem bivših ministara i najavama drugih slučajeva počela ozbiljna borba protiv krađe i korupcije?

“A čijim bi saslušanjem to trebalo da počne borba protiv korupcije da bismo bili zadovoljni? Ono što je ljudima u Srbiji sada preostalo jeste da zahtevaju od ove vlade sasvim drugačije ponašanje, da ni za jednog njenog ministra ne posumnjamo da je počeo da krade, pa bi već to bio značajan napredak. Želja mi je da u nekoj od naših političkih grupa jednom zateknem situaciju iz one Fukoove priče: čovek u grupi dolazi na sastanke sa Isusom i uvek pokušava da zauzme zadnje mesto u prostoriji. Ali nikada u tome nije uspeo, jer je ono uvek bilo zauzeto; Isus je bio na njemu. Na našim političkim sastancima samo su prednja mesta uvek zauzeta, jer oni koji su ih zauzeli nikad nisu ni pomislili da sa njih ustanu. Intelektualni integritet je postao prava retkost. Možda je vreme da baš to sad zatražimo. Dosta je bilo šarlatana i demagoga.”

I kako mislite da se oseća građanska Srbija koja je godinama verovala da se bori i glasa za demokratske vrednosti, da bi se sada ispostavilo kako je to sve bilo jedna velika iluzija, i da mora da čeka da se partije, protiv kojih se borila, vremenom promene, postanu prihvatljive i tako omoguće normalan život u zemlji?

“Onako kako i treba da se oseća: poraženo. Neka se preispita zašto je to tako. Kome je to davala poverenje i šta je sve gledala kroz prste onima kojima je to poverenje poklanjala? Niko ne bi trebalo da ima tapiju kao bogomdani predstavnik njene opcije, pogotovo kad je neuspešan, ili kada krade. Svet ide ka kapitalističkom postdemokratskom društvu. Kapitalizmu više nije potrebna demokratija, s kojom je ionako sklopio brak tek u 19. stoleću. I ako hoćemo demokratiju, nešto ćemo morati da uradimo sa kapitalizmom. Fašizam i nacizam bili su svojevrsni pokušaji kapitalizma da reši sopstvene protivrečnosti koje su mu pretile uništenjem. Sve što je bilo u 20. veku mrtvo je, sva ta velika rešenja ne vrede više ni po lule duvana: realsocijalizam, staljinizam, komunizam, socijaldemokratija, i sve te ideje o neposrednoj demokratiji. S novim situacijama moramo da se uhvatimo u koštac, odnosno sa jednom vrstom životinjskog kapitalizma, ako uopšte nameravamo da preživimo. Ne smemo više sebi da dopuštamo luksuz da se samo prepiremo oko starih potprdica, oko partizana i četnika i svih tih stvari koje su sada prah praha, dok se finansijska tržišta igraju sa nama kao lutkama na koncu. A o onom o čemu ne možemo pričati, o tome možemo ćutati. Naša brbljaonica je ionako nepodnošljiva. Poslednjih dvadeset godina u Srbiji dokaz su do kakvih se satanskih visina inferiornost može uzdići. Moramo konačno da se uozbiljimo i da više ne sanjamo blesave snove. Zemlja tvrda, a nebo visoko.”

Da li je neko od vas koji ste bili u vrhu LDP-a javno pitao Jovanovića za sve one sumnje koje se iznose po skupštinskim kuloarima: na šta se troše hiljade evra koje stranka dobija svakog meseca od države, od kog je to novca porodična firma uzela u zakup „Fidelniku“ ili da li je tačno da je kupio novi auto koji je skuplji od stana u centru Beograda?

“Pitanja su postavljana u domenu trošenja državnih para, a ni za čiji privatni novac me nije briga. Nezadovoljstvo izostankom odgovora bilo je i jedan od bitnih razloga za odlazak. Da je način upravljanja unutar LDP-a preseljen tokom poslednjih izbora u neko ministarstvo ili Vladu, bila bi to nova u nizu katastrofa za srpsko društvo. Nisam poželeo da budem odgovoran za neku novu orgiju samovlašća, pa nisam ni učestvovao u kampanji, za razliku od prethodne dve. Želimir Žilnik je jednom rekao da može sve, ali da ne može da trpi neistinu. Sebe doživljavam slično. U neku ruku, kao burlaka s Volge Ilje Rjepina. On ih je naslikao 47 godina pre revolucije. I veoma doprineo revoluciji. Naravno, ne doživljavam sebe kao Rjepina, već kao jednog od burlaka. Sve ovo doživljavam i kao lični poraz. Ali bolje i tako, nego da izbegavam da se suočim s njim i na taj način napravim tipičnu ovdašnju grešku. Neoprostivo je to što je Demokratska stranka radila od ubistva Zorana Đinđića do danas. Krađa koja se dogodila u Srbiji može se uporediti samo s genocidom. Demokratska stranka je izdala istraživački instinkt društva. Velika otkrića uma napravljena su od ljudi koji su bliske stvari posmatrali kao da ih nikada ranije nisu videli: Njutn jabuku, Galilej svećnjak obešen o tavanicu. Umesto da otkriju zakon gravitacije u Srbiji, oni su samo gledali kako da tu jabuku prožderu.”

Nenad Prokic, Danas, intervju, 08.12.

U odgovoru na tužbu za naknadu štete porodici vojnika Dragana Kostića, koji je stradao 27. avgusta 2004. u leskovačkoj kasarni Jablanica, Ministarstvo odbrane Srbije dovelo je smrt ovog mladića u skoro neverovatnu vezu sa činjenicom da je on “završio Višu PTT školu u Beogradu”.

Ministarstvo je navelo da taj detalj može biti “ključan za rešenje ovog slučaja“ jer je te godine u Vojsci Srbije bilo pet samoubistava i svih pet su, kako je istaknuto, na identičan način na straži počinili vojnici koji su završili Višu PTT školu u Beogradu.

Te navode iz žalbe povodom isplaćivanja odštete porodici Kostić za smrt sina u VS ministarstvo navodi i kao protivargument toga što je uprkos tome odšteta isplaćena. Direktor Više PTT škole u Beogradu Aleksandar Sugaris začudio se kada mu je “Blic” ukazao na navode iz dokumenta Ministarstva odbrane, ali nije želeo ništa da komentariše.

“U godini kada je došlo do pomenutog događaja bilo je pet samoubistava i uočeno je da su svi vojnici samoubistva izvršili puškom, na straži, metkom kroz srce.U odgovoru na tužbu porodice Kostić, koja je sudski tražila odštetu za tragično nastradalog sina Dragana, Ministarstvo odbrane poslalo je odgovor u kojem se između ostalog, doslovce, navodi: Pri tome svi su završili Višu PTT školu u Beogradu, te u tom smislu predlažemo sudu da radi utvrđivanja materijalne istine ispita tendenciju koja može biti ključna za razrešenje ovog slučaja. I pored ovih činjenica, isplaćena je odšteta”, navodi se u odgovoru na tužbu koji je potpisao diplomirani pravnik Goran Dungić iz Direkcije za imovinsko-pravne poslove ministarstva.

Navodi se, takođe, i da su “uočeni manji propusti odgovornih oficira, ali koji povlače disciplinsku odgovornost, a ne krivičnu”. Majka nastradalog vojnika Anđa Kostić ne želi da se priseća svih skandaloznih tvrdnji koje je Vojska Srbije iznela u slučaju smrti njenog sina.

– Oni tvrde da se moj sin ubio jer je završio Višu PTT školu! Pa, zar to nije sramota onog ko je potpisivao dokument i onog ko mu je diktirao žalbu?! Da li to znači da se ubijaju samo vojnici iz te škole? Tu glupost su javno napisali kao uzrok i dokaz navodnog samoubistva. Kad sam se bunila, tražili su od mene da ćutim, da se javno ne oglašavam. Ali dosta mi je svega, svih nepravdi koje su nanete mojoj porodici. Boriću se zbog svog sina – rekla je „Blicu” Anđa Kostić.
Ova žalba Ministarstva odbrane je usvojena u predmetu zahteva za odštetu porodice Kostić, koji je, kako je “Blic” juče pisao, doneo rešenje kojim majka poginulog vojnika Anđa Kostić nema pravo na novčanu odštetu.

Razlog za takvu odluku jeste taj što je zahtev pred sudom podneo njen muž, otac vojnika Milijan Kostić, koji je u međuvremenu poginuo.

U rešenju sudije Ivane Mijačić navedeno je da je vojnikov otac Milijan, koji je Vojsku tužio, poginuo u saobraćajnoj nesreći, a majka Anđa nije pravni naslednik, pa iznos koji je uplaćen porodici Kostić njima više ne pripada.

Blic, Ogorčena majka: “Vojska tvrdi da se moj sin ubio jer je završio PTT školu”, 06.dec

Arif Heralić je bio radnik železare u Zenici, ulagač u SM peći u čeličani. Umro je ranih sedamdesetih godina u krajnjoj bedi i siromaštvu kao invalid rada. Imao je jedanaestoro dece, od kojih je tek sedmoro preživelo tužnu romsku sudbinu. O smrti Arifa Heralića objavljena je sledeća kratka vest u beogradskim “Večernjim novostima” od 17. juna 1971. godine: “U Zenici je juče, posle duže bolesti, umro Arif Heralić, radnik zeničke železare i višestruki udarnik, čiji je lik bio na novčanici od 1000 starih dinara. On je u železari radio na teškim poslovima i pre nekoliko godina je oboleo. Zbog toga je penzionisan”.